Хора, Константинопољ
Назив манастира Хора, који је недавно претворен у џамију, сажима његову драматичну историју: „Хора“ је у Византији означавала раван простор изван зидина града. Прва црква се налазила изван зидина Константина Великог, отуда и назив. Потоњи храмови су се налазили унутар зидина Теодосија II и биле су део бедема тврђаве. „Хора“ се поклапала са зидом који је штитио град све до открића барута.
Сачувану цркву је саградила од 1077. до 1081. године Марија Дукена, рођака Алексија I Комнина, и обновљена је око 1310–1317. године од стране Теодора Метохита, који ју је украсио чувеним мозаицима и фрескама. Теодор Метохит (1270–1332), астроном, философ и „мезазон“ (посредник), односно премијер у време владавине Андроника II Палеолога (1282–1328), дао је термину „хора“ симболично значење: Христос је представљен као „Хора (земља) живих“, а Богородица као „Хора (сместилиште) несместивога“.
Платон је користио термин „хора“ да опише материју као „простор“ где се пројектују идеје. Теодор Метохит, познавалац Платона и коментатор Аристотела, назвао је приказану Богородицу „сместитлиште Несместивога“, јер, према византијској теологији, пружа „простор“ за оваплоћење самог „несместивога“ Бога. Ово је хришћанско тумачење платонизма које вреднује материју: у платонизму, „хора“ је философска верзија Хесиодовог хаоса, завеса на којој се пројектују идеје, губећи своју јасноћу и трпећи преламање и разна изобличења. У хришћанству, сами Логос постаје материја уз помоћ једне жене. Христос се есхатолошки назива „Земља живих“ (Χώρα τῶν Ζώντων), јер ће, према хришћанској вери, после општег васкрсења на крају историје, у своју универзалну људску природу примити оне који ће живети вечно.
Циљ овога је „перихореза”, што је астрономски термин који је првобитно значио кружну орбиту око неког тела, али је преко стоикâ добио значење егзистенцијалног „загрљаја“ и, напослетку, могућност саживљења и коегзистенције различитих особа које могу делити исти простор, оно што данас називамо „саосећањем” („емпатијом”). Философкиња Јулија Кристева увела је термин „хора“ у феминистичке студије како би означила рану фазу развоја где новорођенче нема осећај граница, мешајући се са мајчиним телом. Ради се о доживљају голе материјалности егзистенције, врло блиско Лакановом „Реалном“. Кристева изнова, на постмодеран начин, тумачи хришћанско вредновање материје: „хору“ посматра као „женско“ и плодотворно подривање граница разума у смеру креативне двосмислености.
„Перихореза“ је била дуготрајан политички улог. Теодор Метохит је пао у немилост након грађанског рата између Андроника II и његовог унука Андроника III и умро је као монах у манастиру који је обдарио својом библиотеком. Грађански ратови Палеолога ослабили су Византију што је за последицу имало превагу османске династије. Манастир је 1511. године претворен у „Кахрије“ џамију за време Бајазита II. Године 1945. постаје музеј у складу са политиком кемалистичке модернизације, а радове на поновном проналажењу мозаика преузео је амерички Центар за византијске студије Dumbarton Oaks до 1958. године.
За време председника Реџепа Ердогана спроводи се антикемалистичка политика „поновног освајања“ византијских цркава које су функционисале као музеји. Временско усклађивање конкретног спровођења одлуке турског Државног савета усмерено је на три примаоца:
а) Унутар саме Турске то значи укидање западне модернизације Кемала Ататурка и превласт неоосманизма. Концепт музеја представља епохално откриће модерности, повезано са Наполеоном Великим, који је увео религиозну уметност у националне музеје скупа са секуларном. У Турској је управо кемалистичка модернизација промовисала секуларизацију и понуду свеукупног културног наслеђа погледу споља. Ердоган се представља као нови Мехмед Освајач, који поново „осваја“ Цариград, овога пута као центар европског и међународног космополитизма који се предаје дубоко муслиманској Турској Анадолије.
б) Према Грчкој, Ердоган делује као преговарач-боксер, који дестабилизује противника, истовремено показујући снагу и нудећи пријатељство.
в) Према Западу, с обзиром да је обнова манастира Хора била амерички подухват, овај потез се уклапа у спектакуларни „културни рат“ на Блиском истоку, где се турски председник представља као заштитник муслимана.
Сама османска империја била је изузетно мултикултурна, јер се заснивала на раздвајању између муслимана који су ратовали и раје – пореских поданика. Иноверци су морали бити сачувани као инкапсулиране различитости да би плаћали порезе. Византија је, с друге стране, захтевала идеолошку хомогеност и зато је била поражена од стране Ислама. У раној модерности, западни путописци су били шокирани толерантном мултикултурношћу Османлија у односу на хомогеност модерне државе. После индустријске револуције, османска „мултикултурност“ је резултирала тиме да су стране мањине чиниле градску класу, што је довело до геноцидних политика почетком 20. века како би се појавила турска грађанска класа.
Неоосманизам Ердогана лишен је мултикултурности османског модела, ослањајући се на домаћу грађанску класу. Представља идеологију различитих утицаја, са којом се Ердоган представља као заступник сунитског ислама (Палестина), пантуранизма (Централна Азија) и обновитељ османске сфере (Балкан, Африка као Сомалија).
Поновно претварање музеја у верски простор представља симболично укидање секуларизације која је повезана са „музејализацијом“ културних наслеђа. Ради се о агресивној политици турске хомогенизације која се може сматрати симптомом слабости режима који се суочава са унутрашњим потешкоћама, које надомешћује спектакуларним потезима, али истовремено производи ефективне промене које ће свака наредна власт са тешкоћом укинути.
Извор: Η Μονή της Χώρας και η ιστορία μιας λέξης, Το Βήμα, 13.05.2024.
Превод: Еп. Максим (Васиљевић)
