Barselona
Fariseji sa Irodovcima, ova neprincipijelna koalicija bila je deo jevrejske intelektualno duhovno-političke klike, koja je po pitanju rimskog poreza – oko koga su se i sami razmimoilazali – iskušavala Isusa, unutar Jerusalimskog hrama. Prvi, Fariseji bili su posvećeni izučavanju I tumačenju Mojsijevog zakona i nisu blagonaklono gledali na porez. Drugi, Irodovci, bili su kolaboracionisti koji su Jevrejiina Iroda, Galilejskog klijentelističkog Rimskog tetrarha uvažavali kao lokalnog „Jevrejskog cara“, i naravno, podržavali su plaćanje poreza. Ipak i jedni i drugi, u kontrastu sa revolucionarnim zilotima – borcima za nacionalno oslobođenje i sličnim radikalnim mesijanskim grupama, bili su deo oportunističke elite koja je amortizovala narodni otpor. Fariseji nisu išli do kraja u protivljenju Rimu, a Irodovci su u službi Rimskom okupatoru našli dovoljno prostora za Jevrejskog „cara“, i mogli su se provući kao ona vrsta „patriota“ sličnih kolaboracionističkim slugama okupatora iz vremena drugog svetskog rata kakve današnja antikomunistička revizionistička istorija smatra nacionalno zaslužnima.
Nakon uvodnog ulagivanja Isusu, kako im je poznato da on nije licemer, licemerno mu je postavljeno kontraverzno pitanje: „treba li davati porez cezaru ili ne“ (Mk12, 14)? Ukoliko bi na njihovo pitanje Isus odgovrio potvrdno, i sam bi ispao kolaboracionista, izgubivši podršku dobrog dela naroda, a ako bi njegov odgovor bio negativan, mogao bi momentalno biti uhapšen kao buntovni prestupnik Rimskog zakona.
Na tako lukavo postavljeno pitanje osmišljeno da diskredituje ispitanika koji bi izabrao bilo koju od dve jedino ponuđene alternative, Isus najpre traži da mu se pokaže porezni novac na kome se nalazio za svakog poštovaosa Mojsijevog zakona bezakoni lik (2Moj 20,4) i blasfemični natpis: „Avgust Tiberije Sin Božanskog Agusta“ – uz dodatak koji prevazilazi svaku meru na pozadini: „Prvosveštenik“, diskreditujući tako svoje kušače iza kojih su stajali „zli vinogradari“ iz Njegove (kod Marka I Luke) neposredno prethodeće priče, tj. „prvosveštenici, tumači pisma i starešine“ (Mk11,27), što uopšte poseduju takav nedopustivi idol, u čijem su u stvari posedu.
I potom kada mu je hulni novac pokazan Isus je dao odgovor kakav je tadašnje slušaoce zaprepastio, a njega samog vodio dalje, sigurnim putem ka Golgoti.
Naime, u Jevanđelju priča dalje ide ovako:
„I reče im (Isus): Čiji je ovo lik i natpis? A oni mu rekoše: Cezarev. I odgovarajući Isus reče im: podajte (uzvratite – αποδοτε) cezarevo cezaru a Božije Bogu. I zadiviše mu se“ (Mk 12, 16–17).
Za razliku od Isusovih, naši savremenici uglavnom nisu tako zaprepašćeni ni zadivljeni Hristovim odgovorom, sem, možda, kao mudrom dosetkom.
Ušima i očima većine današnjih slušaoca-čitalaca ove priče, nakon prolaska kroz filtere kapitalističke moderene, prosvetiteljstva, deizma, post-moderne, tj. buržujske sekularizacije i neoliberalnog post-sekularizma u kom kao hiljade cvetova cvetaju new age duhovnosti, Isusov odgovor zvuči sasvim prirodno i očekivano. Šta bi drugo moglo reći „Milo detence Isus, koje ne ujeda i ništa ne košta“ (po izrazu Ernsta Bloha), a još donosi i profit, nego: Dajte cezaru cezarevo a Božije Bogu, svakome njegov deo, svetovni: državi s njenim aparatima, a duhovni: religiji i njenim institucijama – ukoliko želite da tako iskoristite svoje ljudsko pravo na slobodu veroispovesti.
Ali Isusovi neposredni slušaoci, u „predrevolucionarnoj“ situaciji tadašnje Judeje koja se još nije bila ohladila ni od prethodnih revolucionarnih pokušaja (Dap 5,37), balansirajući usred frakcionaških borbi mesijanskih grupa (sjajno karikiranih U „Žitiju Brajanovom“ Montipajtonovaca), nisu poznavali nama sasvim „prirodnu“ odvojenost politike i „duhovnosti,“ I bili su potpuno zaprepašteni (εθαυμασαν) Isusovim odgovorom.
„Uzvratite cezarevo Cezaru a Božije Bogu“, prigušen je, ali maltene doslovni, eho revolucionarnog Makavejskog pokliča: „Uzvratite neznabošcima njihovo uzdarje i čuvajte naredbe zakona“ (Mak 2,68). Što je tada značilo uzvratite neznabošcima daru za meru i držite se Boga koji će vas podržati u borbi. Makvejsko: „Uzvratite neznabošcima njihovo uzdarje“ odjekuje u Isusovom: „Uzvratite cezarevo Cezaru“, A tadašnje „i čuvajte naredbe zakona“ u sadašnjem„a Božije Bogu.“
Zaprepašćujući enigmatični odgovor Isusa koji je još kao dečak bio svedok revolucionarnih dešavanja u Sepforisu nadomak njegovog Nazareta i krvavog danka Rimu za to u vidu raspeća neverovatnog broja Zilota, odmah je prepoznat, s pravom ili ne, i kao prikriveni ali nesumnjivi poziv na revoluciju, pa je pred Rimskim namesnikom Pilatom optužen upravo da „zabranjuje davati cezaru porez, I govori da je on Hristos car“ (Lk 23,2).
Hristos govori i postupa upravo suprotno od onoga kako se danas obično shvataju njegove reči. One nikako ne znače afirmaciju podele na nebesko i zemaljsko, ili na duhovnu i svetovnu vlast, itd., još manje predstavljaju nekakvo blanko pomazanje kasnije „simfonije Crkve i države“. Hristos ne poriče konkretnog cara Tiberija, u ime eventualnog pravednog – Jevrejskog Cara, pa makar to bio najpravedniji zamislivi car – sam Isus kao Mesija. Odricanjem ove mogućnosti kao đavoljeg iskušenja (Mt 4, 8 – 10; Lk 4, 5 – 6) Hristos je i započeo svoj mesijanski rad (Jn 5, 17). U konkretnoj istorijskoj situaciji Cezar i njegov porezni novac bili su nezamislivi bez kvazi božanskih atributa, tako da, u datim okolnostima, negirajući njih Hristos negira sam koncept cara i podanika i novca koji je veza među njima.
Novac vezuje Cara i podanike i razdvaja ljude. Na tom konkretnom planu manifestuje se univerzalno otuđenje. Ovo dobro ilustruju Marksove reči: „Ako je novac veza koja me veže za ljudski život, privezujući društvo uz mene, povezujući me sa prirodom i čovekom, nije li novac veza svih veza? Zar on ne može razrešiti i svezati sve veze? Nije li zato, takođe, i univerzalni posrednik separacije“ (Karl Marks, Ekonomski i filozofski manuskripti 1844).
Hristos kao da svojim odgovorom ovde ponovo kaže: „Ne možete služiti Bogu i mamonu“ (Mt 6, 24), zato dajte mamonovo mamonu i pođite za mnom!
Poći za Hristom i dati Božije Bogu značilo bi pridružiti se mesijanskoj zajednici koja nije zasnovana na novcu kao vezi subordinacije (tada patronata a danas kapitala) „izražene u kompletnoj dominaciji mrtve materije nad čovekom“ (Karl Marks, Ekonomski i filozofski manuskripti 1844), već na svezi (političke) ljubavi (ἀγάπη).
Jubilej
Zajednica je centralna stvarnost hrišćanstva i ključni koncept hrišćanskog svetonazora, a zajednica koinōnia, nužno uključuje zajednička dobra koina, tako da je njihovu preraspodelu u tom pravcu Isus najavio, rečima proroka Isaije, u svojoj početnoj programskoj mesijanskoj besedi u sinagogi u Nazaretu:
„Duh Gospodnji je na meni; zato me pomaza da blagovestim (da objavim dobru vest) siromasima… da iscelim skrušene u srcu; da propovedam zarobljenima da će biti pušteni, i slepima da će progledati, da oslobodim potlačene; i da propovedam prijatnu godinu Gospodnju“ (Lk4, 18–19) – ovde Isus citira prorka Isaiju (Is 61,1–2) koji upućuje na Knjigu Levitsku (3Moj 25).
Naravno ova „godina prijatna Gospodu“ (Κυρίου δεκτόν) je godina „jubileja“ neprijatna bogatašima i tlačiteljima. Naime svaka sedma godina je „subotna“, i tad je zemlju trebalo ostavljati neobrađenu a prirodni njen rod prepustiti na upotrebu siromasima, dok je sedam puta umnožena subotna godina – Godina Jubileja, kada su robovi oslobađani, dugovi opraštani, a zemlja ponovo redistribuirana bez obzira na to što su je neki od bogataša jednostavno nasledili.
Svakako Hristos ne propoveda da je sad, prosto, ponovo došla još jedna zakonska pedeseta godina i da se treba pridržavati zakona u vezi sa tim, premda bi i to bilo neprihvatljivo za tadašnje moćnike, već da su se mesijanska očekivanja vezana za nastupanje trajne Godine Jubileja u mesijanskom dobu – i socio ekonmskih promena vezanih uz nju, konačno ispunila u njemu kao Mesiji (Lk 4, 21).
Čitavu Hristovu aktivnost: njegove besede, čuda, stalne pozive: hajde za mnom!“, njegovo inače nerazumljivo insistiranje na odricanju od svega što se ima (Lk 27,33) kao obavezujuće da bi se uopšte bilo njegov učenik, pa čak i oroštaj dugova iz očenaša, treba posmatrati u svetlu ove programske besede, a ne tek u smislu indivualizovanog asketizma zasnovanog na spiritualizovanim čitanjima jasnih, ali skandaloznih Hristovih reči. Komunizam dobara prve hrišćanske zajednice najpreciznije opisan u Delima Apostolskim zauvek ostaje pardigmatski primer mesijanske organizacije: „I imahu sve zajedničko“ (Dap2,44), kroz egalitarnu redistribuciju unutar čitave zajednice „i tekovinu i imanje prodavahu i razdavahu svima kako je kome bilo potrebno“ (Dap 2,45). Posledica takve preraspodele je to da je „blagodat velika bila na svima njima. Jer niko među njima ne beše u oskudici“ (Dap 4, 33–34). Dakle efektivna egalitarna preraspodela je velika Božija blagodat.
Jednom je, u toku rasprave o gladi u Kini, Simon Vejl zaprepastila Simon de Bovoar, uzvrativši na njenu opasku kako „čovek ne živi samo hlebu,“ rečima da je najveća blagodat utoliti (nečiju) glad hlebom. Prema tome upravo je zemaljsko nebesko – tj. blagodat, ali i nebesko je zemaljsko u Hristu – u kome je transcedencija imanentna do mere da joj se može tepati sa „Aba“.
Možda bi u se naše vreme, u kome ga sluge i robovi kapitala proteruju na nebo, Hristos složio sa Hegelovom duhovitom inverzijom njegovih reči, „Težite najpre za hranom i odećom, i Carstvo Božije će vam se samo dodati“ (Hegel; pismo Karlu Ludvig fon Knebelu, 1807).
Milost mira
U svakom slučaju, Hristova smrt i vaskrsenje pokazuju da egalitarno zajedništvo ima kosmičke i eshatolške dimenzije.
Hrišćanima je dobro poznato da za Crkvu, kao mesijansku zajednicu, uzvraćanje Božijeg Bogu, jeste evharistijska praksa uzvraćanja tvorevine tvorcu kao Hristovog tela (prinesenog na krstu) na osnovu njegovog očovečenja, smrti i vaskrsenja. U tom svetlu, sam Isus je dao cezarevo cezaru, postavši On lično (generički ili saborni čovek) krvavi porez prinesen sluškinji Satane – svakoj državi. Jer, jevanđeoski gledano, sva carstva – sve države ovoga sveta su „đavolje“, što Lukino Jevanđelje sažima u dve rečenice: „I izvede ga đavo na goru visoku i pokaza mu sva carstva ovoga sveta za tren oka. I reče mu đavo: Tebi ću dati svu vlast ovu i slavu njihovu, jer je meni predana, i kome hoću dajem je“ (Lk 4, 5–6).
Prema tome, Hristos je uzvratio cezaru cezarevo: leš osuđenog, izmučenog, i razapetog čovečanstva – od sada mrtvog svakoj vlasti. i Božije Bogu: Celog slobodnog Božijeg čoveka – svakog čoveka, čitavo čovečanstvo, sva bića i kosmos.
Svakako u istoriji ovakvo oslobođenje je proces, mesijanski proces. Postavši prvina ovog procesa koji je u Njemu kao Mesiji konstitutivno dovršen, Hristos već unapred predstavlja „skok čovečanstva iz carstva nužnosti u carstvo slobode“ (Antidiring) I početak preokreta koji se neće zaustaviti dok sve otuđene društvene odnose ne revolucioniše u neotuđene, pa ni tada, imajući u vidu eshatološki horizont kosmičke dealijenizacije: „Postade (otuđeno) carstvo ovoga sveta (neotuđeno) Carstvo Boga (Otk 11, 15).
Novo vino u nove mehove
Marks u svojim Filozofskim zabeleškama, stavlja u usta personifikovane ekonomije sledeću komandu: „sve vaše morate učiniti takvim da se može prodati, tj., takvim da je korisno“ Dakle sve – do samog ljudskog tela i duše, treba da ima svrhu izvan sebe. Prema tome, etika kapitalizma (zasnovana na razmenskoj vrednosti) može se sažeti u izokrenuti Kantov kategorički imperativ: Postupaj tako da čovečanstvo u svojoj ličnosti kao i u ličnosti svakog drugog čoveka nikada ne upotrebljavaš u isto vreme kao svrhu nego uvek samo kao sredstvo. Sva bića su „sredstva,“ tj. u poslednjoj instanci, novac kao numerički topos opšteg otuđenja (a u našem poslovnom jeziku „sredstva„su metonimijski izraz za novac). Sve je novac, baš kako Pavle, u krštenjskoj frazi poslanice Kološanima, kaže za Hrista da zamenjuje sve društvene kategorije koje u njemu umiru, pa ih u mesijanskoj zajednici više nema: „nego je – umesto svega ostalog – sve u svemu Hristos“ (Kol 3,11). Čini se da je upravo to tačka u kojoj je novac uporediv sa Hristom i otuđenje u novcu sa „otuđenjem“ u Hristu.
Međutim, za razliku od novčanog oblika komodifikovanih bića koja budući roba imaju svoju tržišnu cenu, oblik Hrista (2 Kor 3, 18) bića čini neprocenjivo „skupim“ u meri u kojoj je sveti Duh u njima neprocenjiv (1Kor 6, 20)). Dakle „u Hristu“ bića se ne pokoravaju ekonomskim zakonima ponude i potražnje (1Kor 7,23), pošto nisu sredstva za tržišnu razmenu, nego su vrednost u sebi. To što bića u Hristu (slično istinskima umetničkim kreacijama po Marksu) imaju neprocenjivu inherentu vrednost, tj. apsolutnu vrednost – vrednost Apsoluta, ne znači da je ova vrednost ne-društvena, jer i priroda neprocenjve „vrednosti“ apsoluta/Boga nije nedruštvena, već, po svetom Vasilju Velikom, priroda Božija su Otac i Sin i Sveti Duh, dakle opštenje/zajednica ličnosti (prirodna zajednica/κοινωνία φυσική), odnosno „društvo“. U Hristu sva priroda može biti takvo neinstrumentalno, bezinteresno društvo koje nije podređeno bilo kakvoj svrsi izvan sebe, niti je otuđeno u bezlično sredsvo za nešto drugo, već je prisno i lično.
„Čovek je – po Marksu – zoon politikon u najbukvalnijem smislu, ne tek društvena životinja, nego životinja koja može individuirati jedino usred društva“ (Karl Marks, „Grundrisse“).
Ako je tako, a hrišćanski koncept mesijanske kao ontološke zajednice pokazuje da jeste, onda kvazi-hrišćanska, neoliberalna floskula: „ne menjaj društvo nego sebe!“ nema smisla, jer sve što pripisujemo jedinki pripada zajednici u kojoj se ona konstituiše. Tako je i sama „svest od početka društveni produkt i ostaće tako sve dok postoji čovek“ (Karl Marks, Nemačka ideologija). Zato promena svesti – metanoia, već znači da se nešto menja na planu čitave prirode. Takva promena prirode nabolje, zamisliva je ukoliko uzmamo za istinutu šestu tezu o Fojerbahu, prema kojoj:„ljudska suština nije apstraktum koji je svojstven pojedinačnom individuumu, već je u stvarnosti ona sveukupnost društvenih odnosa“ (Karl Marks, Teze o Fojerbahu), iz čega sledi da se promenom društvenih odnosa menja i ljudska priroda koja je njihova sveukupnost, i posledično priroda uopšte.
Sveukupnost, pak, društvenih odnosa u kapitalizmu se pojavljuje u formi novca. U novcu kao realnoj apstrakciji, otuđena je čitava stvarnost – pritom otuđenje možemo misliti, ali se sa njim ne možemo boriti mimo njegove istroijske forme (kapitalizma, feudalizma, robovskog rada) koja je danas: neoliberalni kapitalizam.
Za razliku od univerzalnog ekvivalenta novca, Hristos nije ime za bićima stranu apstrakciju u kojoj bi ona bila otuđena, već za njih same u mesijanskom procesu. A to je „onima koje vodi Duh“ (Rim 8, 14) imanentni proces razotuđenja u, takoreći, „biću vrste“ (a „reći da je čovek biće vrste – po Marksu – isto je što i reći kako se čovek uzdiže iznad sopstvene subjektivne individualnosti, da prepoznaje u sebi objektivnu univerzalnost, i tako trancedira sebe kao konačno biće… i vidi se kao univerzalno i zato slobodno biće“ – Karl Marks, Ekonomski i filozofski manuskripti 1844).
Međutim, mesijanski proces nije neprekinuti harmonični kontinuum prirode i istorije, niti je revolucija društvena entelehija. Revolucionarni subjekt i mesijanski kairos onemugućuju konzistenost svakog sistema i podrazumevaju revolucionarne prekide na tačkama prelaska iz starog u novo, što je istovremeno i borbena procesija ka novom „društvenom čoveku“ i pobednička gozba u njemu: Smrt starog i vaskrsenje u novom (Jn 12, 24; Rim 6, 6; 6, 8; 6, 11; 1Kor 15, 36; Kol 3, 3; Otk 21, 5 ).
Radujte se sa mnom jer nađoh drahmu koju izgubih
Apstrahovanje bića u novcu zreli naučni Marks u kapitalu kao i mladi „humanistički“ Marks u Pariskom manuskriptu, poredi sa njihovom univezalizacijom u Hristu, posmatrajući oba procesa kao otuđenje u drugo-biću (Anderssein).
Međutim, ova dva procesa nisu isto.
Dok kapitalistička organizacija sveta poništava sva lična svojstva svakog bića, svodeći sve na njihov univerzalni ekvivalent – novac koji im oduzima suštinu tako da ne postoje ni za sebe ni za drugog, već jedino za bezlično drugo kapitala; univerzalizacija u generičkom čoveku, u sabornoj ličnosti u Hristu, afirmiše univerzalnost u singularnosti svakog pojedinačnog bića koje postoji za sebe koliko postoji za druge – tako, vrednost jedne pronađene izgubljene drahme nije manja od vrednosti preostalih devet, a jedna izgubljena ovca čak vredi više od preostalih devedeset devet. Ovde svaki pojedini član skupa ima „veću“ vrednost od skupa, jer ličnosti se ne zbrajaju (Lk 15, 4–9).
Reči mladog Marksa o preobražaju prirode u novom društvenom čoveku kao da opisuju baš ovo:
„Ljudska suština prirode postoji tek za družbenog čovjeka; jer tek ovde ona za njega postoji kao veza s čovekom, kao njegov opstanak za drugoga i opstanak drugoga za njega…Tek mu je ovde njegov prirodni opstanak postao ljudskim opstankom, i priroda je za njega postala čovekom… dakle, dovršeno suštinsko jedinstvo čovjeka s prirodom, istinsko vaskrsenje prirode, sprovedeni naturalizam čoveka i sprovedeni humanizam prirode“ (Karl Marks, Privatno vlasništvo i komunizam 1844).
Kao što zreli Marks nije odbacuio svoju mladalačku viziju, nego ju je konkretizovao u istorijskom procesu emancipacije u odnosu na stvarne uslove otuđenja u kapitalističkim odnosima proizvodnje; ni mesijanski univerzalizam ne potire Marksovu viziju, nego je, ako je veran sebi, već sadrži ali se njom ne iscrpljuje, prevazilazeći je svekosmičkim i eshatološkim horizontom svoje nade.
Ovo međutim mora biti konkretizovano i u onom „ovde i sada“ naše istorijske egzistencije kakva ne sme ostati indiferntna prema klasnoj borbi kao što to nije bio ni jevađeoski Hristos – koji nije bio zadovoljan time da se novac troši na milostinju siromašnima, pre nego na njegovo (revolucionarno) mesijansko delo koje svoju šansu/kairos ima samo u određenom neponovljivom istorijskom času (Mk 14,6 – 9), od čega ništa ne može biti važnije (Lk 10, 41- 42).
Prema Lukinom jevanđelju, Mesijina majka, Bogorodica Marija, mesijansko delo definiše ovako:
„Zbaci moćnike sa prestola i podiže ponižene. Gladne ispuni dobrima a bogataše otpusti prazne“ (Lk 1, 51–52).
Marijina protesna pesma koja objavljuje nastupajući mesijanski društveni preokret, kroz istoriju je bila uvek ponovo zabranjivana: U Indiji pod Britanskom kolonijalnom upravom, u Argentini, u Gvatemali, u El Salvadoru, i širom sveta gde god su je pokreti za pravdu usvajali kao svoju.
Dobra vest je da je revolucionisanje svih dimenzija postojanja u Hristu postalo moguće i da mesijanska zajednica može biti front otpora moćnicima i bogatašima, a slobodna teritorija poniženih i gladnih koji sa Mesijom već jedu pobednički obed – dok se ne ispuni u Carstvu Božijem (Lk 22, 16).
A po rečima Hrista:
„Vreme se ispunilo
I Carstvo Božije se približilo“
Zato „Promenite svest/μετανοειτε
I verujte u dobru vest/πιστευετε εν τω ευαγγελιω“ (Mk 1, 15)
