Sposobnost savremenog čoveka da emocionalno razume šta drugi proživljava čini se da postoji isključivo u domenu teorije. O nedostatku empatije možemo govoriti kao o uveliko raširenom fenomenu. Usled prevelike samovažnosti i samoljublja, zaboravljamo da je naš bližnji najverodostojniji Božiji lik, te da, shodno jevanđelskoj priči o strašnom sudu, ono što učinimo jednom od najmanje braće, isto je kao da smo učinili Hristu. Osim toga, Hristos se, po rečima Aleksandra Šmemana, jednom i za svagda poistovetio sa svakim čovekom i upravo se hrišćanska ljubav sastoji u toj „nemogućoj mogućnosti“ da u svakome ugledamo, prepoznamo i sretnemo Hrista. Dakle, rečeno nam je da priđemo bližnjem sa ljubavlju, bez mnogo ispitivanja o uzrocima i okolnostima njegove gladi, žeđi, nagote, zatočeništva ili bolesti. Nasuprot tome, ljudima je danas mnogo prijatnije da rasuđuju o tuđem nezavidnom položaju, svejedno da li su prema dotičnoj osobi prijatno ili neprijatno raspoloženi, te da uglavnom dođu do standardnog „srpskog“ zaključka – „sam je kriv“.
Čitajući knjigu rumunskog pisca Virgila Georgiua zamislio sam se nad njegovim rečima, kada se seća svoga oca kojeg je gledao još iz kolevke: „Beskrajno sam ponosan pri pomisli da je prva slika koja mi se ukazala na ovozemaljskom svetu bio ljudski lik. Gledajući lice jednog čoveka, video sam Boga. A onaj koji gleda Boga vidi čitavu vasionu.“ Da li je savremeni čovek svestan da gledajući čoveka vidi (ili može videti) Boga? Da li je ponosan kada gleda čoveka, makar on bio gladan, žedan, stranac, nag, bolestan, u tamnici?
Bejah bolestan… Strogi zaključak o nedostatku empatije, iz prvih redova ovoga teksta, nije zasnovan na naučnom istraživanju, niti je, pak, izveden iz anketiranja određenog uzorka građana. Zasnovan je – između ostalog – i na ličnoj slabosti, iz koje sam iznova zaključio da sit gladnog zaista ne razume. Uglavnom misli da razume. Prvi ja sam bio u zabludi da su mi jasne istinske potrebe bolesnika. Okolnosti su, ili Promisao, hteli da se nađem sa druge strane bolničkog prozora i tako svet pogledam kroz njega i shvatim da se stvari mnogo bolje vide i razumeju „iznutra“ nego spolja.
Većina ljudi na ovom svetu je zdrava, ali u znak zahvalnosti, ta većina bi trebala biti svesna da mora brinuti o onoj manjini koja nije udostojena takve blagodati. Hristos je svojim radom za vreme zemaljskog života dao primer svim sledbenicima. On je svagda bio bolećiva srca prema onima koji su patili od raznih bolesti i po svome milosrđu ukazivao je svoju čudotvornu pomoć onim bolesnicima koji su tražili da im on olakša muke i isceli ih. Ugledajući se na Njega, svaki čovek – pored toga što nema čudotvornu moć – može nešto učiniti kako bi olakšao muku bližnjeg. Ili, za početak može (barem) biti bolećiva srca. Šta je čoveku u bolnici potrebno, uporedo sa medicinskom negom?
Svaka bolnica je organizacija sa posebnom filosofijom koja se brine o tome kako da pruži zdravstvene usluge onima kojima su potrebne. Ta filosofija uključuje uverenja i vrednosti, kojima se bolničko osoblje prilagođava kreirajući specifičnan način života u određenoj sredini. Često to isto osoblje pretpostavi da ima razumevanja između njih i pacijenata, međutim, u stvarnosti se ne razumeju. Osoblje često zaboravi na vrednosti, uverenja, stavove, načine gledanja na stvari, tako da razumevanje situacije u kojoj se nalazi pacijent, može biti potpuno različito od one koja ustvari jeste.
Takođe, čini mi se da medicinsko osoblje najčešće nije svesno da njihova pojava ima jedinstvenu težinu, te da se svaki pokret njihovog tela odražava na bolesnika, koji se kao drhtavi list hvata za njih. U tim momentima pacijent može da poklekne zbog jedne reči, jednog pogleda, jednog gesta; ili pak, da dobije snagu, da vaskrsne hrabrost njegova od jednog osmeha, reči, jednog pogleda.
U mnogim bolnicama proces primanja pacijenata odvija se rutinski pri čemu se pacijentu, bez prethodnog upoznavanja, postavljaju pitanja duboko lične prirode, potom mu se dodeljuje broj i počinje biti tretiran kao jedan od mnogih. Baš u vreme kada je osobi potrebno najviše pažnje, pojedinac se nađe okružen strancima. Po prijemu biva smešten u sobu gde mu prilazi medicinska sestra koja nastavlja sa postavljanjem pitanja i time se briga za duševno stanje pacijenta zanemaruje, jer se uglavnom brine o njegovom telesnom stanju – iako je duhovna dimenzija zapravo fundamentalnija od biološke.
Tokom cele ove procedure pacijent je uznemiren, jer se oseća zavisnim od nekoga koga ne poznaje, a čak i ako je neko od njegovih bližnjih prisutan, on obično pokušava da sakrije uznemirenost, da ih ne bi zabrinjavao. Kao rezultat ovoga svi postaju zabrinuti i uplašeni. Štaviše, kod pacijenta se posebna zabrinutost javlja kada mora da se odvoji od najbližih i ostane samo sa osobljem. Tada počinje da se nosi sa mislima koje ga obično ne umiruju, već samo povećavaju zabrinutost.
Ključni problem je to što se na pacijenta prestaje gledati kao na posebnu ličnost, nego obično kao na „soba 130, krevet desno 2“, što u velikoj meri utiče na psihu pacijenta, jer se ne tretira kao ličnost već kao predmet. Čak i kada je pacijent svestan da nije samo on u takvoj situaciji, ipak želi da bude prepoznat kao ličnost – kao neko, a ne kao nešto. Želi da bude prepoznat imenom i prezimenom, a ne kao varices cruris et femoris. Kao čovek, a ne kao dijagnoza.
U tom svetlu, ostalo mi je u sećanju utrčavanje vidno „zauzete“ medicinske sestre u sobu i njena lakonska proklamacija: „Hajde aneurizma!“ S obzirom da mi je bilo nezamislivo da se neko zove aneurizma, shvatio sam da ona poziva pacijenta koji ima proširenje arterije, a pored te male tempirane bombe u svom organizmu taj čovek ima i svoje lično ime, koje je iz nekog razloga pregolemo za upotrebu savremenom, u(žu)rbanom čoveku. Mislim da je veoma važno prihvatiti unikatnost svake ličnosti i praktikovati je u odnosu sa ljudima koji nas okružuju. Na taj način bi se i osećaj izolovanosti od „zdravog sveta“ polako (ali sigurno) izgubio.
Stiče se utisak da tako „izolovana“ osoba u suštini nema izbora, osim da se preda u ruke kompetentnih ljudi. Ipak, slobodno odlučivanje o tome na koji način odgovoriti izazovu i kakvim mislima se baviti – ostaje u rukama pojedinca. Kako bolesna ili nemoćna osoba reaguje na takvu situaciju zavisi od ličnog stava (ili vere). Neki bolest doživljavaju kao stradanje koje im je dato po Božijem dopuštenju, zbog nekog prethodno učinjenog greha i zbog toga se nelagodno osećaju. Drugi ne razumeju uopšte šta im se dešava, a njihovu zbunjenost povećava komunikacija sa nepoznatim ljudima. Jer, lekari često ni ne govore pacijentima o čemu se zapravo radi – iako pacijenti imaju puno pravo da znaju šta se sa njima dešava. Treći na svoju bolest gledaju kao na veliku životnu opasnost, te stoga postaju veoma uplašeni i uznemireni. Ovakve osobe obično osećaju da niko stvarno ne razume šta je njima zaista potrebno i izoluju se odbijajući da sarađuju sa okolinom. Takav pacijent oseća nerazumevanje jer on traži svoje zdravlje i život svoj, a ne prosto lek protiv bolova. Bolesnik, po rečima arh. Vasilija Gondikakisa, želi „da ne umre“ (Jn. 6, 50). On traži nešto što svi mi kao ljudi tražimo.
Sve u svemu, bolestan-zbunjen-uplašen, očekivana je kombinacija. Čuo sam jednog pacijenta u bolnici, kako u svojoj (da li samo?) „zbunjenosti“ u istoj rečenici psuje Boga i uzvikuje „Bože zašto si me ostavio?“. Iznenadih se kada sam čuo da on ne veruje u Boga. Prilična opsednutost nekim koga „nema“, u odsudnim trenucima. Iskreno se zapitah kakva li ga je životna protivrečnost dovela u takvo stanje. Moguće da i on ispoveda tipično srpski simvol vere od dve reči: „Ima nešto!“ A zapravo, kada bi bio otvoren i iskren, mogao bi se upitati: „Bože moj, zašto sam ja (prethodno) tebe ostavio?“ Ipak, potrudio sam se da se na njegov stav ne bacim kamenom. Znao sam da na to ima pravo samo onaj koji je bez greha.
Najzad bih se osvrnuo na, možda najređe ali svakako najpoželjnije i najadekvatnije, shvatanje svoje „situacije“ kod bolesnika. Bez dubljeg ulaženja u „teologiju bolesti“, vredno je pomena da pojedini bolesnici – ispravno – svoju bolest razumeju kao posetu Božiju i mogućnost pročišćenja. A takva mogućnost zaista postoji. Po Sv. Vladici Nikolaju, ni običan kovač ne baca gvožđe u oganj da ga kazni nego da od njega napravi nešto bolje. U tom smislu nas i Sv. Grigorije Nazijanzin poziva da prema bolesnicima imamo mnogo poštovanja, jer neki od njih tim putem iskušenja i nevolja dospevaju do svetosti. On izražava permanentnu nadu da se možda među tim bolesnicima krije „novi Jov“. Nije nemoguće, jer svaki „drugi“ (jevanđelski bližnji), u Duhu Svetome jeste potencijalni svetitelj, makar bio i grešnik.
Čitao sam kod profesora Zorana Krstića o tipu „slabe“ Crkve. On kaže da je Crkva najjača onda kada je po kriterijumima sveta nemoćna. Ja se pitam, da li je i čovek najjači onda kada je po kriterijumima sveta nemoćan? Verujem da upravo tada on na najbolji način svedoči svoju veru. Možda je to čovek bolestan i nemoćan, ali smiren i oslobođen od svetskih želja; čovek koji zrači duhovnom snagom i nadom – zato što oseća da je Gospod sa njim.
Šta nam otkriva pogled kroz bolnički prozor, na zdravi svet napolju?
Na prvi pogled nešto što retko primećujemo, jer se nalazimo u vrtlozima savremenosti. Ljudi su vidno zauzeti – kako uostalom i sami kažu. A ovo „zauzet“ nije ništa drugo do nervozna, pomahnitala jurnjava da se „ide u korak sa vremenom“. Koliko često možemo čuti (ili izgovoriti) rečenicu – nemam vremena? Izgovarajući tako nešto, verujem da se nikada nismo zapitali: Da li je vreme nešto što je zaista moje? Fenomen jurnjave i trke sa vremenom je sve prisutniji. I sve što brže trčimo za vremenom, čini se da nam ono sve više izmiče, dokazujući time da nas sve više uzima pod svoje. Ophrvani našim svakodnevnim glavoboljama i potresima, a izmoreni hroničnim bolestima političkih zbivanja i tzv. tranzicije, bez pouzdanog polazišta i jasnog odredišta, teško pronalazimo vremena i pažnje za nešto više od pukog preživljavanja – i to od danas do sutra. A to preživljavanje nam je satkano od bezbroj „moram“.
Nasuprot tome, stiče se utisak da u bolnici ima vremena na pretek. Odjednom se čini da direktor građevinske firme pored mene baš i ne mora biti prisutan na potpisivanju ugovora o zemljanim radovima „Beograda na vodi“, a da mladić preko puta mene neće stići na proslavu titule, koja se ne propušta „ni za živu glavu“. Još važnije, izgleda da ih to sada i ne potresa kao ranije i da, prostije rečeno, ipak, ima vremena za sve – samo „Bože zdravlja“! Čini se da bolestan čovek – paradoksalno – ima zdraviji pogled na svet i deluje da postaje sve više silan kada je slab (2. Kor. 12,10).
Jedan moj bivši profesor je voleo da ponavlja svoj satirični zaključak da se ono što ne može komplikovano da se formuliše, u akademskom svetu, ne uzima za ozbiljno. Ipak, pogled kroz bolnički prozor me je doveo do jednostavnog zaključka da „neodložne“ obaveze – kako ih svakodnevno nazivamo – to ustvari i nisu. Važnija obaveza je poslužiti bližnjem, naročito u nemoći i nevolji i na taj način učiniti samome Hristu. Imajmo u vidu da mnoge nepravde u životu čovek nanese drugima ne samo kada ih čini. Nanosi ih često i kada nehotice, bez svesti o tome, svojim nemarom zaborava, neprimećivanjem, lošom distinkcijom važnog i nevažnog, ne učini ono što je valjalo da učini. To redovno shvati tek kada je nepopravljivo kasno. Ako želimo da ne bude kasno morali bismo najpre potražiti empatiju – makar fenjerom u sred bela dana kao nekada Diogen čoveka.
