Oče naš

U naviknutosti na svedostupnost ove molitve, lako možemo doći do pozicije da previdimo njenu silovitu višeslojnost. Da naviknuti na njenu trivijalnost, ograničenu izvesnom rutinom ili pasivnim ponavljanjem, dođemo do njenog suštinskog izvitoperavanja. Odnosno, da mesto sile koja nam se kroz nju potencijalno daruje učinimo sterilnim i nemoćnim. Bilo da govorimo u granicama lične ili saborne molitvenosti. Bilo da govorimo o dimenzijama pravoslavne ili nepravoslavne konfesionalnosti. Ukratko, samu molitvu je konstituisao Hristos. Zanimljivo je da On ne traži persiranje. Nalazimo se na „Ti“ u ovom odnosu da persiranje ne bi održalo distancu. U „Ti“ – odnosu otkriva se ključ prisnosti. Zadržaćemo se na sažetoj egzegezi uz naglasak da nemamo pretenzije da iscrpimo kontekstualnu srž same molitve.

Oče naš, koji si na nebesima. Polazna osnova molitve je bogopoznanje. Bog je identifikovan kao Otac. Pre Hrista niko još Boga nije nazvao Ocem. To nije nimalo naivno. Hristos nam daruje da Njegovog Oca nazovemo i svojim Ocem. Opunomoćuje nas. Molitva ne počinje jedninom sa: „Oče Moj“, već sa množinom: „Oče naš“, čime se verovatno aludira na liturgijski kontekst, a što opet ne znači da ista ne može biti lična molitva iako bi jednina govorila u množini. „Oče naš“ oslobađa od samocentralnosti i bogosvojatanja. Hrišćanski imperativ polazi od toga da srce čovečije bude otvoreno prema celom svetu, time i prema Bogu. Pored identifikacije Boga kao Oca dolazimo do poznanja Njegovog apofatičkog mesta u kojem On Sam živi – na nebesima. Nije, dakle, reč ni o vidljivom omotaču neba koji se širi oko planete, niti o svemiru. Apostol na jednom mestu u svojim poslanicama pominje „treće nebo“ na koje je on bio mistično uznesen. Ipak, lokalitet izmiče. Bog se ne može fiksirati čak ni Njegovom blagodatnom osom. Jer nebesa ne možemo limitirati zamišljenim vremenom i prostorom.

Da se sveti ime tvoje. Ovaj deo molitve ne govori o tome da Bog već nije svet pa da Ga treba, kao i Njegovo ime, naknadno osvećivati ljudskim imenovanjima. Na prvi pogled imamo upliv futura i prezenta. Bog je već svet. To je Njegov način postojanja i samo On ima iskonsku pramogućnost da bude svet. U Njegovoj nestvorenoj bespočetnosti leži ontološki legitimitet. Ipak, ovaj momenat ukazuje na nešto više. Osim proslavljanja koje Mu kao Bogu svakako dolikuje, daruje nam mogućnost da proslavljanjem Njega Samoga obretemo sopstvenu svetost. Da u prizivanju Njegovog imena i Njegove svetosti, pronađemo svoje ime i svoju svetost. Zato je bogotraženje tesno povezano sa samopronalaženjem.

Da dođe Carstvo tvoje. Pred nama je skok u večnost. I obratno. Skok večnosti u istoriju. Osim ovakvog dvosmernog kretanja, uglavnom baziranog na bogoslužbenoj dinamici, ovaj momenat ukazuje na čistu eshatologiju. Da dođe Carstvo u punoći slave gde ćemo Boga videti licem ka licu. Carstvo ovde nije imaginarnog karaktera. Pre je sinonim Samoga Boga. Jer ne možemo prizivati Carstvo gde Car neće biti prisutan. To ne može biti bez implikacija po stvoreni svet. Bilo da govorimo o istorijskim ili eshatološkim varijacijama. Carstvo je, takođe, aluzija na sticanje blagodatne naravi. Jer ne možemo očekivati da uđemo u Carstvo tamo gde nemamo prikladno odelo, o čemu i Hristos govori na jednom jevanđeljskom mestu.

Da bude volja tvoja. Ukazuje na radikalno vaspitanje slobodne volje. Nije reč o odsecanju slobodne volje. Jer čime bi se onda slobodna volja proslavila? Gde je radikalno odsecanje slobodne volje, onde ni mesta za proslavljanje Boga nema. Primat zauzima centriranje svog životnog naboja u zapreminama Božije volje. Ne po nekom surovom pravu totalitarnosti, nego po tome što Bog zna najbolje šta je kome potrebno. Ipak, akcenat nije na ljudskim parametrima, niti na ljudskim potrebama, nego na Božijoj volji kao takvoj. Njegovoj slobodi treba dati da diše. Uglavnom devijantno polazimo od toga da je naša volja Njime ugrožena. Volja Božija se poistovećuje sa Njegovim Bićem. Nije posredi odavanje poštovanja Njegovoj svemogućnosti, već Njemu kao Bogu takav kakav jeste kao Troličnost i Trobiće.

I na zemlji kao što je na Nebesima. U ovom molitvenom trepetu imamo priziv i mogućnost da Božiji način postojanja posadimo usred sebe. Bog ne želi samovlašće. Ostavlja prostor drugome da zajedno osmisle taj način. Osim crkvenog modusa, ništa manji akcenat nije na nivelaciji ličnog životnog bila, jer kroz unutrašnju višeslojnost postojanja stvaraju se interakcije sa protokom ljudi sa kojima dolazimo u kontakt. Zato ne možemo od drugih očekivati ono što sami u sebi ne zatičemo. Ipak, glavni fokus je ustoličavanje njegove nenametljive vladavine u granicama prostor-vremena na način kakav je prisutan u Večnosti. Ovde se lični napor i bogosluženje prepliću a refleksija se izvršava unutar konkretnosti svakodnevnice bez obzira na sociološki, ekonomski i politički kiseonik smisla a češće besmisla.

Hleb naš nasušni daj nam danas. Već je bilo dosta spekulacija oko ovog momenta. Neki autori su pretendovali na značenje stvorenog hleba, a drugi na značenje nestvorenog (Pričešća). U suštini, ne bi se morao stvarati veštački pritisak i trenje među pojmovima. Jer čovek ipak zavisi i od jednog i od drugog H/hleba. Sa druge strane, ako Bog već brine o tvorevini, sigurno je da poznaje i ljudske potrebe. Nije ravnodušan. Ne živi u hibernaciji daleko od ljudskih potreba. Poenta je da Hleb ne treba žrtvovati radi hleba, odnosno, da odnos sa Bogom ne treba zanemariti da bi se čovek nahranio. U ovoj zoni se otkriva ono robovlasništvo i prostituisanje koje dobrovoljno uzimamo na sebe misleći da nikada nemamo dovoljno. A samo je jedno potrebno. On Sam. Iskustvo ovo potvrđuje. Namirenost svih prohteva ne može da namiri iskonsku glad duše. Po uzoru na one koji su kušali Hrista plaćanjem poreza, može se reći: „Dajte Bogu Božije, a telu telesno!“.

I oprosti nam dugove naše. Stojimo pred vapajem. Poznanjem svoje obnaženosti, ništavnosti. Ogrehovljenost je postala suviše juridičkog naboja. Fleksibilnije je shvatiti da je reč o ličnim nedostacima. Da nismo savršeni i da pred Njegovim Licem, u odnosu na Njegovu nadsavršenost, nikada nećemo ni biti. Molimo za Njegovo posredovanje. Uticaj. Razrešenje. Ali i Njegovo usavršavanje nas. Očišćenje i osvećenje se na ovom mestu prepliću gotovo na granicama sinonimne stvarnosti. Uzdanje je položeno. Premda posramljeni i ranjeni nismo bez nade. Uronjeni smo u osluškivanje Njegove odluke i odjeka. Liturgija se nastavlja u nekom mističnom naboju čak i po završetku Liturgije uvodeći nas u svet odgovornosti prema drugima.

Kao što i mi opraštamo dužnicima svojim. Ovde smo kod viševekovne opomene. Pitanje je da li ovaj deo možemo uopšte izgovoriti bez malo licemerja. Pod uslovom da je neko iščašeno mesto u nama ostalo neisceljeno. Zapravo, ovo je više nego jednostavan pristup. Nema trgovine. Razumno je da ako smo pokazali milost prema drugima i sami pronađemo milost. Hristos ovaj momenat dočarava proširenom pričom o zlom slugi kojem je gospodar mnogo oprostio a ovaj nije hteo drugome mnogo manje. Zapravo, nalazimo se pred ispitom, ali i paradoksom. Ispit ljubavi i opraštanja onima koji su nas najviše povredili. Ali, ne treba prevideti – i one koje smo mi povredili. Od toga treba polaziti. Paradoks na koji hrišćanski idealizam i imperativ poziva i provocira. Moguće je da čovek bez blagodati i nije spreman na ovakvu vrstu praštanja. Treba osetiti duboku ljubav Božiju da bi mogao voleti kao Bog.

I ne uvedi nas u iskušenje. Lako se može doći do pozicije da je navodno Bog ovde onaj koji nas uvodi u iskušenja. To je onaj momenat kada nam se nešto desi pa kažemo: „Zašto baš meni?“. Kao da bi nam bilo lakše da je neko zlo prešlo na drugoga. I kod F. Kafke možemo naći misao koja govori da i u najvećim utešiteljima zjapi neka prikrivena radost (ne i zluradost) što se njima takva nevolja nije dogodila. Ipak, ovde je akcenat na Božijoj intervenciji. Da nas usmeri. Otrgne od mogućnosti zla koje još nije dobilo svoj finalni oblik. Svakom iskušenju prethodi borba. Čovek poznaje taj osećaj kao nemir. Neki padaju u iskušenje čak u strahu da im može biti suviše dobro ako ne padnu u neko zlo. Boje se zdravlja, mira, radosti. Sasvim nepotrebno. Ali neki u neosnovanom strahu od greha upravo zbog samog straha padnu u greh. Svemu tome prethodi iskušenje. Drhtanje. Groznica. Nenavođenje se ovde oslanja na Božije snage a ne sopstvene.

No izbavi nas od zloga. Sasvim jednostavna završnica koja se može osenčiti na nekoliko nivoa: a) ličnog zla; b) zla drugog; v) demona koji ne prestaje da uznemirava čoveka kroz ljudske fantazije, kroz najprisnija bića ili čak lično. Ovde je polaganje vere u Boga u prvom kadru. Očekujemo Njegovo mešanje čak i da smo pritisnuti svojim zlom, zlom drugog, ili demonom lično. Zlo može biti sama manifestacija smrti. Pretnja smrću. Ili čak direktno pogubljenje. Zlo nema eshatološki karakter. Poslednja reč pripada Bogu. U ovom molitvenom iskazu aludira se na odstranjenje zla u totalnosti. Od nasilja i smrti u svetu. Kao da je rečeno usmereno na: „Izbavi nas od nebića!“. Nije fokus na plitkoj moralistici. Da moral može rešiti svaki problem u svetu onda Bog ne bio potreban. I ako Bog ne spasava od nekog konkretnog zla, to ne znači da se zlo ovekovečilo. Bog spasava od večnog zla. Od mogućnosti da Ga nikada ne upoznamo i da samo u slojevitostima svoje unesrećenosti ostanemo. A ko se previše zagleda u svoje rane – neće ni registrovati trenutak kada je Bog prošao pored njega.