У српској јавности се, с времена на време, покрене стара расправа о томе да ли је теологији место на универзитету. Притом се занемарује то да између науке и теологије нема толико неслагања колико непознавања и ускогрудости. Професор Александар Зечевић је пре десетак година записао у уџбенику намењеном студентима електротехнике на Универзитету Санта Клара у Калифорнији:
„…можемо очекивати да ће нас комплексност света у којем живимо натерати да се вратимо интегративним облицима размишљања и покушајима да се обједине различите области људског знања (укључујући ту, наравно, и науку и теологију). Можда је то заправо одувек био природни људски порив, којем су се супротстављали наша таштина и страход могућих грешака“.[1]
Међутим, за достизање интеграције између научног, теолошког и других облика људског мишљења, потребно је да се претходно превазиђу укорењене предрасуде. Једна од њих је да је религија, а нарочито хришћанство, одувек непријатељски настројено према науци. Стога, сматрам да је вредно прочитати чланак из сарајевског часописа Источник из 1898. године, који показује да се већ онда знало да у основи нетрпељивости између науке и политике, с једне стране, и хришћанства, с друге стране, леже људске страсти које потичу од страха и незнања, а не „хришћанска истина“.
Милан Веселица (прир.)
Неколико историјских факата о тобожњем гоњењу учених људи у име Хришћанства (1898)
У реду мученика за науку ваља нам споменути проналазача брзојава опата Шапа (у XVI вијеку), који је много препатио од побуњене свјетине, која је нашла у његову проналаску издајство наспрам отаџбине, те његов брзојав сагорјела и тражила чак и да се на смрт осуди. Но Шап умрије не насилном смрћу, него у неком опустјелом кладенцу, гдје је упао, када се са неког весеља враћао дома.[2]
Још жалоснија судба бјеше англиканског свештеника Пристлеја (XVIII вијека), који је много на хемији радио. Познанство са Франклином побудило га је, те је написао „Историју електрицитета“, које му је прибавило титулу доктора. Пристлеј је много допринио усавршењу науке о гасовима, пронашао је својство оксигена, којим се подржава живот и горење. У Паризу бјеше он врло поштован и од учењака и философа уважавен, те је то била јединствена појава видјети међу атеистима човјека, кога сви за необично умна сматраху, гдје се није стидио назвати се Хришћанином и помно научавати св. Писмо. Чак је бунтовнички Конвент увео Пристлеја у списак својих кандидата, но Пристлеј је то „почаствовање“ одбио и до краја живота свога остао богослов и свештеник. Његови политички противници побунише против учења пастира раденике, који му уништише сву књижницу, рукописе поцијепаше, инструменте поломише и дом његов запалише. Спасавши се у сусједство, гледао је Пристлеј тај варваризам философском мирноћом. У нади, да ће се од својих непријатеља моћи скрити, побјегне у Америку, но и тамо му Енглези нарушише спокојство подозрењима и сплеткама, док га најпослије на једном обједу не отроваше. Умирући слушао је Пристлеј побожно читање Еванђеља, славећи Господа, који му је дао живот на корист својих ближњих. „Ја ћу сад умријети – рекао је умирући својим унуцима – као и сви што ћете у своје вријеме, но опет ћемо сви једном ускрснути, јер се ја уздам и вјерујем у вјечно блаженство“.[3]
Из свију ових примјера, којих нам није нужно више набрајати, јасно је и очевидно, да Хришћанство у опште, а на по се западно свештенство, није било ни у каквом непријатељском одношају са научним покретом. Почевши од времена блаженог Августина, па до најскорашњијих дана, свештена лица и монаси често се јављају као поборници науке, трпећи гоњења од политичких власти, или од народа, или од схоластичких претставника. Папе су често биле покровитељи и заштитници гоњенима ради науке. Било је, истина, случајева, када су научне новотарије подизале против учењака и свештенство, но ти случајеви не смију служити као доказ дисонанцији међу Библијом и науком и нетолеранцији Хришћанства. Под видом религије у таким случајевима прикрива се само непријатељство двају научних погледа на свијет. Бојазан од новотарија својствена је људима свију времена и налази себи оправдања у томе, што нове идеје нијесу свагда и правилне и истините. Ми данас на теорије Галилеја и Коперника, које су установиле мање-више правилне представе о устројству васионе, сасма другачије гледамо. Али у оно вријеме, када су сада одбачени назори ухватили дубока коријена и од тадашњег свијета били признати (на пр. положај земље, кретање сунца), и када се нове теорије тек у главама само неких људи појавиле, тада је сасма појмљива борба тадашњег времена против тих научних новотарија и то наравно у духу тадашњег времена, најгрубљим насиљем извађана. Појмљиво је и то, да се нијесу разликовале старином освјештане представе о васиони од догмата религије и нападај за те тобожње догмате, сматрао се као јерес. Испитивати доказе тих новотарија други не хтјеше, а већина их није била ни кадра. За таке и остале бјеше довољно, да аукторитет није на страни новотарија. А повјеровати Галилеју или Копернику и др. без свестрана и помног испитивања њихових идеја, било би са данашњег гледишта сасма непохвално. Да ли се можда не варају и не гријеше ти велики учењаци? Да ли није сам тај Галилеј, чије је име по цијелом образованом свијету познато, објаснио и протумачио плиму и осјеку потресом воде, слично води у покретљивом суду?[4] Да ли нијесу аукторитети природословља до почетка данашњег вијека одбацили фактичност падања еролитâ и болицâ са воздушне сфере?[5] И новим идејама природословља с невјеровањем и непријатељски се односили не само богослови, не само остали учени људи, но почешће чак и сами покретачи науке. Теорија Њутнова наишла је на јаку опозицију од стране ученог Роберта Хука. Лајбниц, не гледајући на сагласност Њутнове теорије са својим монадским учењем о силама, односио се према њој неповјерљиво, а Хујгенс је чак презирно гледао на учење његово о привлачној снази.
Противници Њутна доведоше умног природослова скоро до умоболности.[6] Анатом Варзонг (XVII вијека) пао је као жртва зависти једнога свога друга. Мисли Харвеа о крвотоку не нађоше одзива у научном свијету, јер су се косиле са већ установљеним научним назорима. Знаменити Гвидо Патен исмијавао је и ружио Харвеа.[7]
И политичка заслијепљеност није оставила на миру покретаче науке. У реду научних мученика видно мјесто заузима Лавоасје – творац хемије. Није мјесто овдје, да набрајамо велике заслуге његове као научењака и великог патриоте и управљача Француске. Свршио је живот свој на гиљотини, осуђен револуционарним Конвентом 1793, баш у оном моменту, када је довршио колекцију својих списâ. Сличне судбе бјеше и астроном Балије, математичар Конгдорсе и пјесник Шеније.[8]
Из тих примјера види се јасно, да су научењаци гоњени не само од стране хришћанства, но поглавито и баш у име науке и политике. Но ни религија, ни наука, ни политика не беху фактични покретачи тога гоњења. Сасма су ту други мотиви по сриједи, а које смо горе поменули. Наиме: страсти људске, незнање, пакост, гордост и завист и др. играју у томе главну улогу, а само не љубав према општој, а понаособ хришћанској истини.
Но у свези са прогоњењем науке у име религије ваља нам још један повод привести. Многи противници научног покрета учинише и пређе, а и данас чине својим убрзаним и погрешним закључцима користи скептицизму, те тако наоружаше против природословља људе пуне вјере и богослове. Наука је религији објавила војну, и богослови су је неки примили, те у томе тако далеко отишли, да су ограничење слободног дјеловања научног тражили и свагда се против несумњивих резултата и научних истраживања борили.[9] При таким трзавицама често су противници религији били чак и они предстанвници науке, у којих је љубав према истини научној и хармоничној вези била са срдачном вјером у св. Писмо и предање.
Бацили су рукавицу непријатељства хришћанском погледу са научне стране већим дијелом људи не велика имена научна и свијетли велеуми, но површни популаризатори енглеских деиста, даље Бихнера и Хекла, Писарева, Зајуева и Благосвјетлова. Чувенији велеуми научни пак односили се већим дијелом према науци хришћанској и хришћанству дубоким уважењем и не даваху никада повода задјевицама међу вјером и науком.
Није редак случај, да су неки проналазак против невјеровања религијом штитили. Такови, из реда природњака, бијаху астроном Кеплер и физиолог-анатом Халер. Од филозофа Фр. Бакон и Лајбниц; од правника Хуго Гроције; од математичара Ајлер и Паскал. Овај је посљедњи поклањао више времена молитви и читању св. Писма, него ли науци и одликовао се правим, истинитим аскетским животом, клонећи се сваког задовољства и уживања. У својој соби имао је само најпотребнији намјештај. „Ја љубим сиромаштво, – вели Паскал, – јер га је и Исус Христос љубио. Богатство пак цијеним само у толико у колико се с њиме биједнима помаже“. Старање и брига о убозима истрошише сасвим ум учењаков. Када су га сажаљевали са његових тјелесних невоља, говорио им је он: „не тужите за мном и не жалостите се: страдање је – судба сваког хришћанина“.
Пред смрт своју причестивши се св. Тајном, дао се Паскал пренијети у болницу сиромашних болесника, пошто је желио да умре посред убогих. Ето нам јасног, очевидног примјера у Паскалу, да се слободно научно мишљење и религиозност трпити могу! – Ово неколико историјских примјера и факата, по мишљењу нашем, необориви су и несумњиви докази, да се хришћанство ничим окривити не може, е је оно према науци нетолерантно. Напротив ово је баш свим силама настојавало и упућивало шљедбенике своје, да се природним силама и наумима њеним паметно и разумно користе.
Само осредњи и несамостални ум, научавајући природне законе, законе духовног живота човјечијег и историју људства, неће се са пуним поштовањем и побожношћу односити према Богу, творцу и старатељу васионе. Јер у истини „Господ је дао људима знање, да би га прослављали у чудним дјелима његовим“ (Ис. с. Сирах. XXXVIII. 6).
Аутор није познат
Извор: Источник, Сарајево, бр. 12 (1898), стр. 188–192.
Превод с руског: Жарко [Ј. Поповић]
[1] Александар Зечевић, Истина, лепота и границе знања: пут од науке до религије, Службени гласник, Београд, 2017, стр. 15. Оригинално издање на енглеском језику је из 2012. године.
[2] „Мученички науки“, стр. 216–220.
[3] Исто, стр. 138–141.
[4] „L’ astronomie pour tons“, стр. 254.
[5] Исто, стр. 286–294.
[6] „Мученички науки“, стр. 86–87.
[7] Исто, стр. 205.
[8] „Мученички науки“, стр. 142–147; 220–221.
[9] Кꙋрсъ основнаго богословіѧ, Н. Рождественскога, Ч. I. 56. и др. Стиб. 1884. г.
