Stamatis Skliris, Dostojevski, 2018.
Dostojevski[1] je, 16. aprila 1863. godine, ostavio zabelešku povodom smrti svoje prve žene, Marije Dimitrijevne Dostojevski, koja je dan ranije umrla od tuberkuloze. U toj zabelešci on piše sledeće: „Maša leži položena na stolu. Da li ćemo se ikada opet videti?” U nastavku Dostojevski piše, da zavoleti drugog čoveka kao samoga sebe, po zapovesti Hristovoj, nije moguće. Samo Hristos je to mogao, ali On je večni ideal kome svaki čovek teži, i po zakonu prirode, treba da teži.
Međutim, nakon javljanja Hrista u telu, kao ideala čoveka, postalo je jasno da treba da se dogodi potpuni razvoj ličnosti. Na kraju razvoja, na kraju uzrastanja, u tački u kojoj čovek dolazi do cilja, trebalo bi da pronađe, spozna i silom prirode se uveri da je najuzvišenija moguća upotreba njegove ličnosti, najuzvišenija upotreba punoće rasta i razvoja njegovog ja (ega), razbijanje samog tog ja, predavanje njega celog svakom čoveku i svim ljudima, bez rezerve i ograničenja. U tome je najveća sreća.
Zakon ega se tako poistovećuje sa zakonom pravog humanizma, prave čovečnosti, gde se ego i svi drugi, iako međusobno izgledaju kao suprotni krajevi, sjedinjuju. Kao da se i jedno i drugo — i ego i svi ostali — uništavaju, da bi u stvari dostigli do punoće i cilja svoga razvoja, a to je Hristov Raj.
Sva istorija čovečanstva i istorija svakog čoveka ponaosob jeste uzrastanje i razvoj, borba i napredak, sve dok svi ne stignu do cilja. Međutim, ako je to krajnji cilj čovečanstva i ako, pošto dostigne taj cilj, više se ne bude razvijao i borio, onda izgleda neće ni biti razloga da čovečanstvo dalje živi. Izgleda da čovek, kada dostigne taj cilj, završava svoje prisustvo na zemlji. Iz toga se vidi da se čovek na zemlji nalazi u uzrastanju, u razvoju. Prema tome, čovek nije dovršeno biće, ali je ipak prolazno, ili bolje, u prolazu.
Bilo bi besmisleno i nezamislivo da se čovek, uspevši i dostigavši taj veliki cilj, ugasi i nestane. Drugim rečima, besmisleno je da čovek dostigne cilj, i da nadalje ne živi. Prema tome, jasno je da će Budući Život biti život u Raju. Kakav će to život biti, na kom mestu, na kojoj planeti, u kom središtu? Da li će to biti u nekom konačnom središtu? U nekoj opštoj sveobuhvatnoj sintezi? U Bogu?
Mi to ne znamo. O budućoj prirodi, o Budućem Veku, mi znamo veoma malo. Ne znamo pouzdano ni da li ćemo se nazivati ljudima. Ono malo što znamo, unapred nam je otkrio i naslikao Hristos. On, krajnji i Veliki Ideal čovečanstva, Koji, iako ideal, došao je nama po zakonu naše istorije — u telu.
Obeležje buduće prirode ljudi je ono što je Hristos rekao — da se neće ženiti ni udavati, nego će živeti kao Anđeli Božji (Mt. 22, 30). To obeležje ima više značenja. Neće se ženiti ni udavati, jer neće biti razloga za to, s obzirom na to da neće biti potrebe da se razvijaju i kroz porod stižu do cilja.
Razlog zbog koga se ljudi žene i udaju, jeste da bi imali poroda koji bi nastavio njihovo uzrastanje. (Dostojevski ovde ima na umu progresivni tok čovečanstva i veruje da će na kraju ljudi dostići ideal). Zlo bi bilo ako bi smrt imala poslednju reč. Ako svi prethodni ljudi umiru i nestaju, pa čak i oni koji su uspeli da se njihov ego sjedini sa svima drugima, tada ne bi imalo smisla da čovečanstvo, razvijajući se, dostigne cilj.
Međutim, taj uspeh u napredovanju biva kroz generacije koje proizlaze iz braka. Dakle, u Budućem Životu neće biti razloga za brak. Za to postoji još jedan razlog. Brak, kao da je udaljavanje od savršenog humanizma. Supružnici, kao da se udaljavaju, izoluju, i u njima ostaje malo prostora da bi se posvetili drugima. Na taj način, porodica jeste zakon prirode, ali je i nešto egoistično u stanju u kome se čovek nalazi.
Porodica je, naravno, najveća i najsvetija stvar za čoveka na zemlji, jer kroz brak čovek i čovečanstvo napreduju, i preko generacija potomaka dostižu krajnji cilj. U isto vreme, međutim, po zakonu ljudske prirode, zarad krajnjeg ideala, čovek treba da se odrekne te velike i svete stvari, to jest braka. Tako, po ovom pitanju postoji podeljenost mišljenja.
Odbacujući Hrišćanstvo, protivnici Hrišćanstva bivaju izigrani sledećom argumentacijom: Ako je hrišćanstvo istinito, zašto nije preovladalo na zemlji? Zašto ljudi i dan danas pate i nisu braća jedan drugome? Vrlo je jasno zašto. Zato što je ono o čemu Hrišćanstvo govori ideal budućeg, konačnog, Eshatološkog čovekovog života, dok je na zemlji čovek u prolaznom stadijumu. Ideal Hrišćanstva biće ostvaren kada se dostigne cilj; kada čovek, u skladu sa zakonima svoje prirode, doživi preporod u drugu prirodu, gde neće biti braka.
Sâm Hristos propovedao je Svoje učenje kao ideal, i Sâm je rekao da će do kraja sveta uslediti borba za razvoj i uzrastanje. Jer to je zakon prirode, zakon života na zemlji; života koji se razvija, raste i napreduje, dok će tamo, na kraju, u Drugom životu, biti istinita egzistencija. Egzistencija koja je puna, ispunjena — tamo gde „vremena više neće biti” (Otkr. 10, 6).
Ateisti, koji negiraju Boga i Budući život, spremni su da ovo pitanje predstave isuviše ljudski, i tu je upravo njihova greška. Oni ne razumeju da je priroda Božija suprotna od prirode čoveka. U skladu sa dostignućima nauke, čovek se od složenosti kreće ka sintezi, od činjenica ka njihovom uopštavanju i poznanju, dok je Bog konačna sinteza sve egzistencije, koja se onda daje u složenosti, u analizi. Ukoliko čovek u ovom životu još uvek stvarno nije čovek, kakva će biti njegova priroda posle? Na zemlji to ne možemo da razumemo, ali možemo da predosetimo zakon te buduće prirode čoveka — i svaki čovek pojedinačno i celo čovečanstvo. Taj zakon druge čovekove prirode, biće puno sjedinjenje i sinteza njegovog ja (ega) sa svima drugima. Ljubi sve druge kao sebe. To je, međutim, na zemlji nemoguće, jer se suprotstavlja zakonu razvoja ličnosti i dostizanja krajnjeg cilja kome čovek teži.
Dostojevski na ovom mestu hoće da kaže da je preduslov za razvoj ličnosti, na neki način, njeno odvajanje od drugih. Ne možeš da budeš u masi. U masi ne postaješ ništa. Takav je bio socijalizam koji je proklamovao masovnost. Ličnost treba da se prepozna, da se razvija, da ima vrednost u odnosu na sve druge ličnosti. Njena vrednost je da se uvećava i prepozna kao ličnost, ali kada u tome uspe, treba da se žrtvuje zarad svih drugih, kao i svi drugi radi koristi te jedne ličnosti. Tako će ona da se sjedini sa njima i stigne do punoće i konačne potvrde.
Zato, kada protivnici Hrišćanstva kažu da ono što Hrišćanstvo propoveda nije idealan zakon, mi im odgovaramo: Ali jeste zakon našeg Ideala, ukoliko se ostvari u skladu sa svim onim što je Hristos govorio. Na kraju, sve zavisi od toga da li prihvatamo Hrista kao konačni Ideal na zemlji. Drugim rečima, sve zavisi od sâme vere u Hrista. Kada jednom poveruješ u Hrista, veruješ i da ćemo živeti večno. Ipak, postavlja se pitanje — hoće li u sledećem životu postojati svako ja (ego)? Jer, kažu, čovekovo ja (ego) umire i u potpunosti se razlaže.
Kao prvo, mi već ovde na zemlji znamo da ne umire ceo čovek. Jer, po samoj prirodi, on sebe predaje svome sinu, prenosi mu jedan deo svoje ličnosti. Kao drugo, u moralnom pogledu ostaje njegova uspomena kod ljudi (Dostojevski kaže da je veoma važno da, kada služimo Pomen, pevamo Vječnaja pamjat).
Drugim rečima, delom svoje ličnosti, koja je ranije živela na zemlji, taj čovek ulazi u dalji razvoj čovečanstva. Mi vidimo uspomenu na velike ljude, ljude koji su unapredili čovečanstvo, kao što, naravno, vidimo i uspomenu na zločince. Čovek smatra velikim blagoslovom i srećom kada liči na velike ljude, čiji spomen ostaje. To znači da deo prirode tih ljudi ulazi i telesno — preko njihove dece, i duševno — preko drugih ljudi, u dalji put čovečanstva. Prema tome, ne umire ceo čovek.
Hristos je ceo ušao u čovečanstvo, a Istiniti čovek teži da se preobrazi u Hristovo ja (ego), kao u svoj Ideal. Kada u tome uspe, videće da i on i svi drugi, još ovde na zemlji, dostižu svoj cilj, jer su ušli u sintezu svoje konačne prirode, to jest u Hrista (Hristos je, kao što vidite, kao opšta, Saborna Ličnost u koju svi drugi ulaze). Zato je Hristova priroda složena (Bogočovečanska, kako bi Sveti Oci i Sv. Otac Justin rekli). Jer je priroda Božja.
To znači da je on odsjaj Božji na zemlji, to jest odsjaj Božji u ljudskom telu. S obzirom na to da će postojati sva ta ja (ego) i svako ja ponaosob, kako će svako ja vaskrsnuti u tu opštu sintezu? To teško možemo zamisliti. U svakom slučaju, jasno je da će ono što živi i ne umire biti iskazano u njegovom konačnom cilju, kada taj cilj bude dostignut. Prema tome svako ja će oživeti, vaskrsnuti i ući u složeni Večni Život.
Bićemo ličnosti, ne prestajući da se sjedinjujemo, ne prestajući da se stapamo sa drugima — i Ličnosti, i sjedinjeni sa drugima. Mada, to sjedinjenje neće značiti nestajanje, jer ćemo postojati, ali na različitim mestima i u različitim uređenjima. Tako je Hristos rekao: U domu Oca Moga, stanovi su mnogi (Jn. 14, 2). Tamo će svi biti svesni sebe samih i svih drugih i živeće večno.
Kako će to biti, u kom obliku, u kojoj prirodi, čoveku je to teško da shvati. Prema tome, čovek na zemlji teži ka svom idealu, koji je suprotan njegovoj prirodi. (Dostojevski ovde podrazumeva ovdašnju čovekovu prirodu, koja kao ličnost treba da se brani, da se čuva da se ne bi razlila u masi).
Kada, međutim, čovek i pored toga ispunjava taj cilj, njegovo ja se poistovećuje sa drugima i umire zarad drugih. To znači da voliš drugog. To će se konačno ostvariti u Večnom Životu. Kada čovek ovde na zemlji ne ispunjava zakon težnje ka idealu, odnosno ne žrtvuje se, sa ljubavlju, za druge ljude ili za jednog konkretnog čoveka (na primer, Maša i ja), tada oseća da strada. To stanje, čovek je nazvao greh.
Pošto obično ne ostvaruje težnju ka idealu, neophodno je da čovek oseća da strada na zemlji. Na taj način on nekako uravnotežuje svoj život. S druge strane, život se uravnotežuje žrtvom koju daje, pokušavajući da ostvari svoj ideal na zemlji, čime priprema rajsko stanje. To je ravnoteža na zemlji, jer u suprotnom, zemlja bi bila nezamisliva i besmislena.
Dok je učenje materijalista opšta inertnost i mehanizam materije, što znači smrt, nasuprot njemu nalazi se učenje istinite filosofije, Hrišćanske, i ono predstavlja ukidanje inertnosti. To je misao da je centar i sinteza univerzuma, čak i spoljašnjeg oblika materije, u Bogu, to jest u Večnom Životu. To je napisao Dostojevski.
*
Ovakvo razmišljanje Dostojevskog veoma je složeno, ukoliko uzmemo u obzir da je zapisano 1864, tek nekoliko godina pošto je izašao iz zatvora, i reč je o fazi kada se njegova kosmoteorija (njegov pogled na svet) suštinski menja u odnosu na prvobitnu, čiji je ideal spasenje ega svakog čoveka i svih ljudi, što nije odbacio do kraja svog života. Taj prvobitni ideal — da svi treba da se spasu — pronašao je Dostojevski u Hrišćanstvu, a ne u socijalizmu, jer socijalizam je to uzeo od Hrišćanstva, napravivši, međutim, grešku — time što je ukidao ličnost.
Dostojevski iznova pronalazi Ličnosnost (personalnost) i tada pokušava da reši problem Ličnosti i celokupne zajednice ljudi. Kako da se sjedine, budući da izgledaju međusobno suprotni? Zaista, čuo sam od dobrih sociologa da je glavni poblem kako da osoba i društvo pronađu rešenje međusobnog odnosa. Dostojevski ga pronalazi u hrišćanskom paradoksu smrti. Da bi zadobio život, ego treba da se razvija, kako ne bi bio bezlični deo mase — što se nastoji u socijalizmu — ali ispravan razvoj ega jeste da stigne do požrtvovanosti, da se žrtvuje i umre, kako bi vaskrsao i sjedinio se sa drugima. Umirući ego pronalazi svoj pravi život, to jest svoje Vaskrsenje.
Iz ovoga razumemo zašto je Dostojevski na početku Bra će Karamazov stavio Hristovu rečenicu: Ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre, neće dati ploda, a ako umre, rod mnogi donosi (v. Jn. 11, 24). Zaista je paradoks što Dostojevski u Sveskama započinje rečenicom: „Voleti drugoga kao sebe nije moguće”, i ne samo da nije moguće, nego je i suprotno prirodi čoveka, suprotno prirodi njegovog razvoja. Da bi se njegov ego razvio, treba da živi, da opstane, da se održi. Međutim, da bi se to zaista ostvarilo, čovek treba da dođe do toga da shvati da je neophodno da umre, da se žrtvuje, kako bi posle toga pronašao sebe vaskrslog.
Dostojevski isto kaže i za brak. Brak, kao da je udaljavanje od konačnog cilja, jer se dvoje skupljaju i ograničavaju, nemajući mnogo prostora za druge. Međutim, to je zakon prirode. Bez braka, čovečanstvo se ne bi kroz potomke razvijalo, ne bi bilo napredovanja, i ne bi se stvarale Ličnosti. Ukoliko se brak na pravi način razvija i ljudi uče uzajamno da se vole i žrtvuju, oni u braku predokušaju konačni ideal, a to je sjedinjenje jednog sa svima i svih sa svakim pojedincem. Tada će konačno brak da nestane, i zato je Hristos nagovestio da će na nebu ljudi biti kao anđeli, koji se neće ženiti ni udavati.
Dostojevski to ne posmatra u moralnom smislu, nego u smislu suštinske prirode čoveka, to jest, hristološki gledano — da je čovek žrtva za drugog i sjedinjenje sa drugim. Rekao bih da je to (ako smo kadri da shvatimo ne odlazeći u pojednostranjenja) jedno socijalističko tumačenje čoveka, ali socijalističko u prvobitnom značenju, ili kao što su rekli Florovski i Bahtin (jedan veoma dobar tumač Dostojevskog) jedno eklisiološko (Hristo-eklisiološko) tumačenje čoveka. Dostojevski čoveka ne vidi drugačije, osim kao Crkvu koja je Tajna — Hristos u nama, i mi u Hristu.
Bahtin je rekao da kada bismo imali mogućnost da kroz neku lupu pogledamo Dostojevskog i obuhvatimo sve njegove teme, čitav spektar njegovih ideja, videli bismo da je tu i Crkva. Ali Crkva kao Sâm složeni i sabirajući (sintetizirajući) Hristos. To je karakterističan svetootački izraz — Složena Ipostas Jednoga Hrista. Složena zbog dve prirode Hristove — Božanske i čovečanske — kažu Sveti Oci.
Dostojevski Hrista naziva sintetizirajuća priroda, i to je greška u odnosu na prirodu, ali on svakako misli na Ličnost Hristovu i kaže priroda usled teološke nepreciznosti. On podrazumeva Crkvu kao Telo Hristovo, kao bratstvo sinova Božijih u Jedinorodnom Sinu Njegovom. Zato, kada je na kraju života govorio o ruskom socijalizmu, mislio je na Pravoslavlje, na Crkvu.
Neki su mislili da se vraća svojim starim idejama — socijalizmu, ali on nikad nije odbacio ono ispravno što je socijalizam tražio (=Crkva kao zajednica svih u Hristu), s tim što je to tražio na pogrešnom putu. Ispravno je da se svi spasu, a ne svako zasebno. To ispravno, međutim, ostvarivo je u Crkvi, jer Crkva stvara Ličnost i neguje sjedinjenje sa drugima. Naravno, Dostojevski to usmerava na dijalektički put — dostižući, dakle, nešto, dostižeš ga da bi ga žrtvovao. Nešto umire, upravo da bi iznova oživelo i našlo se tamo gde se gubi; da se iznova nađe u svojoj punoći, i bez pređašnjih opasnosti izolacije, egoizma, itd.
Značajno je što je te reči napisao dan po smrti žene koju je mnogo voleo. Na osnovu odnosa koji je imao sa ženom, ali i sa drugim ljudima, kasnije piše prelepu novelu Krotka.
Ovo njegovo shvatanje pomalo je socijalističko, ili pre eklisiološko, naravno i poetsko, književno — tu nema pogovora — ali niko ne može da kaže da Dostojevski time izdaje suštinske stvari iz Hrišćanstva. Za tadašnje vreme i u tolikoj meri konzervativno Pravoslavlje, on je možda isuviše apstraktan, isuviše idealističan, ali ovakvim svojim sagledavanjem on ipak u potpunosti odgovara na najispravnije i najdublje težnje čovečanstva, dok je u socijalizmu hteo da kaže nešto novo, ali nije uspevao — jer je tamo nedostajao Hristos.
Dostojevski obuhvata sve njihove teme, oduzimajući im humanizam, ali dajući im mnogo više. To je veličanstveno, i mislim da je u tome sav Dostojevski. Privukao ga je socijalizam, postao je socijalista, i nikada posle nije izdao svoja ubeđenja, zato što je u socijalizmu video da ljudi traže nešto autentično, suštinsko — zajednicu ličnostiˆ u ljubavi — u Hristu. Ne, dakle, zato što ga Hrišćanstvo nije zadovoljavalo. Hrišćanstvo ga je pre svega formiralo kao Ličnost, ali u dečijem uzrastu. Sâm kaže da je njegov otac čitao Jevanđelje. Međutim, Hrišćanstvo je doživljavao kao duboka duša, intuitivno, ne racionalno.
Kada je, međutim, došao socijalizam, on je u jednoj intelektualnoj i intelektualističkoj sferi odgovorio na njega. Kasnije, kada se vratio Hrišćanstvu, veoma lako je Hrišćanstvo povezao sa socijalizmom, jer u samom socijalizmu je pronašao osnove koje su poticale iz Hrišćanstva. U Hristu, on pronalazi i „socijalistu” i Boga. To je ono što je Otac Justin u nekoliko svojih knjiga o Dostojevskom rekao — da on Hrista vidi kao ključ čoveka, i za Boga i za čoveka, i za društvo i za univerzum. Moglo bi se reći da su ovi elementi kod Dostojevskog verovatno preuzeti od Svetih Otaca.
Zaista, velika je misao Otaca — i Maksima i Kapadokijaca sa Grigorijem Bogoslovom — da je sve u Hristu savršeno, da je Hristos sve u svemu, „u svemu Prvenstvujući”; makročovek kako kaže Sv. Maksim, misleći da je Hristos univerzum, ali sa Bogom u središtu Crkve koja sabira ljude oko Njega.
To što Otac Justin kaže, potiče prvenstveno od Apostola Pavla i od Svetih Otaca, ali je on to pronašao kod Dostojevskog iskazano na jedan savremen i pristupačan način. Zbog toga Otac Justin toliko promoviše Dostojevskog i odaje mu pohvalu. Prikazuje ga, na osnovu Otaca, možda čak više pravoslavnim nego što on to jeste, mada se jedan takav tekst ne može drugačije sagledati, jer je zaista izuzetno reprezentativan.
Otac Justin je, dakle, govorio humanistima: Mi smo za Bogočoveka zato što smo za čoveka. Ziziulas je veoma dobro razumeo zašto Otac Justin udara na humanizam, da bi naglasio Teohumanizam. Zato što se bori za čoveka. Njegov Hristos nije protiv čoveka, nego je za čoveka, ali on udara na ono što je lažno, na surogat koji humanisti žele da podmetnu umesto onog što je suštinsko.
Rusi koji su otišli u inostranstvo, bili oduševljeni Evropom i videli šta su bili izazovi Evrope, počeli su potom da kritikuju Evropejce: Vi ste mizerni, mediokriteti. Otvorili ste nam apetit za velika jela, a preporučujete nam ništa, preporučujete nam stvari od kojih se čovek ne može nasititi.
Zato je Dostojevski govorio da Sv. Jovan Bogoslov pronalazi sve u tome da je Logos postao telo. Kada je govorio Zapadnjacima: Treba da vam damo našeg ruskog Hrista, mnogi su mislili da je to nacionalizam, šovinizam. Dostojevski je, međutim, imao na umu razmere Hrista Koga je doživljavao i osećao prostodušni Ruski Pravoslavni narod, a ne zapadnjačkog Hrista, koji je ili romantičan, ili kao kod francuskih socijalista — dobar motiv za čovečnost (humanost).
Oni od Hrista preuzimaju Njegovo čovekoljublje, Njegov humanizam, kao što je humanizam kod Voltera ili Furijea. A Bjelinski, još uvek bezbožnik, učitelj Dostojevskog, učitelj ideologije levice, prihvatao je Hrišćanstvo, ali samog Hrista je vređao. Šta ćemo sa tim? Čak je u jednoj fazi govorio: Prihvatamo Hrista, ali da znate — kada bi da nas živeo, On bi bio revolucionar, pionir koji bi išao napred da diže revolucije i bude vođa socijalizma!?
Izgleda da je Dostojevski voleo Hrista jer je bio detinjast, a voleo je i Bjelinskog, koji ga je oduševljavao svojom ličnošću, ali i svojim idejama. Kažu da se Dostojevski sekirao i crveneo kada bi Bjelinski vređao Hrista. Čak i pre nego što je postao socijalista, i kao revolucionar bio uhapšen, u nastavku i osuđen, počeo je da se razlikuje od Bjelinskog. Pogodilo se da se taj razlaz dogodio u vreme kada je Dostojevski napisao svoje drugo delo, pod naslovom Dvojnik.
Belinski je tada počeo da ga kritikuje, govoreći za njega da uopšte nije genije, kako su ga hvalili kada je objavio Jadne ljude. Dostojevskog je ispočetka to mnogo pogodilo, jer je bio veoma ambiciozan i osetljiv, a i budući veliki um, nije mogao da bude indiferentan, ali se uzdržavao. Kasnije, poslednjih godina svoga života, nije više bio tako osetljiv.
Ipak, kažu da razlog zbog kojeg se udaljio od Bjelinskog, nije bio samo to što je bio pogođen i nije se slagao sa Bjelinskim, jer ga je ovaj ponizio, nego uglavnom to što je Dostojevski išao drugim putem. Bjelinski ga je kritikovao jer je Dostojevski išao psihološkim putem. Jadnog čoveka Bjelinski shvata kao žrtvu društva, dok ga Dostojevski smatra žrtvom sebe samog, da on sâm stvara svoj svet.
Društvo može predstavljati izazov, može biti u manjoj meri krivo, ali je problem sâm čovek. Dostojevski pronalazi psihološke uzroke, a ne više društvene, poput Bjelinskog, jer Dostojevski zalazi u čovekovu dubinu i ne zadržava se na površini.
A okruženje, koju ulogu ono igra? Tu se već Dostojevski ne slaže sa Bjelinskim, koji je mislio da je odgovornost na okruženju. Dostojevski vidi okruženje prosto kao izazov. Okruženje igra neku ulogu, ali njegova uloga nije apsolutna. Jer sredina (okruženje, sreda) ne stvara ličnost. Ličnost nastaje iz zajednice sa Bogom i drugim ličnostima.
Junak u Zapisima iz podzemlja je ličnost, međutim, njegova nesreća je bila u tome što nije želeo da umre. Dostigao je veliku snagu ličnosti, ali nije želeo da umre. Pošto si uspeo da budeš ličnost, sada treba da umrtviš ličnost. Raskoljnikov u Zločinu i kazni je velika ličnost. On nije prevashodno prestupnik. Stvar nije u tome što je prestupio. On je rekao da se ličnost može pokazati, projaviti u ličnosti: Mogu da postanem, na primer, Napoleon.
Kažu da su od Raskoljinikova nastala dva kasnija junaka: Miškin u romanu Idiot i Stavrogin u Zlim dusima. Raskoljnikov je u Zločinu i kazni ostavljen bez rešenja, kao nedovršen. U kratkom epilogu u Zločinu i kazni, samo se otvara mogućnost da se pokajao, ali niko to ne zna. Stručnjaci se do danas nisu složili da li je Raskoljnikov pozitivan ili negativan lik.
Oni koji smatraju da je negativan, smatraju to jer misle da se ni za šta nije pokajao. Kažu da je činjenica da nije dostigao svoj cilj, s tim što iz toga izvlače još i pesimizam. Drugi kažu da ga je Dostojevski ostavio na pragu pokajanja, i da se kasnije sigurno pokajao. Bilo kako bilo, Dostojevski ga je tu ostavio. Ali Raskoljnikov kaže: Sada se završava logaritam (to jest racionalizam na osnovu kojeg je ubio „za dobro”) i počinje život (tj. istinski život).
Za njim nastavljaju druga dva lika. Mnogo napredniji je Stavrogin, koji je demonski jak i ima grupu učenika. Svi trče oko njega: i Šatov i Kirilov. Stavrogin je odveden do obogotvorenja, ali i do bezizlaza. Na kraju će izvršiti samoubistvo, ali je put ličnosti uzdigao do visina. Kažu da on spada među najjače ličnosti među likovima Dostojevskog. Tu su, naravno, i druga dva lika: Šatov koji je jedna strana Stavrogina, i Kirilov koji je druga strana.
Kirilov kaže da čovek treba da se ubije da bi uspeo da postane bog; da prevaziđe ograničenja koja ga sprečavaju. Šatov je, na neki način, slavofil, veruje u narod, u snagu Ruskog naroda, odnosno u socijalizam u kojem narod može da bude postavljen u prvi plan. Karakteristično je da obojica predstavljaju ideje Dostojevskog, uglavnom Šatov. U nekom trenutku Stavrogin ga pita: Zar ti veruješ? A Šatov odgovara: Verujem u ruski narod. Stavrogin nastavlja: Veruješ li u Boga? Šatov mu odgovara: Poverovaću.
Lik Miškina u Idiotu razvija se drugačije. Jaka je ličnost, ali je odveden na drugu stranu, do drugačijeg koncepta, drugačijeg obličja. On treba da se žrtvuje, da umre, da isprazni sebe (ἐκκενώσεῖ). Zaista, on je takva ličnost — ponižena, umrtvljena. Ali je veoma simpatičan. On sve privlači i svi se vrte oko njega. U njemu vide čoveka ljubavi. Stavrogin je postao velika ličnost, ali nije umro. Miškin, međutim, umire. Ipak, ne vidi se da vaskrsava.
Zato kažu da Miškin u Idiotu, u tom pogledu, nije savršena ličnost. Važno je, ipak, to što ga je Dostojevski doveo do suštinskog koraka napred i što veruje u vaskrsenje. Kažu da je Dostojevski trebalo da odvede nekog od svojih junaka u tom pravcu, ka vaskrsenju. U Žitiju velikog grešnika, delu koje nije završio i iz kojeg je građa ušla, u suštini, u roman Braća Karamazovi, izgleda da je Dostojevski u tom pravcu vodio Aljošu. Kažu, takođe, da je trebalo da napiše još jedan roman u kojem bi Aljoša postao socijalista i nihilista, a u nastavku bi se pokajao i nakon smrti vaskrsao.
Mislim da je kod Dostojevskog stvar u tome da se snažna ličnost ne ostvaruje time što je čovek jak i prevazilazi moralne zakone. Drugim rečima, ličnost se ne izgrađuje sama. Sa druge strane, sâm zakon ličnosti se projavljuje time što Raskoljnikov ne uspeva, a u nastavku ni Stavrogin. Jer zlo, čak bih rekao i sama sloboda, kao najdinamičniji element, ne vode čoveka nikuda. Samouništenje čoveka najverovatnije se pojavljuje iznutra.
Junak u Zapisima iz podzemlja, delu koje je Dostojevski napisao 1863,[2] veoma je jaka ličnost, a sâmo delo je himna slobodi. U nastavku, međutim, Dostojevski tog svog junaka vodi u bespuće, mada je neophodno da prođe i kroz taj stadijum slobode. Treba ta veličina, do koje je došao, da se sjedini sa drugima kroz smrt, odricanje, žrtvu. Drugim rečima, tu dolazi žrtva, krst, smrt, kao suštinski izgrađujući element čoveka. Bez toga, čovek se ne izgrađuje.
Raskoljnikov je učinio veliki korak kako bi stupio u ličnost, ali ipak nije učinio drugi krajnji korak. Tako je shvatio da prevazilaženje moralnih zakona nije kraj. Drugim rečima, čovek je dublji od svoje moralne strane.
U delu Zimske beleške o letnjim utiscima, napisanom otprilike u isto vreme kada i Zapisi iz podzemlja, Dostojevski kaže nešto veoma značajno:
Proklamovali smo kao vrednosti liberté, égalité, fraternité (slobodu, jednakost, bratstvo). Odlično. Šta je liberté? Sloboda? Koja sloboda? Sloboda jednaka za sve? Da svako može da radi šta god želi, u okvirima zakona? A kad možeš da radiš šta želiš? Onda kada imaš milione? Da li milioni daju svakom od nas slobodu? A šta je čovek bez miliona? Čovek bez miliona nije onaj koji radi šta želi, nego onaj sa kojim drugi rade šta žele. I šta proizlazi iz toga? Proizlazi to da osim slobode treba da postoji i jednakost (égalité). Jednakost i u odnosu na zakone. Za tu slobodu u odnosu na zakone, kako ona sada postoji, svaki Francuz može da kaže da ona postoji kao lični hibris.[3] I šta ćemo onda da radimo sa formu lom? Ostaje fraternité.
Ovaj segment dȅla je najinteresantniji i treba reći da je to kamen sablazni o koji se sablažnjavaju zapadnjaci. Čovek pada čim se pokrene razgovor o bratstvu, koje je smatrao velikom snagom koja pokreće svet. Ne može da shvati da bratstvo ne može da se nađe odnekud, jer ne postoji. I kada uvidi da ne postoji, šta drugo da uradi osim da pokušava po svaku cenu da na silu stvori bratstvo.
Ali jasno je da je nemoguće da se bratstvo stvori, jer se ono ne stvara, nego nam se daje od Boga i nalazi se u bogodanoj prirodi. U francuskoj prirodi, međutim, i uopšte u prirodi zapadnjakâ, bratstvo kao načelo ne postoji. Postoji „lično” načelo (individual), načelo individue, načelo intenzivne zaštite sebe samog, načelo samoodređenja, načelo ega i postavljanja ega u odnosu na celu prirodu, u odnosu na sve ljude, kao neko samoupravno načelo koje je ravnočasno sama čime drugim.
Ali jedno takvo uzdizanje i predstavljanje ega ne može da izrodi bratstvo, jer u pravom bratstvu zasebna individua, to jest ego, ne treba da razmišlja o svojim pravima, nego svi drugi da priđu toj individui i traže od nje da dobije svoja prava. Da zasebna individua ne moli druge da joj priznaju ravnočasnost i jednaka prava i vrednosti sa njima samima, nego da joj oni to priznaju sami. I ne samo to, nego i ličnost koja diže revoluciju i traži svoja prava, trebalo bi ona sama, svim svojim bićem, da se žrtvuje zbog društva, a ne samo da traži svoja prava. Trebalo bi bezrezervno i bezgranično da se preda zajednici drugih.
Ali ličnost na Zapadu nije navikla na takav tok stvari, jer tamo stvari bivaju nagonski, kao u vojsci, u naletu, napadno. Individua traži svoja prava, iz čega sledi da traži odvajanje od drugih, pa tako bratstvo više ne važi. Preporod je, naravno, moguć u jednoj takvoj situaciji, ali za jedan takav preporod treba da prođe hiljadu godina, jer takve ideje treba da uđu u krv, u telo ljudi, pa tek onda da postanu stvarnost.
Reći ćete: treba li da budem bezličan? Ima li spasenja u obezličenju? Naravno da ne, upravo suprotno. Ne samo da čovek ne treba da bude bezličan, nego naprotiv, treba da bude ličnost, i to u većoj meri u odnosu na ličnost kakvu je do sada stvorio Zapad. Dobrovoljno, potpuno svesno, bez prinude od strane bilo koga ili bilo čega, treba da žrtvuješ celoga sebe zarad drugih.
To je, po mom mišljenju, tačka najvišeg razvoja ličnosti; njena najveća snaga, najveća moć nad samom sobom, njena samodominacija, najuzvišenija sloboda samovlasnosti. To je najuzvišenija njena sloboda: da dobrovoljno daš svoj život za druge, da se raspneš za druge, da stigneš do krsta, da sagoriš u vatri. To može da učini samo ličnost koja je najjače razvijena.
Najjače razvijena ličnost, uverena u svoj potencijal da postoji kao ličnost, ne plaši se više za sebe; zna da kao ličnost ništa bolje i veće ne može da učini za sebe i da ni na koji drugi način ne može da iskoristi sebe kao ličnost, osim dajući svoju ličnost drugima, koji su isto tako samovlasne, velike i srećne ličnosti. To je zakon bogodane prirode, i tome teži čovek koji je prirodno normalan. Ukoliko i najtanji končić u tom momentu uleti u mašinu, pokvariće sve. Nesreća će biti ako se i najmanja računica ličnog interesa nađe po sredi.
Prinosim sebe kao žrtvu drugima, i ta žrtva treba da je puna, celovita, bez ikakve pomisli na ličnu korist. Ne bi trebalo čak ni da pomislim na to da se žrtvujem za druge. Treba se žrtvovati tako, da dajući sebe celoga ne poželiš da ti išta bude uzvraćeno za ono što si dao, i da pretpostaviš da drugi neće ni najmanju trunku žrtvovati zauzvrat tebi. To, dakle, želi Dostojevski.
Ali kako to dostići? To je kao ruska igra koja kaže: „Podsećaj sebe da se ne sećaš belog medveda.” Kada neko ne može da zaspi, treba da misli na to da se ne seća belog medveda. Probajte da odlučite da nećete više da se sećate belog medveda, i videćete da će taj prokleti medved uvek da vam bude na umu. Kako, dakle, čovek da stigne do toga da se žrtvuje, ne očekujući ništa zauzvrat?
Tako nešto nemoguće je dostići na veštački način. To treba sâmo od sebe da se napravi, da bude u samoj prirodi, da postoji u samoj prirodi naroda, jednom rečju, u samoj prirodi rase. Da bi postojalo načelo bratstva, načelo ljubavi, treba da voliš. Treba kod samog čoveka, spontano, skoro instinktivno nešto da teži bratstvu, zajedništvu, ljubavi. Treba nešto da ga vuče, uprkos vekovnoj bolesti naroda koji ga je odvlačio drugde, ka mržnji, izolaciji, ropstvu, eksploataciji i neprijateljstvu prema drugima. Drugim rečima, potreba za bratstvom treba da bude u prirodi čoveka, on treba da je rođen sa njom, da ju je stekao od početka, oduvek.
U čemu bi se sastojalo to bratstvo, ako bi ga preveli na poznat jezik? U sledećem: Svaka ličnost da kaže zajednici, bez ikakvog pritiska, bez ikakve nužde, bez ikakve dobiti za sebe:
Jaki smo samo svi zajedno. Uzmite me čitavog ako sam vam od koristi. Nemojte misliti na mene, izdajući radi mene zakone, ne obraćajte pažnju na mene. Ja vam poklanjam sva svoja prava i molim vas da raspolažete sa mnom kako god želite. Moja najveća lična sreća je da se žrtvujem za vas i da vi nemate nikakvu štetu od moje žrtve. Ja ću razbiti sebe samog i pomešaću sebe sa obezličenjem, dovoljno je da se održi bratstvo.
A bratstvo bi mu odgovorilo:
Ti daješ mnogo. To što nam daješ, mi nemamo pravo da zadržimo. Sâm govoriš da je tvoja sreća u žrtvovanju za nas, ali mi nemamo pravo da to uzmemo. No ipak, boli nas srce, saosećamo i želimo tvoju sreću. Uzmi i ti od nas sve i uzmi sve nas, a mi ćemo se boriti svakog časa i nastojaćemo da imaš sve više i više slobode i lične sreće; da budeš samoupravna ličnost, koli ko ti je god moguće. Ne plaši se nijednog neprijatelja, niti nas kao svojih neprijatelja. Svi smo uz tebe i garantujemo ti sigurnost. Svi ćemo se neumorno boriti za tebe, jer smo braća, tvoja braća. Jaki smo, ima nas mnogo, budi spokojan, budi radostan, ne plaši se i nadaj se.
Posle svega ovoga, naravno, neće imati šta da podele, sve će biti sâmo po sebi podeljeno. Ljubite jedni druge i sve će biti vaše. Reći ćete mi da je to utopija. Naravno, jer sve počiva na intuiciji, na osećaju, na prirodi, a ne na intelektu. Reći ćete: Ali, možda time ponižavaš intelekt?
Gledajući kasnije kako zapadni čovek ne sledi načelo bratstva, nego ima individualno načelo, i sve vreme se odvaja od drugih, i mačem traži svoja prava, socijalista počinje da propoveda bratstvo. I ukoliko bratstva nema, on će ga napraviti. Ali da bi spremio jelo od zeca, treba prvo da imaš zeca. Zeca, međutim, nema, jer nema prirode sposobne za bratstvo, prirode koja veruje u bratstvo, prirode koja se sama od sebe kreće ka bratstvu.
I u svojoj beznadežnosti, socijalista će početi da opisuje buduće bratstvo, da odmerava težinu, dužinu, da pruža korist kao mamac, da poučava, da tumači, da prepričava koliku ćeš korist imati od bratstva, koliko ćeš zaraditi, kako će se raspodeliti dobra, koliko svako treba da doprinese i koliku žrtvu da podnese. Ali kakvo će to bratstvo biti koje unapred meri i kalkuliše: koliko ja pružam, koliko će mi dati. Naravno, proklamovali su formulu: jedan za sve i svi za jednoga. Jedino što ništa lepše nisu mogli da smisle, a posebno što je ova formula uzeta iz jedne poznate knjige.
Bilo kako bilo, socijalista će reći da je veoma ubedljivo da živimo svi, ako ne kao bratstvo, ono bar na nekoj razumnoj osnovi, da bi živeli dobro. Svi da obezbede sve druge. I treba i ti da se složiš da dođeš u tu zajednicu. Tu je, međutim, zagonetka: Izgleda da obezbeđuju čoveka u potpunosti — obećavaju mu hranu, piće i rad i od njega traže samo jednu kap njegove lične slobode za opšte dobro. Tačno! Jednu malu kap.
Ali čovek ne želi da živi tako i pod takvim uslovima. Čovek voli tu svoju kapljicu. On iz svoje ludosti ne prihvata. Zašto da mi traže moju kapljicu — razmišlja. Možda me stave u neki zatvor? Bolje da sam ja sâm sa sobom i slobodan. A onda počinju da ga pritiskaju. Njega slobodnog počinju da biju, ne daju mu posao, umire od gladi i samim tim nema više slobodu. A on misli da je slobodan i da se bori za slobodu. Socijalista će naravno da ga pljune, reći će mu da je lud, da nije zreo i da ne razume koja je njegova prava korist i da je od njega čak i mrav pametniji.
Socijalista, dakle, želi da učini čoveka po svaku cenu srećnim, čak i ako sâm čovek ne želi „sreću” i „spasenje” koje mu socijalista nameće. To je, dakle, kritika Dostojevskog upućena socijalizmu kao prinudnoj sreći svih, bez slobode i bez ljubavi, odnosno bez Hrista (kako kaže u Mladiću i u Braći Karamazovima). To su stavovi Dostojevskog na osnovu Svezaka, napisanih u kriznim godinama njegovog života. Od tada pa nadalje imamo jednog drugog Dostojevskog, onog koji piše svoja potonja velika dela: Mladića i, uglavnom, Braću Karamazove (kao i Dnevnik pisca).
U poslednjim delima Dostojevskoga svi njegovi junaci svedoče da čovek samo u Bogu Ljubavi i Slobode može da ima slobodu kao žrtvu ljubavi, te stoga i istiniti život i slobodu koja prevazilazi smrt i daje Vaskrsenje. To je i smisao reči iz Jevanđelja Hristovog (v. Jn. 12, 24-25) koje je Dostojevski stavio na početak Braće Karamazov. Tako se ovo delo završava potresnom scenom — deca na grobu svog malog prijatelja Iljuše govore o zajedničkom Vaskrsenju svih ljudi: „Neizostavno ćemo vaskrsnuti, neizostavno ćemo se videti!”
[1] Predavanje održano 1984. godine za grupu studenata na katedri Elektromagnetne teorije na Politehničkom fakultetu u Ksantiju.
[2] To je prvo veliko delo, kojim započinje veliki Dostojevski, nakon što se odvojio od drugih kako bi stvorio sopstvenu ličnost — i stvorio ju je.
[3] Boginja drskosti, raskalašnosti. (prim. prir.)
