Usamljenost često nije odsustvo ljudi, već i prisustvo mnogih u našoj blizini koji su ravnodušni i fokusirani na sebe, na svoj problem.
Žalba čoveka već 38 godina paralizovanog o kojoj govori priča iz Jovanovog Jevanđelja (5, 1-15) je zaista potresna: „čoveka nemam, da me spusti u banju kada se voda uzburka”. On se ne žali na svoju dugotrajnu bolest, već zato što je nemoćan i sam. Njegove reči su krik bola i muke zbog njegove usamljenosti i imaju vanvremensku vrednost, jer se i danas, uprkos mnogim medijima i telekomunikacionim mrežama, mnogi ljudi osećaju usamljeno. Mnogi ljudi ne nalaze svog bližnjeg pored sebe kad im je potreban. Žalba paralizovanog je krik agonije mnogih ljudi našeg doba. Ako je naša vera samo vertikalni odnos s Bogom i nema horizontalnu dimenziju susreta sa bližnjim, kada smo mu zapravo potrebni, onda se moramo ozbiljno zapitati da li je ta vera istinska i stvarna.
Iako se nije pronašao niko da pomogne paralizovanom iz priče, pomoć ipak dolazi i to tako da mu se pruži na najdrastičniji, najefikasniji i najautentičniji način. Onaj koji je postao čovek ne samo da bi nam otkrio ko je Bog već i ko je – tačnije ko (kakav) bi trebalo da bude – pravi čovek. Jedna stihira u nedelju na večernjoj službi raslabljenog (paralizovanog) navodi kao Hristove reči sledeće: „tebe radi sam postao čovek, tebe radi sam telo obukao, a ti kažeš nemam čoveka: uzmi odar svoj i hodaj”. Hristos na jedan autentičan način isceljuje bolesnog. „Gospode“ – kaže slava na hvaliteh – „paralizovanog ne izleči banja, već ga tvoja reč obnovi”.
Kao što je stvaralačka reč Božija stvorila svet ni iz čega (prema opisu Knjige Postanja), tako i moćna reč Sina Božijeg presazdava i obnavlja stvorenje uništeno grehom i bolešću. Takođe, moćna reč Isusovih učenika, u apostolskoj propovedi koja se čita tog dana (Dap 9, 32–42), tačnije na priziv imena Isusovog od strane njegovog učenika Petra, isceljuje se već osam godina paralizovani Enej u Lidi Palestinskoj i ustade (vaskrsnu) Tavita (što prevedeno znači srna) u Jopi.
Reč Hristova daje život, ona je životvorna. Dovoljno je da čovek sa verom i poverenjem prihvati ovu autentičnu reč koja se s razlikuje od ljudskih reči. Reč Hristova ne napada već pomaže, ne uništava već stvara, daruje život i vaskrsenje. „Ko prihvata moje reči, kaže Gospod, i veruje u Onoga koji me je posao, ima život večni i neće se suočiti sa poslednjim sudom, nego je već prešao iz smrti u život.” (Jn 5,24)
Ove božanske reči „ostaju u vekove”, bez promene ili slabljenja tokom vremena i gubitka svoje važnosti. Jer nada u život i pobedu nad smrću ostaje večna želja ljudi, na koje ne utiče tehnički napredak ili kulturni razvoj, koji čine čoveka još većim zarobljenikom njegovih sopstvenih poslova i ostavljaju ga bespomoćnim pred najdubljim potrebama njegovih bližnjih i njega samog. U mnoštvu udobnosti i mašina koje olakšavaju život spolja lako se utvrđuje odsustvo bližnjih, saradnika i pomoćnika.
Zaista je čudan način na koji ljudi često prihvataju Božije reči. Jevrejske verske vođe u našoj priči su ogorčene, jer je Isus učinio čudo u dan subotnji i zatražio od obolelog da ustane, da ponese svoj odar i krene kući izlečen nakon 38 godina bolesti! Svojim uskogrudnim mentalitetom, verski predstavnici bili su zarobljeni u slovu Zakona i nisu videli Duha Božijeg kojeg je Hristos otkrio čovečanstvu. Smatrali su da se čitav religijski sistem zakonskih odredbi i zabrana urušava, upravo kada je Isus ponudio ljubav i život čoveku koji pati.
U svetu koji, s jedne strane, čine ljudi deformisani bolešću i grehom, a s druge, verske vođe tog vremena koje karakteriše uskogrudna tiranija u sferi verskog života i negiranje božanskog porekla Isusa – objavio se Bog ne kao onaj koji kažnjava i sudija svih, već kao spasitelj koji sve iskupljuje od bolesti, oslobađa sasušenih zakona, daje život ljudima i greje nadu u vaskrsenje, pošto sâm Sin Božiji svojom smrću pobeđuje smrt i trijumfuje nad silama propadanja i razaranja.
U ove tri glavne tačke današnjeg jevanđeljskog odlomka možemo videti kako Hristos preusmerava kurs čovečanstva:
- Ispravlja iskrivljenu ljudsku prirodu koja odvodi u propast, uništenje i smrt, vraćajući je u tok života koji vodi u svet vaskrsenja.
- Oslobađa od ustaljenog neljudskog pridržavanja slova Zakona, otkrivajući Božiju ljubav prema čoveku i zapovest ljubavi svakog čoveka prema bližnjima.
- Daje reč istine koja, bez obzira na česte ljudske laži, ipak svedoči o istinotoj božanskoj sili. Ko veruje u njegove reči pobeđuje smrt i već od sada ulazi u carstvo stvarnog, božanskog i beskrajnog života. On je postao čovek kojeg je paralizovani toliko tražio. On je postao čovek za svakog kome je potreban.
Izvor: Ιωάννης Καραβιδόπουλος, Μια κραυγή αγωνίας και μοναξιάς: «Άνθρωπον ουκ έχω», 18.5.2019.
Prevod: Nikola Rakićević