Foto: Eparhija zahumsko-hercegovačka i primorska
O Svetoj Evharistiji=Liturgiji u Vizantiji mi smo već pisali u 1. i 2. knjizi Hristos Nova Pasha (Trebinje-Vrnjci 2007), i donosili Svetootačka svedočanstva i Poretke Sv. Liturgije, uglavnom iz starih rukopisa, sve do prvih štampanih Služebnika i Arhijeratikona (u 16. veku). Ovde bismo da iznesemo neke od problema nastalih oko shvatanja Svete Evharistije i služenja Sv. Liturgije na grčkom jezičkom području u poznim vekovima Vizantije i tokom Turskog ropstva braće Pravoslavnih Jelinâ.
Kako smo videli u 1. knjizi, Svetootački tekstovi i prvi sačuvani rukopisi celosnog teksta Sv. Liturgijâ Vasilijeve i Zlatoustove, pokazuju izvornu jednostavnost, ali i raznovrsnost u detaljima i pojedinim uputstvima/„rubrikama“, tj. običajima i postupcima u praksi služenja, koji ne menjaju suštinski sadržaj i osnovne nepromenljive elemente Božanske Mistagogije, koju Crkva Hristova služi radi Pričešća=učešća svojih članova u Telu i Krvi Hrista Bogočoveka radi spasenja njihovog i svega sveta, sve Božije tvorevine. Ova katoličanska-saborna celovitost, bogočovečanska sveobuhvatnosti Svete Evharistije nije bitno različna u Liturgijama Vasilijevoj, Zlatoustovoj, Jakovljevoj ili Markovoj, koje smo izlagali i prenosili na savremeni srpski jezik.
Pitanja koja su iskrsavala kasnije u Vizantiji ticala su se više nekih shvatanja oko ove Božanske Tajne kao istinskog Hristovog Tela i Krvi, a koja su pokretale ili izazivale pojedine jeresi, lična pogrešna mišljenja i tumačenja, raskoli, susreti sa Zapadnim hrišćanima, tj. Rimokatoličkom Crkvom, Protestantskom Reformacijom i Rimskom Kontrareformacijom, a naročito pokušaji nametanja Rimske unije Pravoslavnima i reakcija njihova na nju.
Osvrnemo se na jedno važno pitanje (koje kod nas danas postaje aktuelno), da se bolje obaveste oni koji ne poznaju dobro istoriju Crkve i pitanja razvoja Bogoslužebnog poretka, razlikâ pojedinih običaja, lokalnih predanja i navika, tj. onoga što nije delilo Crkvu u jedinstvu vere i zajedništvu Duha Svetoga, kako govorimo do danas u Svetoj Liturgiji.
Navešćemo stavove Sv. Irineja Lionskog, predstavnika drevne Crkve (kraj 2 – početak 3. veka) i Sv. Fotija Carigradskog (9. vek), iz vremena kada su se projavile i dogmatske razlike u Zapadnoj, latinofonoj Crkvi, i kada smo mi Sloveni krštavani i ulazili u bogoslužbenu tradiciju Istoka i Zapada.
Sv. Irinej Lionski i Sv. Fotije Carigradski
Ovi Sveti Oci (2. i 9. vek) jasno govore da mogu postojati razlike u obredima i službama=bogosluženjima, ako ostaje neizmenjena Prava vera, te da se tim razlikama ne narušava vera i zajednica, tj. jedinstvo Crkve, niti povređuje ili prekida opštenje u Liturgijsko-kanonskom zajedništvu i jedinstvu iste Crkve.
Evo šta o Svetom Irineju svedoči rani crkveni istoričar Jevsevije Kesarijski (početak 4. veka – Crkvena Istorija /nadalje: CI/ Jevsevija Pamfila, knj. 5, 23-25. SCh № 41, Paris 1965):
Govoreći da su Episkopi, tj. Crkve, Azije (=zapadne Male Azije), po drevnom predanju držale praznik spasonosne Pashe 14. meseca Nisana, bilo koji da je dan (tj. makar i zajedno sa Judejima), kada su i prestajali sa pretpashalnim postom (koji je tada bio vrlo kratak), dok su sve ostale Crkve u vaseljeni, po Apostolskom predanju, držale Pashu u dan Vaskrsenja Gospodnjeg=Nedelju, kada su i post završavale, Jevsevije dodaje da je zbog toga i oko toga „bilo držanje Saborâ i sastanaka Episkopâ, i da su svi jednodušno pismima svima svugde saopštavali Crkveno shvatanje (μιᾷ γνώμῃ δι᾽ ἐπιστολῶν ἐκκλησιαστικόν δόγμα τοῖς πανταχόσε διετυποῦντο=jednom mišlju crkvenu odluku izražavali preko pisama svima svugde): da se nijedan drugi dan osim Dana Gospodnjeg (=u Nedelju) ne svršava (=praznuje) tajna Gospodnjeg Vaskrsenja iz mrtvih, i da se samo toga dana čini svršetak postova Pashe“. Dalje dodaje: da su se toga držali u Palestini, Rimu, Pontu, Galiji „gde je episkopovao Irinej“, Korintu i „mnogi drugi Episkopi, koji su izneli jedno isto mišljenje i sud (μίαν καὶ τήν αὐτήν δόξαν τε καὶ κρίσιν), i jednu istu odluku doneli (τήν αὐτήν τέθεινται ψῆφον), i u sviju njih je bilo jedno pravilo (ὅρος εἶς)“.
Međutim, veli dalje Jevsevije, Episkopi Azije nisu popuštali, i Polikrat Smirnski je pisao Episkopu Viktoru i Rimskoj Crkvi pismo, u kome je izneo predanje praznovanja Krsnovaskrsne Pashe (14. Nisana), koje je njima došlo od Apostola Jovana: „Mi, dakle, praznujemo nepatvoreno taj dan, niti dodajući, niti oduzimajući. Jer u Aziji su počinuli veliki elementi (μεγάλα στοιχεῖα, tj. preminuli su veliki /=Sveti/ ljudi), koji će vaskrsnuti u dan Dolaska Gospodnjeg, u koji će On doći sa slavom sa neba i potražiće sve Svete“. I dalje nabraja te Svete ljude: Filipa Apostola (DAp.21,8-9) „i dve kćeri njegove, do starosti devstvenice, i treća kći koja je živela u Duhu Svetome i koja počiva u Efesu“, i Jovana Jevanđelista, „koji počiva u Efesu“, i Polikarpa iz Smirne, „Episkopa i Mučenika“, i druge „koji u Smirni počinuše“, i Episkopa Sardskog „Melitona devstvenika, koji požive u Duhu Svetom, koji počiva u Sardima očekujući sa neba posetu (Hrista) kojom će iz mrtvih vaskrsnuti. Svi oni su držali četrnaesti dan Pashe, po Jevanđelju, nimalo ne odstupajući, nego sledujući kanonu vere (κατά τόν κανόνα τῆς πίστεως ἀκολουθοῦντες)“.
Iz teksta je jasno da su svi ovde nabrojani bili Sveti Božji ljudi, i da su se posvetili iako su držali praznovanje Pashe drugačije od ostalih Crkava – ali nisu imali drugačiju veru. Prema tome, bespredmetno je pozivanje pojedinih današnjih „revnitelja“ navodno „starog predanja“ služenja Liturgije, kojeg su se držali „naši preci, pa su se posvetili“, kako vele ovi današnji „revnitelji“, na što im mi odgovoramo: da se oni nisu posvetili zbog držanja tog navodno „starog predanja“ (jer je reč o novouvedenom pre 2-3 veka), kao što ni mi koji se ne držimo tog „starog“ a u stvari sasvim novijeg predanja bogosluženja, nećemo propasti, jer razlika u tim detaljima nije razlika u veri, nego, štaviše, kako će, malo dalje, reći Sv. Irinej: „razlika u postu – i obredima – potvrđuje jednomislije i veru“ (ἡ διαφωνιά τῆς νηστείας τήν ὁμόνοιαν τῆς πίστεως συνίστησιν).
Dalje Jevesevije navodi reči Polikratove o sebi: kako je on osmi po redu Episkop iz iste familije, i da „ima(m) 65 godina u Gospodu, i ne boji(m) se onih koji prete, jer su veći od mene rekli: Bogu se treba većma pokoravati nego ljudima“ (DAp.5,29).
Nadalje dodaje Jevsevije: „Potom je predstojatelj Rimske Crkve Viktor iznenada pokušao da parikije (=Episkopije) cele Azije, zajedno sa susednim Crkvama, odseče (=odluči) od zajedničkog jedinstva, kao da su nepravoslavne, i pismima je kritikovao svu zajedno tamošnju braću, proglašavajući ih izopštenima (ἀκοινωνήτους). Ali to ne beše ugodno svima Episkopima. Oni, zato, nasuprot njemu poručuju da (treba da) misli to što se tiče mira i jedinstva i ljubavi prema bližnjima, o čemu postoje i njihova pisma koja strožije kritikuju Viktora (zbog njegovog osionog ponašanja). Među njima je i (Sveti) Irinej, koji je od lica braće, koju je predvodio u Galiji pisao, zastupajući pak da treba samo u Dan Gospodnji svršavati Tajnu Gospodnjeg Vaskrsenja, ali istog Viktora adekvatno savetuje da ne odseca (=ne odlučuje) sve Crkve Božije koje se drže predanja starog običaja (=Krsnovaskrsne, a ne nedeljne Pashe), i mnogo šta drugo govori ovim rečima: „Nije (bilo) samo sporenje oko dana (Pashe), nego i oko samog načina posta“.
Dalje Jevsevije opisuje događaj opisan kod Sv. Irineja: „Kada je blaženi Polikarp došao u Rim, u vreme Anikita (episkopa Rimskog: 155-166.g.), mada su imali i u nekim drugim stvarima male razlike među sobom, odmah su se izmirili, i nisu se ni u ovom pitanju (=o praznovanju Pashe) svađali među sobom, jer niti je Anikit mogao da ubedi Polikarpa da ne drži ono što je, budući sa Jovanom učenikom Gospoda našeg i sa ostalim Apostolima s kojima se družio, svagda (Polikarp) držao, niti opet da Polikarp ubedi Anikitu da to drži, pošto je ovaj govorio da treba da drži običaj starijih pre njega. I pošto stvari stajahu tako, oni zajedničariše među sobom (ἐκοινώνησαν ἑαυτοῖς) i Anikita ustupi Polikarpu u Crkvi Evharistiju(=služenje Liturgije), očigledno iz poštovanja, i u miru se međusobno raziđoše, držeći se mira u celoj Crkvi svi, i oni koji su tako držali (=praznovali Pashu) i oni koji to nisu“ (=tj. nisu tako praznovali Vaskrs). (Jevsevije, CI 5,23-25).
Ovo manje-više ponavljaju i crkveni istoričari Sokrat i Sozomen (kraj 4. – početak 5. veka), koji prepričavaju ove razlike oko praznovanja Pashe i oko pretpashalnog posta. Sokrat (CI 5,22. PG 67,625-641) pritom dodaje: „Cilj Apostolima nije bio da daju zakone o prazničnim danima, nego da uvode pravilan život i (pravo) bogopoštovanje… Oni pak koji su iste vere, razlikuju se po svojim običajima (i navodi razlike po Crkvama o praznovanju, o postu, itd.)… Takva beše razlika po Crkvama i o postu, a i o Sabranjima (συνάξεων) Liturgijskim takođe“ (i navodi razlike, uglavnom o načinu i vremenu služenja Liturgije i Pričešća, jer su neki služili i pričešćivali se uveče, pošto su prethodno jeli, što je verov. bilo na Agapama=Večerama ljubavi). – Isto tako i Sozomen (CI 7,19) svedoči o razlikama u praznovanju Pashe i drugim običajima crkvenim: „Svaki je kako je uobičajio praznovao, ali se nisu razdvajali u međusobnom opštenju/zajdništvu (ἕκαστοι ὡς εἰώθεσαν ἑορτάζοντες, τῆς πρός σφᾶς κοινωνίας οὐκ ἐχωρίσθησαν)“. I dodaje karakterističan običaj u Aleksandriji (zasvedočen i kasnije): „Čudno je i to kod Aleksandrinaca: kad se čita Jevanđelje, Episkop ne ustaje (nego sedi), što kod drugih niti sam doznao, niti čuo. A tamo Sveštenu Knjigu čita samo arhiđakon, dok u mnogim drugim Crkvama čitaju đakoni, a u drugim Crkvama samo sveštenici, dok u zvaničnim (=prazničnim) danima čita Episkop, kao u Carigradu u prvi dan Praznika Vaskrsenja“.
. . .
Evo i stava Svetog Fotija, Patrijarha Carigradskog, kuma svih Pravoslavnih Slovena, koji je za nas važan i zato što su u njegovo vreme Rimski Episkopi pokušali da nametnu samo svoju, latinsku jednoobraznost novokrštavanim Slovenima, dok je Pravoslavna Crkva iz Vizantije tu bila apostolski-saborno široka, i dopuštala raznolikost i bogatstvo u ispoljavanju bogosluženja, i konkretno Svete Liturgije:
U svome 1. Pismu papi Nikoli (Pismo 288, iz 861/2.g. izd. Laourdas-Westerink) Sveti Fotije govori da je „od svih κοινωνία (=opštenja-zajedništva) najbolja κοινωνία τῆς πίστεως=zajednica vere, i to je najveći uzrok istinske ljubavi“. Takođe i u 2. Pismu (Pismo 290, izd. Laourdas-Westerink) on počinje sličnim rečima: „Od ljubavi zaista nema časnije ni dragocenije tekovine“. Izloživši u 1. Pismu svoje Ispovedanje Pravoslavne vere(po ustaljenom običaju da to čini svaki novoizabrani Crkveni poglavar i o tome obaveštava ostale Patrijarhe), on ipak navodi neke razlike koje već tada postoje u Zapadnoj Crkvi, kao što su: post u subotu, rukopoloženje đakona direktno za Episkopa, kao i pojedine razlike u bogosluženjima i praznicima, dodajući da „ono što neko nije primio kao zakon, to i ne drži, zato što nije ni primio, i od njega se za to neće tražiti odgovornost“.
Već je Trulski Vaseljenski Sabor 692.g. zabranio neka novačenja u Rimskoj Crkvi: 13. Kanonom obavezni celibat, i 55. Kanonom post u subotu. Rimska Crkva to nije prihvatila i svoju drugačiju praksu je nastavila, što pokazuje doba Sv. Fotija, ali zbog toga ipak nije prekidano opštenje među Crkvama, niti sasluživanje (primer Sv. Braće Slovenske), pa ni revnitelji Sv. Kanonâ monasi Studiti nisu na to ukazivali, niti opštenje sa Rimom prekidali. Navodimo ovde karakterističan o tome veći odlomak iz Fotijevog 2. Pisma papi Nikoli: „Ako postoji zajednica (κοινωνία) u najglavnijim stvarima (καιριωτάτοις), ona je jako potrebna i ne treba da bude novačena (ἀκαινοτόμητος), dok u ostalim (manje važnim) stvarima ne treba da se mnogo ispituje različitost(πολυπραγμονεῖν ἑτερότητα). Jer zaista treba sve ono, što je svima zajedničko, nužno držati i čuvati, a pre svega ono što se tiče vere, gde i najmanje skretanje jeste grešenje smrtnim grehom. No ima i nešto posebno što neki drže, pa je štetno prestupanje onima kojima je dato da to drže; onima pak koji to nisu primili, nije za osudu ako to ne drže. A što je neko od Otaca posebno izložio, ili je neki Pomesni Sabor odredio, tu onda nije sujeverno shvatanje onih koji to drže, dok onima koji to nisu (od Otaca) primili, pa to i ne drže, nije im opasno“ (PG 102,604). I malo dalje: „Tako, ono u čemu nije vera negirana, to i nije otpadanje od opšte i Saborske odluke“ (102,605). I opet malo dalje: „Kada neki drugi drže druge običaje i zakone, onda ne treba ni čuvare istih okrivljavati, niti one koji to nisu (od pre) primili optuživati“ (102,605).
Ovim Sv. Fotije očigledno priznaje legalnost različnih lokalnih crkvenih predanja i običaja, ne smatrajući to razlogom neopštenja ili prekida zajedništva. I dodaje: „Ono u čemu nije porečena vera, to nije odstupanje od zajedničke, katoličanske (=sveopšte) odluke (καθολικοῦ ψηφίσματος), jer se kod raznih (Crkava) drže drugačiji običaji i uzakonjenja“ (PG 102,59 i 605). Dalje u istom 2. Pismu Fotije spominje razlike u liturgijskoj praksi i crkvenim molitvama i, kako izgleda, već tada razliku u epiklezi (τὰς τῶν λειτουργῶν ἐτερότητας, τὰς ἐν ταῖς εὐχές, τὰς ἐν ταῖς ἐπικλήσεσι), ali odmah dodaje: „Mada se kroz njih (=kroz te razlike) – o čuda! – zajednički hleb (Sv. Evharistije) pretvara u Telo Hristovo, i zajedničko vino (Sv. Evharistije) biva Krv Onoga Koji nam ju je sa vodom izlio kao iskupljenje iz Svoga rebra“ (Jn.19,34), – pa dalje produžuje Sveti Patrijarh: „razlika i drugačijost ovoga što navedosmo ne sprečava da ono, nad čime se one (molitve, tj. Sv. Tajne) vrše, primi jednovidnu i bogotvornu Blagodat Duha Svetoga, ni uvećanu, ni izmenjenu“ (τὴν ἑνοειδῆ καὶ θεοποιὸν χάριν τοῦ Πνεύματος ἀπληθύντως τε καὶ ἀπαρραλλάκτως ὑποδέξασθαι – PG 102,602).
Očigledno je iz navedenog teksta da učeni, donedavni profesor, Sveti Patrijarh Vaseljenski Fotije dobro poznaje praksu Zapadne Crkve, i da konkretno ima u vidu različite Evharistijske anafore, koje na Zapadu i u Rimu nisu bile istog oblika i obrasca sa, od drevnosti, ustaljene u Vizantiji četiri Svete Liturgije. Ipak, sve ove navedene razlike nisu sprečavale evharistijsko-kanonsko opštenje, jedinstvo, zajedništvo Crkve Istoka i Zapada. Značajno je takođe da Sv. Fotije, u nastavku istog 2. Pisma papi Nikoli, spominje i odluke Prvodrugog Sabora 861.g. i podseća Rimskog Episkopa na „držanje Crkvenog blagoporetka i kanonske ispravnosti“ (τῆς ἐκκλησιαστικῆς εὐταξίας καῖ τῆς κανονικῆς εὐθύτητος), te traži da ubuduće papa ne prima „bez preporučnih pisama one koji odavde (iz Carigrada) dolaze u Rimsku Crkvu“, da bi se tako „očuvao kanonski blagoporedak i utvrdilo bratoljublje“ (ἡ κανονικὴ εὐταξία διαφυλάττοιτο καὶ ἡ φιλαδελφία κρατύνοιτο. PG 102,617).
Patrijarh Fotije ovim želi da, s jedne strane, spreči kaluđersku nedisciplinu, besporetke i raskole, koje su u Carigradu uglavnom kaluđeri donedavno stvarali (najpre Studiti), i s druge, da Rimskom papi ograniči uzurpiranje prava mešanja u pitanja Carigradske Patrijaršije. Ovaj zahtev će Sv. Fotije ponoviti i malo kasnije, u 1. Kanonu Velikog Sabora u Sv. Sofiji 880. godine. (Kanoni Prvodrugog Sabora 861.g. (naročito 13. i 14), kao i 1. Kanon Sabora 880.g., mogu se videti u našem prevodu „Svešteni Kanoni Crkve“, izd. 2005).
Izvor: Vladika Atanasije (Jevtić), Hristos Nova Pasha. Božanstvena Liturgija – Sveštenosluženje, učešće=pričešće, zajednica Tela Hristovog, knjiga 4, Trebinje-Vrnjci 2009.
