Rene Magrit, Sin čoveka, 1964.
Dogmatska teologija ima jedan obimniji, pomalo zaboravljeni deo (koji se ipak polako iznova otkriva); deo koji se odnosi na estetiku. Estetska, filokalijska teologija, kao deo dogmatske teologije, bavi se uglavnom ontologijom lepog, ne tehnologijom. Slikar slika, reditelj režira, no iza cele te procedure i tehnike umetnika, postoji jedna ontologija, kao teoretska osnova postojeće stvarnosti.
U hrišćanskoj teologiji, ta osnova nije toliko teoretska, koliko je otisak života crkvene zajednice i njenog putovanja kroz vekove. Evanđelje nije prostor zapovesti i kanona, već opis tog konkretnog života zajednice. U suprotnom, postojala bi opasnost da se sazdaju dogmatizmi nekih teorija, koji nemaju dodirnu tačku sa životom, i da se pozivaju ljudi da žive prema tim dogmatizmima. U Crkvi se dešava upravo suprotno: postoji jedan život koji prethodi, a opis tog života nazivamo teologijom.
Veliko pitanje jeste koja je veza tog opisa života Crkve prvih vekova sa savremenim životom Crkve? Ovim pitanjem ćemo se baviti u produžetku budući da je zadatak teologije da nalazi nove izvore kako bi protezala granice teološkog poimanja u okvirima savremene kulture. To je veoma značajno budući da živimo u epohi, koja se sa problemima ne suočava filosofski i teološki, već račundžijski i individualistički. To protezanje granica su pravili i Oci Crkve, koji su sa ciljem da opišu neizrecivo i život crkvene zajednice, koristili sav alat koji je mogla da im da zajednica i njihovo okruženje.
Lepe umetnosti mogu danas da opišu dijalog ličnosti sa sistemom, kadre su da isteraju na videlo bitku ličnosti sa sistemom. Sistem se skoro uvek nalazi nasuprot ličnosti, tj. nije prijateljski nastrojen prema ličnosti. Zato se i naziva sistem, još tačnije, zatvoreni sistem. No, i zatvoreni sistem može da se promeni i to upravo od strane samih ljudi sistema, onda kada se preumljuju i kada iz njegove zatvorenosti izlaze na slobodu. I hrišćanstvo, tamo gde se pretvara isključivo u sistem, iznutra rđa i rastura se.
Sa jedne strane su ljudi sistema sa apsolutnom disciplinom, a sa druge strane su slobodni ljudi, koji ne prave ništa više, ni manje, osim što žive jednim prirodnim životom. Sistem je uvek nastrojen sa zlom sumnjom prema svakom čoveku, posebno prema čoveku teologije, odnosno umetnosti; budući da ti ljudi imaju jednu stvaralačku slobodu, koju sistem ne može da kontroliše. Mnoštvo revolucija polazi upravo iz oblasti teologije i umetnosti. Zbog toga sistem prati i vreba slobodne. Živo se sećam situacije kada smo bili izvedeni na dnevnopolitički namontirani sudski proces, koji nam je namestio sistem, kako smo na jednom od ročišta slušali naše telefonske razgovore, koji su prisluškivani sudskim nalogom od strane sistema. Sistem se trudi da kriminalizuje drugog, iako život tog drugog ne može da bude kriminalizovan. Koliko sistem više pritiska, toliko više se ljudi zatvaraju za njega i traže način da ga pobede. Život sistema je život u granicama zatvorenosti.
Onaj koji je prinuđen i pritiskan od strane sistema, u jednom trenutku će neminovno delovati. Onaj, koji je pasivni posmatrač, nikada neće delovati, već će samo pratiti jedan tzv. predodređeni život. Danas postoji mnogo posmatrača i mnogo običnih pratilaca predodređenog života. Za posmatrače, jedina dimenzija života jeste zabava i praćenje informacija, bez mogućnosti da uđu u životni proces, budući da to posmatranje nije povezano sa stvarnim, aktivnim životom. Sistem bez pratilaca, bez službenika sistema i bez posmatrača, ne postoji. Pratilac i posmatrač se sreću u totalitarističkom odsustvu života. Sistem je sastavljen od pratilaca, odnosno posmatrača, a tu se uvek nalaze i neprijatelji sistema, oni koji se nazivaju „drugi“.
Tako dolazimo do aspekta različitosti. Kada se neko osvrće jedino na neprijatelje i njima je obuzet, već je dodirnuo granice sistema ili se poistovetio sa njim. Zdravo postojanje se ne posvećuje potpuno neprijateljima, već radi na sebi. Hristos se osvrće na fariseje, na carinike, udara po licemerju, no retko se osvrće na neprijatelje. On sedi sa neprijateljima sistema, zato se i sistem ozveruje protiv njega.
Ako se danas neko ne slaže u vezi određene teme sa Crkvom, to uopšte ne znači da je on njen neprijatelj. Sistem se stavlja uvek nasuprot različitosti drugog, želi da uništi različitost, da iščezne „ti“, i da ostane samo „ja“. Nepomjanik je pao upravo zbog ovog razloga, zbog samoidolizovanja. Postoji opasnost da se čovek samozaljubi i da izgubi vezu sa zajednicom. I sistem se samozaljubljuje, gubi osećaj stvarnosti i tone u haos. U sećanju mi je ostala slika pada Čaušeskua, kada on, siguran u sistem, izlazi da se obrati narodu (mislim da se ta scena i danas može naći na YouTube-u). Oko njega se nalaze službenici sistema, koji su ga odsekli od stvarnosti budući da oni bez sistema i ne postoje, već narednog dana mogu da ne budu ništa; dok se život umetnika uvek produžava. Odozdo se čuje negodovanje naroda i Čaušesku i njegova supruga beže helikopterom upravljanim od strane pilota, koji će ih izvesti sa oružjem kako bi bili egzekutirani. Dakle, sistem obično nema pojma gde se nalazi, nema svest o svom kraju, nema svest o sopstvenoj golotinji, nije kadar da gradi odnose zajedničarenja, dijaloga, časti, poštovanja i ljubavi. Nijedan čovek sistema ne očekuje da će se sistem raspasti. No, iako takav čovek ne može ni da fantazira da će se sistem raspasti, ipak jednog dana, u jednom trenutku čitav sistem se raspada.
Sledstveno, i vreme ima značaj, odnosno to kako se ono živi na egzistencijalnoj i ontološkoj ravni, koja nadilazi granice prirodnog vremena, merljivog postojanja. To vreme svako različito živi. Jedan trenutak može da bude večnost.
Sistem dakle može da zarđa i najčešće zarđava i raspada se od malih ljubavnih vatri, od slobode, od samog autentičnog života. Posmatrač je onaj, koji je vođen od nemoći da deluje, te se ograničava na to da samo gleda i da se bavi time što gleda, izbegavajući po njega opasno delovanje. Koliko više gleda posmatrač, toliko manje živi. Jedino što je dozvoljeno gledaocu jeste da prebiva u neznanju svega što se odnosi na njegov život, dozvoljeno mu je da ne vredi ništa. Budući da nema svoj život, obuzet od ljubavi i slobode drugih, počinje da živi život drugih. Ovo je pozitivan razvoj posmatrača, no to predstavlja retkost. Uobičajeno, najveći broj posmatrača završava zatvoreno u svojoj unutrašnjosti i tamo je njihov kraj. No, sistem nikada ne predviđa moć života, činjenicu da život može da promeni sistem, da svaki posmatrač može da dođe do svesti da postoji realni, autentični život i da iz stanja optuživanja života pređe u stanje deljenja života sa drugima.
Teologija kao lepa umetnost jeste gledanje onoga što drugi ne vide! Proročki pogled, nužno ne znači i metafizički pogled. Čula za gledanje treba vežbati kako bi mogla da gledaju ono što im priroda omogućava da gledaju. Prolazeći svakodnevno istim putem, ponekad će čovek videti nešto, što do tada nije video, iako je to nešto uvek bilo tamo. Poznat je primer savremenog starca, Sv. Porfirija Kavsokalivita, koji je zabeležavao i najnezabeležljivije lepote, divio im se i preko njih stizao do Tvorca svega lepog. To je izoštreno teološko, umetničko oko; oko svetitelja je umetničko oko!
U poznatoj drami Torntona Vajdlera „Naš mali grad“, mrtva Emili, koja se na jedan dan vratila u život, zabeležava sve sitnice, sve male lepote svakodnevnog života, koje čovek ne primećuje dok ih ne izgubi. Ona uzvikuje, pitajući se: Sve ovo mi živimo i ne pazimo na ove stvari! O zemljo, toliko si čudesna, da niko ne može da te razume! Da li ljudi poimaju, da li osećaju u svoj njegovoj širini život koji žive? Svaki detalj, svaki trenutak? Na ova pitanja će joj čovek zadužen za scenu odgovoriti: Ne! No, posle kratke pauze će dopuniti svoj odgovor i reći: Svetitelji i pesnici ga verovatno nekako osećaju!
Trebalo bi videti sve male trenutke života i ući u njih, učestvovati u životu. Ti trenuci, bez oružja, mogu da sruše sistem. Eros je učešće. Eros uništava smrt, i razume se, ovde se ne osvrćemo samo na fizičku smrt, već se osvrćemo na svaku smrt, posebno na smrt koju nam nameće naša ontološka usamljenost. Čovek se plaši od velike smrti, no svakodnevno živi male smrti, koje su mnogo bolnije od velike smrti, bez da se pritom omalovažava bol koju daje velika smrt. Strah nije toliko uzrokovan od smrti, koliko od odsustva. Čovek je stvoreno biće. Tvar je tajna i raspadljivost je tajna. Odatle, istinski čovek jeste bolestan čovek, on je spomenik neograničenog dobra budući da se upravo tamo priznaje dubina Ada iz koje vaskrsava u njegovoj stvarnosti. Zato je veličanstvena izreka koja obeležava našu epohu, izreka Sv. Siluana Atonskog, koji kaže: „Drži um svoj u Adu i ne očajavaj“! Ova afirmacija sazdanosti pobeđuje i zatvore, budući da čoveka, koji želi da po svaku cenu bude slobodan, ne interesuje zatvor. Slobodan je, i jednostavno ga ne interesuje čak ni zatvor!
Pomenuto je prethodno u tekstu da su na jednom od montiranih sudskih ročišta u sudnici puštani da se preslušaju naši prisluškivani telefonski razgovori. Razume se, ti razgovori nisu bili nikakav dokaz, to je pokazala i oslobađajuća presuda. No, upečatljiva je činjenica da, dok smo mi u Crkvi živeli sopstvenu slobodu i lepotu života u punoći, mali čovek sistema se svakog jutra budio, ulazio kao miš u svoju kancelariju i prisluškivao, zavirivao je u slobodu, lepotu, nažalost, bez da ih čuje i vidi, bez da iste ovaploti u sopstvenom postojanju.
Hrišćanska kultura otkriva kulturu ovaploćenja, utelovljenja. Kultura ima smisla, onda kada ima karakteristike ovaploćenja i pristup različitosti, duboko različitog od onog što mi nismo! „Smestište nesmestivog“ se krije između erosa i smrti. To nije prostor, koji preti čovekovom identitetu, kao što bi to hteo Platon, ili sudbini, kao što bi to hteo Derida. Nije nešto protiv Boga ili iznad Boga. Radi se o Ličnosti, koja otkriva jednu povezanost, jedan način. U hrišćanskoj teologiji, Bog je ličnost, koja poziva, sa ciljem da postane prostor smestišta, useljenja. Tuga, ljubav, život, smrt, sva ta osećanja se useljavaju u ličnost. Ako se umetnik kreće u oblasti imaginacije, i iracionalnosti, to ne znači da on nogama ne hoda po zemlji. Čovek se kreativno useljava na zemlji. On čvrsto korača, i to koračanje jeste kreativno. To useljenje znači da on deli, da daje postojanje i prima postojanje, živi unutra i istovremeno izvan, unutra postaje spolja i spolja postaje unutra. Sveti Apostol Pavle će reći: „A živim ne više ja, nego živi u meni Hristos” (Galatima 2. 20). Bog je, dakle, ličnost, u hrišćanskoj teologiji. Ličnost koja otkriva jedan način, On je zemlja živih (χώρα των ζώντων, saglasno signaturi poznate predstave na Hristovoj ikoni), On je Ličnost, koja otkriva odnos, koji podrazumeva lepotu iznenađenja. Sasvim suprotno, sistem nema inzenađenja, zato je „smestište ničega“. Sve je izmereno i život funkcioniše u okvirima jedne apsolutne predodređenosti. „Smestište nesmestivog“ jeste zemlja iznenađenja.
Dakle, koji je najveći problem sistema? Očigledno, veliki problem sistema jeste negiranje osporavanja, negiranje dekonstrukcije. Realno „ja“ jeste ono, koje može i da se dekonstruiše. Realno „ja“ je kao rukavica, koja može da se okrene potpuno naopako. Na primer, to rade jurodivi Hrista radi, kako bi sakrili svoju svetost. Sveti Simeon Jurodivi je dostigao toliko bestrašće, te je jednom prilikom ušao da se okupa u ženskom kupatilu. Kada su ga upozorili, odgovorio je: svejedno je da li je kupatilo muško ili žensko, i u jednom i u drugom ima tople i hladne vode. Kada je ušao, žene su ga istukle i izbacile napolje. Reč je o jednom vidu dekonstrukcije svetosti, kako ona ne bi postala poznata. Kada su mu kasnije postavili pitanje kako se osećalo njegovo nago telo među ženama, Sv. Simeon Jurodivi je odgovorio: kao drvo među drvećem, niti sam osećao telo, niti sam pomislio da sam ušao među druga tela, ceo moj um bio je u delu Božijem.
Isto je i kada je neko zaljubljen. On ne gleda druge ličnosti, gleda samo jednu ličnost. Drugi postoje, no na jednoj drugoj poziciji u njegovom životu. Za zaljubljenog, jedna ličnost predstavlja sve, ali to uopšte ne znači da on poništava druge, već da sve svoje sile usmerava ka toj jednoj ličnosti. Jurodiv čovek ne negira stvarnost, već pokrenut krajnjom ljubavlju ka Bogu, celim svojim umom i mislima sozercava Boga. Ljudi sistema (o bilo kojim sistemima da se radi, da li političkim, crkvenim, filosofskim, socijalnim…), ne mogu to lako da shvate, kao što teško razumeju zaljubljenog, i manijom progone eros. U nekadašnjim totalitarističkim sistemima (kao na primer, u Sovjetskom savezu), u fabrikama je bila zabranjena ljubav među zaposlenima (poznato je da su i u nekim demokratskim zemljama postojale slične zabrane u policiji, gde zaposleni nisu mogli da sklope brak bez dozvole od strane službe), a i danas je tako u nekim velikim firmama, gde ne dozvoljavaju da rade dve zaljubljene ličnosti.
Zašto sistemi zabranjuju zaljubljenost? Kao što naglašeno pita i Stamulis: zašto i hrišćanstvo, ako postane sistem, zabranjuje zaljubljenost i okrivljuje je? Budući da se zaljubljenost svodi na dva elementa: saglasno prvom elementu, sistem smatra da je zaljubljen čovek neproduktivan, ne radi (što, razume se, nije tačno, budući da zaljubljeni može sve da uradi i da bude apsolutno produktivan, no ne u smislu slepe poslušnosti sistemu). Saglasno drugom elementu, ko predstavlja najveću opasnost za sistem? Činjenica je da zaljubljeni mogu da dignu ustanak, da naprave revoluciju. Zato svaki sistem progoni zaljubljenost.
Hrišćani često ignorišu ili zaboravljaju da Crkveni Oci u velikoj meri koriste termin eros (na primer, Sv. Ignatije Bogonosac, Sv. Maksim Ispovednik), sa ciljem da izraze odnos čoveka sa samim Bogom. Protivno predanju, neki Hrišćani su danas već razgraničili i razdvojili Hrista od Ljubavi, Erosa. A, Ljubav i Eros se poistovećuju i to vidimo kod Sv. Maksima Ispovednika, koji za Hrista, još koristi i izraz: ljubavni eros (αγαπητικός έρως).
Sistem uvek stoji nasuprot ličnosti. Između ostalog, njegova nemoć se sastoji u tome što nije kadar da shvati ljubav. Sistem potcenjuje moć erosa i značenje malih trenutaka, koji mogu da promene čovekov život. Sveti Prorok Ilija je video Boga kao tihi vetrić, ne megalomanski, kao neko agresivno čudo; budući da Gospod nije u velikom i snažnom vetru, koji bregove ruši i obara stene, nije u zemoljotresu, nije u vatri, već u dahu tihog vetra, tamo je Gospod (3. Car. 19. 11, 12). No, da bi tako video Boga, čovek treba da ima oči da gleda.
Čovek kojeg nija uhvatila rđa sistema i u suštini živi van sistema, odnosno slobodno od okova sistema, jeste običan čovek. Takve ljude možemo sresti oko nas i to u nemalom broju. Ti ljudi mogu da preokrenu sistem. Čovek, koji pokušava da zaštiti druge od sistema, često nastupa samožrtvenom ljubavlju, koja se teško da razumeti, te zbog toga, nije isključeno ni da bude ubijen od onih koje želi da zaštiti. Razlog tome jeste činjenica da sistem uništava ličnost i njegov cilj jeste vaspitavanje individua, koje nemaju posebne karakteristike, već obrazuju bezličnu masu individua kojima mogu upravljati vladari. Jednim slobodnim čovekom ne može da upravlja niko, a sa bezličnim se potpuno lako upravlja. Bezlični čovek je sposoban za sve u ime ničega, a slobodan je sposoban za sve u ime ljubavi. Sistem je grub, nije sposoban za dijalog, okrenut je sam sebi, vlastoljubiv je i, naravno, neljubavan. Nasuprot kretanju sistema, kretanje običnog čoveka jeste ljubavno kretanje. Zato u okviru sistema, manjina živi dobro i koristi one koji robuju sistemu.
Otuda, kao što upečatljivo ističe Dostojevski, dobro je biti smešan; drugim rečima – van sterilnosti sistema, budući da tada ljudi lakše opraštaju jedni drugima, pa se mogu i lakše pomiriti. Samim tim što se ne može sve odjednom razumeti, nije moguće da se počne sa savršenstvom. Da bi se došlo do savršenstva, na početku mnoge stvari moraju biti neshvaćene; ukoliko nešto prebrzo shvatimo, lako se može desiti da ne shvatimo kao što treba, kako kaže Dostojevski. Knez Miškin je okarakterisan kao smešan, kao jurodiv Hrista radi, te tako pridobija simpatije mnogih. Miškin će izgovoriti tu čudesnu rečenicu, naglašavajući: Lepota će spasiti svet! Nasuprot njega, pak, nalazi se jedan uobičajeni sistem ljudi bez značajne vizije, koji osećaju da su po prirodi nesrećni. Spomenuta lepota, koja spašava svet može biti ljubav prema čovekovoj ličnosti. Samo se očima ljubavi može gledati i otkrivati lepota sveta. Oči sistema, koji stremi ka brzom i lakom dobitku, okrenute su isključivo ka sebi i nemoćne su da vide lepotu, koja se krije i u najmanjim stvarima. Sistem ne može da shvati kako je moguće da čovek bude čovek ljubavi, romantičan, iracionalan i kako je uopšte moguće da njegove oči nisu okrenute ka tome da ugrabi nešto, da dobije, da iskoristi. Čovek ljubavi i lepote bori se za nemoguće, a to sistem nikada neće moći da shvati, budući da je sistem samozaljubljen. Samozaljubljenost je najveća zatvorenost, ona predstavlja jedan vid samoubistva. Sistem je potpuno samozaljubljen, što znači da ne izlazi iz sebe, ne postoji izlaz iz njegovog ega, kako bi se sreo sa drugim. Razume se, čovek je uvek slobodan da izabere sa kim će ići, a koga će ostaviti.
Niti jedna vlast, niti jedan sistem ne može da razume zašto se Hristos penje na krst, služeći čovečanstvu, postajući „luda“ ljubav Božija. Današnji sistem žrtvu smatra kao nešto paralogično. No, koji je kriterijum kojim se meri paralogičnost? Da li je čovek kriterijum, da li je naš bližnji, da li je zajednica, ljubav ili naš zatvoreni ego? Odgovor je da sa jedne strane imamo ludost sveta, koja predstavlja jedan besmisao, koja ne može da razume činjenicu zajednice i žrtve, niti slobode, niti udaljavanje od vlasti i koristi. Onaj koji sakuplja dobitak više od onoga što mu je potrebno, približava se granicama uništenja. Zato, prema pravoslavnoj asketskoj misli, svet gubi ravnotežu onda kada ono što ja želim da imam za sebe nadilazi moje realne potrebe. Budući da oni koji sabiraju više od onoga što im je potrebno koriste to da bi vršili pritisak nad celim društvom, otuda i njihovo kretanje po granicama uništenja.
Sledstveno, kakav čovek može da izjavi da će lepota spasiti svet? To može reći jedan Hrišćanin, koji je zaljubljen. Zašto Hrišćanin i zaljubljen? Hrišćanin može da živi u granicama „ludosti“, u paradoksu Krsta, koji je jedna „ludost“! Jedan objekat za kažnjavanje lopova i ubica, koji se osvećuje i postaje simvol ljubavi i radosti! To je paradoks! Žrtvuje se sopstveni život za druge! To je „ludost“! No, samo u granicama ove „ludosti“ može da se ostvari istinski, realni čovek. Najčešće to nije čovek sa trga, iz salona, već čovek sa periferije, koji ima samožrtvenu ljubav i tihi glas. Ako ne postoji ljubav, onda ne mogu da deluju ni jednakost, ni pravda. Ljubav je progonjena od sistema, upravo zato što je ekstatična. Zaljubljenost čini da se čovek ne vezuje sa stvarnošću sistema i daje mu moć da napravi revoluciju. Čovek sistema, racionalizma, čuće glas u sebi: za tvoje dobro nemoj da govoriš, šta te briga za drugog. I, tako će postupiti! Istinski zaljubljeni čovek je uvek kreativno nastrojen i ne povlači se. Ukoliko nije kreativno nastrojen, onda nije zaljubljen. Kada čovek izlazi iz sebe, iz svoje samodovoljnosti, onda stvara. Na kraju uvek pobeđuje samožrtvena ljubav!
Iskustvo umetnosti pokazuje da onda kada ne postoji izlaz, ili kada sistem snažno pritiska, čovek se uči da plače sa osmehom na licu. Smrt ne isključuje nadu. To što je čovek stvoren, stvara mu ograničenost u postojanju. Čovek nije potpuno slobodan! Slobodan je u odnosu beslovesnog sazdanja, slobodan je u odnosu mogućnosti koju ima pred datim izborima. Na primer, dato mu je nekoliko mogućnosti i on treba da odluči šta će izabrati; no nije slobodan u odnosu egzistencijalnih tačaka njegovog postojanja, na primer, čovek ne određuje svoje rađanje (niti ga, pak, neko pita da li hoće da se rodi ili ne) i ne određuje svoju smrt (niti ga neko pita za mišljenje kada će umreti). Dakle, čovek je slobodan u okviru određenih trenutaka između njegovog rođenja i smrti. Razume se, svaki čovek se oblikuje u svom biološkom, prirodnom i kulturološkom okruženju. Zato je čovekova sloboda nešto krajnje relativno.
Kod određenih savremenih teologa postoji škola mišljenja da je priroda nužnost za čoveka i da čovek ne može da nadiđe sopstvenu prirodu. Priroda je obavezujuća, te, da bi postojao slobdno, čovek treba da postane ličnost. Otačko Predanje nam svedoči da ne postoji bezipostasna suština i bezsuštinska ipostas. Otuda je razdvajanje na prirodu i ličnost nepostojeće i neprihvatljivo u hrišćanskoj teologiji. To ne znači da je potpuno pogrešan stav da je priroda nužnost. Zato je tačnije da se kaže da je priroda obavezujuća. Jedno je da se kaže da priroda obavezuje čoveka, drugo je da se kaže da jednom zauvek i konačno priroda vrši prinudu nad čovekom da radi sve što radi. Sledstveno, ako neko govori o prinuđujućoj prirodi, treba da prihvati stav protestantske teologije o potpunoj predodređenosti, prema kojoj čovek nema slobodu i živi život čekajući da završi tamo gde mu je Bog predodredio da završi. Pravoslavna teologija ne prihvata učenje o potpunoj predodređenosti budući da veruje u slobodu čoveka čak i u obavezujućim okolnostima, koje sazdaje njegova stvarnost. Čovek nije sazdan za smrt, već je rođen za smrt, on umire, no njegova perspektiva je da vaskrsne. Kada se roditelji sjedinjuju iz ljubavi kako bi rodili dete, ne pomišljaju da će roditi dete koje će jednog dana da umre. Tako i Bog sazdaje čoveka, zato što želi da podeli jedan deo saborne ljubavi, koju, između sebe, žive ličnosti Svete Trojice. Zato je u hrišćanskoj teologiji Bog trojičan budući da je jedan, ali nije usamljen. Naš život je pun smrti, no i pun ljubavi. Da bi istakli koliko je dostojanstvena smrt jednog čoveka, treba, u suštini, da istaknemo koliko je dostojanstven bio njegov život.
Osećaj stvorenosti, apsolutno poimanje činjenice da smo ograničeni, ako se barem jednom u životu suštinski zamislimo o smrti, daje nam mogućnost da zađemo dublje i da tumačimo život, kako bi on bio različitiji od života kome se pristupa površno. Smrt nije nešto što treba da se izbegne. Izbegavanje smrti je problem današnjeg društvenog sistema koji vadi smrt iz života, tj. pokojnik koji treba da ostane u hladnjači i da ne bude odnesen kući. Dakle, da život bude izvađen koliko je moguće više iz smrti; a, tada i ljubav postaje mlaka.
Sveti Justin Ćelijski će reći: upregnut u jaram vremena i prostora, čovek vuče celu vaseljenu. Gde će je dovući? I još vreme naziva – gorko breme, a prostor – tužni blizanac vremena. Nema ničega tragičnijeg od ljudskog roda, koji je upregnut u jaram vremena i prostora.
Zato je čovek pozvan da ne robuje sistemu, već da predokusi obezvremljenje vremena i obezprostoravanje prostora njegovog života.
Smrt je velika tajna i ona označava dekomponovanje harmonije i jedinstva tela. No, pravoslavni čovek zna i veruje da je Hristos, svojom smrću, pobedio smrt. To pokazuje njegov odnos prema životu i smrti. Čovek je raspadljiv i smrtan, no ima „lek besmrtnosti“ – Vaskrslog Hrista.
Neki savremeni patrolozi kažu da, ukoliko se poslužimo savremenom terminologijom, možemo reći da se ovaploćenjem Logosa Božijeg i jedinstvom božanske i ljudske prirode u ličnosti Logosa, desilo „duhovno kloniranje“, odnosno ljudska smrtna priroda se sjedinila sa Božijim životom. Zato smrt menja ime i postaje uspenje.
Danas, sistem, koji odbacuje Hrista, razvija jedan mentalitet „eutanazije“, koji je povezan sa egoizmom i sa apsolutizovanjem ovog života. Smrt je biološka i egzistencionalna činjenica, koju čovek vuče od svog začeća. Zajedno sa životom, u nama postoji smrt, ma koliko mi to ne hteli. Neki ljudi, iz različitih razloga, ne mogu da se saobraze sa načinom njihovog postojanja, sa bolestima, sa starošću i sa smrću. Moguće je da im je okolina koja ih je vaspitavala oblikovala mnogo bioloških, psiholoških, egzistencionalnih i duhovnih rana.
Život je dar, koji ne darujemo sami sebi, već nam je darovan od Boga. Eutanazija se mnogo puta, ako nije posledica ideološkog izbora, povezuje sa očajem i beznađem, sa psihološkim bolestima i odsustvom smisla života. Određeni doktori ubrizgavaju smrt, iako se u Hipokratovoj zakletvi zavetuju da neće dati smrtonosni lek na zahtev bolesnika.
Još jedna ilustracija toga kako deluje sistem: ovaj svet, koji neguje mentalitet ubistva, na početku je imao cilj da eutanizira bolesne u krajnjem stadijumu bolesti i sa neizdržljivim bolovima, potom se to proširilo na neizlečive psihičke bolesnike i slično, da bi danas u Holandiji i Belgiji mogli da eutanaziraju decu od 12 godina i više, uz saglasnost roditelja. U Holandiji su započeti razgovori da se da pravo eutanazije svima onima koji više ne žele da žive. U sistemu vremena i prostora, ubijanje postaje life style.
Evharistijsko sabranje, tj. Crkva, ne podržava nikakav vid eutanazije, budući da ona čoveku daje život pre nego što umre i onda kada umre. Dakle, život nije ljudsko stvaralaštvo, već dar Božiji. Hristos ima autorsko pravo (copyright) života. Nije dobro da čovek bude lopov, niti pak može da ukrade pravo života od Boga. Danas se u svetu plaćaju velike kazne za krađu autorskih prava, a utoliko bi trebalo da su još veće kada je reč o autorskom pravu života.
Čovekovo postojanje ne završava smrću, već je nadilazi. Način na koji završava život, povezuje se sa trenutkom predstavljenja pred Hristom. Primer sa jednim od razbojnika na krstu (Luka 23. 40-43) svedoči da čak i najmanja čovekova molitva na kraju života, može dati drugačiju, večnu perspektivu. U jednom svom govoru, Episkop Atanasije (Jevtić) kaže: sva naša dela, pa i nedela, samo su projava čoveka, a ne iscrpljenje čoveka. Zato nam Bog neće suditi prema delima ili nedelima. U tom slučaju bi bio dobar račundžija, koji nagrađuje one koji mu pridonose i kažnjava one koji mu štete (inače, Bogu niti štete, niti koriste naša dela i nedela). Ne, neće biti tako, već će Bog gledati da li u Čovekovom licu vidi lik Sina Svog, po kome je stvorio čoveka, da li u njemu još uvek ima čoveka. Zato se i razbojnik sa desne strane, koji se nije pravdao, spasao, govoreći razbojniku pored sebe: zašto si nečovek? Otkrio mu se Bog na krstu. Nema veće radosti od te što je u Raj prvi ušao razbojnik.
Dakle, reč je o očiglenom dekonstruisanju sistema. No, nažalost, živimo u epohi, koja ne pristupa ovim temama teološki, već, naglasili smo, račundžijski i samozaljubljeno. Imajući u vidu zakone o eutanaziji, takvom trgovačkom načinu razmišljanja danas se čak postavlja pitanje: da li je smrt ljudsko pravo? Odgovor koji će dati čovek na ovo pitanje zavisi od njegovih teoloških i drugih ubeđenja. Taj odgovor je povezan i sa drugim egzistencionalnim pitanjima: šta je postojanje? Šta je život? Postojanje, odnosno, čovekovo biće se ne povezuje samo sa time da li ima dobar provod u životu, već kakav smisao će čovek dati događajima koji mu se dešavaju u životu. Stradanje ima duboki smisao. O rečenom svedoči i knjiga Viktora Frankla „Čovekova potraga za smislom“ (poznata i po popularnom naslovu: „Zašto se niste ubili“). Frankl, posle preživljavanja koncentracionog logora, gde gubi svoje najbliže, ističe da se smisao života može naći ne samo u dobrim iskustavima, već i u teškim stradanjima.
Odatle se sloboda ne sastoji u oslobođenju čoveka od teških i tragičnih trenutaka, već u slobodno zauzetom stavu naspram teškoća. Kada se bolu da smisao, tada se živi rasprostiranje ljubavi, dobija se osećaj o lepom i uči se osećaju za humor.
Sledstveno, logično je i pitanje: Da li je čovek samo individua sa individualnim pravima ili ličnost sa ličnosnim odnosima?
Iznad svega, čovek je posledica odnosa, plod ljubavi dvoje ljudi, koji su saradnici Božiji, dakle, čovek je biće zajednice. To znači da ne može da se odnosi isključivo kao individua sa individualnim pravima, već najpre, kao ličnost u ličnosnim odnosima. Imajući sve ovo u vidu, postaje očigledno da smrt nije individualno pravo, kao što nije ni život. Jedino pravo koje neprikosnoveno imamo jeste: da osećamo dar života, da se radujemo svim zgodama i nezgodama u životu, svim aktivnostima u svakom danu, lepoti noći, da nadilazimo bol i iskušenja u životu sa odgovornošću, da osećamo naše odnose, da živimo ličnosno, u pronicanju i zajedničarenju. Na taj način najbolje se izražava ljubav kao žrtva, kao nadilaženje sopstvenog ega, a ne kao individualistička odluka. Čak i među svetskim filosofima nailazimo na ovakav diskurs; na primer Niče, na jednom mestu kaže da: „onaj, koji ima cilj u životu, može da izdrži sve“. Takav čovek se ne bavi pitanjem da li je smrt njegovo pravo, budući da ispunjava život smislom.
U Crkvi, i u duhovnom srcu svakog pravoslavnog čoveka, Hristos produžava da pobeđuje smrt. Svako, ko je makar na trenutak, istinski ljubio, zna da je ta ljubav isto što i vera, i da ne može biti spakovana u sistem ograničene ljudske logike, i zna da ljubljeni (tj. svaki čovek), nije samo od ovog sveta i veka.
Iz čovekovog života ne treba da bude isključen ni trenutak koji se odnosi na „posle“, koji nadilazi svaki sistem. Jedno je perspektiva „sada“, no od trenutka kada se izabere perspektiva „posle“, sve je sabrano u svom prostoru, ne postoji egoizam, budući da se sve gleda kroz jednu drugu, objektivnu perspektivu. Onaj čovek koji ne pravi podele, koji ne odbacuje od sebe, već sabira, može da sabere i nesmestivo. To sabiranje nije etički događaj, već ontološki. Autentični čovek sabira u sebe kako bi bio sabran da postoji, ne kao „ego“, već kao „zajedno“. Zato, ontologija ne treba da bude svedena na puko moralizovanje.
Moguće je da čovek sistema, koji vezuje i odvezuje, koji je obuzet apsolutnim nihilizmom, razvije osećaj krivice, i da tada potraži izlaz u površnom životu, kako bi se oslobodio unutrašnje nesreće. Ljudi sistema su usamljeni, bez istinskih odnosa, bez komunikacije i retko kada traže jedan konkretni, autentični način postojanja. Čovek je mali u vaseljeni i nije moguće da potpuno rukovodi njome kao što bi hteo. Čovek sistema nije centar vaseljene.
U ljubavi, pak, čovek se posvećuje do izčeznuća egoizma, kao što je rekao Apostol Pavle: Ne živim više ja, nego živi u meni Hristos. Sledstveno, život svetitelja nije odricanje nečega, odnosno stvarnosti, već znači sapostojanje sa nečim drugim, koje nije moj „ego“, dakle potvrđivanje različitosti.
Danas se čovek suočava sa bezerosnim načinom postojanja mnogih, sa postojanjem po navici, saglasno sistemu. Zato je bitno da se čovek od puke forme vrati suštini nečega, suštini postojanja. Čovek treba da izađe iz tragičnosti biološkog postojanja i da potraži nešto više od svetovnog sistema države, braka…, nešto više od toga da svede život na obavezu šetanja psa u tačno određeno vreme. Između ostalog, čovek treba da živi biološki život, no istovremeno da učestvuje i u mističnom, kako bi mogao da bude kompletna i istinska ličnost. Macukas kaže da stvorenost nečeg daje dve mogućnosti: izčeznuće zbog toga što je nešto sazdano ex nihilo, ni iz čega, i slavno usavršavanje kroz pronicanje, kroz odnos sa božanstvenim životom. Zato pronicanje i odnos treba da se dešavaju u Erosu, u Hristu, kako bi život bio kreativan, a ne navika. Čovek treba da izađe iz biološkog postojanja, koje završava smrću i da uđe u postojanje, koje je učestvovanje u postojanju Božijem, kako bio postao istinska ličnost. Nebo jedne ljubavi nije sistem.
Svetost je znak o kraju samoubeđenosti. Jedan asketa iz Starečnika se nalazi na samrti. Na samrtnoj postelji, u poslednjim trenucima posećuje ga đavo i kaže mu: „Starče, pobedio si“. Podvižnik odgovara: „Još uvek nisam siguran“. I, upokajava se. Život, budući da je kretanje, ne može da bude pokriven ubeđenošću. Samoubeđenost znači smrt, budući da je zastajanje smrt, nekretanje je nekroza postojanja. Ubeđenost se nalazi nasuprot Crkvi, te, da bismo napredovali u Crkvi, treba da se odreknemo ubeđenosti. I u duhovnim vrlinama, ako ne podignemo nogu, ne možemo da napravimo sledeći korak napred. Čovek je biće kretanja, te sledstveno, nije moguće da bude ukočen. Smirenje, praštanje i deljenje jesu nadilaženje egoizma i samoubeđenosti. Hristos se ne druži sa carinicima i bludnicima da bi ih legalizovao, već da bi pokazao da su to stadijumi u životu, koji se mogu nadići, preobraziti.
Sve proizlazi iz ljubavi (1Kor. 13) i bez te ljubavi neće postojati svet. Ne možemo da živimo „bez“, možemo da živimo samo „sa“, negde je rekao Kšištov Kišlovski.
Odbijanje čoveka da se saobrazi sa ustanovljenim mentalitetom jeste njegovo odbijanje da osudi drugog čoveka, kojeg sistem, najčešće nepravedno, osuđuje kao nepodobnu ličnost. To znači ljubav – da se prihvati različitost, da se prihvati ono što nisi „ti“, i da se zaštiti sloboda različitosti.
Čovek može da nađe svoju sreću u davanju, posebno u davanju sebe. Sloboda ne podrazumeva suočavanje sa njom putem raznih socijalnih načina, već kada govorimo o slobodi, mislimo na slobodu čovekovog života. Da se dođe do „ničeg“ u životu, ne mora da ukazuje na nihilizam, već može da predstavlja iskorak u realni život, do istinske ljubavi. Budući da je teško da se ima apsolutna kontrola nad životom, moguće je da se dese i strašne stvari, koje će čoveka dovesti do jednog „ništa“, no on od tog „ništa“ može da izgradi nešto veoma ozbiljno, život pun iskustava.
Danas se svuda govori o demokratskoj krizi, stalno se pojavljuju određeni političari, koji drugima govore kako da žive i prstom pokazuju na one, koji su prema njima prepreka na putu ka sreći. Upravo tako sistem sazdaje neprijatelje i ubeđuje da neprijatelji treba da budu uništeni. Demokratija je uvek puna malih staljina i malih hitlera.
Čovek je sazdan prema ikoni Božijoj, a to znači da je sazdan slobodan. Čak i ako je malo potamnela površina ikone, odozdo svaki čovek traži svoju slobodu, sloboda nije izbor između dve stvari, već posvećenost, „zavisnost“; u pozitivnom smislu „zavisnost“, saglasno iskazu „istinski sam slobodan samo onda kada sam vezan za Hrista“.
No, najveća po sebi nije sloboda, već ljubav, sloboda zajedno sa ljubavlju znači da je najveća samožrtvena ljubav.
Izvor: Ep. Davida (Ninov), Izvan granica (Razmišljanja o ličnosti i sistemu), Skopje: Makavej, 2022.
