Паул Кле, Insula Dulcamara. 1938.
1.
Митски предак живи по стварању, човек живи по обичају или по закону. Човеку није остављено стварање него обред, њим се ставља у везу са оним стваралачким. Кад ствара, неко други говори кроз њега. Човек обредом поново изазива стваралачку силу земље, телесне тајне клице, обнављање космоса. Он сам не сматра себе као ствараоца. Његове химне и обреди су му дати и откривени као и пророштва, он има само да их казује и даље саопштава.
2.
Од Бога је стварање, живот, космичко постојање. Од митских предака основна културна добра и успостављање реда. Онда долазе они који одржавају поредак, обнављају везу са силама стварања, враћају божански и духовни поклон учињен човеку, неокаљан натраг свом дародавцу. Ми поново тражимо у себи некад предате и обавезне облике одавања поште божанству, божанском времену, и омогућујемо да се наредбе првог законодавца извршавају. Певамо поезију која је давно спуштена у свет. Цртамо ликове што су пре нас постојали и били објављени, само морају да се објављују поново, различитим и новим нараштајима.
3.
Тако изгледа питање митског почетка, изнутра, из визије човека који је живео по обичајима и законима, а видео да су све основне ствари света изнад њих, у стварању о којем говори мит. И да је стварање на нивоу надљудских моћи.
4.
Обред и активност којом или којима се хвата веза са основним стваралачким силама космоса јесте уметност. Претпоставке те уметности, њихово заснивање, то је религија. Уметност, од плеса, прављења тотема, прављења речи, химни, храмова, писања светих књига, прављења светих књига. Друга уметност описује живот по закону и у вези са њим. То су божанска и земаљска мудрост.
5.
Сваки песник, поред оног што сам говори, беседи, прича, пева, призива и неки други говор, један паралелни код, због којег његов говор, и кад је најједноставнији, неизбежно је метафоричан. Сваки песник открива неки стари, древни, још ненаписан спев, који он треба најзад да створи и саопшти. То је чудно осећање, има нечег императивног у себи. Некад су песници веровали да богови говоре кроз њих. Затим су са академским претензијама веровали да кроз њих говори језик сам; они су постајали језик. Најзад, или одвајкада, они осећају да се у њима јавља један давни говор, да се исписује нешто што је одавно било спремно да се напише.
Извор: Источник, бр. 5 (1993), 5–6.
