Foto: Danko Strahinić
Hrišćanstvo i sekularni humanizam uglavnom pripisuju različito značenje ideji dostojanstva i slobode ličnosti. U religijskoj tradiciji pojmovi dostojanstva i slobode ličnosti direktno proizilazi iz koncepta njenog božanskog ishodišta. Biblijska i hrišćansko predanje govore o tome da je čovek stvoren po ikoni i podobiju Božijem (Post. 1, 26; 5, 1), pri čemu se ikona poima kao nešto što mu je dato od početka, a podobije kao izvestan potencijal koji mora da ostvari. Sveti Jovan Damaskin vidi ikonu Božiju u umnoj prirodi ličnosti i u postojanju slobodne volje, dok podobije shvata kao „sjedinjenje sa Bogom kroz vrlinu koliko god je to moguće“. [Tačno izloženje pravoslavne vere II, 12] U samoj srži istočne hrišćanske antropologije nalazi se učenje o oboženju (theosis) – potpuno upodobljenje Bogu, u kojoj ličnost blagodaću postaje ono što je Bog po prirodi. Oboženje je cilj hrišćanskog života i dostiže se zajedničkim tvoračkim naporima, saradnjom i sinergijom između Boga i čoveka. Ovo potrebuje svojevoljno i svesno odbacivanje greha i usmerenje slobodne volje ka vrlini. Na putu upodobljenja Bogu čovek nije lišen slobode, već njegova slobodna volja stupa u harmonično jedinstvo sa voljom Božijom. Prema hrišćanskom učenju, najveće dostojanstvo čoveka leži u slobodnoj realizaciji sopstvenog potencijala upodobljenja Bogu.
Učenje o prvorodnom grehu, prema kojem je prvobitna bogostvorena priroda čovekova prošla kroz totalno izvitoperenje, što je posledica pada, značajno je u hrišćanskoj antropologiji. Prvostvoreni čovek nije imao sklonosti ka grehu: njegova slobodna volja bila je u poslušnosti i harmoniji sa božanskom voljom. Međutim, nakon što je čovek okusio „sa drveta poznanja dobra i zla“, tj. zapravo uzeo učešće u zlu i grehu, njegova slobodna volja se našla pred stalnim izborom između dobra i zla. U svakom trenutku u životu čovek mora da vrši ovakav izbor, i da bi ispravno odabrao, mora svesno da upravlja svoju volju ka dobru. Sveti Maksim Ispovednik govori o prisustvu „slobodne volje“ u čoveku, koja je u njegovom prvostvorenom stanju uvek stremila ka dobru, ali koja u palom čoveku može biti usmerena ka neprirodnom – zlu, grehu i poroku. Istovremeno, prema Maksimu, postoji i „volja razlikovanja“ koja je svojstvena ličnosti i može pravilno da usmeri prirodnu volju, okrećući je ka dobru i čisteći je od greha. U Isusu Hristu, koji je bio savršen Bog i savršen čovek, slobodna volja čovekova je uvek bila u harmoničnom jedinstvu sa Božijom voljom, dok je kod običnih ljudi koji nisu dostigli svetost slobodna volja često u konfliktu sa božanskom voljom.
Zato hrišćanstvo, kao i sekularni humanizam, govore o dostojanstvu i slobodi ličnosti, ali za razliku od potonjeg, hrišćanstvo insistira na tome da princip slobode mora da bude dobro izbalansiran sa principom lične duhovne i moralne odgovornosti pred Bogom i drugim ljudima. Svakako da je ideja odgovornosti, takođe, prisutna u humanizmu, međutim, sa odsustvom apsolutnih moralnih normi ovaj princip jednostavno ukazuje na ograničenja slobode jedne ličnosti, slobodom drugih ljudi. Sa stanovišta ateističkog humanizma, ostvarenje potencijalne slobode nije ništa drugo do neometana realizacija ličnosti u svim njenim željama i nastojanjima, izuzev onih koje omataju ostvarenje sličnih želja drugih ljudi, kao i ispunjenje onih prava čovekovih koja ne ugrožavaju prava drugih. To dovodi do relativističkog tumačenja svih moralnih normi i duhovnih vrednosti. Ništa nije norma i vrednost samo po sebi, ako je jedini kriterijum čovekova slobodna volja. Svaka ličnost može da definiše sopstvene vrednosti prema kojima se upravlja u zavisnosti od sopstvenog pogleda na svet, željâ, težnji, navika, usmerenja, i svaka ličnost ima pravo da ustanovi sopstvene norme ponašanja zasnovane na ličnom poimanju dobra i zla.
Postoje pravne norme koje omogućavaju usklađivanje i sadejstvo slobodâ pojedinaca u savremenom sekularnom društvu i one garantuju svakoj ličnosti da ostvari svoje slobode bez ugrožavanja slobodâ drugih ljudi. Međutim, krajnji cilj ateističkog humanizma je oslobođenje ličnosti od svih spoljašnjih ograničenja sloboda, uključujući one moralne norme koje joj nameću društvo i država. Zahtevi za uspostavljanje takozvanog „planetarnog humanizma“ unutar ovog konteksta uopšte nisu slučajni. Ova ideologija propagira postepeno oslobođenje čovečanstva da bi moglo da se „oslobodi od metafizike ili teologije“ [Humanistički manifest 2000, pogl. III], kao i od povezanosti sa vrednostima karakterističnim za pojedinačne zemlje, nacije i države. Ideju formiranja sveta bez državnih, kulturnih i civilizacijskih ograničenja su već zagovarali pojedini filosofi prosvetiteljstva, no sada, za vreme perioda globalizacije, ova ideja konačno biva ostvarena u praksi. Lideri globalizacije i aktivisti „planetarnog humanizma“ se zajednički staraju o njenom ostvarenju: prethodni najverovatnije zbog političkih i ekonomskih razloga, potonji zbog svojih pogleda na svet.
Koreni savremenog sekularnog humanizma se mogu naći u antropološkom učenju filosofa prosvetiteljstva, koji su prvi u savremenoj istoriji otvoreno postavili izazov hrišćanskoj antropologiji. Težište važnosti su u potpunosti preneli na ljudski razum koji bi, kako im se činilo, mogao svetu da donese duhovni i materijalni prosperitet. Uzdanje u trijumf zdravog razuma, pozitivni karakter naučnih i tehničkih dostignuća i apsolutno vrednovanje naučnih otkrića postali su kamen temeljac filosofije prosvetiteljstva. Tokom tog perioda došlo je do neprirodnog suprotstavljanja između nauke i religije: nauka se smatrala vodećom progresivnom silom, dok je religija bila prepreka na putu svesvetskog prosperiteta. Najradikalniji prosvetitelji su u potpunosti odbacili religiju i nastojali da je iskorene, dok su oni manje radikalni priznali njenu neophodnost insistirajući na isključivanju iz socijalnih, političkih i obrazovnih sfera.
Rasprava između prosvetitelja i Crkve nije u tolikoj meri bila diskusija o Bogu koliko o čoveku, njegovoj prirodi i svrsi, slobodi i dostojanstvu. Antropološke premise teorija prosvetiteljstva su se sa hrišćanskog stanovišta smatrale izuzetno pogrešnim, što je onemogućilo bilo kakve pokušaje da se ova teorija implementira u stvaran život. Odbacivši hrišćansko učenje o grešnoj i nesavršenoj ljudskoj prirodi, prosvetitelji su sa velikom optimizmom usvojili, u osnovi nerealistično i utopijsko stanovište o mogućnostima ljudskog uma. Apsolutizujući ljudsku slobodu, potcenili su njen negativan i destruktivan potencijal, koji dolazi do izražaja kada ljudska delanja nisu određena apsolutnim moralnim normama i njihove aspiracije i instinkti nisu viši duhovni ideal.
Pogrešno poimanje ljudske slobode i njenih mogućnosti iskazano u stanovištu koje je zastupano u dobu prosvetiteljstva i razrađeno od strane filosofskog materijalizma devetnaestog veka, poslužilo je kao osnova za nekoliko značajnih socijalno-političkih projekata zbog kojih je čovečanstvo platilo visoku cenu.
Prvi takav projekat bila je Francuska revolucija kao direktna inkarnacija prosvetiteljskog učenja, od kojeg su revolucionari nasledili ne samo ideale slobode, bratstva i jedinstva, već i negativan stav prema religiji. Prosvetitelji su hrišćanstvu postavili intelektualan izazov, dok je revolucija pokušavala da ga uništi fizički:
Volter je potpisivao svoja pisma sa: Écrasez l’infame! [„Zgnječite sramno (Crkvu)!“]
„Čovečanstvo neće biti slobodno sve dok poslednji kralj ne bude zadavljen crevima poslednjeg sveštenika“, tvrdio je Didro.
„Čovečanstvo je rođeno slobodno, ali je svuda u okovima“, govorio je Ruso.
Francuska se podigla i krenula za piskaralima. Monarhija se urušava. Luj XVI, Marija Antoaneta i aristokrate su odvedeni na giljotinu. Crkva je poharana i opljačkana. Razum je trijumfovao nad verom i stvorio septembarske masakre, teror, Robespjera i diktaturu, Bonapartu i carstvo i pola veka evropskih ratova iz kojih Francuska nikada nije povratila svoje jedinstvo i primat. [Patrick J. Buchanan, The Death of the West, New York: St. Martin’s Press, 2002, p. 264.]
Ove kratke opise revolucionarnih događanja u devetnaestom veku u Francuskoj izneo je konzervativan američki političar. Nesumnjivo da se mnogi Francuzi neće složiti s njim, budući da potiču iz zemlje u kojoj je paljenje Bastilje nacionalni praznik. Međutim, nemoguće je odbaciti istorijsku činjenicu da revolucija niti je vodila oslobođenju od okova, o čemu su prosvetitelji maštali, niti do jedinstva ili bratstva. Sasvim suprotno, dostojanstvo ličnosti o kojoj je toliko govoreno tokom perioda prosvetiteljstva je okrutno pogaženo represijom i giljotinom.
Drugi na širokoj socijalnoj skali projekata je Oktobarska revolucija. Njenu ideološki osnovu čini nemački materijalizam, koji je genetski povezan sa prosvetiteljstvom i Francuskom revolucijom. Ovaj projekat je svetskom proleterijatu postavio zadatak sazdanja besklasnog društva u kome će biti isključena eksploatacija od strane drugog ljudskog bića. Marks je tvrdio da je put do dostizanja takvog društva socijalna revolucija, koja bi u civilizovanim društvima trebala spontano da se odvija. Revolucija bi najpre trebala da dovede do svrgavanja postojećih režima i uspostavljanja diktature proleterijata, a zatim do stvaranja bezdržavne strukture širom sveta koja se zove komunizam. Zaista, u ovakvoj strukturi nema mesta za religiju koju je Marks nazivao „opijumom naroda“. [Karl Marx, Zur Kritik der hegelschen Rechtsphilosophie, in: Karl Marx und Friedrich Engels, Werke, Band 1, Berlin: Dietz Verlag, 1976, S. 378.] Socijalna revolucija se zaista dogodila, ali ne u svim zemljama istovremeno. Desila se samo u jednoj, i, kao što nam je dobro poznato, nije dovela do stvaranja komunizma, već do miliona žrtava i decenija najsurovijeg terora.
Treći socijalno-politički projekat koji bi trebalo da pomenemo je nemački nacional-socijalizam. Njegove ideološke osnove su formirane pod uticajem ničeanskog učenja o smrti Boga: čovek je preuzeo mesto „ubijenog“ Boga u ovom sistemu. Oba ideologa, i Niče i Hitler, duboko su u svojoj suštini bili antihrišćanski. Hitler je nameravao da stvori novu religiju u kojoj su kao najviše vrednosti trebale da budu postavljenje rasa i krv. Još 1933. godine je govorio o svom pokušaju da „iskoreni hrišćanstvo u Nemačkoj, potpuno ga uništi do najsitnijih detalja“ i zameni ga „bogom prirode, bogom tog naroda, bogom njegove sudbine i krvi“. „Dosta rasprave – Stari Zavet, Novi Zavet čak i pominjanja Hrista… sve je to isto, jevrejska obmana. Sve je to ista stvar i neće nas osloboditi“, pisao je Hitler. [G. Raušning, Govorit Gitler. Zverь iz bezdnы, Moskva 1993, str. 51–54] Nacisti nisu imali dovoljno vremena da iskorene hrišćanstvo u potpunosti ili stvore novu religiju i usade je u mase. Pa ipak, tokom dvanaest godina njihove vladavine u Nemačkoj bilo je dovoljno da otpočnu Drugi svetski rat, unište milione ljudi i počine zverstva bez presedana u istoriji čovečanstva.
Iako se nesumnjivo suočavamo sa tri veoma različita socijalno-politička projekta, mnogo toga im je zajedničko. Najpre, posmatrano iz hrišćanske perspektive, oni izviru iz lažne antropološke premise i izopačenih pretpostavki o slobodi i dostojanstvu ličnosti. Drugo, odbacivanje tradicionalnog sistema vrednosti i zamenjivanje različitim utopističkim idejama. Treće, dovedeni su do krajnosti, nerazumnom i neljudskom mržnjom prema hrišćanstvu. Kao posledica, sva tri projekta su se katastrofalno odrazila na čovečanstvo i nanela mu neizrecive patnje.
Savremeni sekularni humanistički projekat se, doista, u mnogim aspektima razlikuje od gore pomenutih. Poređenje sa nacional-socijalizmom i komunizmom bi nesumnjivo duboko uvredilo savremene humaniste. Humanizam druge polovine dvadesetog veka izražen u „Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima“, javlja se kao reakcija na „varvarska dela koja savest čovečanstva pune gađenjem“ [Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, Preambula.], tj. kao reakcija na nacističke zločine. Međutim, humanisti odbijaju da sagledaju vezu između ovih zločina i antropoloških teorija koje su formirane u umu ateista i francuskih prosvetitelja osamnaestog veka i koje su razvili materijalisti devetnaestog veka. Humanisti ne priznaju da je „humanizacija“ morala kroz odbacivanje religioznih normi biti glavni razlog monstruoznosti francuskih revolucionara i kasnije komunista i nacista.
Savremeni humanisti ne odbacuju genetsku vezu svog pogleda na svet sa filosofijom prosvetitelja, niti sa rezultatima do kojih su takvi pogledi doveli tokom istorije. Savremeni humanisti se, takođe, nisu distancirali od antihrišćanskog patosa prosvetiteljstva. Naprotiv, oni i dalje insistiraju na nekompatibilnosti hrišćanstva sa progresom, vere sa razumom, religije i nauke. „Vera u molitvi koju Bog uslišuje, podrazumeva život i staranje o ljudima, da čujemo i razumno njihove molitve, i da možemo da im u tome pomognemo, poboljšana je i osavremljena vera,“ proklamovali su autori Humanistički manifest iz 1973. godine. [Humanistički manifest II, Uvod, izd. American Humanist Association] „Obećanja o besmrtnom spasenju ili strah od večnog prokletstva su iluzorna i štetna. Oni odvraćaju ljude od savremenih briga, od samoaktuelizacije, od sređivanja socijalnih neprilagođenosti… Tradicionalne religije su… prepreke ljudskom napretku“. [Ibid., pogl. Religija]
Istorija čovečanstva je još jednom pokazala utopijski karakter i destruktivnost humanističkih teorija izgrađenih na izvitoperenim antropološkim paradigmama, na odbacivanju tradicionalnih vrednosti i religijskih ideala, kao i na odbacivanju božanski ustanovljenim moralnim normama. Međutim, sve do nedavno su se takve ideje mogle realizovati u pojedinim zemljama. Ideja „planetarnog humanizma“ je opasna jer polaže pravo na svetsku dominaciju, nazivajući se normom koju svi ljudi moraju da prihvate i usvoje nezavisno od svog nacionalnog, kulturnog i civilizacijskog identiteta. Usađene sekularne humanističke ideologije na planetarnom nivou bi moglo da dovedu do kolapsa ne samo na nivou jedne ili nekoliko zemalja, već čitavog sveta.
Nikolaj Berđajev je 1946. napisao: „Humanizam, i shodno tome dostojanstvo čoveka se ponovo može uspostaviti samo iz religioznih dubina… Dostojanstvo ličnosti pretpostavlja postojanje Boga.“ [Nikolaй A. Berdяev, „Puti gumanizma“, Istina i otkrovenie, Sankt-Peterburg, 1996, str. 194.] Ove reči velikog ruskog filosofa, koje je izrekao malo pred kraj Drugog svetskog rata, odražavaju poimanje humanističkih karakteristika od strane tradicionalnog hrišćanstva. Crkva ateistima odbija pravo da monopolizuju ideju „humanizma“ i izjednačava ga sa militantnim ateizmom. Crkva se protivi diskreditovanju tradicionalnih vrednosti, navodno, u ime ustanovljenja slobode i dostojanstva čoveka. Crkva odoleva pokušajima da religiju nazove reliktom prošlosti i da je izbace iz društva, navodno, u ime trijumfa humanizma. Crkva odbacuje mit da je nauka, navodno, dokazala pogrešnost osnovnih postulata religijskih učenja. Crkva svoje razumevanje dostojanstva i slobode ličnosti smatra najvišim oblikom humanizma, ne manje „specifičnim“ i „progresivnim“ od antropoloških teorija savremenih agnostika i ateista.
Izvor: “The concept of the dignity and freedom of the person in Christianity and secular humanism”, Europaica, № 114, Brussels 2007.
Prevod: Jovana Lazić
