Novi Jerusalim i novi liberalizam

Koreni

„Stari filozofi su vrlinu predstavili lepom ali bez miraza i niko je nije hteo oženiti, hrišćanski filozofi su joj dodelili miraz raja plus kaznu pakla,“ konstatovao je Džon Lok u svojoj raspravi „Razumnost hrišćanstva“ (The Reasonableness of Christianity). Dakle, vrlina je po Loku u starini bila autoreferentna, bez svrhe izvan sebe same, dok je sa „razumnim hrišćanstvom“ ona postala sredstvo za sticanje drugih dobara. Prosto: dok je ranije vrlina bila cilj sada postaje sredstvo. Ovde se Lok, zaštinik slobode od pretnje „apsolutne proizvoljne vlasti“ monarhije, potčinjava isto tako apsolutno proizvoljnoj vlasti „slobodnog“ tržišta i „otac liberalizma“ (Nancy J. Hirschmann, Gender, Class, and Freedom in Modern Political Theory) pokazuje se sinom ranog kapitalizma, koji proizvodno-tržišne odnose svoga vremena projektuje u hrišćansko učenje, kako bi onda kapitalistički isprojektovanm hrišćanstvom opravdao kapitalizam.

Vrlina, nekada interesantna tek nekolicini zanesenjaka, sada je isplativa investicija: „Stari su filozofi zaista ukazivali na lepotu vrline; ali, ostavljajući je bez miraza, malo ih je zaista htelo oženiti. Ali, sada kada je na njenu stranu stavljena ’velika i besmrtna težina slave’, opet se pojavio interes za nju, i vrlina je očigledno postala najvrednija imovina i najbolje što se može pokušati steći.“

Ovde, kao da se verskom alegorijom, opisuje tržišna realizacija kapitala koji mora kružiti bez predaha, pošto njegovim posednicima, ukoliko bi se, makar i za kratko predali užitku svog bogatstva, zanemarivši ulaganje u budući profit, zbog nemilosrdne konkurencije sledi sigurna propast: „Svijest o raju i paklu će prezreti kratka zadovoljstva i muke sadašnjeg stanja i učiniti vrlinu privlačnom, što razum i interes i briga o sebi neće moći zaobići i ne želeti… na tome moralnost stoji čvrsto i može se suprotstaviti svakoj konkurenciji.“

„Vrlina“ tj. vera je u kapitalistički isprojektovanom hrišćanstvu utilitarno instrumentalizovana radi držanja u pokornosti radničke klase kroz „verovanje u božanske nagrade i kazne“, pa zato nije od naročitog značaja za posedničku klasu, jer je, kako kaže C. B. Mekpirson, „pogodnost… fundamentalne hrišćanske doktrine da zadovolji ljude većih sposobnosti samo od drugorazredne važnosti“ (C. B. Macpherson, Politička teorija posjedničkog individualizma), iz čega sledi zaključak: „Implikacija je jasna: radnička klasa je, za razliku od svih drugih, nesposobna za racionalan život“ – nju umesto razuma vodi vera, dakle: prva „kardinalana vrlina.“

Tako vrlina kojoj je hrišćanstvo dodelilo miraz, postaje „najvrednija imovina“, više ne kao u antici: nekolicine mudraca, već masa, čiju racionalnost Lok dovodi u pitanje, dok je od sada „racionalna“ manjina posednika vlasničkih/političkih prava – lišena vrline.

Ovde, prizvana pozivanjem na Novi Zavet, pavlovska logika po kojoj je: ludost mudrija a slabost jača (1Kor 1, 25), probija cirkularnu logiku liberalno/kapitalističkog diskursa – koji je iznutra, nasilno, podvrgnut revolucionarnoj intervenciji mesijanske transformacije:

„Jer gledajte braćo i sestre na vas pozvane: nema tu ni mnogo mudrih… ni… moćnih, ni… plemenita roda… Nego što je neplemenito pred svetom i poniženo izabra Bog, i ono što je nepostojeće, da uništi ono što jeste“ (1 Kor 1, 26–28).

Lišenost i obezvlaštenost – sve ono što biblija naziva „anavim“ – naslediće zemlju (Mt 5, 5; Ps 37,11) i ne samo da se od „sada“ (νυν καιρός – sadašnji čas je tehnički termin za mesijansko doba) potlačeni emancipuju (Lk, 4, 18; Is 61, 1–2) već militant Pavle, koji naravno nije bio revolucionar u modernom smislu reči, najavljuje još veću „nevolju“: Ono što je za postojeći poredak nepostojeće, što je „ništa“, „izabrano“ je da poništi sve ono što de facto „jeste“ i što navodno nema alternative, razbijajući kontinuitet date situacije.

U Pavlovoj viziji eshatološko „sve“ (πᾶν) reprezentovano je istorijskim „ništa“, dok oba termina prožima „ono što „neizostavno“ jeste,“ sadašnji poredak kao termin antagonističke kontradikcije (ili lažnog pomirenja) koji treba poništavati, kako bi se kretali u pravcu koji, tako jasno, naznačuje Internacionala: „mi nismo ništa, budimo sve.“

Pavlovi Korinćani su zajednica „ništavnih“ ustrojena nasuprot tadašnjim mudracima, moćnicima i aristokratama (1Kor 1,26), kao što će, kasnije, običan ubogi narod „trećeg staleža“ biti u opoziciji spram bogataša i plemstva, kao istiniti nosilac demokratskog suvereniteta.

Sa takvim narodom se nikad ne zna, ali narodna radna snaga je snaga kapitala i kapitalu je narod neophodan čak i kada ga kapitalisti preziru. Zbog toga je brak između kapitalizma i demokratije, od početka bio brak iz interesa, jer interes je, tačnije profit, još tačnije višak vrednosti, jedini zakon kapitala. Zato demoratija nije imanentna crta kapitalizma. Naprotiv, njihova suprotstavljenost je očigledna od samih modernih početaka. Od starta, pravo glasa se odnosilo na vlasnike, ali ne i na neposedničku klasu. Tokom „engleske revolucije,“ Oliver Kromvel je tvrdio kako bi davanje prava glasa „svima koji su u kraljevstvu, značilo anarhiju.“ Čak su i radikalni leveleri smatrali da se pravo glasa ne sme dodeliti „slugama,“ tj. proleterima koje upošljavaju vlasnici i prosjacima, a žene, naravno, uopšte ne postoje. Radnička klasa nije slobodna jer je ekonomski zavisna od posednika pa samim tim nema kapacitet da bira i odlučuje. Sloboda je „ekonomska nezavisnost“ dok je pravo glasa u funkciji „zaštite vlasništva.“

Ni Francuska revolucija, inicijalno nije davala pravo glasa siromašnima: oni su bili „pasivni građani“ o čijoj bi „dobrobiti“ odlučivali „aktivni građani“, tj. klase vlasnika sa pravom glasa i kompetencijom političkg odlučivanja (žene, u francuskom slučaju postoje bar kao bića „vredna spomena“, tj. one su ustavom 1791 makar pomenute tako što su svedene na status pasivnih građana bez političkih prava).

Striktno u tom smislu neoliberalizam jeste povratak liberalnim korenima.

Zagađenje

Kao što je poznato, 10 aprila 1947. godine u Švajcarskoj, pod vodstvom Fridriha Hajeka, mala internacionalna grupa liberalno orjentisanih intelektualaca osnovala je tzv „The Mont Pelerin Society“ filozofsko-ekonomski kružok (koji uključivao brojne filozofe, istoričare, ekonomiste, biznismene itd) čiji je cilj bila „zaštita civilizacije“ od opasnoti totalitarizama, kroz presazdavanje društva na temeljima radikalnog individualizma. U ovom „anti-totalitarnom,“ gestu, sloboda je odrešena od bilo kakve veze sa kolektivom (npr sloboda organizovanja u sindikate itd.) i povezana isključivo sa slobodom izolovanih pojedinaca (asimetrično pozicioniranih) u okviru „slobodnog tržišta.“ Takav „slobodarski“ čin je trebalo sprovesti, ne slabljenjem, nego jačanjem države! To jest, jačanjem njene represivne dimenzije: zakonodavstva, sudstva i aparata prinude – u svrhu zaštite slobode tržišta, uz istovremeno gašenje njene distributivne funkcije (socijalne zaštite, itd) – koja ugrožava neprikosnovenost tržišta: tog jedinog apsolutnog arbitra čija slepa sloboda, diktira uslove slobode, „slobodnih“ pojedinaca koji su, u stvari, samo na uslovnoj slobodi dok tržište ne „odluči“ drukčije.

U to hladnoratovsko vreme državni kapitalizam je još uvek bio u punom zamahu: U obliku socijalističkih formacija u istočnom bloku, i „država blagostanja“ zasnovanih na klasnom kompromisu kapitala i rada, na razvijenom zapadu, dok su se tzv zemlje u razvoju tek borile za mesto pod suncem (globalne nepravde koje će ih spržiti), tako da je nova doktrina poznata pod imenom „neoliberalizam“ (skovanim na konferenciji u Parizu 1938) izgledala kao puka intelektualna igrarija pred, tada, dominantnim kenzijanizmom. Zlokobni crni dimčić što se širio tek iz pojedinih elitnih uglova zemaljske kugle (jer i kugle imaju svoje „ćoškove“), posle par decenija, postao je, međutim, zagađeni vazduh koji dišemo svi na planeti.

Vremenska linija nevremena

1. Neoliberali su se kroz osnivanje tink tankova (Heritage Foundation, Hoover Institute, the Center for the Study of American Business, National Bureau of Economic Research, itd.), iz kojih su njihovi eksperti davali ekonomske analize, postepeno probijali u univerzitetski, do tada više manje kenzijanski, mejnstrim. Prava je akademska hegemonija započela sa dodelom nobelove nagrade za ekonomiju, najpre Hajeku 1974, a zatim Fridmanu 1976, dok se politička ostvaruje dolaskom na vlast Margaret Tačer u Britaniji 1979 i Ronalda Regana u SAD-u 1980.

2. Prvi eksperiment potpune neoliberalizacije jedne zemlje izveden je nakon Pinočeovog puča u Čileu 1973, gde su „Chicago boys“, učenici Miltona Fridmana i Arnolda Harbergera (1975), prvi put u praksi isprobali surovu metodologiju svoje teorije – dok je Fridrih Hajek od tada u kontaktu sa Pinočeovom vladom na redovnoj bazi. Očigledno, antinarodne neoliberalne mere, najpouzdanije sprovode antidemokratske vlade, instalirane, bilo pučem kao u Čileu, ili direktnom vojnom invazijom, kao 2003 u Iraku, kada je pod okupacionom vlašću Pola Bremera sprovedena totalna neoliberalizacija, pljačkašim ratom unesrećne regije.

3. Ubrzo je pao i Njujork, gde je, nakon socijalnih nemira proglašena tzv „urbana kriza“, pa je kroz tehnički bakrot, izveden puč protiv izabranih gradskih vlasti kako bi neizabrane finansijke institucije preuzele grad. Usledio je udar na sindikate i socijalni javni sektor: transport, zdravstvo, obrazovanje (prvi put su uvedene školarine na gradski univerzitet, itd.). A novostvoreni buržujski imidž Njujorka kao grada, kulturno i seksualno „oslobođenih“ „kreativaca“, surovm realnošću udvojeni grad siromašnih i grad bogatih, oslikavao je kao jedinstvenu, svetsku, kulturnu i civilizacijsku prestonicu, ili kako bi to antiglobalisti rekli: „Novi Vavilon“.

4. Pol Voker je 1979, dakle iste godine kad je i Tačerka izabrana za premijerku Britanije, preuzeo upravu nad federalnim rezervama, sprovodeći finansijsku politiku kakvu još radikalizuje Regan koji je, za predsednika SAD izabran godinu dana kasnije.

5. Na kraju, egzorcizmom svih preostalih kenzijanskih sila iz IMF-a i Svetske banke, neoliberali su konačno sasvim preuzeli svet, stisnsuvši ga čvrsto u svoju „nevidljivu“ tržišnu ruku.

Od fašista do liberala berza nam je procvetala

Druga faza političko-ekonomskog podjarmljivanja demokratskih institucija pod vlast finansijskih struktura, izvršena je 1990-ih pod parolom demokratske tranzicije i strukturalnog prilagođavanja. U to vreme je nakon raspada SSSR-a i pada tzv realnog socijalizma, „antitotalitarni“ slogan „demokratija“ odigrao svoje neslavno finale u neoliberalnoj retorici. I sama reč demokratija, tada je devalvirana, tako što je demos isključen iz efektivnog političkog odlučivanja upravo kroz proliferaciju mogućnosti izbora. Na političkom planu, svako ima pravo da bira, ali se važi samo ono što za nas izaberu najbogatiji – korporacije koje finansiraju partije. Na planu, pak, ekonomije, sve odluke donose nesmenjive finansijske instiuticije, iza zatvorenih vrata, na bezbednoj distanci od narodnog pritiska.

Nakon ove hiper-inflacije same liberalne demokratije, ubrzo počinje nova neoliberalna legitimizacija kroz otvoreno povezivanje sa neokonzervativizmom i nacionalizmom, što je anticipacija današnje situacije: „Nacionalna slobodna trgovina za buržoaziju i višu srednju klasu i antiemigrantska poltika za najniže klase.“

Svedoci smo ubrzanog povezivanja neoliberala sa alternativnom ektremnom desnicom i neskrivenim neofašistima.

Tradicionalista Modi, Goldman sachs „protekcionista“ Tramp, „antibankar i suverenista“ Orban, vernik Erdogan, pa čak i „državnik“ Putin, sprovode neoliberalnu ekonomsku politiku. Novi suverenistički populizam pogoduje suverenosti neoliberalizma – jer ne treba zaboraviti da neoliberali nikada nisu privatizovali sve, već su svoju stabilnost čuvali tako što bi ključni ekonomski izvor ostavljali u monopolskim rukama „suverene“ države koju su oni finansijski kontrolisali: ugalj u Južnoj Americi, naftu u Iraku, itd.

Tako, kada je nedavno u Brazilu „izabran“ otvoreni fašista Bolsonaro (puzećim pučem kroz svrgavanje Dilme Rusef i zatvaranje Lule) berza je odjednom skočila. O starom, neoliberalnom karakteru novih vlasti, dovoljno svedoči činjenica da je Bolsonarov ministar ekonomije Paulo Guedes, jedan od „Čikaških dečaka“, osnivač neoliberalnog tink tank instituta „Milenijum,“ i apsolutni zastupnik privatizacije svega i svačega i još ponečega. Novi, pak, trampastični ministar inostranih poslova Brazila, izjavio je kako je „globalno zagrevanje marksistička zavera.“

Instrumentalizacija crkava radi kapitalističke akumulacije

Naravno, zagrevanje srca za međusobnu solidarnost, globalnu i onu koja prevazilazi granice globusa, može biti naše zavereničko delo.

Međutim, još ponesene nacionalističkom inercijom koja ih je 1990-ih godina izbacila u prvi plan, Crkve zemalja u tranzicionoj orbiti, nisu baš uvek spremne na takvu zaveru.

Prilikom kapitalističke aneksije biviših socijalističkih zemalja, a među njima i bivše SFRJ, u tokove „slobodnog tržišta“ nacionalistička mobilizacija bila je jedna od ideoloških alatki munjevitih privatizacija, pri čemu je „povratak“ verskoj tradiciji istovremeno poslužio u dve svrhe. Najpre, kao generator antagonističkog jačanja konfesionalnih identiteta, za šta su muslimani, pravoslvci, i katolici u bivšoj SFRJ savršen primer. Potom, nakon sukoba u čijoj se senci odvijala prvobitna akumulacija kapitala i stvaranje kapitalističke klase iz nacionalnih „elita“ (poteklih iz privrednih i političkih ešalona Saveza komunista Jugoslavije) kao stabilizator novostvorenog poretka subordinacije kapitalu i instrument pacifikacije opljačkanih i razvlaštanih. Tada se i tvrda konfesionalna retorika rastapala u mekani diskurs pomirenja u ime univerzalnih postulata vere, da bi se povremeno opet vraćala u čvrsto ratničko agregatno stanje. I tako u krug prema dnevnim potrebama lokalne (pred) politike koja je, eminentno ekonomija, tj. interesna sfera kapitala. Danas u praksi Crkava i verskih zajednica na prostoru bivše SFRJ, diskursi sukoba i pomirenja koincidiraju: Nepravda se osuđuje, ali je to, gotovo isključivo, nepravda „tuđeg“ nacionalnog identiteta nad „našim“. Takva bezbedna osuda „nepravde,“ crkve nikada ne dovodi u stvarni sukob (moguće su samo interne nesuglasice) sa „vlastima i silama (Ef 6, 12) i knezovima ovog sveta“ (1 Kor 2,8) tj. sa lokalnim vlastodršcima koji dotičnim verskim zajednicama pružaju finansijsku podršku i sigurnost, a koji se i sami, više ili manje, legitimišu pozivanjem na tzv „nacionalne interese“. Nikada pak, nismo imali prilike da iz Crkava čujemo glas osude bezbrojnih svakodnevnih primera nepravde lokalnih vlasti i kapitalističkih moćnika: subvencionisanja stranih kompanija koje ne plaćaju radnike, deložacija građana radi privatizacijskih kombinacija, i uopšte sistemskog trošenja ljudskih života i vitalnosti prirode radi profita. U takvim slučajevima imamo muk, ili ukoliko se predstavnicima Crkava postavi direktno pitanje u vezi svega toga: diskurs pomirenja – pomirenja sirotinje sa sudbinom i Crkava sa moćnicima, uz apstraktne pozive na milosrđe. Ali niti Novi Zavet, niti Sveti Oci, nisu nedvosmisleno pristajali na kompromis pukog „milosrđa“. Sveti Grigorije Niski kaže: „Kakav je dobitak ako stvarate mnoštvo siromašnih kroz eksploataciju i donosite olakšanje pojedincima kroz ’milosrđe’ Ako ne bi postajala gomila ekploatatora, onda ne bi bilo ni mnoštva onih koji su na udaru siromaštva“ (Grigorije Niski, „Protiv lihvara“). Zlatousti, pak siromahe ne poziva na „klasni mir“, već osuđuje one koji osuđuju njihovu pobunu: „Kako ne pocrveniš od srama kad se zločincem naziva neko ko se bori za opstanak? Iako čine ’zločin’ takvi zaslužuju da im se pomogne jer su toliko potlačeni da su prinuđeni na ovakvo postupanje“ (Jovan Zlatousti, Beseda 14 na Poslanicu Rimljanima)… Ali, ovo zvuči previše komunistički, a nisu valjda hrišćani komunisti?

Simptomi slobode

Antikomunizam, u tranzicionim društvima gde je „komunizam“ mrski ancien régime, može biti i izraz progresivnih težnji. Pa su i Crkve bivših socijalističkih zemalja u želji za promenom na bolje, borbu za kapitalizam pobrkale sa borbom za demokratiju. Posle instrumentalizacije od strane pljačkaških vlasti one su (u svom trenutnom kontigentnom izdanju) i dalje ostale, pretežno zatvorene u diskurs, bezbednih, konzervativnih identitetskih politika. Uostalom, politike identiteta, doduše liberalno orjentisane, jesu obeležje post šezdesetosmaške levice, pa bi smešno bilo zamerati post socijalističkim Crkvama zaglavljenost u ćorsokaku tog istog identitetskog tunela samo sa suprotne strane. Jer marksizam je bauk i za jedne i za druge.

Međutim, zajedničarski etos „komunizma“ jeste etos hrišćanstva. Čak je i sam termin „komunizam“ nastao u okvirima Crkve – počev od novozavetnog „omnia sunt communia“, pa do prve upotrebe reči „komunisti“ za monaške zajednice u srednovekovnim pravnim dokumentima („Communism, the Word“, Jean-Luc Nancy).

Srž eklisijalnog hrišćanstva je radikalna, novozavetna, drugarska solidarnost koja nije alergična na drugačijeg i drugog (alos), a ona je, na primer, tokom migrantske krize izbila iz organizama mnogih Crkava. Ne samo što je „levi“ papa Franja, crkvenu imovinu predao migrantima na upotrebu, poručivši vernicima: „Prazni manastiri ne pripadaju vama, oni su za telo Hristovo, što izbeglice jesu,“ i što je Vaseljenski patrijarh Vartolomej proglasio da će „Svet biti suđen po tome kako postupa sa migrantima,“ već se slična solidarnost širila i našim prostorima. Srpska Pravoslavna Crkva je na vrhuncu krize 2015, kada su mnogi podlegli opštoj antimigranstkoj histeriji, izdala saopštenje gde poziva vlasti i sve ljude da im bezuslovno pomognu: „Crkva saoseća i sa ovim novim beskućnicima sa Istoka. Pri tome poziva državne vlasti da im ukazuju svestranu pomoć a narod da im otvori svoje srce i dušu“ (Naravno SPC je, kako se navodi u izveštaju, i sama pružala pomoć „u hrani, higijenskim sredstvima, paketima za bebe, kontejnerima sa tuš-kabinama, sa toaletima“, itd).

Ako, prema Liotarovom uspelom izrazu, „kapitalizam sam po sebi ima takvu moć derealizacije uobičajenih predmeta, uloga društvenog života i institucija, da predstave koje nazivamo ’realističkim’ mogu evocirati realnost samo u obliku nostalgije ili ruganja,“ onda su i prezir prema Crkvama i ruganje veri na jednoj strani, baš kao i nostalgija za nekadašnjim prohujalim vremenima u kojma je vera bila „živa“, podjednako proizvodi kapitalističke derealizacije – koji i sami proizvode istu derealizaciju. Zato levica ne bi trebala da olako osuđuje Crkve, već pre, da, bez obzira na sve teškoće, u njima traži izgubljene saveznike. A vernici, kao i svi ostali, trebalo bi da shvate da je današnji zakasneli antikomunizam „u službi novog krupnog kapitala, a da ga osmišljavaju intelektualci bivši komunisti“ (Todor Kuljić), pa da se masovnije, otvore za leve ideje koje jesu u duhu jevanđelja, odbijajući da promovišu vrednosti koje su lepi i korisni dodatak kapitalizma i da budu prilepak neoliberalne prakse.

I ne uvedi nas u iskušenje

Pored nacionalizma, izvorno hrišćanskom univerzalizmu preti i iskušenje elitističkog kvijetizma. Tako se, za razliku od formalno verski konfesionalno opredeljene većine koja brani nacionalne i tradicionalne vrednosti, iskreno pobožna manjina, navodno više „autentična“, povlači u nedruštvenu duhovnost: „monaški“ spiritualizam ili „liturgijsku“ pseudoeshatologiju. Ali duhovnost, na taj način, umesto potencialno opasnog pasivnog otpora dominantnim ideologijama „ovoga veka“ postaje supstitucija, ili kompenzacija, za nepostojeću „Res publica“. A baš to je ono što od Crkve i zahtevaju neoliberalni ideolozi.

Evo šta je Hajek pisao još 1976, kada se plašio da bi Crkve mogle biti (jedna od) prepreka neoliberalnoj hegemoniji:

„Čini se da je (ideja društvene pravde) naročito prihvaćena od velikog dela klira svih hrišćanskih denominacija, koji izgleda da, dok sve više gubi veru u natprirodno otkrivenje, pronalazi utehu i utočište u novoj ’društvenoj’ religiji“ koja nebesko obećanje pravde zamenjuje vremenskim, i koji se nadaju da na taj način mogu nastaviti da streme dobru. Rimokatolička Crkva je cilj društvene pravde učinila sastavnim delom svoje oficijelne doktrine; ali izgleda kao da se sveštenoslužitelji većine hrišćanskih veroispovesti, međusobno takmiče u predlaganju što svetskijih ciljeva – što je takođe, čini se, osnova za obnovljene ekumenske napore“ (Friedrich Hayek, Law, Legislation, and liberty).

Dakle, Hajek novozavetnu zamenu prostorne paradigme vremenskom (da se „nebesko zamenjuje temporalnim“) smatra neprihvatljivom, i ono što je u Crkvama specifično hrišćansko vidi kao potencijalnu opasnost po svoju viziju društva, pogotovo u kontekstu, takvoj viziji alternativne univerzalnosti (navedeni „ekumenski napori), pa apeluje na povratak u klasičan opšte religijski kliše „pravde na nebu.“ U ovoj viziji „Sveti Jerusalim“ ne „silazi sa neba od Boga“ (Otk 21, 10) na zemlju, nego ostaje na nebu. A tada je „Novi Jerusalim“ tek čarobni tavan novog liberalizma.