Banksy
Дивљу памет, а ћуд отровану, дивљи вепар има, а не човјек. (Његош)
Нисам сигуран колико је и да ли је уопште добро ово што чиним. Поживели, углавном искуснији и мудрији би казали да сам се „упртио“. Са друге стране, овом времену, овакво нешто је сасвим прихватљиво. Да ли је погрешно или није, просудиће сваки читалац за себе; свакоме према ономе што жели да чује, види и разуме – без нужног прихватања. Међутим, једини разлог писању ових редова је пре свега Љубав према Цркви у којој одрастамо, а онда и зачуђеност догађајима који, нарочито последњих година парају не само уши и очи обичног човека, већ остављају дубок траг у нашој неуронској мрежи, али и свакој старовремској ћелији нашег народног бића.
На неки начин, човек је биће анамнезе. Све што чини, углавном чини у спомен. Чега ће се сећати и шта ће спомињати нараштаји који долазе? Да ли ће ишта спомињати?! Зависи пре свега од нас, који овде деламо по Божијем допуштењу. Те у дубини тога лежи и чињеница да наши мозгови (који, истини за вољу, нису произвођачи, већ својеврсни трансдјусери и трансформатори), у деловима секунде реагују на сваки импулс из окружења и унутрашњости, мењајући се. Од врсте, интензитета и квалитета импулса зависи и конструкција и трајност синапси. Можемо онда претпоставити какве последице и како дубоке трагове може оставити макар и једна реч, нарочито погрешна. Да не говоримо о искривљеним и измишљеним (интенциозно или не) информацијама, клеветама, лажима, оговарањима и спочитавањима која се непрестано понављају – а иза којих најчешће стоје егоизам, самољубље, гордост, сујета и завист. Ове психолошке пошасти не штеде никога, макар такав био лекар, председник, просјак, епископ, бизнисмен, политичар, директор…
Претходних месеци били смо сведоци (као пуноћа – од богословски неприпремљеног тежака радника, преко (архијерејских) верника, до служитеља олтара) једног веома непријатног пројављивања живота наше помесне Цркве. Тежина тог психолошки одређеног осећања огледа(ла) се у чињеници да је постало стање, начин живљења Цркве српских земаља – чиме нисмо успели да се као „царско свештенство“ издигнемо изнад свакодневице. Некако олако и незрело смо се уклопили у мас-медијску виртуелну реалност. Пљуштале су пажљиво биране тешке речи, мачевало се саопштењима, утуцима, трактатима, писмима, покушајима поезије и гномама. Вести су преношене селективно, стварани навијачки табори, црквена гласила употребљавана за пропаганду и антипропаганду, сада већ постојећих супростављених страна, страница и странака. Теоретисања, претпостављања, нагађања, теологисања, високоумље, сујета, цинизам, сарказам – пуна обравница онога од чега се човек најести не може. Употребљено је, мишљења сам, и превише тешке хране која је верном народу понуђена без Јеванђеља и то је већину протагониста деградирало, у очима обичног човека, до нивоа политичара. И то данашњих политиканата који, делује тако, слично раде диљем земног шара, стварајући атмосферу располућености, терајући човека да бира тамо где бирање не сме, нити треба да постоји. Као стадо, натерани смо на сврставање, приклањање и удруживање, бирање и прегањање, чиме је племенито ткиво наше Цркве почело малигно да оболева, са својеврсним in transit, сателитским и удаљеним метастазама. А, нажалост, као и у било ком онколошком процесу постоје ћелије од којих све почиње. Оне у којима се активира протоонкоген или оне у којима дође до дефекта тумор супресорског гена; те се надамо да су они који сносе велику одговорност за овакво стање, довољно свесни и интелигентни да се препознају и одреде ком типу ћелија нашег црквеног организма припадају.
Окорела и болна је чињеница да је већина онога што су наши архипастири публиковали у последње време лишена бриге за душу обичног човека хришћанина, којем је у свеопштем лудилу протока информација било наметнуто да чита међусобно понижавање и обелодањивање „личних грехова“ српских епископа и умних глава наше Цркве. Свака реч, била она на једној страници или целом табаку, синестезијски оставља(ла) је горак укус у устима читаоца. Да ли из небриге, намере или непознавања неурофизиологије, као да су се трудили да међу нашим неуронима што боље учврсте оне везе које нису благородне, не водећи рачуна о последицама по тело и душу, нпр. неког детета које тек освешћује шта је Црква и које почиње свој „живот у Духу“ или болесних којима је Црква једина сигурна лука и бања у којој се крепе. Није моје, нити желим, нити то чиним – да поучавам било кога, већ са тугом посматрам активности наших пастира и констатујем оно што оптерећује душу човека који је порастао у Цркви, коме је Црква све и прожима цео његов живот.
Знате ли, оци наши, колико је верних и жедних Речи и речи на онколошким одељењима – не само у Београду, него свуд где наша Црква дише и краче. Људи који умирући гледају само у Христа, људи који су му и на тој болести захвални – тим људима није потребна ни (р)еволуција, ни епископски савети, ни трактати, ни акти, ни саопштења; њима је потребан жив човек, који ће да их благослови, да их загрли, да разговара са њима, да их исповеди. Знате ли, љубљени од којих много прочитасмо, а не превише видесмо, колико је деце на неуролошким одељењима са амиотрофичном латералном склерозом и спиналним мишићним дистрофијама?! Деце која ће живети још неколико дана, месеци или само Божијом милошћу преживети. Када сте последњи пут били тамо? Знате ли, учитељи наши, колико је људи са психијатријским тегобама од неурозе до психоза? Јесте ли некада посетили Институт за ментално здравље или неку од психијатријских клиника? И ту је наша Црква – заправо, ту је наша Црква, а не на папиру или екрану рачунара. И то су наши верни. Иако немају да понуде и приложе новац за изградњу неког храма, они свакодневно приносе храм свога тела Духу Светоме да исцељујући их ствара чудеса. Молим вас, застаните на тренутак и замислите колико таквом човеку, опхрваном силним и бројним тегобама, тешко падају ваша празна слова на папиру. Колико су онакве „пажљиво биране тешке речи“ штетне за све нас, не само за људе са тешкоћама. Колико попут мача расецају ткиво Цркве, која услед шикљања крви из рана, постаје анемична и као таква лако подложна свакој манипулацији. Па и политичкој, било које врсте.
У овом времену општег лудила, Црква нам је свима светионик који од искони обасјава наше душе које грцају опхрване гресима. Немојмо заклањати Светлост, да се „ружимо пред свијетом“. Сада је време да будемо уједињени. Не у интервјуима, изјавама и саопштењима, него истински „једно у Христу“. Као народ смо на испиту, то осећамо и ми најмањи.