Bog je prvi izraelski monarh. Molitva duhovnog i političkog vođe u jevrejskoj istoriji je bila potvrda Božijeg suvereniteta. Ova praksa je podrazumevala direktan razgovor izabranog vođe sa Suverenom kojem su svi potčinjeni i od koga vođa – prorok, sudija ili car – crpi svoj legitimitet. Usklađenost odluka vođe sa Božijom voljom je bila potvrda njihove „zakonitosti“. Božija volja se mogla saznati kroz razgovor sa Njim, a to je upravo definicija molitve. Na taj način je molitva postala neformalna politička institucija, shvaćena kao ustaljeni obrazac ili norma političkog ponašanja. Njeno nepoštovanje nosilo je posledice.
S druge strane, molitva nije imala magijsku moć upravljanja prirodom, ljudima i događajima, što znači da se njena funkcija nije iscrpljivala u uspešnosti određenog poduhvata. Molitva se razvila kao društveno-politička kategorija, koju je profesor Rodni Verlin (Rodney A. Werline) odredio kao „ritualno uspostavljanje odnosa moći unutar društva“.[1] Istražujući različite oblike molitvi u Starom zavetu (1. Sam. 1-2; Rut. 1-4; 1. Car. 8; Jezd. 9-10; Dan. 9), Verlin je došao do zaključka da – bez obzira na to da li se odnose na dinamiku odnosa između bližnjih ili na dinamiku stradanja i nezadovoljstva pojedinaca – pisci biblijskih molitvi su uspeli da povežu istoriju Izraela sa ljudskim iskustvom i „mikropolitikom svakodnevnog života“.[2]
Međutim, nije dovoljno reći da su molitva i politika isprepletene, jer njihova veza može biti slučajna i irelevantna za stvarni svet politike. Ovde se pozivamo na Karla Gustava Junga koji je na jednom mestu zapisao: „Da bi se povukla važeća paralela potrebno je stoga poznavati funkcionalni značaj pojedinog individualnog simbola“.[3] Uzmimo pojedinačni simbol – predstavu svemogućeg Boga u pričama o Mojsiju, Saulu i Davidu – i stavimo ga u kontekst jevrejskog istorijskog iskustva. Molitva jevrejskog vođe dobija funkcionalni značaj kojeg nema u iskustvima većine drugih naroda. Funkcija molitve je čin kojim se potvrđuje suverenitet Boga nad jevrejskom političkom zajednicom. Molitva, u tom smislu, ima političku funkciju.
Bitka kod Rafidina
Knjiga Izlaska opisuje događaj koji je predmet brojnih teoloških rasprava.[4] To je bitka kod Rafidina, odnosno napad Amaličana na Izraelce. Amalik je bio direktni potomak praoca Isaka. Rođen od konkubine Tamne i Isavovog sina Elifasa, Amalik je bio unuk Isakovog sina Isava (Post. 36, 12). Amalikov deda, Isav, nije dobio očev blagoslov prevarom svog brata blizanca Jakova. Prema Klausu Vestermanu, blagoslov (bērēkh) je označavao „prenošenje životnemoći drugoj osobi“.[5] Blagoslovom je Jakov dobio vlast nad Isavom, što ovaj nije mogao da prihvati. Jakov je, nakon borbe sa Bogom, dobio ime Izrael (Izrailj). Iako su se braća kasnije pomirila, Isavovi potomci su obrazovali Kraljevstvo Edom (što je bilo Isavovo drugo ime), koje je postalo strastveni neprijatelj Izraela.
Mojsije je izabran od Boga da izvede Jevreje iz egipatskog ropstva. Među Jevrejima u egipatskom ropstvu su bili Jakovljevi sinovi: Josif, Ruvim, Simeon, Levi, Juda, Isahar, Zavulon, Venijamin, Dan, Neftalim, Gad i Asir. Po njima je, po osvajanju Hanana, nazvano dvanaest plemena Izraela (izuzev Josifa, čija dvojica sinova su dobila svoja plemena). Međutim, lutajući pustinjom po izlasku iz Egipta, Izraelove potomke su napali Amaličani. Usledila je borba između potomaka Jakova i Isava:
Ali dođe Amalik da se bije s Izrailjem u Rafidinu. A Mojsije reče Isusu: Izberi nam ljude, te izađi i bij se s Amalikom; a ja ću sjutra stati na vrh brda sa štapom Božijim u ruci. I učini Isus kako mu reče Mojsije, i pobi se s Amalikom; a Mojsije i Aron i Or izađoše na vrh brda. I dokle Mojsije držaše uvis ruke svoje, nadbijahu Izrailjci, a kako bi spustio ruke, odmah nadbijahu Amaličani. Ali ruke Mojsiju otežaše, zato uzeše kamen i podmetnuše poda nj, te sjede; a Aron i Or držahu mu ruke jedan s jedne strane a drugi s druge, i ne klonuše mu ruke do zahoda sunčanoga. I razbi Isus Amalika i narod njegov oštrijem mačem. Potom reče Gospod Mojsiju: Zapiši to za spomen u knjigu, i kaži Isusu neka pamti da ću sasvijem istrijebiti spomen Amalikov ispod neba. Tada načini Mojsije oltar, i nazva ga: Gospod zastava moja. I reče: Što se ruka bješe podigla na prijesto Gospodnji, Gospod će ratovati na Amalika od koljena do koljena (Izl. 17, 8-16).
Da Mojsije nije držao ruke uperene ka nebu, odnosno da se nije neprestano molio, pitanje je da li bi Izraelci pobedili; svaki put kada bi Mojsije spustio ruke, Amaličani su nadjačavali snage Isusa Navina. Prema Mojsijevom kasnijem svedočenju, Amalik je napao Izraelce dok su bili umorni i iscrpljeni od putovanja (Pnz. 25, 17-18). Otuda verovanje da je Mojsijeva istrajnost u molitvi omogućila pobedu izraelskih snaga nad Amaličanima. „Mojsej ruke krstoobrazno klečeći pruži i molitvom Amalika strašnoga sruši“, pevao je Sveti vladika Nikolaj.
Sukob dvaju suvereniteta
Božija volja je bila da sasvim istrebi Amaličane. Do nove borbe Izraelaca sa Amaličanima došlo je za vreme cara Saula. Prorok Samuilo je kroz molitvu čuo Božiju volju i preneo je caru Saulu:
Ovako veli Gospod nad vojskama: opomenuh se šta je učinio Amalik Izrailju, kako mu se opro na putu kad je išao iz Misira. Zato idi i pobij Amalika, i zatri kao prokleto sve što god ima; ne žali ga, nego pobij i ljude i žene i decu i šta je na sisi i volove i ovce i kamile i magarce (1. Sam. 15, 2-3).
Saul je poveo vojsku, napao Amaličane i potukao ih, ali je ostavio u životu amaličkog cara Agaga i svu dobru stoku. To je toliko razljutilo Boga da mu je oduzeo carsko dostojanstvo zato što se oglušio o Njegovu naredbu. Prorok Samuilo je svojom rukom posekao Agaga, a Bog je za novog jevrejskog cara pripremio Davida.
Zašto je Saul tako postupio? Pokajavši se, priznao je Samuilu: „pobojah se naroda i poslušah glas njegov“ (1. Sam. 15, 24). Saulova odluka da posluša glas naroda bila je direktno kršenje Božije vlasti. Rečnikom savremene politikologije, to je bio sukob dvaju tipova suvereniteta: narodnog i božanskog. Ovaj sukob je kulminirao za vreme Francuske buržoaske revolucije. Ipak, kako onda od narodnog suvereniteta nije moglo biti ni govora, Saul je priznao krivicu.
Kako bi izgledalo da je drugačije postupio? Primer za to može biti Davidov postupak kada su Amaličani zapalili Siklag tokom izraelskog rata protiv Filistejaca. David se prvo obratio Bogu:
I upita David Gospoda govoreći: hoću li potjerati tu četu? hoću li je stignuti? A Gospod mu reče: potjeraj, jer ćeš zacijelo stignuti i izbavićeš (1. Sam. 30, 8).
David je poslušao Boga i uspeo da izbavi sve zarobljene. Štaviše, ispunjavanje Božije volje Davidu je donelo napredak, a njegova odluka da se plen podeli podjednako sa onima koji nisu krenuli u kampanju, već ostali kod tovara, postao je zakon u celom Izraelu (1. Sam. 30, 22-25).
Mojsijeva dugotrajna molitva, Saulovo samovoljno delovanje i Davidova potpuna predanost Božijoj volji govore o suštinskoj političkoj funkciji ove vrste molitve u jevrejskoj istoriji. Postoje i druge vrste molitve (pokajnička, mesijanska, zahvalna), ali molitva jevrejskog vođe u društvenoj krizi ukazuje na njen politički značaj. Ove molitve su bile spontane, posledica ličnog odnosa sa Bogom a ne formalnosti, dok sam značaj koji im je dat u Starom zavetu (tj. značaj koji im je Bog dao) još jednom pokazuje da su bile od suštinskog značaja za ondašnju političku zajednicu.
Od suverena do savetnika
Naposletku, ostaje da se osvrnemo na današnje stanje. Savremeni Izrael nije teokratija već demokratija, tako da vlada na čelu sa premijerom vodi državnu politiku. Ipak, vekovna tradicija (političke) institucije molitve je dobila stalnu formu u Molitvi za Državu Izrael. Njome se izražava da je Božija vlast potpuna i budućnost države se povezuje sa Božijim planom:
„Nebeski Oče, Steno i Iskupitelju Izraela, blagoslovi Državu Izrael, prvi izdanak našeg iskupljenja. Zaštiti ga Svojom dobrotom, obavij ga Svojim mirom, i podari Svoju svetlost i istinu njegovim vođama, propovednicima i savetnicima, i počasti ih Svojim dobrim savetom. Učvrsti ruke onima koji brane našu svetu zemlju, daruj im izbavljenje i okiti ih pobedničkim ogrtačem. Uredi mir u zemlji i podari njenim stanovnicima večnu sreću. (…) Javi se u sjaju svoje smelosti pred očima svih stanovnika Tvoga sveta, i neka svako obdareni dušom potvrdi da je Gospod, Bog Izrailjev, car i da je Njegova vlast potpuna. Amin zauvek.“[6]
Međutim, ova molitva, iako napisana od strane verskih vođa 1948. godine, nema istu funkciju kao u biblijskom vremenu. Bog više nije nosilac suvereniteta. Vlast u savremenom Izraelu potiče od naroda, a Bog je od suverena, prema rečima iz molitve, sveden na nivo političkog savetnika („počasti ih Svojim dobrim savetom“).
Ipak, može se reći da je ostao simbolički značaj molitve, što je čini pogodnom za podizanje politike na nivo „proviđenja“ (karakteristično za delove političke desnice i verske stranke). Za kraj ćemo navesti jedan primer. Organizacija Agudat Izrael – u kojoj razvijena „politika Tore“[7] – u svom nazivu krije tipičan primer veze između molitve i Božijeg suvereniteta. Naime, izraz agudah ahat je pozajmljen iz jedne mesijanske molitve za jevrejsku Novu godinu koja predviđa „buduću epohu u kojoj će sva stvorenja postati puna ‘straha Gospodnjeg’, prepoznajući Ga kao Tvorca i Suverena“. Na taj način, „oni će postati ‘jedna grupa’ (agudah ahat) da bi vršili Njegovu volju“.[8]
Ukoliko su vam tekstovi na sajtu korisni i zanimljivi, učestvujte u njegovom razvoju svojim prilogom.
[1] Rodney A. Werline, “Prayer, politics, and power in the Hebrew Bible,“ Interpretation: A Journal of Bible and Theology, vol. 68, no. 1, 2014, p. 16.
[2] Ibid.
[3] Karl Gustav Jung, Arhetipovi i kolektivno nesvesno, Narodna knjiga i Miba Books, Podgorica i Beograd, 2015, str. 58.
[4] Videti: Louis H. Feldman, “Remember Amalek!”: Vengeance, Zealotry, and Group Destruction in the Bible according to Philo, Pseudo-Philo, and Josephus, Hebrew Union College Press, Cincinnati, 2004.
[5] Navedeno prema: Rodney A. Werline, “Prayer, politics, and power in the Hebrew Bible,“ op.cit., p. 9.
[6] Dostupno na: https://www.jewishvirtuallibrary.org/prayer-for-the-state-of-israel.
[7] Videti: Alan L. Mittleman, The Politics of Torah: The Jewish Political Tradition and the Founding of Agudat Israel, State University of New York Press, New York, 1996.
[8] Ibid., p. 19.
