Пред нама је једна од најконтроверзнијих Исусових прича. Наравно, одмах је јасно да је синоним за богаташа Сам Бог, док је позиција управитеља вишестрана јер се може тицати било ког човека без обзира на пол, нацију, службу или ранг. Није, дакле, акценат у старту да ли је неко политичар, свештеник, породичан човек итд, већ какав је човек и какве су његове интеракције са другима. И на другим местима у Јеванђељу се више – мање провлачи и истиче сличан контекст. Као да нас Бог намерно више усмерава једне на друге. Некада се чини да то чак чини више неголи што усмерава на Себе и Бога Оца. У томе треба тражити дубље сагледавање Његове несебичне љубави ако Он показује бригу за наше односе.
У овој причи се назире однос између Бога и сваког човека. Богаташ тражи положен рачун. Позива на одговорност. Није експлицитно речено да је у било чему погрешио, али чим он (управитељ) показује страх да ће изгубити посао очигледно је забринут са разлогом. Управитељ процењује своје могућности и ограничења. Долази на идеју да задобије поштовање људи и када остане без посла. Одлуку богаташа не доводи у питање, већ је види као неминовност. Можда покушава у људима да нађе сведоке који ће се заузети пред богаташем за њега да остане на својој позицији, или, да оставивши добар утисак нађе одмах други посао кад добије отказ.
Сада следи преполовљавање дугова задужених. Нису, дакле, задужени код управитеља већ код богаташа. Ово је криминални акт. Оштећује на овај начин богаташа више него што је можда он сам расипао имовину због чега се богаташ поставља на место инспекције. Али, наилазимо на нелогичан исход: богаташ похваљује управитеља?! Не замера му на махинацији. Христос на том месту каже: „Синови овога света сналажљивији су са својима него синови светлости.“ Примат узимају интелигентни и у добру и у злу спрам мање или никакве интелигенције само у добру. Сада улазимо у врхунац скандала јер Христос каже: „Начините себи пријатеље богатством неправедним…“ Овде смо у клинчу са противуречностима. Бог похваљује криминалну радњу? Не, али похваљује криминални акт који је довео до доброг дела. Ум који није способан да сагледава парадоксе неминовно ће се саблазнити. Нарочито ако овај аргумент покуша да рефлектује на савремени свет где и најморалнији системи кипе у отвореној недоречености или прикривеној корупцији. Али, мора се ући дубље. Говоримо о парадоксима, изузецима, не и правилима (када би свако живео као Робин Худ настала би анархија – зато није реч о генерализацији).
Ова прича говори о томе како је управитељ своје непоштење опрао показивањем поштовања према другима. Али, није фокус приче на релацији „управитељ – дужници“ већ на „богаташ – дужници“. Компарације ради, овде се заправо народ са својим гресима прекомерно задужио код многотрпељивог Бога. Управитељ је више фигура преко чијег посредовања народ преполовљавања (ослобађа) своја задужења, промашаје. Можда је ово литургијски контекст а свештеник посредник између Бога и света? Расипање имовином богаташа може бити непоштовање Бога од стране човека. Макар тај човек био и свештеник. Ко зна, можда је ово опширнија парабола молитве: „…опрости нам дугове наше као и ми дужницима својим…“
Ипак, Христос наставља провокативно: „Ако нисте били поуздани у непоштеном богатству, ко ће вам поверити истинско богатство?“ Као да похваљује солидарност криминалаца и њихов кодекс заузимања једне за друге. Код нас је обратно – нема криминала али нема ни заузимања. Отуђење. Нема греха али нема ни односа. Други је увек први кривац а ми увек први тобоже без греха. Баш као у Адамовом стилу: „Нисам ја…“ Бог, очигледно, гаји симпатије око ове, чак и непоштене, радње узајамности. Ако је неморално не значи да неће довести до моралности. Или је наш морал претежнији од Божијег морала и сагледавања? Онда смо лицемери. У овом кључу сво законодавство овога света може да положи своје оружије правде пред Божије ноге, или да Му објави рат. Јер, овај Божији приступ дефинитивно релативизује и раслабљава једносмерну искључивост (коју многи форсирају) чак и у име врлине. Врлина која долази само од човека фиксира другог као нужно непоправљивог који мора да сноси законске санкције. Ипак, у данашњој интерпретацији, то не значи химну љубави бандитима или терористима који под видом закона или религије десакрализују све што дише.
У овој јеванђељској причи видимо криминални акт, али који не врхуни у додатној криминалној радњи већ своју врлину стиче кроз парадоксалност покривања туђих недостатака. Можда је тако и Мојсије згрешио ако је свесно знао да су људи били криви због отпадије од Бога али због његовог заузимања Бог штеди цео народ. („Али опрости им гријех: ако ли нећеш, избриши ме из књиге своје, коју си написао.“) Тако, не губећи Своју светост, Бог ради нас улази у непоштену радњу, у криминал, саучесништво, да би ми нашли покриће од законских регулатива које не виде личност, однос и мотиве већ само број, исход и прекршај. Бог на крсту за нас постаје неправда јер узима наше зло на Себе. Заправо, такви и јесу наши параметри: ако непоштена личност помаже непоштеним актом непоштеном – онда у томе видимо грех (или речником МУП-а: прекршај закона). А када Бог нема због чега да нам опрости наше преступе осим због тога што нас воли (јер немамо покриће врлином осим дела незаконита) онда не смемо да кажемо да је Он непоштен. Али, законском диоптријом гледано, Бог јесте криминалац (односно узима нашу неправду на Себе да би ми испали оправдани) јер нас не приводи правди за оно што смо учинили. Зато је то само разлог више да у Његовом непоштењу ми очистимо своју прљаву биографију као и задужења оних који су се и Њему и нама замерили. Можда је то једина солуција нашег одужења и задржавање благодатног запослења. Ако је један управитељ похваљен/оправдан због своје домишљатости, онда ни ми не бисмо требали остајати неактивни. Управитељ је могао да буде пасиван, да над собом јадикује, дозволи отказ и само промени посао тако да настави своје непоштење на другом месту. Али није. Прво је опоменут. А Божија опомена не значи неизмењиво извршење. Имамо могућност. Јер, ако криминал није препрека за Царство (што не значи и благослов истог), тим више наша огреховљеност треба себи да дозволи шансу. Шансу за скок у парадоксе и боготројичне врлине.
