Vasilij Kandinski, Praznik Svih svetih I, 1911.
Ukoliko pogledamo represivne sisteme kroz istoriju uočavamo da ih odlikuje transparentno isticanje kroz drugačiji jezik, način oblačenja, uniformisanost, insistiranje na statusu. Današnji hrišćani smatraju da je i za njih ovakvo izdvajanje neophodno, kao da je prepoznatljivost po spoljašnjim znacima nužna. Takvom jednom inverzijom dolazimo u paradoksalnu situaciju u kojoj se suštinska obeležja hrišćanstva zanemaruju u ime prepoznatljive hrišćanske spoljašnosti. Naivno je verovati da je dovoljno dodati prefiks pravoslavni ili hrišćanski pa da jedna stvar već po sebi zaista i uistinu bude hrišćanska. Ubeđenost da će nas način oblačenja ili vezanost za jednu kulturu, koja je davno prošla, istinski zaštititi i učiniti prepoznatljivim i boljim pravoslavnim hrišćanima deluje nezrelo.
Silazak Svetog Duha na Apostole, pedeset dana po Hristovom vaskrsenju, doneo je različite jezike. Kolektivni identitet Apostola postao je decentralizovan. Oni preuzimaju identitet onih lokaliteta koje posećuju i ljudi kojima se obraćaju kroz svoju misiju. Misija hrišćanstva tako ne postaje afirmacija jednog identiteta nego potvrđivanje svih identiteta kroz koje su hrišćani pozvani da prenose Hrista. U takvim okolnostima, rano-hrišćanski identitet je dinamičan, izražen kroz različite narode i različite jezike. Kroz ovu istinu se otkriva Bog, Bog koji govori kroz sve narode, kulture i jezike. Ni jedan jezik nije postao apsolutna norma, nego su svi ravnopravno mogli biti nosioci hrišćanske misije. Ni jedna kultura nije preuzela primat, nego je svaka kultura u svakom dobu bila podesna da uspostavi dijalog sa Bogom. Kao hrišćani verujemo, ali često zaboravljamo, da Duh Sveti deluje u istoriji. Svet nije samo prostor mraka gde vladaju ovosvetske sile zla bez aktivnog prisustva Božijeg Duha u njemu. Bog ne napušta svoju tvorevinu, nego svojom ljubavlju nastavlja da održava svet. „Svaki novi razvoj u istoriji jeste odvijanje budućnosti koju je Bog pripremio u svojoj ljubavi za svet. U isto vreme, budućnost sadrži elemente zla koji vode svet u nove forme represije, nepravde, korupcije i otuđenja.” Urođena ambivalentnost koja je položena u osnove istorije ne dozvoljava nam nekritičko prihvatanje, niti odbijanje dolazeće istorijske i kulturne stvarnosti. Svaka epoha jeste prilika za hrišćansku teologiju da osmisli kako vera u Svetu Trojicu može da pruža preobražavajuću osnovu za savremeni život u njegovoj celosti. Osvešćeni, crkveni subjekt je pozvan da svoje hrišćanstvo izgrađuje kroz epohu u kojoj živi, jer mu bekstvo u prošlost tu neće ništa pomoći. Istovremeno se time i pokazuje najvrednije što hrišćanstvo nudi, a to je odgovornost i kreativnost subjekta za svoje vreme, za svoju kulturu i svoje doba. „Dakle, svaki će od nas dati Bogu odgovor za sebe“ (Rim 14,12).
Nažalost, kako su hrišćani gubili svoj identitet prihvatajući dobrovoljno da se svedu na ravan poslušnog objekta, tako su gubili svest o svojoj ličnoj odgovornosti i kreativnosti u kontekstu svoje sopstvene vere. Gubitak identiteta subjekta – eklisijalnog identiteta – doveo je do imitacije hrišćanstva, pa se otuda identitet stvaralačkog rada unutar sopstvenog vremena prebacio na spoljašnje znake hrišćanskog identiteta. Imitacija se svodi na preuzimanje starih kulturoloških ili intelektualnih obrazaca kojima se podražava hrišćanski identitet i sledstveno tome, završava u surogatima, parodiji, a neretko i kiču. Pokorni objekti vere, vernici, tako iskazuju suštinsko neverovanje u Boga i Njegovo živo prisustvo u vremenu u kojem žive, nego Ga traže u idealizovanoj prošlosti. Osvešćeni subjekat veruje u živog Boga, i kroz tu veru prihvata odgovornost za svoje delovanje sada i ovde. Zbog toga je pitanje rađanja subjekta i njegovog eklisijalnog identiteta suštinsko pitanje same vere u živog Boga.
Odnosi unutar Crkve često se generišu u atmosferi izrazite podvojenosti između jerarhije i laika, u kojoj izostaje dopunjavanje, a ne retko ovi drugi su prepoznati kao neprestani izvor moguće divergentnosti preteće po crkveni i bogoslovski život. Rascep koji je bremenit ne samo izazovom uspostavljanja odnosa, nego i uvek novim proveravanjem osetljivosti Crkve i njenih zvaničnih predstavnika za pluralitet više ili manje autentičnih glasova koji dolaze iz naroda, test je naše sposobnosti da izađemo jedni drugima u susret. Odnosi ljubavi i poštovanja, paradoksalno, ne ostvaruju se u dovoljnoj meri u ovom prostoru egzistencijalne zavisnosti, baš zato što se laici doživljavaju kao očekivani, statičan model predvidljivog, najčešće pokornog, pristajanja na unapred data pravila i istine, a ne kao stvaralački potencijal koji je pozvan uvek iznova da u svom životu, na duboko lični način, prepozna i usvoji hrišćanske vrednosti. Kada se povede razgovor o bogosluženju i pričešću, često se može čuti da je sve bilo onako kako treba, dok to neki laici nisu narušili i pokvarili. Sličnom logikom bismo mogli zaključiti i da je za pojedince nejasna uloga Crkve u društvu u vezi sa nepodobnim laicima koji nisu dovoljno svesni svoje uloge.
Postoje očigledno romantičarski idealizovani laici prošlosti i uvek manje vredni laici sadašnjosti. Da li to znači da Crkva pristaje da izgrađuje sebe kao zajednicu laika sa kompleksom niže vrednosti? Ideja da je, umesto saradnje i prožimanja, nužna izvesna distanca od laika, kako bi se sama Crkva zaštitila, sprečava i Njeno otkrivanje u svoj svojoj punoći. Bojazan i zaziranje nije samo slučajna, povremena emisija (oslobađanje) straha od aktuelnih izazova, što bi rezultiralo selektivnim urušavanjem odnosa. Naprotiv, ona se proteže od liturgijskog učestvovanja do participiranja u donošenju bitnih crkvenih odluka. Tako je Liturgija sa malim brojem ili bez ijednog pričasnika, nažalost, potpuno prihvatljiva. Vernici se u pitanjima koja se tiču crkvenog života ne konsultuju, niti se njihov glas uvažava. Nije preterano reći da u ovakvoj konstelaciji odnosa, laici, iako su sine qua non za samu jerarhiju, bivaju svedeni na objekte crkvenih vlasti i u opasnosti su da predstavljaju pre svega izvor kapitala. Ova opasnost, koliko se može staviti na teret Crkvi, ne prestaje da bude i odgovornost samih laika, pa se uz prećutnu saglasnost depersonalizacija i nebriga i jednih i drugih bira kao lakši i bezbolniji način kojim se život Crkve održava. Osvrt na tradiciju ovde nema ulogu dobrog, nadahnjujućeg primera, koliko prekorevajućeg – sudimo vam jer niste kao oni pre vas. Sve su to izazovi pred kojima se danas nalazimo u nastojanju da sačuvamo i izgrađujemo ličnosti, a ne da ih poričemo u ime slavne prošlosti. Strah od individualizacije vernika i razumevanja Crkve kao slobodne zajednice ličnosti u praksi se pravda samim strahom jerarhije da će vera možda izgubiti na značaju. Sudbina vere i religioznosti se pri tome vezuje sa institucionalnu eklisijalnu zajednicu. Sa zebnjom se gleda na mogućnost da umesto „jake Crkve“ koja je strogo hijerarhijski ustrojena budemo izmenjeni u „slabu Crkvu“, tj. zajednicu slobodnih ličnosti koje nisu podložne jerarhijskom disciplinovanju. Habermas pak ukazuje, koristeći se analizama Hozea Kazanove, da trend ka individualizaciji ne vodi neminovno ka gubitku uticaja i značaja religije niti u javnoj sferi i kulturi bilo kog društva niti u ličnom ponašanju i životu. Religija nije nestala, ali su očekivanja ljudi od same Crkve sada drugačija: „Ljudi više ne žele moćnu Crkvu, Crkvu koja će zemaljskom slavom i moći svedočiti silu Carstva Nebeskog.“ Valjda bi već samo ovo bilo dovoljno da razmislimo kakvu zajednicu želimo i kakvoj težimo u našim promišljanjima o ulozi religije danas. Odnos prema laicima ne sme da se iskazuje kroz njihovo negiranje i nebrigu, jer je mogući ishod takvih relacija ono na šta nas Pavle Evdokimov upozorava, tj. da je od agresivnog ateizma za Crkvu jedino opasniji „latentni ateizam vernika.“
