Овај кратки есеј неће се примарно бавити читањем библијске књиге Псалама у богослужењу Цркве. Разлог који ме је навео на размишљање, па потом и на само писање, јесте сазнање да у нашим парохијама у Требињу већ неко вријеме постоји иницијатива која је довела до тога да се, повезани интернет комуникацијом, неки наши вјерници и вјернице заједнички моле читајући Псалтир у слободно вријеме, дакле ван контекста официјелног црквеног богослужења. Наиме, како сам разумио, вјерници најприје формирају групу, те подијеле мећусобно Псалтир по катизмама, тако да сваки члан групе добије одређену катизму или више њих, и онда у приватности својих домова додијељене му/јој катизме (дијелове уређене за богослужбено читање, од по 10-так псалама) чита, с циљем да се у одређеном временском року, напримјер у једном дану, на тај начин приватно, а опет унеколико и заједнички, ишчита ова молитвено – пророчка пјесмарица из Светога Писма.
Најприје желим да кажем да начелно поздрављам лаичке (вјерничке) иницијативе у Цркви, и да бих волио да их има више, како би се наклоност ка озбиљној духовности и ортопраксији која из такве духовности нужно треба да произилази промовисала у Цркви не само на иницијативу клира већ и заузимањем и креативношћу вјерника. Интернет повезивање, па и молитвено интернет повезивање, такође до одређене мјере видим као сасвим легитиман и креативан начин да у времену у коме живимо напредујемо у духовном животу.
Оно на што бих скренуо пажњу јесте начин за који држим да би могао бити исправан када су овакве иницијативе у питању, а посебно оне које, попут ове о којој је ријеч, укључују читање библијских текстова. На првом мјесту, држим да би за тему корисно било укратко размотрити како се у нашем Предању доживљава инспирација Светог Писма, стварност коју дакако нико не негира, што наравно не значи да је сви исправно разумијевају.
Надахнуће Духа Божијег, присутно у Библији, за нас је од користи (шта више, за нас јесте надахнуће) само ако је у нама исти Дух који је надахнуо писце светих списа, „по овоме знамо да у Њему пребивамо, и Он у нама, што нам је дао од Духа својега“ (1Јн 4, 13). Сам текст као објективна стварност, текст као текст, уопште не мора да буде надахнут за нас, тојест не мора да има преображујућу силу која наш живот преображава и просвјетљује. Подразумијева се, ни само читање. То је јасно видљиво из новозавјетних свједочанстава, која на толико мјеста свједоче о учитељима Писма, фарисејима, књижницима и садукејима, који не само да у Библији нису видјели оно о чему она говори од прве до посљедње своје странице (истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни, а баш она свједоче о мени – Јн 5,39), већ су и између себе, на основу читања једног и истог текста, изводили различите закључке по неким од најважнијих питања вјере, нпр. васкрсењу мртвих (Дјела 23, 6–7).
Фарисејство (појам којим се у црквеном предању коликвијално покрива и менталитет садукејства и књижништва), свакако није везано само за историјски контекст и припадност једном сталежу из Исусовог доба, што не треба посебно објашњавати, па се стога и упозорења (сва, не само ово), давана тим религијским групацијама могу и требају тицати и нашег духовног живота.
По питању молитвеног читања библијских текстова, па тако и Псалтира о коме је ријеч, рецитативност не треба бити довољна, већ би уз њу требало бити и рефлективности и ауторефлективности, како би наш духовни живот понио печат озбиљности, а не инфантилности, празновјерја, или чак нечега озбиљнијега (попут доспијевања у патолошка стања „побожности“). То значи да је веома важно да будемо наново освијештени по питању статуса „ученика“, што је појам који Нови Завјет користи говорећи о Христовим сљедбеницима. Бити „ученик“ не значи доживљавати вјеру на начин на који су је доживљавали ранохришћански јеретици гностици, који су говорили о тајанственом знању које Бог дарује изабранима, а за које су они неизабрани заувијек затворени. Хришћанско познање јесте дар од Бога, али не тако као да Бог у наше умове напросто излива знање, већ онда када се отворимо у настојању да будемо ученици. Са тим у вези, дефиниција молитве коју св. Јован Дамаскин даје говорећи да је „молитва уздизање ума и срца Богу“ вриједи свакако и по питању праксе молитвеног читања Светога Писма. Оно „ко чита да разумије“, које су писци (или неки ревносни ученик – преписивач) на ријечи Христове о „гнусоби опустошења“ из књиге пророка Данила (9–12) највјероватније додали у Мт 24, 15 и Мк 13, 14, сагласно је изјави коју ап. Павле даје у 1Кор 15, да „Христос умрије за гријехе наше, по Писму, и да би погребен, и да је устао трећи да, по Писму“ (3–4). Овдје „Писмо“ означава Стари Завјет, будући да такво што као „Нови Завјет“, у форми књиге у тренутку писања посланице још није постојало.
Уколико дакле желимо да у границама својих могућности познамо Христа, али и да се ваљано наднесемо над тајном Његове личности, и нашега учешћа у њој, што ће рећи да уронимо у тајну истинског и озбиљног духовнога живота, која у свим смјеровима (а не само на релацији Бог – ја), трансформише нашу личност, неопходно је да Писмо доживљавамо као књигу о Христу, ону која нам казује ко је Он и докле сеже промјена коју је својом смрћу и васкрсењем донио у наш живот. Такав приступ ће нас освијестити да наш живот вјере не буде декларативно – инфантилно исповиједање, по принципу „вјерујем све што вјерује Црква, само реците како и шта“, и „реците ми које молитве за ово или оно да упражњавам“, већ ће бити лична потрага, учеништво и познање у Цркви у којој нам Христос отвара ум „да разумијемо Писма“ (Лк 24, 45), а наша лична искуства преточиће се у међусобно препознавање истога Духа (баш као што је случај са инспирацијом у односу између нас и библијског текста), и учинити да „заједница св. Духа буде са свима нама“ (2Кор 13, 13).
„Отварање ума“ о коме је ријеч, да потцртам још једном, није излијевање исправног разумијевања магијским чином, пуцкетањем прстију Свемоћнога, већ позив на синергију и ученичко доживљавање и проучавање Писма које је крсноваскрсним догађајем Пасхе добило једину (не „договорену“) референтну тачку, од које се све Свето Писмо до Књиге Постања „чита и разумије“, и које нас доводи до евхаристијског Христа, баш као и двојицу ученика на Путу за Емаус из већ цитиране 24. глава Лукиног јеванђеља. Другачије познање Христа, судећи по Новом Завјету, није могуће, јер ни празан гроб није био довољан да би апостоли повјеровали. Потребно је скинути вео (који је као праслика био на Мојсијевом лицу), а он се скида када у Распетоме из Писма препознамо Месију својих живота и свега космоса. У противном „до данашњега дана то исто покривало у читању Старога Завјета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида“ (2Кор 3,15).
Читања која предузимамо, како код својих домова, тако и у црквама, пречесто су, како ми искуство говори, само рецитативног карактера, чиме губимо много (ако не и све) од духовног богатства која су у њима откривена (намјерно, у складу са претходним пасусом не кажем „скривена“). Један од проблема „рецитативног“ приступа јесте што он смјера да нешто испуни, народски речено – да очита (као што чујемо када неко при доласку у цркву жели да му се „очита“ молитва за ову или ону потребу, а не, како би било исправно, да се „заједнички помолимо“ за нешто). Овакав приступ инсистира на форми, очигледно, али се покрива побожношћу. Некада, додуше, сасвим искрено – али стога не и мање погрешно.
Навешћу сада један примјер:
Један од најслушанијих псалама код људи који чешће од једном недељно учествују на богослужењима Православне Цркве јесте вечерњи – 103.псалам, кога читамо сваке вечери, дакле 365 пута годишње. Самим тим, он је једно од штива које свако од оних редовнијих зна готово (ако не и сасвим) наизуст. Псалам говори о љепоти Божијег стварања, „како су величанстгвена дјела твоја Господе, све си премудрошћу створио“, те говори о ритму творевине, – дану и ноћи, Сунцу и Мјесецу, човјеку који ради од јутра до вечери, Богу који му даје зелен за храну, о јеленима, зечевима, трави, стоци, животињама малим и великим, мору и китовима у њему – и за све то слави Премудрост Божију.
Колико нас је уочило да он говори о Христовом и нашем васкрсењу?
Наиме, усред ове химне Божијем стварању, ми чујемо, након ријечи које казују да „све тебе чека, дас им даш храну у своје вријеме“ (ст. 27), у 29, 30, и 31. стиху „…узмеш им дух, умиру, и враћају се у прах свој, пошаљеш Дух свој, стварају се, и обнављаш лице земље“, те закључује „…да се весели Господ за дјела своја“.
Господ који „узима дах“ па га поново враћа јесте Бог коме Син његов „предаје дах/дух“ (Лк 23, 46), на Велики Петак, да би му га тај Бог, Његов Отац, „вратио“ у недељно јутро Васкрса (јер нећеш оставити душе моје у Шеолу, нити ћеш дати дати да светац твој види труљења“, како нам благовијести Псалам 16). Искуство које видимо у творевини јесте да Бог некоме да живот, дакле дах, да би на крају сва творевина умрла, и све, од листа и ларве па до лава и човјека баштини такво искуство. Једино „нова твар“ (2Кор 5,17) функционише по принципу смрт па живот, и о томе псалам говори, просветљујући, храбрећи и учећи нас да растемо у Христу, коме сва творевина дугује учешће у Новом Животу, кроз светотајинску (крштење као сапогребење Христу) и стварну, физичку смрт. Томе се Господ „весели“.
И о томе говоре сви псалми.
И не само они.
Али се до тога не долази пуком рецитативношћу, јер да се долази, дошао би до тога и Савле прије пута за Дамаск.
И не само он.
Ако се гениј Предања Православне Цркве игдје јасно очитује, онда је то у случају одабира читања и уопште присуства библијских текстова у богослужењима. Цјелокупно богослужење Православне Цркве заправо представља, како су то многи примијетили, једно „отварање Писма“. Од архитектуре храмова, њиховог иконописа са мноштвом композиција које представљају библијске догађаје Старог и Новог Завјета, ликова пророка, анђела и светих, до уклапања свакодневних читања библијског текста (мислим на тематско уклапање одјељака из Дјела Апостолских и посланица са јеванђељским одјељцима), па све до химнографије (нарочито тзв.великих празника“), која изнова, скоро до изнемоглости – стихиру за стихиром – препричава и даје кратка тумачења догађајâ који се прослављају (Вазнесење, Преображење..). Као обавезне, службе укључују у богослужбени круг прославе и читања пророчанстава, псалама,(у одељцима, кроз тзв. прокимене, и интегрално), који нам дубље и јасније откривају шта се заправо збило, и Ко је истинска космичка Алфа и Омега итд, итд. Ова чињеница сама по себи показује задивљујуће познање Писма од стране оних који су текстове одабирали. Ако се узме у обзир да су, за разлику од нас који на онлајн претраживачима можемо за тиличас пронаћи сваки пасус или ријеч Библије, они радили у нама готово незамисливим условима, њихова озбиљност не само да импресионира, већ и вишеструко обавезује нашу генерацију, јер је љествица јако високо постављена.
Међутим, иако је тако, савремени вјерници (али ни теолози нити свештеници), углавном се не могу похвалити нарочитом ауторефлексијом, нити ангажманом овога типа, које је Предање Цркве генијално сачувало у свом богослужењу до наших дана. Заправо, они (вјерници), су углавном недотакнути оним што зовемо „дневни и седмични богослужбени круг“, и своје искуство богослужења своде на недељну евхаристијску службу, која не осликава довољно раскош Предања у овом погледу. Будући да није реалистично мислити да ће се у друштвеним токовима нешто драстично промијенити у смислу свакодневног учешћа вјерница и вјерника у службама, ова чињеница мора нас довести у позицију да се запитамо како да стваралачки одговоримо на овај проблем и тако помогнемо вјерницима да се нађу у позицији да спознају да је „покривало“ подигнуто, те да виде лице Васкрслога у свом животу јасније и потпуније, по Писму.
Најприје, неко ће с правом рећи, такво што би морало да се деси и нама самима, свештенству. И то свакако стоји као примједба. Многи од нас су релевантност Црквене улоге у свијету доживјели као конформизам, тј. саображавање преовлађујућим разумијевањима духовности. Ова „духовност“ очитује се у предразумском слијеђењу наслијеђених пракси и обичаја, другим ријечима – празновјерја – или у формалној и формалистичкој слици побожности по изгледу и стилу (углавном популистичком, у овом другом случају у кругу „ревносних“, а не у широј друштвеној заједници), која доноси одобравање, а неријетко и усиљеност и фрустрацију. Не као позив да се „окуси“ (у евхаристији) и „види“ (у Писму).
Подухват читања псалтира који наши вјерници у Требињу практикују покушај је вриједан хвале. На том трагу треба промишљати, како би се богатство Откривења што пуније манифестовало како у нашим животима, тако у заједници Цркве, али – како ће нас Псалми научити уколико их исправно разумијемо – и у свему свијету. Рецитативној пракси, да резимирам речено, додао бих и праксу рефлексије, међусобне размјене искустава читања, разговор о духовним титрајима у уму и срцу која су она пробудила. Било би неопходно и тумачити их, како би нас они преображавали и чинили христоликима, а то значи милостивима и дуготрпељивима, што не подразумијева нужно неку врсту „клерикализације“ оваквих трудова у смислу обавезности присуства „људи у црном“, али ни то не треба искључити као могућност. Треба се, као што је из текста надам се јасно, чувати формалног испуњавања и неразумног и усиљеног декламовања, као и елитизма. Псалми нас не уче томе, напротив. Они су, по ријечима митр. Амфиолохија – биографија људске душе. Али најприје величанствена пјесма Христу, Спаситељу свих свијетова, који јесте истинска људска душа, па су они и Његова биографија, биографија Цара Славе. Зато, уз све речено (и неизречено), завршићу реченицом св. Саве, из Карејског Типика:
„Читање Псалтира никада да не престаје!“
