Manastir Ostrog
…i čuće glas moj, i biće jedno stado i jedan pastir. (Jn 10, 16)
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Vaše visokopreosveštenstvo, časno monaštvo, časno sveštenstvo, draga braćo i sestre, uzimam reč po poslušanju visokopreosvećenom mitropolitu, iako znam da ne postoji nijedna ljudska reč koja može da iskaže i opiše iskustvo, ubeđen sam, svih nas večeras ovde sabranih u ovom slovenskom i srpskom Jerusalimu, na ovoj srpskoj gori Tavor. Ubeđen sam da svako oseća da se u njegovom biću odigrava neki zemljotres, da ima neko iskustvo i neki doživljaj radosti koji se ne može meriti ni sa kakvom radošću i zadovoljstvom ovoga sveta.
Koga sam god sreo, do sada, ako je bio na poklonjenju Svetom Vasiliju Ostroškom, uvek sam čuo gotovo jedno te isto: da je tu doživeo nešto posebno. Sâm Bog zna koliko je ljudi ovde duhovno progledalo, koliko (njih) je ovde povratilo fizičko, psihičko i duhovno zdravlje, koliko se promenilo i preobrazilo, koliko je ljudi preusmerilo smer životnog kretanja. Niko toliko, već gotovo tri i po veka, ne svedoči u ovom narodu da Bog hoda ovom planetom kao Sveti Vasilije Ostroški, nesumnjivo posle Svetog Save najveće dostignuće ovoga naroda.
Ko su svetitelji, draga braćo i sestre? Najčešće mislimo da su to neka magijska bića, natprirodna bića, vanzemljci, neki ljudi koji su svakako suprotni običnim, profanim ljudima. Međutim, najkraće rečeno, svetitelji Božiji su pravi i celoviti ljudi. Ostvarene i dovršene ljudske ličnosti. I njih kao i nas je mučila i muči svaka ljudska muka, svaka ljudska briga. Oni su ljudi od krvi i mesa, isto, dakle, kao i mi. Ali šta je to što ih čini svetim Božijim ljudima? Čini ih Bogočovek Hristos! Svetost nije naše prirodno svojstvo, nije svojstvo ljudske prirode. Svetost je dar od Boga. Dar onima koji celo svoje biće usmeravaju prema Bogu, koji imaju ljubav, poverenje, i koji žive po Bogu. To je i Svetog Vasilija Osroškog učinilo tim što jeste, svetim Božijim čovekom. Upravo njegova bezgranična ljubav prema Hristu i prema svakom Božijem stvorenju na ovoj planeti.
Svetost je dugo vekova, posebno kod istočno-hrišćanskih naroda bila ne samo crkveni i religiozni ideal već i društveni ideal, i to najdublji društveni ideal. Kod istočno-pravoslavnih naroda je uvek bio ideal sveti patrijarh, sveti monah, sveti episkop, sveštenik, sveti narod, sveti vladar, sveti pisac. Jednostavno, svetost je bila ona kategorija koja je prožimala sve pore sveukupnog ljudskog života. Da li je danas tako? Naravno da nije. Kome danas pada na pamet da se potrudi da njegovo dete, recimo, bude svetitelj? Danas postoje neki drugi ideali, potpuno suprotni svetosti. I u suštini, to ima za posledicu razaranje svake zajednice i svakog zajedništva. Jer sveti Božiji ljudi su upravo oni ljudi koji pobeđuju sebičnost i egoizam, greh u sebi, koji nisu prikovani ni za šta što je od ovoga sveta, već potpuno žive po volji Božijoj a ne po volji ljudskoj.
Današnji čovek upravo govori suprotno, da treba živeti u skladu sa prirodom, da su suština sveukupnog našeg života i temelj i društva i kulture i svega – ljudska prava. Iako znamo, da je pala ljudka priroda upravo i uzrok razaranja ljudskog dostojanstva. Da bi se upravo poštovala i ljudska ličnost i ljudsko dostojanstvo za čim vapi savremeni čovek nije dovoljno i nije moguće ako se samo veliča ljudska priroda i ona glorifikuje. Naprotiv! Treba tu prirodu preobraziti, i promeniti, i pripitomiti. A ona se menja i preobražava samo Bogočovekom Hristom. Kroz Njega i u Njemu čovek može da postane sveti Božiji čovek, da zadobije, kako je to govorio i Sveti Vladika Nikolaj, svečovečanski um, svečovečansku brigu, svečovečansko osećanje i ljubav, samo ako je usmeren prema Hristu i ako živi u Bogu i po Bogu, kao što je to i Sveti Vasilije Ostroški.
Nigde tako, kao u Ostrogu, nije ostvaren onaj ideal o kome i današnji svet govori: pluralizam, multikonfesionalnost, multireligioznost… Sve se to propagira. Poštovanje ljudskih prava i svega, a nigde toga u praksi nema. Imamo u praksi da niko ne može ni sa kim, da se raspada svaka zajednica, da svako nastoji da nekoga iskoristi za ono za šta mu je potreban i da ga onda otpiše. Upravo ovde, ko je god došao, koje god bio vere, mladi i stari, doživeli su blagodat i silu i nestvorene energije Božije. Doživeli su neko iskustvo koje nigde nisu drugo mogli da osete i dožive, doživeli su isceljenje i preobražaj.
Neka bi svima nama, svim našim srodnicima, celom našem narodu i svim narodima sveta Bog dao dar, pre svega, međusobne ljubavi i brige. Da otvorimo srce jedni prema drugima, da gledamo u lice jedni drugih, da pokažemo uzajamnu brigu, trud i ljubav, i da delimo međusobno sve ono što imamo jer je to ono što je od Boga. To je ono što je jevanđeljsko. Neka bi Bog dao vama i vašim srodnicima i svima onima za koje ste došli ovde da se molite, pred ćivotom Svetog Vasilija, sva jevanđelska dobra ovoga i onoga sveta.
Amin, Bože daj!
Izvor: Ovo je poslednja zabeležena beseda oca Radovana Bigovića (17. januar 1956. – 31. maj 2012), koja je održana po blagoslovu mitropolita crnogorsko-primorskog gospodina Amfilohija, na bdeniju uoči praznika Sv. Vasilija Ostroškog, u Ostrogu, 11. maja 2012. godine. Audio zapis besede možete poslušati ovde.
