Ep. Maksim, Blez Paskal, 2021.
Napisati pismo koje bi podstaklo čoveka da traži Boga.
A zatim ga uputiti da traži Boga kod filozofa, pironista[1] i dogmatista,[2] koji unose nespokojstvo u onoga koji traži.
*
Ljudi preziru i mrze veru i boje se da nije istinita. Da bi se ovo popravilo, treba prvo pokazati da vera nije nimalo protivna razumu; da je dostojna poštovanja; potom treba raditi na tome da je ljudi otpočnu poštovati, da je zavole i da dobri zažele da je istina ono što ona uči, i zatim pokazati da je istina.
Dostojna poštovanja, jer je dobro upoznala čoveka; dostojna ljubavi, jer obećava istinsko dobro.
*
Trebalo bi početi sa žaljenjem onih koji ne veruju. Oni su dovoljno nesrećni zbog svog načina života. Ne bi ih trebalo vređati, izuzev slučaja kad bi to bilo od koristi…
*
Žaliti ateiste koji traže. Zar nisu dovoljno nesrećni? Napadati one koji su zbog svog ateizma uobraženi.
*
[Ovaj odlomak nije pisan Paskalovom rukom, te nije sigurno da je njegov]
…Neka bar prouče religiju protiv koje se bore pre no što otpočnu borbu. Ako bi se ta vera hvalila da raspolaže jasnim poznanjem Boga, moglo bi joj se stvarno prigovoriti da u svetu nema ničega što bi to očigledno pokazalo. Ali kad ona baš naprotiv uči da se ljudi nalaze u mraku i u udaljenosti od Boga i da se on skrio od njihovog saznanja, da on čak daje sebi u Svetom pismu i ime Bog nepoznati,[3] i najzad, kad se religija stara da utvrdi dve stvari: da je Bog ustanovio u Crkvi vidljive znake kako bi ga preko njih poznali oni koji ga iskreno traže; i da je te znake ipak pokrio tako da ga mogu poznati samo oni koji ga traže od sveg srca, šta onda pomaže ljudima koji se bore protiv religije, kad se nemarno razmeću traženjem istine i tuže da im je ništa ne pokazuje, pošto mrak u kome su, i koji oni prebacuju Crkvi, samo potvrđuje jedno od učenja koje ona drži, ostavljajući po strani ono drugo, te potvrđuje, a nikako ne obara njenu doktrinu.
Ako bi hteli da se protivu nje stvarno bore, morali bi reći da su uložili sve napore i tražili istinu svuda, pa i onde gde Crkva preporučuje, ali bez uspeha. Kad bi tako govorili, stvarno bi poljuljali jedno od njenih tvrđenja. Ali ja se nadam da ću ovde dokazati da nema razumnog čoveka koji bi to mogao reći; usuđujem se čak da kažem da to nikada niko i nije učinio. Poznato je kako postupaju ti ljudi. Oni misle da su učinili ogromne napore da uđu u stvar, ako su upotrebili nekoliko časova na čitanje koje knjige iz Svetog pisma i pitali nekog od crkvenih ljudi o istinama vere. Posle toga se hvale da su bezuspešno tražili istinu i u knjigama i kod ljudi. Ponoviću ono što sam više puta kazao: ta je nemarnost nesnosna. Ovde se ne radi o neznatnom interesu neke strane ličnosti da bi se tako postupalo; radi se o nama samima i o svemu našem.
Besmrtnost duše je za nas nešto od tako velikog značaja, nešto što nas se tiče toliko mnogo, da bi trebalo izgubiti svako osećanje, pa biti ravnodušan prema tome. Sva naša dela i sve naše misli kreću potpuno suprotnim pravcima, prema tome, da li se možemo nadati u večna dobra ili ne, i nemogućno je učiniti i jedan promišljen korak, ne uzimajući u obzir ono što treba da je naš krajnji cilj.
Stoga je naš prvostepeni interes i naša prva dužnost da budemo načisto s tim pitanjem od koga zavisi čitavo naše držanje. Zato kod ljudi koji nisu ubeđeni pravim veliku razliku između onih koji se iz sve snage trude da saznaju i onih koji žive ne uznemiravajući se nimalo time i ne misleći na to.
Mogu imati samo saučešća prema ljudima koji iskreno stenju pod teretom sumnje i smatraju je za najveću nesreću, i koji, žrtvujući sve samo da se sumnje oslobode, uzimaju to traženje izlaza za svoj glavni i najozbiljniji posao.
Sasvim drukčije gledam na ljude koji žive ne misleći na poslednji cilj života i koji se samo zato što u sebi ne nalaze jasnih razjašnjenja ne staraju da ih potraže na drugom mestu i da temeljno prouče, da li je vera u besmrtnost duše samo jedno od uverenja koje narod prima sa lakovernom prostotom, ili jedno od onih koja, ma koliko da su sama po sebi nejasna, ipak imaju izvesnu sigurnu i nepokolebljivu osnovu.
Taj nehat u stvari gde se radi o njima samima, o njihovoj večnosti, o svemu njihovom ljuti me, čudi i zaprepašćuje, za mene je to nešto čudovišno. Ne velim to iz neke pobožne revnosti. Naprotiv, mislim da bi trebalo tako osećati u čisto ljudskom interesu i u interesu ljubavi prema samome sebi. U ovome je slučaju potrebno gledati na stvari onako kako to čine i najmanje prosvećeni ljudi.
Nije potrebno imati jako uzvišen duh pa uvideti da na zemlji nema pravog i stvarnog zadovoljstva, da su sve naše radosti samo taština, da su naše nevolje bezbrojne i da će nas najzad smrt, koja nam stalno visi nad glavom, kroz nekoliko godina neizostavno baciti u jezivu neminovnost da budemo ili zauvek uništeni ili večno nesrećni.
Nema ničega nesumnjivijeg ni strašnijeg od toga. Pravimo se hrabri koliko god hoćemo: takav kraj čeka i najlepši život ovoga sveta. Neka se razmisli dublje i neka se kaže, nije li nesumnjivo da je u ovome životu još jedino dobro nada u drugi život, da je čovek srećan samo utoliko, ukoliko je nada jača i da ljudi koji su potpuno uvereni u postojanje večnosti nisu više nesrećni, kao i da za one koji nisu uvereni sreća ne postoji.
Neosporno je da je veliko zlo sumnjati, ali to stanje bar nameće čoveku kao nešto neizbežno dužnost da istražuje. Zato je onaj koji sumnja i koji ne traži izlaz iz sumnje ujedno i vrlo nesrećan i vrlo neuviđavan; a ako je kraj toga miran i zadovoljan, ako se time hvali i ako mu je štaviše to stanje povod za radost i uobraženost, onda nemam reči kojima bih to čudno biće mogao nazvati.
Kako se moglo doći do takvih osećanja? Kakav se povod za radost može naći kad se očekuju samo nevolje bez izlaza? Kakav razlog za uobraženost može naći neko u tome što se oseća u neprozirnoj tami i kako je uopšte moguće da tako umuje razuman čovek?
„Ne znam ko me je dao na svet, ni šta je svet, ni ja lično; živim u očajnom neznanju o svemu; ne znam šta je moje telo, šta moja čula, šta duša, ne znam čak ni šta je to što misli ovo što kažem, što razmišlja o svemu i o sebi samom i svejedno ne zna sebe kao ni sve ostalo.
Vidim strašne prostore vasione koji me okružuju i sebe vezanog za jedan kutić tog ogromnog prostranstva i ne znam zašto sam baš postavljen na ovome, a ne na kome drugome mestu, ni zašto mi je ovo malo vremena koje mi je dato da živim određeno baš za ovaj trenutak, a ne za koji drugi u večnosti koja mi je prethodila i večnosti koja iza mene nastaje. Vidim na sve strane samo beskrajnosti koje me okružuju kao atom i kao senku koja će začas bez povratka proći. Sve što znam to je da moram uskoro umreti, ali ne znam ništa čak ni o smrti koju ne mogu izbeći.
Kao što ne znam otkuda dolazim, tako isto ne znam ni kuda idem; znam samo da ću izlazeći iz ovoga sveta pasti zauvek u Ništa ili u ruke jednog razgnevljenog Boga, ne znajući ni to kome ću od to dvoje pasti u deo za celu večnost. Takav je eto moj položaj: pun neizvesnosti i nemoći. I iz svega toga ja sam zaključio da bi trebalo provoditi dane ne misleći da istražujem šta će me postići. Možda bih i mogao naći izvesno razjašnjenje svojih sumnji, ali se neću time mučiti, niti ću što preduzimati da tražim, nego posmatrajući s prezrenjem one koji se time bave želim da bezbrižno i bez straha dočekam jedan tako veliki događaj i da se mlitavo prepustim smrti u neizvesnosti kakva će biti moja večna sudbina.“
Ko bi poželeo da ima za prijatelja čoveka koji tako govori? Ko bi ga izabrao za druga kojemu bi poverio svoje stvari? Ko bi mu pribegao u žalosti? I najzad, na šta bi se takav čovek u životu mogao upotrebiti?
Zaista, krasno je za religiju da ima tako nerasudne ljude za neprijatelje. Njihov je protivnički stav po nju tako bezopasan, da štaviše služi za potvrdu njenih istina. Jer hrišćanska vera uglavnom i hoće da utvrdi dve stvari: izopačenost ljudske prirode i iskupljenje kroz Isusa Hrista. Ako, dakle, ti ljudi ne služe svetošću svoga života za dokaz iskupljenja, onda bar svojim izopačenim strastima divno služe za dokaz da je ljudska priroda iskvarena.
Ništa nije za čoveka toliko važno kao njegovo stanje, ništa strašnije od večnosti; i ako ima ljudi koji su ravnodušni prema propasti svoga bića i prema opasnosti od večnosti muka, to više nije prirodno. Jer su oni sasvim drukčiji u odnosu prema svemu ostalome: plaše se najneznatnijih stvari, predviđaju ih, osećaju. Taj isti čovek koji provodi dane I noći u besu i očajanju zbog gubitka mesta ili zbog neke uvrede protiv njegove časti koju je sebi uvrteo u glavu, zna da će smrću izgubiti sve i to ga ne brine i ne uzbuđuje. Čudovišno je to da se u jednom istom srcu vidi osetljivost prema najsitnijim stvarima i istovremeno čudna neosetljivost za najkrupnije. To je nerazumljiva opčinjenost i neprirodna uspavanost koja ukazuje na jednu svemoćnu silu koja je prouzrokuje.
U čovekovoj bi se prirodi morao dogoditi neki čudni poremećaj, pa da se ponori što se nalazi u tome stanju. Izgleda nemogućno da ijedan čovek može biti takav, a iz iskustva znam da takvih ljudi ima vrla mnogo. To bi iznenađivalo, kad se ne bi znalo da se većina od njih samo pretvara i da u stvari nisu takvi. To su ljudi koji su čuli da je takvo držanje otmeno, oni to nazivaju zbacivanjem jarma i samo podražavaju drugima. Nije nimalo teško ubediti ih koliko se varaju kada misle da tim putem mogu steći ugled. Jer nije to put kojim se stiče poštovanje čak ni među svetskim ljudima koji zdravo prosuđuju stvari i koji znaju da se ugled stiče jedino čestitošću, postojanošću, razboritošću i sposobnošću da se korisno posluži bližnjem, jer ljudi po prirodi vole samo one koji im mogu biti korisni. A kakvu korist imamo ako čujemo za nekoga da je zbacio jaram, da ne veruje da Bog bdi nad njegovim delima, da smatra da je on jedini vlastan da određuje način svoga života i da ima polagati račun jedino pred sobom? Misli li da nam time ulije veće poverenje u sebe, pa da očekujemo od njega utehu, savete i pomoć u svima potrebama života? Računaju li ti ljudi da će nas jako obradovati kad nam kažu da smatraju dušu samo za nešto malo vetra i dima i kad nam to još kažu jednim oholim i samozadovoljnim tonom? Zar je to nešto što se može reći kroz šalu. Nije li prirodnije reći to s tugom, kao nešto najžalosnije na svetu?
Kad bi ozbiljno razmislili, uvideli bi da je to sve toliko neumesno, toliko protiv zdrave pameti, toliko protivno čestitosti i tako daleko od lepog ponašanja za kojim oni tako teže. Pored toga, oni svojim držanjem većma upućuju veri ljude koji su imali izvesne sklonosti da se povedu za njima. I doista, zatražite od njih da vam kažu svoja osećanja i svoje razloge za sumnju. Reći će vam tako jadne i tako plitko stvari, da će vas ubediti u protivno. Evo šta im je jednom prilikom neko sasvim dobro rekao: „Ako nastavite da govorite tako, vi ćete me doista obratiti veri.“ I imao je pravo, jer kome ne bi bilo neprijatno da se oseti u jednom taboru s ljudima koji su toliko mrski!
Zato oni koji se samo pretvaraju da su ateisti moraju biti jako nesrećni kad primoravaju sebe da postanu ono što po prirodi nisu – najdrskiji među ljudima. Ako u dnu srca tuguju što im stvari nisu sasvim jasne, neka to ne kriju: ta izjava neće biti stidna. Stidno je samo nemati stida. Ništa tako ne pokazuje krajnju slaboumnost kao neshvatanje kolika je nesreća čoveka bez Boga; ništa toliko ne ističe rđave sklonosti srca kao odsustvo želje da su večna obećanja istinita; ništa nije stidnije nego praviti se junak protiv Boga. Neka, dakle, ostave to onima koji su rođeni da za to budu stvarno sposobni; neka bar budu čestiti ljudi ako ne mogu biti hrišćani i neka, najzad, uvide da postoje samo dve vrste ljudi koji se mogu nazvati razumnima: oni koji služe Bogu od sveg srca, jer ga znaju, i oni koji ga traže od sveg srca, jer ga ne znaju.
Što se tiče ljudi koji žive, a da ga ne znaju i ne traže da do toga dođu, oni i nisu dostojni da se drugi stara o njima kada se sami ne brinu o sebi. Treba biti pun ljubavi koju propoveda ova vera koju oni mrze pa ih ne prezreti i ostaviti da žive u svojoj ludosti. Ali kako nas vera primorava da ih dokle god su živi smatramo sposobnima da prime blagodat koja ih može prosvetiti i da verujemo da oni mogu za kratko vreme imati više vere nego mi sami, i da mi možemo pasti u slepilo u kome su oni, treba učiniti za njih sve što bismo želeli da se učini za nas kad bismo bili na njihovom mestu: pozvati ih da imaju sažaljenja prema sebi i da učine bar nekoliko koraka da pokušaju neće li možda naći razjašnjenje. Neka posvete ovoj lektiri nekoliko časova koje bi nekorisno upotrebili na drugom mestu. Ma kako da im je to odvratno, neka čitaju: možda će naići na nešto, ili u krajnjem slučaju, neće mnogo izgubiti. Oni pak koji u to unesu potpunu iskrenost i stvarnu želju da nađu istinu, biće, nadam se, zadovoljeni i ubeđeni dokazima ove uzvišene religije koje sam ovde sakupio…
*
Pre no što pređem na dokazivanje hrišćanske religije nalazim za potrebno da pokažem kako su neuviđavni ljudi koji su ravnodušni prema utvrđivanju istinitosti nečega što je za njih tako važno i što ih se tako mnogo tiče.
Od svih nastranosti ova najočiglednije pokazuje njihovu ludost i zaslepljenost i njome ih čovek najlakše može zbuniti, koristeći se samo zdravom pameću i prirodnim osećanjima. Jer je nesumnjivo da je trajanje ovoga života samo jedan trenutak, da je stanje smrti večno, ma kakve prirode ona bila, i da zato sva naša dela i naše misli moraju uzeti sasvim različite pravce prema tome kakve je prirode ta večnost, te je čoveku nemoguće da učini i jedan svestan i promišljen korak a da ga ne ravna prema shvatanju o krajnjem cilju.
Ništa nije očiglednije od toga. Zato je, po principima razuma, sasvim nerazumno držanje ljudi ako ne pođu drugim putem.
Šta onda da se misli o ljudima koji žive ne misleći na poslednji cilj života i koji bezbrižno prepuštaju da ih vode njihove sklonosti i želje i koji se, kao da mogu uništiti večnost ako odvraćaju svoju misao od nje, staraju samo da budu srećni u ovome trenutku.
Međutim, postoji večnost i kapija večnosti – smrt koja preti ljudima svakog časa da ih neizostavno baci u jezivu neminovnost da budu ili večno uništeni ili večno nesrećni, a da i ne znaju koja im je od tih dveju večnosti zauvek pripremljena.
U pitanju su strašne posledice. Preti im opasnost večnih patnji, a oni se, kao da je u pitanju neka neznatna stvar, ne trude da ispitaju da li je besmrtnost samo jedno od uverenja koja narod prima sa lakovernom prostotom, ili jedno od onih koja, premda su nejasna, imaju jedan vrlo čvrst, iako skriven osnov. Ne znaju da li je besmrtnost nešto istinito ili lažno, ni jesu li dokazi da ona postoji jaki ili slabi. Ti su im dokazi pred očima, ali oni odbijaju da ih razgledaju i u tome neznanju preduzimaju sve što je potrebno da postanu nesrećni u svakom slučaju: čekaju, da to doznaju tek smrću, zadovoljni su svojim stanjem, hvale se i ponose se njime. Može li se ozbiljno misliti o važnosti svega toga, a da se čovek ne zgražava nad njihovim tako čudnim držanjem?
To čudovišno spokojstvo u neznanju treba pred onima koji tako žive predstaviti kao besmislicu i glupost da bi se zbunili slikom svoga ludila…
*
Osetljivost čoveka prema malim stvarima i neosetljivost prema velikima ukazuje na izvestan čudni poremećaj.
Predstavite sebi grupu osuđenika na smrt vezanih lancem, od kojih svakoga dana na očigled ostalih ubijaju izvestan broj. Oni koji ostaju vide sopstvenu sudbinu u sudbini svoje braće i, gledajući se uzajamno s bolom i bez nade, očekuju svoj red. To je slika našeg položaja.
*
Neki čovek je u zatvoru i ne zna da li mu je doneta presuda. Ima na raspoloženju samo jedan čas da to dozna, a taj je čas dovoljan da presudu opozove. Bilo bi neprirodno da taj čas upotrebi ne na obaveštavanje da li je odluka doneta nego na igranje piketa.
Tako isto neprirodno je da čovek itd.[4] Ta je otupelost od ruke Božije.
Tako je ne samo revnost onih koji traže Boga, nego i slepilo onih koji ga ne traže dokaz da on postoji.
*
Sve primedbe jednih i drugih idu jedino protiv njih samih, a nikako protiv vere. Sve to što kažu bezbožnici…
*
Opsena sitnica. – Da strast ne bi smetala, postupajmo tako kao da nam je preostalo samo osam dana života.
*
Kad pomislim na kratko trajanje svoga života koje se gubi između večnosti koja mu prethodi i koja mu sledi, kad posmatram kako taj mali prostor koji zauzimam i koji vidim iščezava u beskrajnu ogromnost prostora koje ne znam i koji za mene ne znaju, obuzima me strah i čudim se što vidim sebe upravo ovde, a ne na kome drugom mestu, jer nema više razloga da sam baš ovde, a ne tamo, i upravo sada, a ne u koje drugo vreme. Ko me je postavio ovde? Po čijem je naređenju i rasporedu određeno baš ovo mesto i ovo vreme? „Sećanje na jednodnevnog gosta koje prolazi.“[5]
*
Plaši me večno ćutanje tih beskrajnih prostora.[6]
*
Koliko kraljevina ne zna za nas!
*
Ma kako da je lepa komedija, poslednji je čin tragičan: zatrpavaju nas zemljom zanavek.
*
Smešni smo što nalazimo mir u društvu svojih bližnjih. Jadni kao i mi, nemoćni kao i mi, oni nam neće pomoći: čovek će umreti sam. Trebalo bi, dakle, i raditi tako kao da je čovek sam. Da li bi se i tada podizale raskošne kuće i dr? Čovek bi tražio istinu bez Dvoumljenja, a ako to odbija, svedoči da više poštuje ljudsku hvalu nego traženje istine.
*
Prolaznost. – Strašna je stvar osećati kako prolazi sve što čovek poseduje.
*
Od pakla i neba deli nas samo život koji je nešto najtrošnije na svetu.
*
Nepravda. – Najveća je nepravda kada se uobraženost udruži sa ništavošću.
*
Treba se bojati smrti dok smo van opasnosti, a ne kad opasnost nastupi, jer – treba biti čovek.
*
Naslednik nalazi tapije svoje kuće. Da li će reći: „Možda su lažne?“ I da li će biti nemaran da ih prouči?
*
Nemam ništa protiv ako se ne izučava temeljno Kopernikovo učenje. Ali ovo! Za čitav život važno je da se zna je li duša smrtna ili besmrtna.
*
Nesumnjivo je da od toga da li je duša smrtna ili besmrtna zavisi osnovni stav nauke o moralu. Međutim, filozofi ovo nisu uzimali u obzir prilikom stvaranja moralnih sistema. Oni su većali kako da se provede jedan čas…
*
Ateisti treba da kažu savršeno jasne stvari. A ništa nije savršeno jasno ako je duša materijalna.
*
Ateizam označava jačinu duha, ali samo do izvesnog stepena.
*
Trebalo bi da su bezbožnici koji se hvale da se rukovode razumom izvanredno jaki u rasuđivanju. A šta vele oni? „Ne vidimo li, kažu, da i životinje; žive i ginu kao i ljudi, i Turci kao i Hrišćani? Turci imaju svoje obrede, svoje proroke, svoje učitelje, svoje svetitelje, svoje kaluđere kao i mi itd. [Zar to protivreči Svetom pismu? Zar Sveto pismo ne veli to isto?]
Ako se ne brinete mnogo da saznate istinu, to je dovoljno da vas umiri. Ali ako želite od sveg srca da je saznate, to nije dosta: razgledajte pojedinosti. To bi bilo dovoljno da je u pitanju jedan filozofski problem; ali ovde gde se radi o svemu…
*
Evo šta vidim i šta me zbunjuje.[7] Gledam na sve strane i vidim samo nejasnosti. Priroda mi nudi samo materijal za sumnju i nespokojstvo. Kad ne bih u prirodi video ništa što bi ukazivalo na Božanstvo, opredelio bih se za odricanje Boga; a ako bih svuda video znake koji ukazuju na Tvorca, smirio bih se u veri. Ali, videći isuviše razloga za odricanje i vrlo malo razloga koji me mogu ubediti, nalazim se u žalosnom položaju u kome sam bezbroj puta zaželeo da priroda, ako je već Bog održava, nedvosmisleno pokazuje Boga; a ako su znaci koje ona o njemu daje varljivi, da ih ne daje uopšte. Kada bi kazala sve ili ništa. onda bih odlučio za što da se opredelim, ali u stanju u kome sam ne znam ni šta sam, ni šta bi trebalo da činim, ne znam ni svoj položaj, ni svoju dužnost. Moje srce teži svim svojim bićem da sazna gde je pravo dobro da bi išlo za njim i ništa mi ne bi bilo previše skupo kada je u pitanju večnost.
Zavidim onima koji veruju, ali su nemarljivi, i koji tako rđavo koriste dar koji bih ja, čini mi se, koristio sasvim drukčije.
*
Nerazumljivo je da Bog postoji i nerazumljivo da ne postoji; da je duša s telom, da nemamo duše; da je svet stvoren, da nije stvoren itd. Da postoji prvorodni greh i da ne postoji.
*
Ako bi trebalo raditi samo za ono što je sigurno, onda ništa ne bi trebalo činiti u pogledu vere, jer ona nije nešto sigurno. Ali koliko se stvari čini bez izvesnosti kakav će biti ishod: putovanja morem, bitke! Ja, dakle, velim da ne bi trebalo ništa preduzimati, jer ništa nije sigurno i da postoji više izvesnosti u veri, nego u tome da ćemo videti sutrašnji dan: jer nije sigurno da ćemo ga videti, nego je izvesno mogućno da ga nećemo videti. Ne može se to reći i za religiju. Nije sigurno da ono o čemu ona uči postoji, ali ko se sme usuditi reći da je sigurno da ne postoji? Dakle, kad se radi za sutra i za neizvesno ne postupa se nerazumno. Jer treba raditi za neizvesno po računu verovatnoće koji je dokazan…
*
Trebalo bi da se pomučite i potražite istinu pomoću računa verovatnoće. Jer ako umrete, a niste obožavali istinski princip, izgubljeni ste. – „Ali, reći ćete, ako je hteo da ga obožavam, dužan je bio ostaviti mi znake svoje volje.“ – Učinio je on i to, ali vi niste na njih obratili pažnju. Potražite ih, dakle: to će se isplatiti!
*
Račun verovatnoće. – Od ova dva uslova zavisi kako će čovek živeti u svetu:
1) da li se u svetu može biti uvek;
2) da li je čovek siguran da u njemu neće biti dugo i da li će uopšte biti kroz jedan čas.
Naše je ovo poslednje.
*
Govore: „Kad bih poverovao, odmah bih se ostavio uživanja.“ A ja kažem: „Čim se ostaviš uživanja, dobićeš veru.“ Do tebe, dakle, stoji da počneš. Kad bih mogao dao bih ti veru, ali ja to ne mogu učiniti i, prema tome, ne mogu ni utvrditi da li je istina to što kažeš. Ali ti se lako možeš ostaviti uživanja i proveriti da li je istina ovo što ja kažem.
Izvor: Blez Paskal, Misli, Beograd: Biblos Books, 2021.
Prevod: Ep. Hizostom (Vojinović)
Iz beleške prevodioca: Još od svoje dvadeset i četvrte godine, Paskal se počeo živo interesovati religijom i velikim problemima života. Pred kraj svog života (živeo je svega trideset i devet godina) on je spremao materijal i beležio misli za jednu Apologiju hrišćanske religije. Govorio je da bi mu bilo potrebno deset godina zdravlja da to delo dovrši, ali jedva da je radio na njemu punu godinu dana. Posle njegove smrti prijatelji su sakupili te njegove beleške i izdali ih pod naslovom Misli.
[1] Pristalica pironizma – učenja da su stvari nedostupne našem saznanju i da se zbog toga valja uzdržavati od donošenja ma kakvog određenog suda ma o čemu.
[2] Pristalica dogmatizma – nekritičnog poverenja u čovekovu moć saznavanja.
[3] Isaija, 45, 15.
[4] Lako je dopuniti ovu rečenicu koju je Paskal ostavio nedovršenu: neprirodno je da čovek provodi vreme u zabavljanju, ne brinući o smrti koja je sasvim blizu.
[5] Knjiga Premudrosti, 5, 14: Nada bezbožnog je kao… sećanje na jednodnevnog gosta…
[6] Ovo je krik naučnika i hrišćanina. Vasiona pruža geometru sliku beskrajnosti i večnosti. Ponekome se čini da ona na taj način ukazuje na Boga. Ali hrišćanski Bog je moralno biće, On se „oseća u srcu“. A ova beskrajna vasiona je „nema“, ona je potpuno lišena moralnog života, ona ne govori srcu i ne svedoči o Bogu. Taj svet koji ispunjuje duh naučnika za onog je koji traži Boga kao pustinja. Zgodno je Paskalovoj reči staviti nasuprot čuvenu Kantovu misao koja izražava protivno shvatanje: „Dve stvari ispunjuju dušu divljenjem i poštovanjem koje se uvek obnavlja i raste ukoliko se misao na to češće vraća i u to većma udubljuje: zvezdano nebo nad nama, moralni zakon u nama“ (Kritika praktičnog uma, Zaključak).
[7] Fragment jednog razgovora koji je trebalo da uđe u Apologiju. Paskalov sabesednik opisuje stanje svoje duše.