Sutradan htede Isus izaći u Galileju, i nađe Filipa, i reče mu: Hajde za mnom! A Filip beše iz Vitsaide, iz grada Andrejeva i Petrova. Filip nađe Natanaila i reče mu: Našli smo onoga za koga pisa Mojsije u Zakonu i Proroci: Isusa, sina Josifova, iz Nazareta. I reče mu Natanailo: Može li iz Nazareta biti išta dobro? Filip mu reče: Dođi i vidi! A Isus vide Natanaila gde dolazi k njemu i reče za njega: Evo pravog Izraelca u kome nema lukavstva. Reče mu Natanailo: Otkuda me poznaješ? Odgovori Isus i reče mu: Pre nego te Filip pozva, videh te kad bejaše pod smokvom. Natanailo odgovori i reče mu: Ravi, ti si Sin Božiji, ti si car Izraelov. Isus odgovori i reče mu: Veruješ zato što ti kazah da te videh pod smokvom? Videćeš [i] više od ovoga. I reče mu: Zaista, zaista vam kažem: od sada ćete videti otvoreno nebo i Božije anđele kako uzlaze i silaze na Sina Čovečijeg.
Današnja nedelja se zove „Nedelja pravoslavlja“ što je pomalo zavodeći naziv pošto u naše vreme pod pravoslavljem podrazumevamo ono što nije npr. katolicizam, ili neka druga hrišćanska denominacija. Međutim, današnji dan nije posvećen pravoslavlju za razliku od npr. katolicizma, nego je posvećen pravoverju ili pravilnom verovanju (pa tek otuda i pravilnom proslavljanju) kao uspomeni na događaje koji su se zbivali tokom davnog 8. veka kada još uvek nije bilo tragičnog rascepa Hristove Crkve na pravoslavnu i katoličku, niti nesrećnog odvajanja protestantske od ove druge. Danas, dakle, proslavljamo praznik jedinstvene, nepodeljene Crkve. I zbog toga precizniji naziv za čoveka današnjice bio bi „Nedelja pravoverja“. A u čemu je to pravoverje s obzirom na ono što se baš danas proslavlja? Pokušaću da to ukratko objasnim.
Krenimo od vaseljenskih sabora koji su bili vanredni skupovi episkopa kao predvodnika crkava održavani od 4. do 8. veka na hrišćanskom Istoku, a pod pokroviteljstvom države, odnosno hrišćanskog cara, i uvek posvećeni nekom konkretnom i aktuelnom crkvenom problemu koji nije mogao rešiti određeni episkop ili patrijarh ili onaj sabor koji je svaka crkva redovno održavala jednom ili dvaput godišnje, pa bi car zato sabrao što je moguće više episkopa da pokušaju da novonastali problem reše, tako da je na svakom takvom saboru učestvovalo po nekoliko stotina arhijereja. Tako je, primera radi, problem zbog kojeg je car Konstantin sazvao Prvi vaseljenski sabor 325. god. bio – kako shvatiti Isusa Hrista: kao izuzetno, Bogu omiljeno stvorenje ili kao ravnog Bogu, kao onog koji sa Bogom ima istu prirodu. I tako redom, kada bi se pojavio toliko veliki problem koji je u Crkvi izazivao razdore, car bi sazivao sabor episkopa koji bi pokušali da ga reše, ne bi li time postigli željeno jedinstvo. Takvih vanrednih ili vaseljenskih ili ekumenskih sabora Pravoslavna crkva broji sedam, a današnji dan je posvećen odlukama baš tog sedmog, tj. za sada poslednjeg vaseljenskog sabora održanog 787. god. Danas, dakle, proslavljamo dan kada je jedinstvena Crkva donela odluku o jednom važnom pitanju koje je potresalo i Crkvu i celokupno tadašnje društvo i bilo praćeno čak i krvavim sukobima gotovo celo jedno stoleće. A to važno pitanje ticalo se jedne naizgled sporedne stvari – slike ili ikone, tj. toga da li je slikanje ikona bogoprijatno ili bogohulno? A u samoj svojoj srži problem se sastojao u nedoumici: da li je moguće naslikati Boga?
Važno je naglasiti da je to bio crkveni problem, tj. problem oko kojeg su se među sobom žestoko sporili hrišćani jedni sa drugima, a ne sa nekim izvan Crkve. Crkveni ljudi koji su se protivili ikonama polazili su od uverenja da je Bog nevidljiv i zbog toga neopisiv, bilo rečima bilo bojama. Uostalom, zar Sv. Jovan Bogoslov nije rekao da „Boga niko nikada nije video“ (Jn 1, 18a)? Pa kako onda slikar da naslika nekoga koga niko nikada nije video? Činilo se da je ovaj argument toliko jak da je stvar već rešena – slikanje nevidljivog Boga je nemoguće i stoga bogohulno. Zato ikone kao idolopokloničke slike treba uništavati. I uništavane su. I to masovno. Međutim, pristalice ikona odgovorile su, takođe pozivanjem na Sv. Jovana Bogoslova, koji je o tom nevidljivom Bogu odmah u nastavku dodao: Jeste da je Bog po svojoj prirodi nevidljiv, ali je njega takvoga nama ljudima na vidljiv način objavio njegov Sin (u nekim rukopisima: Bog) jedinac koji s njim postoji kroz svu večnost (Jn 1, 18b). Jer, večni Sin Božiji je u jednom trenutku istorije postao telesni čovek i nastanio se među ljudima, i upravozbog toga smo u mogućnosti da vidimo njegovu slavu koju pre ovaploćenja nismo mogli. Dakle, tačno je da je Bog sam po sebi nevidljiv, ali od kako se ovaplotio u Isusu Hristu, od kako je u Isusu bestelesni Bog uzeo na sebe čovekovo telo i dušu i postao potpuni čovek kao što je i svako od nas, zašto se onda ne bi mogao i naslikati kao i bilo koji drugi čovek? I upravo to je bio glavni argument poštovalaca ikona – od kako se nevidljivi i nepristupni Bog objavio u Isusu Hristu, od tada ga je moguće i naslikati.
Međutim, iako je Crkva na kraju ovog dugotrajnog spora stala na stranu poštovalaca ikona, freski, kipova i sl. ona je, ipak imajući dovoljno sluha da prihvati neke argumente svojih protivnika, počela da insistira na jednoj veoma važnoj razlici koju i mi danas moramo uvažavati: ikonama pripada poštovanje (προσκύνησις), ali ne i obožavanje (λατρεία) koje pripada samo Bogu. Dakle, ikonu (kao i krst i druge bogoslužbene predmete)poštujemo, ali ih ne obožavamo, jer obožavamo isključivo Boga. Tako npr. drvenu ikonu na kojoj je naslikan Isus mi poštujemo, ali samo zato što je na njoj naslikan Isus koga obožavamo. Tako je promišljeno i odlučeno na pomenutom Sedmom vaseljenskom saboru, a potvrđeno pedesetak godina kasnije na saboru u Konstantinopolju kada je i ustanovljen praznik koji danas proslavljamo. Od tada se ikone u istočnom hrišćanstvu poštuju nesmetano, dok u zapadnom hrišćanstvu na sreću nije ni bilo pomenute borbe protiv ikona, jer su rimske pape (u doba vaseljenskih sabora) uvek bile na strani pravoslavnih ili pravovernih, pa tako i u ovom sporu o ikonama. No, zbog toga što nije imalo jake protivnike ikonâ zapadno hrišćanstvo nije bilo primorano da razvije teologiju ikone i zato je, u nedostatku dobre argumentacije u prilog ikonopisanja, i bilo moguće da protestanti jednog dana lako odbace poštovanje ikona (što su im katolici neprestano zamerali), mada, istini za volju, u poslednje vreme i protestanti pokazuju ne malô i čini se vrlo iskreno interesovanje za ikonu.
Ovakvim razvojem stvari ikona je, malo po malo, postala sastavni deo pravoslavne tradicije. Bilo da se slikaju na drvetu ili platnu ili zidu, bilo da se sastavljaju kao mozaici, bilo da se klešu kao kipovi od kamena ili rezbare od drveta, bilo da se vezu na tkanini ili na bilo koji zamisliv način sačinjavaju, hrišćanske slike su ugrađene u život Pravoslavne pa i Katoličke crkve do te mere da je crkva danas teško zamisliva bez njih. Pored pomenutog teološkog razloga ovaploćenja, motiv za toliko razvijenim prihvatanjem ikonografije se može pronaći i u čovekovoj nostalgiji za iskonskom lepotom, koju je uspešno izrazio Gogolj kada je rekao da „u čoveku sve mora biti lepo“, a koja nostalgija kao da se (sa manje ili više uspeha) prevazilazi i oslikavanjem hrišćanskih crkava.
U danas pročitanom odlomku iz jevanđelja Filip želi da obraduje Natanaila vešću da su konačno pronašli Mesiju koga su starozavetni proroci stolećima najavljivali. No, Natanailo je u vezi s tim pomalo skeptičan (jer ne može da poveruje da Mesija može poticati iz Nazareta koji je toliko beznačajan gradić da se u spisima Izraelaca ne pominje ama baš nijednom), pa stoga Filip, uvidevši da bi svako objašnjavanje bilo nedovoljno da ga uveri da je to baš onaj za kojim i on traga, Natanailu kaže: najbolje je da ti ja o tome ne pričam, nego dođi i sam se svojim očima uveri da sam u pravu. Iako se ovaj jevanđelski odlomak odnosi na Isusa, a ne na kasniju crkvenu umetnost, Filipov poziv bi sasvim lepo mogao da važi i za umetnost i čini se da je do danas ostao najbolja i konačna preporuka za svakog neupućenog: dođi i vidi šta je to o čemu ti govorimo. I zaista bezbroj puta se potvrdila efikasnost ovog metoda. Tako npr. u Nestorovoj hronici koja datira s početka 12. veka piše da je knez Vladimir krajem 10. veka želeo da u svoju pagansku zemlju uvede najbolju religiju pa je na sve strane sveta izaslao svoje poverenike da ga podrobno izveste o raznim religijama kako bi mogao izvršiti pravilan izbor. Rezultat je, ukratko, izgledao ovako: islam im nije bio prihvatljiv jer mnogo šta zabranjuje (npr. alkohol i svinjsko meso) ali zato naređuje obrezivanje koje im je takođe bilo odbojno; judaizam im je izgledao kao gubitnička vera jer su Jevreji izgubili ne samo Jerusalim nego i mnoge drevne teritorije; nemački hramovi su im se učinili hladnima i bez velike lepote, dok su, nasuprot svemu tome, u Konstantinopolju toliko bili oduševljeni slikarstvom, pevanjem i bogoslužbenom ceremonijom da su kneza izvestili kako nisu više bili sigurni da li su se u crkvi Svete Sofije još uvek nalazili na zemlji ili su se nekim čudom već bili uzneli na nebo. Toliko ih se dojmila lepota vizantijske liturgije i svih pratećih umetničkih elemenata, da su kneza upravo opisom te neodoljive lepote i duhovnosti uverili da za sebe i svoj narod prihvatiti baš ovu veru.
Zašto sve ovo pominjem? Zato što toj istoj tradiciji bogonadahnutog stvaranja i negovanja crkvene lepote u svim njenim vidovima (vizuelnom, auditivnom, a ne manje i bogoslužbenom) pripada, Božijim promislom, i naša crkva. I to je u neku ruku zaista velika prednost. Ničim zaslužena prednost osim što nam je darovana Božijim promislom, koju upravo zato treba primiti sa velikim smirenjem kao najdragoceniji dar. No, problem koji u vezi sa tim veličanstvenim darom često ne razumemo sastoji se u tome što se tradicija, pa i ova naša predivna crkveno-umetničko-duhovna tradicija, kako je to sasvim ispravno primetio Tomas Eliot „ne može naslediti; nego ako vam je potrebna morate je steći [i to] velikim trudom“. Dakle, zaista je istina da nam je velika i divna tradicija pravoslavne ikonologije, umetnosti i bogosluženja na dohvat ruke. Mi smo u neku ruku njeni legitimni naslednici, a potvrdu njene verodostojnosti upravo danas proslavljamo. Ali istina je takođe i to (a preko ovog ali ne smemo nipošto olako preći) da se duhovna tradicija ne nasleđuje kao neko materijalno nasleđe (npr. kao kuće, njive, šume i ostala nepokretna imovina), nego samo tako što se njome bavimo intenzivno i sa velikom ljubavlju, prilježnošću, kreativnošću i nadasve razumevanjem. Nasleđuje se, dakle, time što se neprestano obdelava i mentalno savlađuje. Baveći se njome mi je time sve više upoznajemo i sve dublje u nju uranjamo čime je istovremeno sve više volimo i poštujemo. A što je još važnije, sve je više i razumevamo. Jer duhovno-umetnička tradicija se može naslediti isključivo kroz razumevanje. Ali ako u tome svojim trudom, koji se ne može zaobići, ipak uspemo, plodovi mogu biti višestruki.
A o kojim plodovima je ovdje reč? O zaista mnogim od kojih su neki veoma značajni čak i za naš svakodnevni život koji, barem na prvi pogled, nema nikakve veze sa duhovnošću Crkve. Zbog nedostatka vremena ovde ću moći pomenuti samo jedan takav plod, a njega biram kao važan jer se on danas nametnuo kao izuzetno aktuelan. Reč je o rešenju problema nacionalizma, mada bi slična argumentacija mogla da važi i za mnoge druge, takođe danas aktuelne probleme kakvi su npr. ksenofobija, klerikalizam itd, itd. U vezi sa tim danas ću reći samo to da ako zaista uspemo da sa razumevanjem prigrlimo sopstvenu duhovnu tradiciju (likovne, muzičke, književne i svake druge umetnosti, a potom i raskošnog i naročito slovesnog bogosluženja i pogotovo njima odgovarajuće teologije), onda nam se neće moći lako događati da se umesto za jednu ovakvu veličanstvenu duhovnu tradiciju(kojoj se iskreno sve više dive i znalci zapadne duhovnosti i umetnosti, i koja nas iz naših skučenih uglova gledišta uznosi ka sveobuhvatnoj širini pogleda), mi hvatamo za potpuno pogrešne novokomponovane ideje proglašavajući ih (u svojoj neobaveštenosti i neznanju) za vekovnu tradiciju i suštinu pravoslavlja. A jedna od tih dušepogubnih ideja koja ponekad predstavlja čak i svojevrstan surogat hrišćanstva jeste nacionalizam (pri čemu skrećem pažnju: nije ovde problem nacija, nego nacionalizam, a inače je to pojava stara jedva dva-tri veka, a u Srba jedva vek i po) koji se često (a što je najžalosnije čak i unutar Crkve) proglašava za ono najosnovnije o čemu Crkva treba da vodi računa. Ako se ne brine o srpstvu, čemu onda Crkva služi? – često je pitanje nacionalista koji su u Crkvu zalutali, ponekad možda i sa dobrim namerama (ne treba u to apriori sumnjati) ali zato sa potpuno pogrešnim shvatanjem Crkve i hrišćanstva.
I opet, to sâmo po sebi ne bi bilo strašno kada bi ih u Crkvi dočekali hrišćani koji bi im, temeljno upoznati sa svojom pravom tradicijom, polako i strpljivo, ali odlučno i jevanđelski rekli: dođite i vidite. I kada bi svoju Crkvu kao istinski hrišćani očistili od jeftinog nacionalizma kako bi mogli da svima koji joj pristupe pokažu da Hristos nije došao da bi se stavio na stranu Srba (ili pak Grka, Rusa, Italijana, Nemaca ili bilo koje druge nacije, pa čak ni na stranu Jevreja – naroda kojem je i sam pripadao), nego da bi se stavio na stranu obespravljenih, marginalizovanih, siromašnih, onepravdovanih, ma kojem narodu, pa čak i ma kojoj veri, oni pripadali. (Setimo se ovde samo jednog od mnogobrojnih časnih primera onih hrišćana koji su to dobro razumeli – onog kada su, početkom četvrtog veka u doba velike gladi za vreme cara Maksimina Daje, hrišćani nesebično pomagali gladnima i bolesnima ne pitajući ih kojem narodu ili kojoj veri pripadaju, čime su s pravom impresionirali tadašnje rimsko društvo.)
Nadalje, Isus je došao i zato da bi čoveka ranjenog grehom iscelio istinom, pokajanjem i privođenjem istinskom Bogu. I to ne pitajući ga pritom ni kojoj naciji ni kojoj veri pripada, jer dobro i zlo, vrlina i mana, ljudskost i neljudskost nisu osobine nacija, nego osobine pojedinaca. Zato se i jedne i druge mogu naći u svim nacijama bez izuzetka, a sigurno nismo mi oni koji su pozvani da prebrojavamo koja nacija ih ima više a koja manje. Ako to iko može objektivno prebrojati (ako je to uopšte potrebno) i o svemu tome pravično presuditi, onda je to jedino Bog. A činiti to umesto Boga, tj. pretendovati da vršimo posao koji može izvršiti samo Bog, nije ništa drugo do bogohuljenje. Zato nemojmo bogohuliti i nemojmo se baviti grehovima i zlima koji su počinili drugi, nego se usredsredimo isključivo na svoja sopstvena. Jer, za razliku od huškačkih (klero)nacionalista koji od nas neprestano zahtevaju da se bavimo gresima drugih, a nipošto našim, Bog od nas traži upravo suprotno – da se bavimo isključivo svojim gresima i ama baš ničijim drugim. Ne smemo, dakle, ponavljati kako onaj drugi ima neku trunčicu u svom oku, a da istovremeno u sopstvenom oku ne vidimo celo brvno, opominje nas lično Isus znajući dobro šta čini. I ne dozvolimo sebi da nas opominje uzalud.
Kako sada svemu ovome može doprineti naša prelepa ikonografija i predivno bogosluženje pa i teologija o kojima smo malopre govorili? Tako što se možemo stalno iznova napajati onim stolećima stvaranim i brižljivo negovanim duhom pravoslavnog hrišćanstva koji nas visoko uzdiže iznad prolaznih prizemnosti i duhovnih stranputica kakva je u našem današnjem primeru – otrov nacionalizma. Tako npr. ako pažljivo slušamo reči liturgije, ne možemo a da ne zapazimo da se u njoj nacija ne pominje ama baš ni jedan jedini put, ali se zato Bogu molimo za mnogo važnije stvari kakve su mir (a ne rat), izobilje plodova zemlje (a ne glad), za bolesnike, stradalnike, sužnje, pokojnike (pri čemu se naravno nigde ne kaže da ovi nabrojani moraju pripadati našoj naciji). Molimo se i za izbavljenje od nevolja, od opasnosti, za mirna vremena i po pravilu isključivo za univerzalne, a ne nacionalne, vrednosti. A ako naš pogled prilikom tih molitava i zaluta na neki uspešno oslikani zid ili ikonu, ni tamo neće spaziti nijednog gordog vođu nacije koji se slavodobitno isprsio pred beslovesnim pukom, nego će ugledati samo blaga lica svetaca zagledana u božansku večnost, nadrasla svaki jezik i svaku naciju, kako u božanski samorazumljivom molitvenom ćutanju opšte sa živim Bogom u zajednici svetih koji dolaze iz svih nacija zemaljskog šara. Od tih svetaca treba da se učimo. A nije teško, jer su nam tu pred očima. Samo treba da im prilazimo čistog srca i sa blagonaklonim razumevanjem. I još kada bismo mogli da razumemo tekstove crkvenih pesama (koje se, nažalost, u našim crkvama još uvek pevaju na narodu nerazumljivom jeziku) uverili bismo se u istu stvar: lepotom, ovoga puta slušanom, veličaju se Bog i njegovi sveci, a nacionalizmu ponovo ni tu nema mesta).
Sve nam ovo nedvosmisleno pokazuje da je naše duhovno-umetničko nasleđe (predanje, tradicija), da mu se sada vratimo, ne samo estetski visoko vrednovano čak i od onih koji mu ne pripadaju a ipak mu se dive, nego je i sadržinski dublje i beskrajno čovečnije a Bogu neuporedivo milije od jeftinih nacionalističkih floskula kojima, bilo oni koji su naivni i neobavešteni, bilo oni koji su podli i delatno zli, pokušavaju da kao vuci razgrabe Hristovo verno, i slobodno bismo mogli reći mnogonacionalno, stado. Jer Hristos zaista i jeste jedini koji ovo stado vernih u svom njegovom raznovrsnom šarenilu može sačuvati, ali samo onda kada oni verno slede njegovo svečovečansko nadnacionalno učenje. A crkvena ikonografija koju danas proslavljamo ne može doduše biti jedini, ali sigurno može biti jedan od adekvatnih medijuma kroz koji se dobar deo Isusove poruke može primiti na odgovarajući način. Zato uvek treba da budemo na oprezu i da ne dopustimo lažnim, zavodljivim i blagoglagoljivim nazoviprosvetiteljima, a u stvari lovcima u mutnom i mračnjacima, da nas kao beslovesne vode svojim stranputicama i odvode u neproputne ćorsokake, a sve radi sopstvene koristi, nego prigrlimo jedinog istinskog učitelja i čovekoljupca i u ovom i u onom svetu – Gospoda našeg Isusa Hrista i njegovo neiscrpno čovekoljubivo učenje koje ništa ljudsko, pa ni naciju, ne unižava, ali je neuporedivo prevazilazi na način shvatljiv jedino njemu i onima koji neumorno nastoje da se naslađuju ali i prosvećuju njegovom istinskom i zato spasonosnom rečju. Amin!
Izvor: Vladan Perišić, Licemeri, milost hoću a ne žrtvoprinošenje (Tumačenje jevanđelskih perikopa), Dubrovnik: Vidoslov, 2019, str. 259-267.
