O Hristovom isterivanju trgovaca iz hrama

Nalazimo se pred jednom od najskandaloznijih reakcija Isusa Hrista. On ulazi u Jerusalimski hram zajedno sa učenicima. Ne oduševljava se tako naivno krasotom i zapreminom hrama kao njegovi učenici. Ne samo zato što vidi buduću rasutost tog hrama, već prvenstveno zato što unutar njega ne zatiče ambijent i poredak koji ne odgovara karakteru hrama. Hristos nastupa vidno agresivno. Dolazi do incidenta. Možda nekome ova kovanica bode oči, ali ako „agresivnost“ zamenimo definicijom/odrednicom „svetog besa“, nećemo ublažiti ovaj pojam. Zato uzalud pokušavamo da „odbranimo“ Hrista od prisustva gneva jer moramo da ućemo u Njegove motive. To će reći da nije svaki gnev satkan od greha. Ovde se možemo delimično (ne i potpuno) oprostiti od sveto-asketskih insistiranja na odstranjivanju strasti kao što je gnev, jer Hristos prvi, ovim postupkom, dolazi u konfrontaciju i klinč.

Sada moramo da uđemo u Hristov pogled. Da kroz Njegove zenice uđemo u suštinu. Zamislimo se. Pozicionirajmo se. Na primer, ulazimo u svoju parohijsku crkvu a unutar nje zatičemo sa jedne strane štalu (volove, ovce, itd.), a sa druge strane menjačnice (kakve danas vidimo na svakom koraku). Celoj ovoj slici možemo dodati kič ugraviran u razne skupocene brojanice, flaše, ikone, itd., za koje jedan sveštenik mudro reče da predstavljaju „svojevrsnu jeres“. Dakle, prostor, određen i posvećen, za vreme molitve je desakralizovan, marginalizovan i udaljen od svoje prvobitne namene. Hram je postao vašar, cirkus, „pijaca“ kaže Hristos. (Šta li bi tek rekao za današnji institucionalizam crkve a da opet On Sam ne završi pred sinedrionom?)

Hristos je poražen prizorom. Sigurno je da ne glumi iznenađenost i da je i pre ulaska, ili ako odemo dalje, čak pre ovaploćenja, znao ambijent u kakvom se stanju hram nalazi sa unutrašnjim dihotomijama. Namerno bira radikalan nastup. Uzima bič. Nije to naivna scena. Bog drži bič. Ne drži nož. Bič kažnjava, nož ubija. Nije došao da ubije već da spasi – On to naglašava na drugom mestu. Neko će, možda, opet „braniti“ Hrista da nikoga nije udario bičem nego da je pretio. Ipak, bič je bič. Pred nama je uzbuđeni Bog. (Ne smemo se truditi da Ga idealistički operišemo od ovih učitavajućih pojmova kao da ih je On nedostojan, jer je ipak uzeo našu prirodu na Sebe, premda je jasno da nije uzeo greh već smrtnu prirodu. Zato kažemo da je „uzbuđen“, ali ako bi rekli „iznerviran“ ne bi pogrešili, niti bismo Njegovo božansko dostojanstvo umanjili. Imenovanja koja su bliža našoj paloj prirodi nemaju za cilj da obesvete Bogočoveka već da dovedu do dubljeg sagledavanja onoga što nam je blisko). Ali vratimo se događaju.

Bog u mesu, Bogočovek, bičuje ljude i stoku. Prevrće stolove. Sigurno je da diže ton i viče. Možda će neko sada „braniti“ Hrista kako je posredi pedagoška norma kao što roditelj kažnjava svoje dete. Kako god. Pred neprijatnom smo situacijom. Naizgled scena, mimika tela, deluje veoma bahato. Današnji borci za ljudska prava i zaštitu životinja bi se odmah potrudili da ovakvu „primitivnost“ Bogočoveka sankcionišu reakcijom nadležnih vlasti. Hrista bi optužili za remećenje mira, vandalsko ponašanje prema ljudima i životinjama (mada ne treba biti naivan, jer je tu naravno bilo reč o životinjama namenjenim za žrtvoprinošenje – samo pravimo poređenje u savremenom maniru). Najpre, Njegovu „anarhičnost“ sa preturanjem stolova kao remećenje bogosluženja ili rušenje spomenika od nacionalnog značaja i kulture. Ne ulazi se, dakle, u motive. Ne mari se za Njegovu rezignaciju postojećim stanjem hrama. Primat uzima izgrađeni imidž, poredak interesa koji odgovara većini. Hristos kao da namerno ide na to da sve okrene protiv Sebe zarad neiskvarenih, neiskompromitovanih, vrednosti. Ipak, Hristos ljubi Svoj hram kao što svako od nas ljubi svoj dom. Kako bi se mi onda poneli da ugledamo nekog stranca ko se bez našeg znanja ili odobrenja iživljava u našem domu dugi niz godina tokom našeg odsustva? Onda je Hristova reakcija sasvim razumljiva. To pak ne znači da mi imamo to pravo. Ipak je ovo stanovište Bogočoveka. Osim ako nije reč o jurodivom barutu koji je samo Bogu znan kod onih koji su izabrali modus ludih radi Hrista?

U ovom Hristovom sukobu sa trgovcima ne možemo nazreti neki diplomatski odnos, bonton, pomirljivost, ljubaznost da zamoli, sugeriše prisutnima da napuste svetilište sa svojim navikama. Ovde nema onog hrišćanskom manira da se sloboda drugog poštuje ni u nagoveštaju. Hristos ne koketira radi dobitka makar to bila i svrha vrline. Ljudi su se tu odomaćili. Prisvojili prostor. Razmazili na pozicijama tadašnje crkvene elite koje boluju od kompleksa nesmenjivosti. Hram se tretira kao kurva umesto kao majka. Hristos zna da mora nastupiti oštro. Da je pred Njim bezosećajan i bestidan naraštaj odviknut, uostalom kao možda i današnje (de)generacije, da im bilo ko/šta prigovori. On ne beži od posledica, jer tri godine govori da će biti ubijen. Ide, dakle, svesno u smrt. Zašto bi onda prezao od konflikta? Ovde nije reč o nekoj praskovitoj moralnoj poruci kako On ne želi da se kompromituje. Imamo i danas takvih moralnih giganata koji nisu bez požrtvovanog značaja za svoje ideologije. Hristovi motivi su upereni u dimenziju eklisiologije. Ide dalje od morala – u radikalnu svetost otvorene eshatologije, jer gde je On tu je i mesto ne samo ljubavi, nego i suda. On želi čistu Crkvu. Crkvu koju je Sebi posvetio. Crkvu u kojoj će On, Otac i Duh delovati sa drugim ljubećim slobodama. Ovde to ne zatiče. Ne samo u spoljašnjem haosu već najpre ulazeći u unutrašnje haose ljudi koji za tu svetost niti znaju, niti mare. Zato negoduje. Nastupa kočoperno.

Ovaj momenat je veoma blizak drugoj Hristovoj reakciji koja nosi iste motive: „Došao sam da bacim oganj na zemlju i kako bih voleo da se već zapalio“. A ovo je rečeno za blagodat, ne za neko religiozno ludilo, koja će se sukcesivno rasuti po svim crkvama u svetu (što opet ne znači da je Božije prisustvo i delovanje determinisano samo unutrašnjim delovanjem Crkve jer granice crkve niko ne poznaje). Revnost i iščekivanje se u Hristovim motivima ukrštaju mnogo pre zamaha bičem. Problem je, dakle, što je hram pretvoren u „pećinu razbojničku“. Što nije doneo očekivani plod na unutrašnjem nivou. Hristos brine o njegovoj higijeni jer spolja je hram bio bogato dekorisan a iznutra pun raznih trgovačkih i nemoralnih tipologija. Ova slika treba da nas opomene kako na spoljašnju lepotu hrama i tela, tako i na unutrašnju lepotu hrama i duše. Ikonički ekstrakt. Nekome polen, nekome otrov.

U ovom događaju ne smemo da budemo na strani onih „koji znaju bolje vladanje od Hristovog postupka“. Možemo donekle izvesti i eshatološki pristup da će On tako isterati one koji nemaju dolična odela za Jagnjetovu Svadbu kako je već prorokovao. Mada ovaj prizor deluje pomalo uznemirujuć, ili nedostojan Boga koji pokazuje nivo adrenalina u mesu, ipak, ne možemo ništa – tu je. Bog to može. Čini. Ima pravo. Roditelj je svih naroda. Niko ne sme da Ga uhvati za ruku i stopira. Mada je zanimljivo da ne odbacuje oponente. Možda nam je Bog mnogo sličniji nego što Ga, zbog apofatičkog savršenstva koje Mu svakako dolikuje, činimo sebi nedostupnim, uz, naravno, dosta antropomorfnog rizika da ne prenaglasimo samo čovekoliku prirodu u Njemu. Njegovo istupanje (koje bi sigurno u slučaju kog drugog osudili ili sabotirali) nije bes radi besa, ne bes kao cilj. Tvrdoglava i neosetljiva srca često samo nešto bolno može prenuti iz čamotinje samozadovoljstva. Hristos je izabrao ovaj način, ali od njega nije stvorio pravilo da tako mi ne bismo tlačili jedni druge. Ipak, Njegov zamah bičem je ostavio opomenu da On nije ravnodušan. Da još uvek posmatra trgovce. Jer, trgujemo sa svim sa čime umemo ubijajući odnose i pre nego što su pustili klice. Trgujemo najviše tim odmeravanjima koliko volimo i koliko nam je neko nešto dužan. Naravno, postoje i trgovine sveštenim obredima ako tarifa uzima prevagu nad blagodatnim realizimom Crkve.

Ali, ako smo uzeli neko pouku iz svega, bič smisla nas je ošinuo, i još uvek šiba, da u svemu negujemo kritički stav i da pazimo na svoju trgovinu, jer „kojom merom merimo tako će nam se meriti“. A kada se jednom oslobodimo stega trgovačkih odnosnosti, onda ćemo iz sebe bičem volje proterati nedostatke i srušiti idole, pa dozvoliti Duhu da očisti naš unutrašnji hram.