о. Вјачеслав Рубски
Христос васкрсе! На данашњем богослужењу још увек једни друге поздрављамо усклицима „Христос васкрсе!“, али ово је последње такво богослужење за ову годину, зато што нам предстоји среда одања празника Васкрсења Христовог и хтео бих да кажем нешто о томе.
Какав је то празник, какав је то дан – одање празника Васкрсења Христовог? Због чега ми, хришћани, у једном тренутку одајемо, то јест, на неки начин, „отказујемо“ тај празник, зашто у једном тренутку желимо да то више не буде тако важно, као да Христос више и није васкрсао? Истини за вољу, празник Васкрсења Христовог одајемо тек кобајаги. Верујемо у Христово васкрсење, али у једном тренутку ипак више не желимо да га празнујемо. Затим ћемо рећи: ево, Господ се вазнео, а Свети Дух још није дошао. А онда, у периоду између Вазнесења и Педесетнице, као што знате, не призивамо Светога Духа, као да га ни нема. Наравно, и то је кобајаги.
Ипак, и оно што се ради кобајаги има дубоке корене у стварности. Када се деца играју разних игара, за њих је то, како је говорио Августин, збиља, деца кроз речи и кроз игру проживљавају оно што су способна да проживе. Исто тако и ми кроз празник Васкрсења проживљавамо наше одбијање Христа од себе. Ми не желимо вечно да празнујемо то што је он васкрсао нити да се вечно поздрављамо са „Христос васкрсе!“; ми, напротив, желимо да се понашамо као да свега тога нема, да бисмо касније све то поново добили – и ето нама радости! Најпре Светога Духа кобајаги нема, затим је кобајаги ту.
Осећате ли шта је нама, у ствари, потребно? Нама није потребан Свети Дух нити Бог, нама је потребна сама чињеница његовог задобијања кроз одсуство. Другим речима, ми стварамо једну позоришну, драматуршку схему у којој непрестано губимо Бога, било да се узноси од нас, било да више не васкрсава. После Вазнесења Христос више неће бити баш толико „васкрсли“, а сада је још увек баш „васкрсли“. Још је добри стари Џозеф Кембел, док је био жив, говорио да ми и наш живот доживљавамо као драматургију, као неки јунак са хиљаду лица који креће на путовање у далеку земљу где је могуће све, где га чека мноштво искушења, где он побеђује главно зло и отуд се враћа се умећем да ради нешто ново што није умео да ради пре. Општа линија мита говори да је човеку потребна препрека да би је савладао, а не да би се нашао са супротне стране ограде. Он жели да прескочи ограду, а не да се нађе тамо где ће се наћи кад га прескочи. Зато ће, када прескочи ограду, померити ту исту ограду тако да она опет буде испред њега.
Наступио је Васкрс, Христос је васкрсао и шта нам више треба? Међутим, не, хајде да откажемо Васкрс, хајде да кажемо: сада је одање празника Васкрсења Христовог! А после се Христос узноси и нема га, нестао. Шта бисмо учинили да се није узнео? Ми бисмо га отерали и он би се свеједно узнео, не би имао куд. Јер, нама је потребно да га нема, па после да буде, па после опет да га нема, па опет да буде… Наша браћа биолози о томе кажу: видите, ствар је у томе што сте ви створени да се размножите, а кад се размножите ви више не знате шта да радите, па кад не знате шта да радите ви измишљате нове сценарије према старим моделима – поново покушавате да поставите себи циљ и да се храбро крећете ка њему, савлађујући препреке.
Али, можда бисмо ипак могли себи дозволити да живимо Васкрс, да изађемо из точка у којем се хрчак осећа као да трчи? Хрчак никуд не трчи, али осећа се као да трчи. Богослужбени циклус је попут тог точка у који ми стављамо себе, па Христос час васкрсава, час нестаје, час се опет појављује, час се неко други рађа, мошти се преносе, преносе, преносе – сваке године се преносе зато што празнујемо пренос моштију из тачке А у тачку Б – и живот нам је тако богат! Као на једном миму где хрчак свом сину показује точак у кавезу и каже: „Једнога дана све ће ово бити твоје!“ – цео тај изузетни круг богослужења…
Наравно, ми нисмо спремни за живот, у томе је цела тајна. Ми нисмо спремни да живимо, ми смо спремни да се боримо за живот, а то су, сложићете се, различите ствари. Зато ћемо сада у среду из све снаге шутнути празник Васкрсења Христовог, иако то од нас нико не тражи. У реду, Христос се узнео на небо и зато празнујемо Вазнесење. Али, ко нам тражи да откажемо Васкрс, да престанемо да говоримо „Христос васкрсе“, да богослужења више не почињемо васкршњим тропаром – због чега све то? Управо због тога што нама не треба ни Христос, ни Бог, ни анђели, ни ђаволи – нама треба савлађивање, достизање, итд.
Данашње јеванђеље (а ја данас нисам читао јеванђеље које је одређено типиком, него друго [Јн 8, 31–42]) говори нам да, чак иако смо синови Божији и следбеници Божији, ми смо они за које Христос каже: „Зар тражите да ме убијете?“ (Јн 8, 37). Одломак почиње речима: „Рече Исус Јудејцима који су поверовали у њега…“ (Јн 8, 31). Каже им, дакле, да они траже да га убију. Али, како могу они који верују тражити да убију онога у кога верују? Ипак, чини ми се да су нам ове речи сада јасније. Наравно, не баш да желе да га убију, али желе да га одгурну.
Живећи Васкрс, сложићемо се да смо већ проживели своје, да смо, изузев неких, већ учинили све што је требало да учинимо, и зато увек можемо да се радујемо Христовом васкрсењу. Како је лепо Серафим Саровски успео да се уздигне на тај нови ниво! За њега је увек био Васкрс, он је изашао на светлост дана, као хрчак који је искочио из круга и рекао: „Сачекајте, али ја не желим да отказујем празник Васкрсења Христовог!“ А други му вичу: „Како ћеш онда да трчиш?“ А он каже: „Па, нећу више трчати, коначно сам дотрчао“.
Нека дâ Бог да и нама – ако не ове године, онда следеће – такво расположење: то је то, дотрчали смо, стигли смо, више нећемо тежити даље, даље, даље… Христос је васкрсао, тиме је јеванђелска прича завршена, можемо да живимо и да се радујемо и да уживамо у плодовима своје праведности коју смо коначно постигли, небитно у којој мери – свеједно више од тога нећемо постићи, зар не? А ако је тако, онда хајде да користимо оно што имамо – и васкрсење, и меру побожности која ће, ако је веровати вама, само опадати, итд. То је истинска благовест – да нигде више не тежимо, да само чекамо следећи дан јер ће и следећи дан бити радостан и опет ће бити лепо време, и биће нешто добро, ако не код нас, онда код неког другог, а ми ћемо се и томе радовати. То је Христово васкрсење које се не може отказати. Остале упозоравам да у среду предстоји одање празника Васкрсења Христовог, а у четвртак Вазнесење Господа нашега Исуса Христа. Христос васкрсе!
Извор: Вячеслав Рубский, Не/отдание Пасхи, 9. 6. 2024.
Са руског за Теологију.нет превели: Иван С. Недић и Јелена В. Недић
