[Осврт на књигу: David I. Kertzer, The Pope at War: The Secret History of Pius XII, Mussolini, and Hitler. New York: Random House, 2022.]
Папа Пије XII
Пије XII, поглавар Римокатоличке цркве који је, као кардинал Пачели, ступио на папски трон марта 1939. године, у неконтроверзно време – нико не спори да је то било време зла – био је, благо речено, контроверзна личност. Они који благонаклоно гледају на њега сматрају да је за зла времена он учинио све што је могло да се учини. Они други га називају „Хитлеровим папом”. Насупрот њима, Дејвид Керцер препушта читаоцу да донесе коначан (вредносни) суд о томе, понудивши му, узгред, нека своја размишљања на ту тему и, што је најважније, обиље чињеница, изнетих на веома систематичан начин, укључујући, по први пут у историографији, и оне које произлазе из увида у материјале новоотвореног (марта 2020. године) ватиканског архива Пија XII.
Аутор на самом почетку књиге јасно ставља до знања да новодоступне материјале треба ставити у контекст времена и посматрати их, никако не саме за себе, него имајући у виду и релевантне архивске материјале других држава, нарочито великих сила тог времена. Доследном применом тог методолошког упутства, читалац добија детаљан извештај о сваком битном догађају из два угла. На пример, добија увид у допис владе неке земље који преноси њен изасланик при Светој Столици, материјале за састанак са тим изаслаником које Пију XII тим поводом припрема ватикански државни секретаријат, белешку са састанка коју су сачинили ватикански званичници, али и белешку изасланика и његову оцену састанка, садржаној у депеши матичном министарству – не само његовог тока и исхода, него и анализу разлога за такав исход. А на све то долази ауторова интерпретација посматраног догађаја и тумачење разлога због којих је све отишло оним током којим је отишло.
То што ова (ратновремска) хроника имa елементе историјског романа – у коме постоји низ ликова, а зна се ко је централни – значи да може да се чита управо на тај начин, што омогућава читаоцу, ако жели, да се уживи у улогу Пија XII и да покуша да проникне у његова веровања, мотиве, циљеве, начин на који је доносио одлуке и да разуме разлоге због којих је поступао онако како је поступао. Што не значи неминовно да треба да има разумевања за њега.
У шта је Пије XII веровао? Према наводима из књиге – у аутократију. Десничарску наравно, неће ваљда у ону безбожничку. Презирао је демократију, а комунизам га је ужасавао, наравно не због недостатка демократије. Гадио се либерализма и проповедања потребе раздвајања државе и цркве. Црква, и то она његова, треба да се пита о – свему. И то, не ради расправе као такве, него ради одлучивања. Црква треба да одлучује у погледу јавних ствари, али да не сноси последице тих својих одлука.
Није ваљда, Бога да оставимо по страни, да Пије XII није веровао ни у шта друго? У потребу успостављања свеобухватног мира у свету, у мирно решавање спорова, у равноправност свих људи, независно од расе и вере, у толеранцију и сличне ствари, које многи данас доживљавају само као флоскуле политичке коректности? Одговор на сва та питања може се посредно добити из одговора на следеће. С ким је Пије XII склопио пакт? Ни са ким другим него са – Адолфом Хитлером.
Није Пије XII био човек чврстих моралних опредељења и јасне политичке визије, него поглавар цркве који је при доношењу одлука водио рачуна једино о њиховој краткорочној целисходности. Овај налаз аутор поткрепљује низом докумената из којих се јасно види како су се припремале папине одлуке. Све се то радило мирно, сталожено, анагажовали су се одговарајући званичници и сарадници, они су давали своје мишљење, без журбе, да би на крају сам Пије XII доносио одлуку засновану на тренутној целисходности са становишта интереса Римокатоличке цркве као установе, које је управо он увек неприкосновено тумачио.
Није спорно да су прве године понтификата Пија XII била тешка, туробна и трагична времена. Но, снажне личности своје најбоље лице, своје највеће врлине, своју снагу, показују управо у таквим временима. Тада се види докле ко може да досегне. Судбина је, таквим временима у његовом понтификату, Пију XII пружила прилику какву је ретко ко имао у новијој историји. А он је ту прилику протраћио, и иза њега је остала – тишина.
Да није можда Пије XII био човек скромних могућности? Као помоћ при одговору на ово питање могу да послуже у књизи наведена мишљења два кардинала, оба француска, игром случаја. Један од њих сматра да је Пије XII био човек широке културе и значајних дипломатских способности, али да је био превише слаб и исувише га је лако било заплашити. Други сматра да у питању био човек који, упркос изузетних квалитета, не поседује ни високу интелигенцију ни снажну вољу. То су мишљења о кардиналу Пачелију, пре него што су папске одоре прекриле све оно што се дало прикрити. Укратко, по свему судећи, човек бледог карактера, спутаних погледа на свет, бледа личност недорасла (тешком) тренутку.
А та недостојна личност је својим чињењем и, нарочито, нечињењем, поткопала, не само сопствену моралну веродостојност, него и морални ауторитет Римокатоличке цркве у свету. Нема ко није свестан тога, само је питање како се односи према томе. Највише су тога, чини се, свесни они које тај морални пад највише боли – католички интелектуалци (теолози, историчари, филозофи). Они стога бране Пијa XII, настојећи да умање штету по углед Римокатоличке цркве која је начињена. Па се отуда, у њиховим текстовима и постављају реторичка питања типа – а шта је друго могао Свети отац да уради?! И због тога се износе тврдње типа да је, ето, Свети отац учинио све што је могао – све друго би било погубно, донело би још више смрти и разарања. Много их боли, очигледно.
Истинољубивом читаоцу, међутим, ова драгоцена Керцерова књига доноси обиље висококвалитетног материјала да сâм донесе закључке о ономе што се догодило и да се определи према томе. И материјала за размишљање о људима у тешким временима, њиховим идентитетима и лојалностима, независно од тога да ли су католици.
Извор: Књижевне новине, бр. 1345, јун 2024.
