Simbol Svetog Rimskog carstva, 1510.
Nacionalizam: stara ili nova pojava?
Crkva se sa nacionalizmom ne sreće po prvi put tek sada ili u bliskoj prošlosti. Naprotiv, na samom svom početku crkva je imala iskušenje „nacionalizma“. I zaista, susret sa „nacionalizmom“ i njegovo beskompromisno odbacivanje (u Pavlovom sukobu sa judaistima) bio je jedan od konstitutivnih elemenata prvobitne crkve. Iako je i sam bio Judejac, Pavle je Judaizam (shvaćen tako da svoj identitet crpe iz obrezanja i poštovanja zakona) video kao prepreku za prihvatanje trans-nacionalnog (ili nad-etničkog) hrišćanstva. Pavle je vrlo dobro razumeo da nacionalne (etničke) tenzije predstavljaju osnovnu opasnost za jedinstvo novorođene crkve. Zato je on relativizovao značaj judejskog samorazumevanja kroz njihovu vernost zakonu i praksu obrezanja i uveo nov (trans-nacionalni) kriterijum identiteta – pripadništvo telu Hristovom kroz krštenje (bez obzira na nacionalnu pripadnost).[1]
Isto staro iskušenje ponovo se pojavilo u novom ruhu, samo što mu je ovog puta crkva podlegla. Možda ne sva crkva, ali ipak gotovo svaka pravoslavna crkva, kao i katolička crkva u barem nekim zemljama,[2] danas sebe smatra za nacionalnu crkvu, što znači da svaka od njih sebe vidi kao religijski izraz i projekciju određene nacije, štaviše kao nosioca „nacionalnog“ identiteta. Iako ideja „nacionalne crkve“ nije proizvod crkvene teologije nego crkvene ideologije, u svim ovim crkvama vlada opšte mišljenje, koje se uzima zdravo za gotovo skoro kao neka dogma, da je crkva deo nacionalnog identiteta koji služi nacionalnom jedinstvu.
Kako se crkva našla u ovakvoj situaciji – duga je priča. U ovom spisu s tim u vezi daću tek nekoliko naznaka. Jedan od krucijalnih činilaca je pojava nacionalnih država (18–20. veka). Od kraja 18. veka postojala je romantičarsko-nacionalistička ideja o svetom trojstvu jezika, nacije i države. Kao posledica toga, jezik se čak i danas shvata kao glavna karakteristika nacije koja pomaže da različite nacije razdeli u različite države. Međutim, kao što su pokazala naučna istraživanja, jezik nije inherentna karakteristika nacije, nego je autonoman i nezavisan od nje.[3] Po pravilu se granice država ne podudaraju sa granicama jezika. Takav je slučaj u Evropi[4] kao i u ostatku sveta.[5] Prema tome, „potpuna sinhronizacija jezičkih, nacionalnih i državnih granica može biti samo (nacionalistička) utopija.“[6] Treba se podsetiti da je izjednačavanje nacije, države i jezika kulminiralo u fašističkoj Italiji i nacističkoj Nemačkoj (i njihovim satelitskim državama) u formuli „jedna država, jedna nacija, jedan jezik.“
Krajem devetnaestog veka nekim naučnicima je postalo jasno da se ne može pronaći definicija etniciteta koja bi bila prihvatljiva za sve i istovremeno bila utemeljena na karakteristikama poput jezika, teritorije, države i njima sličnim. To je bio razlog zbog kojeg su ti naučnici prihvatili da se etnicitet ne može opisati kulturnim ili socijalnim terminima, pa je to postalo rasprostranjeno stanovište u drugoj polovini dvadesetog veka.
Dve teorije
Uopšteno govoreći, postoje dve različite, čak uzajamno suprotstavljene, teorije o etnicitetu ili naciji.[7] Prvu možemo zvati esencijalističkom. Prema ovom gledištu nacija je određena ustaljenom grupom karakteristika koje su (gotovo) nepromenjive i koje naciji daju ton prirodne datosti. Nacija je organska stvarnost koja je data prirodom ili čak Bogom, ali je u svakom slučaju iznad svojih članova, koji joj se moraju pokoravati, kao nečemu samorazumljivom.[8] Ovakav pristup je uobičajen u popularnom razumevanju nacije (ali takođe i kod entuzijastičkih predstavnika novorođenih nacija, kao što je bio slučaj sa J. G. Fihteom[9] u Nemačkoj početkom 19. veka). Drugu teoriju možemo nazvati konstruktivističkom. Ovaj pristup, koji je plod moderne socijalne antropologije, tvrdi da nacije nisu prirodne nego da se javljaju kroz proces pregovora između različitih društvenih grupa. Kao rezultat, nacija nije tako kruta nego prilično fleksibilna stvarnost. Prema ovoj teoriji, sve evropske nacije su relativno nove konstrukcije.[10] Ovaj koncept nacije možemo nazvati političkim.
Čini se da savremana istraživanja generalno vode zaključku da su nacije društveno-političke, pre nego prirodne, konstrukcije.[11] Štaviše, čini se da je nacionalizam izumeo nacije a ne obratno.[12] To je razlog zbog kojeg ne postoje ni naučni pa čak ni objektivni kriterijumi za određivanje nacija. Gotovo da bismo o naciji mogli govoriti kao o mitu, i to veoma čvrstom,[13] kada shvatimo da nacija nije stvarna nego samo „imaginarna zajednica.“[14]
Jedan od temeljnih preduslova za formiranje nacije je (selektivno) zaboravljanje.[15] Bilo šta što se zaista dogodilo, ali se ne uklapa u idealizovanu sliku (naše bezgrešne, plemenite, svete) nacije treba prepustiti zaboravu. Uz pomoć selektivne memorije nacija postaje najviša vrednost – svaka druga vrednost u poređenju sa njom je niža, što implicira da npr. moralne vrednosti (poput istinoljubivosti) treba da budu podvrgnute lojalnosti prema naciji. Uz to, prema nacionalističkoj ideologiji pojedinci ne mogu postojati nezavisno od nacije kojoj duguju ne samo svoj identitet nego i sam svoj život. U glavama tih ideologa, društveno-političko i kulturno biće svakog pojedinca zavisi od njegove nacije. Oni misle da čak i njihov jezik (maternji jezik) postoji zahvaljujući naciji. Ova apsolutna zavisnost od nacije ispoljava se u svakoj pori društva. Obrazovni sistemi bi mogli poslužiti za primer: „svrha obrazovanja je u potpunosti politička – potčiniti volju mladih ljudi volji nacije. [tako su] škole sredstva državne politike, kao što su to i vojska, policija ili državne finansije … Svrha takvog školovanja je da mozgove preokupira ljubavlju prema državi, i zbog toga je to šta se podučava i način na koji se podučava, to šta se potiskuje a šta menja, stvar državne politike.“[16] Zbog toga je „jedna čuvena definicija naciju bila odredila kao društvo koje pothranjuje sveopštu obmanu o svom poreklu i gaji sveopštu mržnju prema svojim susedima. Tako garancija brige za naciju zavisi od lažnog sećanja (tj. od obmane) i mržnje prema onima koji ne pripadaju [toj naciji].“[17]
Prema tome, svaki nacionalizam uključuje mit[18] o prvobitnoj naciji, koja se podudara sa ovom sadašnjom, a koja je po prirodi različita i odvojena od nacijâ koje je okružuju.[19] U nacionalističkoj ideologiji nacija funkcioniše poput mitskog bića koje postoji gotovo od početka vremena i nastaviće da postoji do daleke budućnosti (u nekim interpretacijama nacija će postojati čak i u Carstvu Božijem). U tim mitovima nacija veliča sebe (tvrdeći da je ona posebno iskrena i velikodušna prema drugima), ona zataškava svoju sopstvenu krivicu (odbijajući da prizna nepravde koje je učinila drugima), ona ocrnjuje druge (govoreći da su oni kulturno ravnodušni ili da su odgovorni za ranije zločine ili da oni čak i sada imaju zle namere prema našoj naciji).[20] Drugim rečima, naš nacionalizam je patriotizam, njihov nacionalizam je šovinizam.
Isto tako, što se biologije tiče nema nacionalnog kontinuiteta. Kada se ovo shvatilo, biologija je zamenjena kulturom. Zbog toga svi nacionalni ideolozi sada govore o kulturnom identitetu. Međutim, slično biologiji, i za kulturu je pokazano da nije ona osnova na kojoj su nastale nacije. Tako na primer, kulturne granice ne odgovaraju ni jezičkim, ni nacionalnim, ni geografskim granicama.[21] Kao posledica toga, postoje kulture koje obuhvataju više nacija, ali takođe i nacije koje obuhvataju više kultura.[22] Pored toga, nasuprot političkom konceptu nacije, kulturni koncept (baš kao i jezik) pokazao se izvorom beskrajnih konflikata.
Nadalje, svaki nacionalizam ima pseudo-religijske elemente: „on funkcioniše uz pomoć sličnih sredstava kao i crkva i ima sakralno-liturgijske oblike. Ljudi pozdravljaju nacionalnu zastavu kao nešto najsvetije, pevaju državnu himnu kao da je Te Deum, okupljaju se na masovnim mitinzima kao na verskim svečanostima, imaju procesije prema nacionalnim svetilištima kao što ih vernici imaju prema mestima hodočašća.“[23] Takva situacija proizlazi možda i iz činjenice da se religija ponekad koristi na takav način da snažno doprinosi socio-kulturnom jedinstvu nacije.[24]
Nacionalno jedinstvo
Prema tome, nacionalno jedinstvo može postojati samo kao diskurzivna konstrukcija. Postoje mnoge teorije o tome od čega se ovo jedinstvo sastoji. Pomenuću tri. Prema jednoj (S. Hall) ova konstrukcija implicira pet aspekata.[25] Prvi je pripovest o naciji (u književnosti , medijima i uopšte u svakodnevnoj kulturi, sa ciljem da se stvori mreža zajedničkih iskustava i interesa, pobeda i poraza, tako da se svakodnevni život poveže sa „sudbinom nacije“). Drugi je naglasak na poreklo, kontinuitet, tradiciju i bezvremenost (ukratko, nacionalni karakter je naslikan kao nepromenjiv i jednoobrazan a nacionalni identitet kao da postoji u samoj prirodi stvari, doduše ponekad uspavan, čekajući da bude probuđen iz ovog dremeža). Treći je pronalazak tradicije[26] (kojom je nered transformisan u zajednicu). Četvrti je mit o poreklu (ili osnivački mit koji, stavljajući poreklo nacije toliko daleko u ‘mitska’ vremena (u ‘vreme pre vremena’), igra jednu od vodećih uloga u izumevanju nacionalne kulture). I peti je fiktivna ideja o čistom, izvornom narodu (koja snažno podržava nacionalni identitet). Nacionalni identitet sačinjen od ovih pet elemenata postoji samo kao diskurzivna konstrukcija. Ova analiza je u svakom slučaju nepotpuna i manjkava,[27] zato što se, da pomenem samo to, može pokazati da su sva poslednja četiri elementa zavisna od prvog.
Zbog toga je analiza koja sledi (L. Kolakowski), a koja takođe nacionalni identitet čini zavisnim od pet elemenata, možda uspešnija.[28] Prvi je nacionalni duh (ili ‘Volkgeist’, koji nije predmet istorijskih iskustava, ali ipak rukovodi umom i ponašanjem mnogih ljudi, naročito u trenucima krize). Drugi je istorijsko pamćenje[29] (koje je conditio sine qua non nacionalnog identiteta, bez obzira na to da li je njegov sadržaj istina ili legenda, ili pak mešavina ovo dvoje). Treći je anticipacija i orijentisanost ka budućnosti (još jedan sine qua non nacionalnog identiteta: nacije su okrenute ka budućnosti pokušavajući da opstanu i brinući se o tome šta sve može biti sa njima). Četvrti element je nacionalno telo (koje sebe pokazuje u raspravama o nacionalnim teritorijama, veličini i ograničenjima nacije, kao i o broju njenih članova i tome slično). Konačno tu je i utvrdiv početak (tj. legende o osnivačkom događaju ili o ‘osnivačkim ocima’, oboje bez preciznog vremena, koji se odnose na početak istorijskog vremena – exordium temporis).
Prema trećoj kategorizaciji (A. D. Smith) postoji šest elemenata nacionalnog identiteta ili „šest glavnih atributa etničke zajednice.“[30] Prvo, postoji kolektivni pravilni naziv (koji izražava ‘suštinu’ zajednice). Drugo, mit o zajedničkom poreklu (koji proizvodi iluziju o porodičnim vezama koje naciju čine ‘nad–porodicom’ (Horowitz) – možda je ovo najkrucijalniji od svih ovih elemenata).[31] Treće su zajednička istorijska pamćenja (o junacima iz pretpostavljene slavne prošlosti). Četvrti aspekt se tiče jednog ili više razlikovnih elemenata zajedničke kulture (poput običaja, religije ili jezika). Peti je povezivanje sa određenim ‘zavičajem’ (koji može biti i samo simbolički, kao u slučaju dijaspore). I na kraju tu je i osećaj solidarnosti prema značajnim sektorima populacije. Kao što je očigledno, različiti elementi ove tri teorije se preklapaju a postoji i značajna saglasnost u pogledu glavne ideje o tome šta sačinjava identitet i jedinstvo nacije.
Nacija i crkva
Međutim, šta ako ‘nacionalni identitet’, kao što to tolike analize pokazuju, nije prirodno dat nego je socijalna konstrukcija, i ako ‘nacionalno jedinstvo’ nije ništa drugo do veštačka konstrukcija nacionalističkih elita sa pretenzijom da ono treba da se shvati kao ‘prirodno’ ili čak večno svojstvo ljudskih bića? Ako je to, dakle, tako, gde je onda uloga crkve u svemu tome? Svi smo svedoci toga da se od crkve očekuje da jednoj takvoj (imaginarnoj, veštačkoj, mitskoj, lažnoj) konstrukciji (zvanoj nacija) treba da služi tako što će postati ‘nacionalna crkva’! Tako bi doprinos crkve nacionalnom jedinstvu[32], u krajnjoj analizi, značio doprinos političkoj (i ekonomskoj) moći vladajuće elite.
Što se tiče crkve, ona je oduvek, za razliku od sadašnje situacije, od samog svog početka, određivana geografskim granicama (crkva u Korintu, crkva u Rimu itd) i taj princip je zapisan u njenim kanonima. Ona nikada nije bila određivana uz pomoć jezika, kulture, nacije i sl. Ovo geografsko određenje (ili princip teritorijalnosti) je spoljašnje (tj. ono nam ne govori šta crkva jeste, nego samo gde je možemo naći). Isto, primera radi, važi i za određenje primata: crkva u Rimu je imala primat zato što je Rim bio prestonica (i otuda politički najvažniji grad) carstva. (Tvrđenje da je pogubljenje Petra i Pavla bilo razlog za primat pripada tradiciji koja počinje tek krajem drugog veka. On je sekundarni i takođe se ne pominje kao razlog za primat u kanonima.) Da je neki drugi grad bio prestonica, onda bi crkva koja obitava u tom gradu imala primat nad drugim crkvama. Isto tako, crkva Konstantinopolja je bila druga po redu, zato što je taj grad bio smatran za novi (tj. drugi) Rim. Ni u jednom od ova dva slučaja nema ni traga od teoloških razloga. U obzir su uzeti jedino spoljašnji, ne-teološki razlozi, što znači da su te stvari (granice crkve, primat[33] itd) smatrane kao manje važne za hrišćanski identitet.
Bilo bi zanimljivo zapitati se sada gde treba tragati za kriterijumom o tome da li je nacija prirodni ili veštački proizvod: u protologiji ili u eshatologiji? Ako u protologiji, onda bi trebalo priznati da ne znamo kako su tačno stvari izgledale u početku. Pa ipak, sumnjam da je Bog stvorio nacije. Stvari ne postaju ni malo lakše ako je naš kriterijum u eshatologiji, o kojoj znamo još manje. Međutim, ono što nas ovde interesuje jeste da li će u Carstvu Božijem postojati nacije ili samo pojedinci bez nacije? Iako su mnogi teolozi skloni onom prvom, ja sam sklon ovom drugom.
S druge strane, možemo se zapitati: ako su karakteristike nacije proizvoljne, zašto neke hrišćanske osobine ne bi bile neke od tih karakteristika? Na primer, ako, hipotetički, nacionalistička elita počne da se zauzima za to da istinoljubivost treba da bude jedna od karakteristika njene nacije, i ako se ona za to zauzima iz generacije u generaciju, onda bi istinoljubivost možda i mogla postati prepoznatljivi element baš te nacije. Samo što istinoljubivost nije ekskluzivno hrišćanska vrlina: neko može biti izuzetno istinoljubiv, pa ipak ne biti hrišćanin. Isto važi i za poštenje, vernost i druge vrline. Stoga ostaje pitanje: koje su to ekskluzivno hrišćanske karakteristike koje jedna nacija treba da ima da bi bila prepoznata kao hrišćanska nacija? Odmah nam pada na pamet jedan odgovor: krštenje i evharistija? To je tačno, ali subjekt krštenja i evharistije je pojedinac a ne nacija. Pa kada onda možemo reći da su hrišćanski ne samo pojedinci nego i sama nacija? Ostavljajući po strani činjenicu da nema situacije u kojoj su apsolutno svi članovi društva kršteni i redovno se pričešćuju, možda će biti dovoljno da većinu populacije čine članovi crkve. Mećutim, čak i da su svi članovi društva hrišćani, čini se da ni to ne bi bilo dovoljno pa da društvo bude hrišćansko (osim u nekom udaljenom, metaforičkom smislu). Ovo možemo shvatiti na osnovu jedne paralelne situacije: čak i da je cela populacija jedne nacije plava, još uvek ne možemo reći da je i nacija plava; ili čak i ako svaki član nacije ima majku, još uvek ne možemo reći da nacija ima majku, itd. Čini se ipak da ove stvarnosti (pojedinac i nacija) pripadaju različitim nivoima. Prema tome, čini se da ne postoji smisao u kojem opravdano možemo reći da je jedna nacija hrišćanska.
Naravno, ovde možemo dodati i istorijske argumente protiv pretenzije da ipak postoje hrišćanske nacije, pitajući šta je tačno hrišćansko u tako mnogo akcija koje su razne nacije (ili nacionalne ili trans-nacionalne države) preduzimale protiv svojih protivnika, poput mučenja, progona ili pogubljenja (hrišćana i nehrišćana)? Šta je tačno hrišćansko u preduzimanju ratova ili u pljačkanju članova drugih nacija? Šta je tačno hrišćansko u svim ovim i u mnogim drugim sličnim stvarima koje su zajedničke skoro svim nacijama? Kako nacija može biti hrišćanska ako njeni članovi rade takve stvari? Odgovor ne može biti da su krivci za pomenute zločine vlade ili vladari, zato što, čak i ako sve počinje sa njima, hrišćani bi trebalo da odbiju da učestvuju u takvim akcijama.
Preostaje da se zapitamo još i to šta za crkvu znači da je nacionalna? U svakom slučaju to da je crkva nacionalna znači da ona služi naciji, posebno doprinoseći (navodno duhovnom) jedinstvu nacije.[34] Na taj način crkvi je dodeljena uloga čuvara nacionalne mitologije. U ovom braku nacija je uvek glava a crkva telo, nacija je cilj, a crkva njegovo sredstvo. Jednom rečju, crkva u ovom odnosu nije ono što bi trebalo da bude, a što god bi trebalo da bude – ne treba da bude sluškinja bilo koje nacije. Ipak, svedoci smo toga da mnogi klirici svih nivoa jerarhije voljno ili čak rado igraju ovu ulogu sluškinje sa najdubljim uverenjem da time (naoružani svojim nacionalnim ponosom) služe najsvetijoj svrsi. Što se tiče ove vrste ponosa već je primećeno da „najjeftinija vrsta ponosa jeste nacionalni ponos, zato što on u onome ko je njime unesrećen odaje nedostatak individualnih karakteristika na koje bi taj mogao biti ponosan, tako da, [kada bi ih imao] ne bi morao da pribegava onome što mu je zajedničko sa milionima drugih. Onaj ko ima značajne lične karakteristike daleko će više biti kadar da jasnije prepozna nedostatke svoje nacije, zato što ih stalno zapaža. Ali svaki bedni glupan koji nema ničeg na svetu na šta bi mogao biti ponosan, kao do poslednjeg pribežišta doseže do ponosa u naciju kojoj pripada. To mu omogućava da se oporavi i on je voljan da rukama i nogama sa zahvalnošću brani sve nedostatke i gluposti svoje nacije… Zbog toga ćete npr. teško naći više od jednog u pedeset Engleza koji će se složiti kada sa dužnim prezirom govorite o glupavoj i degradirajućoj netrpeljivosti [prema drugima] njegove nacije: takav je, međutim, obično čovek od uma.“[35]
Možda bi bilo zanimljivo priupitati šta se događa sa mojom nacionalnošću kada pristupim crkvi. Da li će ona ostati i biti spasena ili će, pak, biti poništena? Čini mi se da bi nacija mogla (što nije isto što i trebalo) da ostane u crkvi isto koliko i druge prirodne (plave oči, riđa kosa itd) i veštačke (određeni jezik, određena kultura itd) osobine, pod uslovom da mom novom identitetu ne doprinosi suštinski. Nacija može ostati, ali ona ne bi trebalo da ima ikakvu suštinsku ulogu u mom hrišćanskom životu. Drugim rečima, nacija bi trebalo da bude prevaziđena. Ona može biti prisutna, ali kao i da nije tu. Ona može biti prisutna samo kao putokaz čija je jedina uloga da pokazuje prema nečemu što je beskonačno uzvišenije od nje.
Posle svega, čini mi se da se može reći da je nacionalizam inferiorniji oblik ljudskog postojanja nego ne-nacionalizam. Ako je uopšte tačno da je Bog, u svojoj providencijalnoj ikonomiji, sebe prvo otkrio jednoj naciji, a tek onda (na višem stepenu ljudskog razvoja i samim tim i božanskog otkrivenja) celom ljudskom rodu, to možda može biti objašnjeno pomenutom inferiornošću. Ako su prirodne razlike (npr. između muškog i ženskog) prevaziđene u Hristu, koliko više treba da budu prevaziđene ne-prirodne razlike poput razlika između nacija? Na kraju ostaje glavno pitanje od koga sve drugo zavisi: da li ja zaista živim u Hristu ili ne? I takođe: odakle ja dobijam svoj identitet? Ako sâm Hristos (kao tvorac i iskupitelj svemira) nije toliko značajan da mi dâ moj puni identitet, onda je moje krštenje zatajilo. A moja nacija to neće popraviti.
Izvor: Vladan Perišić, “Is it Possible for a Nation to be Christian and for the Church to be National?”, Philotheos 15 (2015), 232–239.
Podržite rad našeg teološkog i-magazina.
[1] Uporedi: Christos Karakolis, “Church and Nation in the New Testament: The Formation of the Pauline Communities”, St Vladimir’s Theological Quarterly 57:3–4 (2013), str. 361–380.
[2] I u katoličkom svetu mogu se pronaći slični primeri spoja između nacije i religije (Poljska, Hrvatska, Irska, …). Prema tome, ovakva vrsta odnosa nije samo pravoslavni specijalitet.
[3] Uporedi: H. Haarmann, “Kriterien ethnischer Identität”, Language Problems and Language Planning 7/1, (1983) 21–42, 28; „sami po sebi jezik i nacija su nezavisni jedno od drugog“, D. Blum, Sprache und Politik, Heidelberg (2002), str. 4.
[4] „U Evropi se granice jezika i granice države nikada nisu podudarale“, G. Schubert, “Einzelaspekte neuer Mehrsprachigkeit im ehemaligen Jugoslawien”, Sociolinguistica 11, (1997) str. 83–93, 86; „one [granice jezika i države] u Evropi nikada nisu bile sinhronizovane pa tako nisu ni danas“, H. Haarmann, Sociologie und Politik der Sprachen Europas, München (1975), str. 81. „zapadnoevropske nacije – npr. francuska, njemačka, austrijska, švicarska, nizozemska, španjolska, britanska – nisu formirane na osnovu podudaranja jezičnih, religijskih, etničkih i državnih granica“, Snježana Kordić, Jezik i nacionalizam, Durieux, Zagreb (2010), str. 213. Mnogi citati u ovom spisu koji se tiču nacionalizma preuzeti su iz ove izvanredne knjige.
[5] „Većina država u svetu sadrži više od jedne jezičke zajednice; prema tome mnogojezičnost je normalna pojava“, M. Buchler, Sprachplanung im Schafspelz?!, Bochum (2002), 21. Prema M. Payer, “Sprache als Ausdruck von ethnischer und nationaler Identität”, (http://www.payer.de/kommkulturen/kultur033.htm#13.) samo 12 od 132 države su jezički homogene, u 50 država postoji glavni jezik koji je maternji jezik za oko 75% stanovništva, dok u 39 država najveća jezička grupa čini manje od polovine populacije.
[6] H. Haarmann, Sociologie und Politik der Sprachen Europas, München (1975), str. 83.
[7] Ovo dvoje su ovde sinonimi. Ako bismo među njima hteli da povučemo razliku onda bismo možda rekli da „etnicitet teži da naglasi uverenja o [sopstvenom] poreklu od pretpostavljenog zajedničkog pretka ili predaka kao da je etnička grupa produžena porodica, dok je nacija usredsređena na teritorijalno poreklo … Obično svaka nacija u sebi sadrži brojne etničke grupe“, Steven Grosby, Nationalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford (2005), str. 14.
[8] „Nacionalizmu je osobeno uverenje da je nacija jedini cilj kojem je vredno težiti – tvrđenje koje često vodi uverenju da nacija zahteva neospornu i beskompromisnu lojalnost“, Steven Grosby, Nationalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford (2005), str. 5.
[9] Uporedi njegove Govore nemačkoj naciji (1808) koji se mogu tumačiti kao da sadrže nacionalističku mržnju prema drugim nacijama.
[10] Vidi npr. B. Gröschel, Das Serbokroatische zwischen Linguistik und Politik. Mit einer Bibliographie zum postjugoslavischen Sprachenstreit, München (2009).
[11] „nacije ne postaju same po sebi nego ih prave države i nacionalisti“, E, Gellner, Nationalismus, Berlin (1999), 10; „nacionalni identitet nije dat (tj. kroz entitete poput ‘prirode’, ‘karaktera’, ‘mentaliteta’ ili ‘podsvesti’ naroda ili individua), nego je stvoren“, E. J. Hobsbawm, “Introduction: Inventing Traditions”, E. J. Hobsbawm & T. Ranger (eds), The Invention of Tradition, Cambridge (1984), str. 1–14; „nacije su konstrukcije. One ne postoje prirodno, nego su napravljene“, R. Rürup, “Zur Einführung”, B. Faulenbach/H. Timmermann (eds), Nationalismus und Demokratie, Essen (1993), str. 32–34, 34. Prema tome, „nacije su ljudske tvorevine“, Steven Grosby, Nationalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford (2005), str. 27.
[12] „Nacionalizam izumeva nacije, a državna elita ih pravi i uobličava“, C. Esbach, Nationalismus und Rationalität, Berlin (2000), str. 71.
[13] „Svaka nacija je laž kojoj vreme i istorija – kao starim mitovima i klasičnim legendama – daju samo iluziju istine. Nijedna nacija se ne javlja prirodno“, M. V. Llosa, Nationalismus als neue Bedrohung, Frankfurt am Main (2000), str. 56; „sve nacije nastaju političkom samovoljom, otimačinom, vladarskim intrigama, ogoljenim ekonomskim interesima, kombinacijom sirovog nasilja i [korišćenjem] prilike“, ibidem, str. 55.
[14] M. Billig, Banal Nationalism, London (1995), str. 24.
[15] Uporedi: „Kolektivna amnezija može biti podjednako važna kao i kolektivno sećanje“, U. Altermatt, Das Fanal von Sarajevo, Paderborn etc., (1996), str. 55.
[16] E. Kedourie, Nationalism (1993), Oxford, str. 78. Zbog toga je „izgradnja nacionalne svesti stvar intelektualaca“, G. Konrad, “Von den Schwierigkeiten der Sheidung”, D. Schlagel (ed), Derr neue Nationalismus, Schwalbach (1994), str. 36. Uporedi Fihteovo Nacionalno obrazovanje.
[17] Avishai Margalit, The Ethics of Memory, Harvard University Press, 76.
[18] Uporedi: „Nacionalizam obezbeđuje u modernom svetu možda najubedljiviji mit o identitetu“, Anthony D. Smith, National identity, London etc., (1991), Introduction.
[19] „Nacije su zajednice koje, zahvaljujući istorijskoj obmani, veruju u zajedničko poreklo [svojih članova] i imaju zajedničkog neprijatelja“, U. Altermatt, Das Fanal von Sarajevo, Paderborn etc., (1996), 42; „ne može biti ‘nas’ bez ‘njih’“, M. Billig, Banal Nationalism, London (1995), str. 78.
[20] S. van Evera, “Hypotheses on Nationalism and the Causes of Wars”, C. Kupchan (ed), Nationalism and Nationalities in the New Europe, Ithaca, Cornell University, 1995, str. 136–157, 150. „Tipični mit svakog nacionalizma je da je vlastita nacija bila paćenik, žrtva izložena povijesnim nepravdama koje je danas potrebno ispraviti“, S. Kordić, Jezik i nacionalizam, str. 347.
[21] Uporedi: U. Ammon, Die deutsche Sprache in Deutschland, Österreich und der Schweiz: das Problem der nationalen Varietäten, Berlin/New York, 1995.
[22] E. Lemberg, Nationalismus, I–II, Reinbek (1964), II, 45. Slična situacija je sa nacijom i državom: „istorijska je retkost da jedna nacija ima državu i da jedna država ima naciju“, Steven Grosby, Nationalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford (2005), str. 22.
[23] Uporedi: U. Altermatt, Das Fanal von Sarajevo, Paderborn etc., (1996), 110. Uopšte ne bi bilo pogrešno reći da je „nacionalizam kako ga shvataju nacionalisti zamena za Boga“, (ibidem, 465).
[24] Vidi: Steven Grosby, Nationalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford (2005), 24: „Ovo je očigledno u pravoslavlju, tradiciji u kojoj svaka nacija ima svog sopstvenog sveca i crkvu, poput svetog Save u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.“
[25] Vidi: Stuart Hall, (1996a). “The Question of Cultural Identity”. In Hall, Stuart, Held, David, Hubert, Don and Thompson, Kenneth (eds). Modernity: An Introduction to Modern Societies. Cambridge, Mass. and Oxford, str. 595–634.
[26] Hol je ovo očigledno preuzeo iz Eric J. Hobsbawmand and Terence Ranger, (eds) (1983), The Invention of Tradition. Cambridge, 1.
[27] I sam Hol pominje da njegova lista ni u kom slučaju nije iscrpna, vidi npr. Ruth Wodak, Rudolf de Cillia, Martin Reisigl and Karin Liebhart, The Discursive Construction of National Identity, Edinburgh University Press (1999, 2nd eds 2009), str. 24–25.
[28] Vidi: Leszek Kolakowski, “Über kollektive Identität.” in Krzysztof Michalski, (ed.). Identität im Wandel: Castelgandolfo-Gespräche (1995), Institut für die Wissenschaften vom Menschen. Stuttgart, str. 47–60.
[29] Nalik na ‘kolektivno pamćenje’ o kojem govori Maurice Halbwacks, La mémoire collective, Paris (1997).
[30] Vidi: Anthony D. Smith, National identity, London etc., (1991), str. 21.
[31] „Osećaj ‘otkuda dolazimo’ središni je za određivanje toga ‘ko smo’“, Anthony D. Smith, National identity, London etc., (1991), str. 22. „Često se misli da je kontinuitet nacije rezultat pretpostavljenog porekla od zajedničkog pretka, a primeri za to su verovanje drevnog Izraelca da su Izraelci potomci Avrama, verovanje da su Japanci potomci prvog cara, verovanje Rimljanina da su Rimljani potomci drevnih Dačana i za Kinu verovanje da rasa Han postoji. Takva verovanja u pretpostavljeno zajedničko poreklo su u mnogim slučajevima bez činjeničke osnove; pa ipak ona se kroz istoriju stalno iznova javljaju”, Steven Grosby, Nationalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford (2005), str. 12.
[32] A sve tri pomenute teorije o elementima ili aspektima nacionalnog jedinstva pokazuju da je to jedinstvo proizvoljna konstrukcija koju je smislila nacionalistička inteligencija.
[33] Naravno, svestan sam da mnogi teolozi smatraju da je problem primata od najvišeg značaja, ali ja ipak mislim suprotno.
[34] Bilo da je nacija prirodni ili veštački entitet (već prema esencijalističkoj ili konstruktivističkoj teoriji), nacionalna crkva u oba slučaja sebe razume kao onu čija je uloga da duhovno doprinosi nacionalnom jedinstvu. U prvom slučaju da doprinosi jedinstvu bogomdanog (prirodnog) bića, a u drugom bića koje je diskurzivna ili socijalna konstrukcija.
[35] Arthur Schopenhauer, Sämtliche Werke Band 4: Parerga und Paralipomena 1 (2. izdanje). Frankfurt am Mein (1989), str. 459.
