Катастрофични оптимизам
Песимистички приступ социјализму, какав у својим делима развија Андреј Платонов, није само лева депресија, већ и првина комунистичке пост/револуционарне свести која тугује и уздише за својим испуњењем у утопији свекосмичке заједнице, каква је због своје незамиливости смештена на исту раван са тоталном катастрофом: „И звезде ће нам долетати, и другови ће се отуд спустити, и птице могу да проговоре као деца којој је враћен живот – комунизам није шала већ смак света“ (Андреј Платонов, Чевенгур).
Будућност је незамислива а садашњица неподношљива, то је истински револуционарна ситуација, или очај у служби промене који говори да је револуција у току: „социјализам би требало да почне одмах или ћемо поумирати,“ тврде житељи комуне из Чевенгура.
Али хитност промене неподношљивог стања није могуће преточити у трактат о светлој будућности. Наша имагинација, условљена бременом прошле и садашње несреће, не може да замисли будућу срећу а да то не буде нашминкана пројекција суморне садашњице. Као што су пионири авијатике своје летелице конструисали као вештачке птице које машу крилима, па таква дословна имитација дате стварности није могла да функционише, тако и рефомистички футуризам, у стварности може бити само нефункционални орнихоптер. А што је још горе, утопија би се могла реализовати на малигни начин. Као што се и машта о апаратима који машу крилима реализовала: У облику малих вештачких инската који шпијунирају и преносте отров. Редукујући сан о лету у слободу, на кошмарну, ропску јаву у којој нас дисциплинују смртоносни и безосећајни дронови, док о нашој судбини одлучују алгоритми.
Према томе, рудименти будуће среће крију се овде и сад у порицању датости, а онда када се у измењеним пост-револуционарним условима отворе сасвим нове, још неслућене могућности, у новој срећи на којој треба градити будућност.
У борбу са неподношљивом неправдом још увек нас гони несвесна, неиздржива, жеђ за правдом. Сиромашни, гладни, који плачу, омрзнути, одбачени, осрамоћени, на лошем гласу (Лк 6, 21–22), блиски су животињама које „не знају плакати да би у сузама и слабљењу срца нашле себи утеху и опрост непријатељу. Оне делују, желећи да своју патњу уморе у борби, у мртвом непријатељевом телу, у сопственој погибији“.
Овако Платонов описује упорност орлице којој је јунак његове приповетке „Џан“, бољшевик Чагатајев у самоодбрани упуцао мужјака-орла и дете-птиче, па се орлица „жива и несрећна“ данима враћала на место злочина безнадежно кидишући на „убицу“, упорна до своје смрти или до победе.
Они који су већ изгубили све укључујићи и живот, не одустају од борбе, све до победе или до своје друге смрти, па и после смрти (јер „гробови наши бориће се с вама“)!
Неизбежни пораз неподношљиве неправде биће победа правде за најниже на лествици бића, за оне који су пали ниже од лумпен-пролетера, за животиње и за мртве.
Следећа епизода из Платоновљевог „Џана“ илуструје ово. Чагатајев, бољшевик, послан да набеднији народ на земљи, Џан, научи комнизму, лутајући далеком степом наилази на мртву корњачу:
„На крају је угледао малу корњачу. лежала је непомично истегљеног врата с немоћно испруженим шапицама – не чувајући се под оклопом, угинула је овде на путу. Чагатајев… је однео на страну и закопао у песак. Та корњача је сад ближе његовој покојној жени.“
Шта на лествици бића може бити ниже од животиња и умрлих? Наравно угинула животиња. А од мртве животиње? Хришћански одговор је Христос, јер у хришћанској традицији, Месија нас не сусреће одозго, него одоздо. Колико год да пропадамо он је још ниже. Љубав према умрлој корњачи која је будући мртва, још ближа нашим умрлим, чини и нас, у свеопштој солидарности, блискима „смећу света“ (1Кор 4, 13) чија је победа неумитна или света бити неће.
За Платонова будућа срећа животиња је „нужна и сигурна“, а њен садашњи облик је нихова нерефлексивна туга која није ништа друго него мукла нада очајника. Тако је опет Чагатајев на свом путу кроз забачену пустош: „Угледао камилу која је седела попут човека, одупревши се предњим ногама о пешчани нанос… мршава, спале грбе, уплашено је гледала црним очима, као уман човек… тада је затворила очи, учинила је то зато што није знала како да плаче… у унутрашњости сиротих бића постоји осећање њихове друге, срећне судбине, нужне и сигурне – чему тако теже и на шта чекају?“
Између самих слова Платоновљевог питања, као да у неком трансисторијском дијалогу месијанске наде, одјекује одговор апостола Павла: „Жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији… јер знамо да сва твар заједно тугује и уздише до сада… са надом… да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије.“ А то се, уствари: „Дух моли за нас немуштим јецањем“ (Рим 8, 22–26).
Можда нико није тако упечатљиво пружио реч животињском немуштом јецају као Роза Луксембург у свом писму из немачког затвора. Из затворског дворишта којим је као кажненица шетала, могла је видети бол њених сапатница у борби против рата, а то су поробљене животиње, биволи из Румније, немачки ратни плен. Ове животиње навикнуте на слободу било је тешко приморати на теглећи посао, па су их војници диспилиновали суровим батињањем. Једанпут, животиње нису могле повући високонаслагани терет преко прага, да би под батинама најзад у томе успеле, али једна је крварила пред Розиним очима, и ево подужег одломка из њеног писма у коме потресно описује трауматичну сцену:
„Соњичка. пословично је, колико је бивоља кожа дебела и жилава, а ипак је била раздерана. Након тога стајале су животиње код товара сасвим мирно, исцрпљено, и једна, она која је крварила. гледала је преда се. У црним благим очима и у црном лицу имала је израз заплаканог детета. Био је то управо израз једног детета, које је строго кажњено, а не зна ни зашто ни због чега, ни како би могло умаћи тој муци и суровој сили. Стајала сам пред том животињом, а она ме је погледала, тако да су ми сузе потекле – биле су то њезине сузе. Ни за најмилијим братом се не може болније уздрхтати него што сам ја у мојој немоћи уздрхтала над овом тихом боли. Како су далеке, недокучиве: изгубљене сочне зелене -паше Румуније Како ли је само другачије тамо сунце сијало. вјетар дувао. Како ли су само другачије били лепи гласови птица и мелодични зов пастира. А овде – тај страни и страшни град, загушљива штала, одвратно пљесниво сено помијешано с гњилом сламом, ти страшни људи и – ударци. Та крв. која тече из свеже ране… О мој сиромашни биволе, сиромашни љубљени брате. обоје стојимо овде немоћни и тупи и само бол, немоћ и чежња нас уједињује. Међутим су се затвореници запослено журили око кола. истоваривали су тешке вреће и вукли их у кућу, а војник је турио обе руке у џепове од панталона и шетао се… И читав тај страшни рат прошао је у мислима пред мојим очима“ (Роза Луксембург, Писма).
Роза исповеда да док она плаче, то уствари, мученичке сузе бивола теку њеним лицем. Као што и њено писмо формулише безгласну муку поробљених створења, жртава бесмисленог рата којима је (као и милонима људи) украдена слобода.
Класна борба живе ваге
Животиње, пре свих хуманих пролетера, јесу презрене на свету. Оне су увек невидљиви сужњи, чија се смрт не региструје, а чији се живот мери у килограмима. Све данашње „дивље“ животиње од којих се многе (капиталистичким екоцидом) неповратно истебљују, у перспективи су домаће, јер их империјализам људске врсте види као потенцијално робље. Већ сам израз „дивље“ значи да их треба доместификовати и ставити у службу господара као некада црне робове. Џон Хрибал наводи сведочанство Сема Паркера ослобођеног роба, из ког се види како су робови у САД-у, били свесни да деле исту судбину са осталим животињама: „Као дивљу младу радну животињу, и мене је требало сломити јармом горког и доживотног ропства. У својој бившој ситуацији, сада видим тачке сличности са ситуацијом волова. Они су били власништво, и ја сам; њих је требало сломити, и мене је“. Зато Хрибал закључује. „Нису само африканци били на плантажама и у градовима, били су ту: африканци, волови и свиње (Jason C. Hribal, Animals, Agency, and Class).
Колико год да је људско друштво напредовало, различита бића која ми класификујемо под једно збирно име „животиње“ и даље су „црнци“ и „индијанци“ света. Оне црначки раде на плантажама, фармама, истребљу их у лабораторијама, масакрирају у кланицама; док се преживели остатак, те екстра хумане „индијанске“ популације ради забаве, мобилише у циркусе, затвара у резервате и зоошке вртове. Ретки срећници су изабрани да буду кућни љубимци, а несрећни примерци ових кућних робова, ћефом својих господара претварају се у лумпенпролетере луталице.
Али животиње нису пролетери тек матофорички речено. Оне заиста то јесу и по положају израбљиваних у процесу производње, и по сопственој вољи да експлоататору пруже отпор. Ово земаљско робље јесте субјект. Животиње по Хрибалу: „Имају субјективну инстанцу. Оне раде и производе. Оне пружају отпор и боре се. Оне преговарају са људима о стварности и границама сопствене експлоатације. Саме животиње биле су снага у друштвеним променама. Глумећи незнање, одбацујући команде, успоравајући, отежући ноге, не радећи без адекватне хране, одбијајући посао по дневној врућини, правећи паузе без дозволе, одбацујући прековремени рад, жалећи се вокално, вршећи отворену ситну крађу, као и тајне ситне крађе, заобилазећи нове задатке, кроз лажну послушност, ломљењем опреме, бегом, и кроз директну конфронтацију“ (ibid).
Упркос предрасудама теолога и филозофа према којима животиње немају душу, разум, свест, или личност, господари су акције ових створења одмах препознавали као свесни отпор: „Свиње су бежале из обора, пси су крали додатну храну, Овце су прескакле ограду тора. И сваки од таквих чинова отпора био је у потпуности препознат од фармера, возача, надгледника, менаџера, баш као то што је и био: као чин отпора“ (ibid).
А пошто побуна мора бити угушена: „Власници су им подрезивали крила, заслепљивали очи, засецали тетиве. Животиње су штројене. Рогови су одсецани. Свака од ових пракси је унапређивана и стандардизована. А за оне животиње чија се непокорност једноставно није могла зауставити, ту је била коначна мера: смртна казна“ (ibid).
Животиње су се бориле – живећи, радећи, патећи, одупирући се, и умирући, па зато Хрибал закључује: „Историја капиталистичке акумукације је много више него тек историја човечанства… Ко је изградио Америку, питају уџбеници? То су учиниле животиње“ (ibid).
Нису се животиње узалуд бориле, за понешто су се и избориле. Класна борба са експлоатотором човеком, резултирала је компромисним технолошким напретком: „Никада се није радило о томе да коњи нису могли да раде више, брже, или дуже. Пре је била у питању чињеница да су они (за разлику од мотора на сагоревање) имали свесну способност да одбију да поступе тако“ (ibid).
Половином XIX века покрет за права животиња постао је толико снажан да се више није могао игнорисати, и тако је извојевана мала победа: „Кроз комбиновани отпор – коња, мазги, и људи наступио је историјски прелаз са радне животињске-снаге на парну-снагу. То није био прогрес, то је био крај преговора“ (ibid).
Месијанска животиња
Све три кључне етапе месијанског искупитељског дела, Христово рођење, почетак његове проповеди и одлазак на страдање, отпочеле су уз сарадну животиња: Месију је у Јерусалим на спасоносно страдање понео магарац, (а у средњовекковном имагинаријуму веза Христа и магарца је на граници тироморфизма). Такође, Христос се родио у штали међу домаћим животињама, а своју месијанску делатност је започео у друштву „дивљих“ животиња, које су имале историјску улогу, аналогну есхатолошкој улози какву „четири животиње“ (τέσσαρα ζῷα) имају у Јовановом Откривењу (Отк4, 6 – 8), а то је да, просто, радосно бораве у присуству Месије, који „би са дивљим животињама, и анђели му служаху“ (Мк 1, 13). Животиње и њима овде прибројани анђели, могли би бити историјски и метаисторијски, израз истог мирног и екстатичног, „животињског“, вечног живота месијанске Животиње и Бога (Отк4, 5–6; 4, 13–14).
То је Зое живот у слободи каквим, неузнемирени нашим „полицијским“, грађанским преокупацијама, изван Олигополиса, живе анђели и/или животиње. Маркова Фраза “ην μετα των θηριων”/би са дивљим животињама“, означава међусобно пријатељство Христа и животиња и њихов присни савез и са-живот.
„Митсеин/сабиће“, непревазиђени Хајдегеров израз за друштвену природу бића као таквог, дослован је превод ове јевађеоске фразе „einai meta…“ којом Марко описује Христов боравак у животињском друштву, током кушања од Сатане у Јудиној пустињи (Мидбар Јехуда).
Прве речи које Месија изговара, остављаући иза себе животињско друштво и ступајући у људски полис јесу „Покајте се и верујте у јеванђеље“ (Мк 1, 15). Христос је позвао своје апостоле да проповедају јеванђеље (добру вест) сваком створењу (Мк 16, 15), али је на покајање позвао људе.
Imago
Овде се дотичемо сржи проблема. А то је: Шта, у хришћанској перспективи, разлкује људе од осталих животиња? Како схватити библијску тврдњу да је човек слика Божија?
Свакако не као вредносни суд и субординацијски принцип, како је пречесто imago Dei схватан. А то значи као нека врста божанске плаве крви у човеку каква људе чини аристократама чије су робље или послуга сва остала створења. Тако се израбљивање творевине и угњетавање створења легитимизује позивањем на имаго, као на племнито порекло. Овакво читање било би одраз феудалног схватања друштвених веза као односа непосредне доминације виших над нижима, где би човек на остала бића гледао са висине, у шта се одлично уклапају класична именовања човека круном стварања И царем творевине. У таквом читању imago Dei је инсигнија моћи. Буржујско, пак, читање, човека би видело као власника осталих живих бића који на њих гледа као на потрошну робу и средство за добит што добро илуструју речи Друге Петрове посланице, „бесловесне животиње, по природи саздане за лов и трошење“ (2Пет 2, 12). Ту је imago нека врста капитала, повереног бизнисмену човеку од инвестиционе банке Свете Тројице, на основу ког човек сва остала бића поседује као робу.
Данас, када је људска тржишна активност кључни фактор у вртоглавој стопи изумирања врста, више него икад, неопходно је егалитаристичко читање, првог (тзв свештеничког) извештаја о стварању човека као Божије слике, и критичко преиспитивање вековима злоупотребљаване, референце на Божији благослов првим људима: „Рађајте се и множите се, напуните земљу и покорите је! Владајте над рибама морским, над птицама небеским и над сваким живим бићем, што се миче на земљи!“ (1Мој 1, 28).
Сама нарација овог библијског текста интерно искључује субординацијска читања и потенцира егалитаристичко схватање слике и власти.
Наиме, стварање, и животиња као живих душа и човека као Божије слике да би њима „владао“ (1Мој 1, 26), окончано је истога („шестог“) дана. Што би требало читати као њихову међусобну сродност. А у том истом стиху спомиње се и стварање по слици и објашњава се шта то у ствари значи. Imago Dei је човеково функционално својство. Као Божија слика, људи би требало да управљају творевином слично Богу који ју је створио. А Бог Библије за разлику од Вавилонског Мардука и осталих конкурентских богова тадашњих космогонија, не ствара потчињавајући друге силе себи у некој врсти грађанског рата, него кенотички, повачећи се сам како би „направио места“ за своја вољена створења. Човек је позван да у односу на друга створења чини то исто (Фил 2, 5).
Осим тога што су створени истог дана, људима и животињама била је поверена и иста биљна храна, и то једнима плодови а другима трава. А то што у библијској причи о стварању нема предатора, јасно говори о томе да је Божија слика у служби осталих створења, Не на било чију штету него на добробит свих (Удахњивање духа у нос првоствореног из Другог, тзв. јахвеистичког, извештаја о стварању, и потоње именовање животиња од стране човека, такође би се могло читати у истом духу човековог богоподобног служења осталим бићима).
Тек након човековог неуспеха да спроведе владавину мира у космосу, изокреће се ланац исхране, те Бог, након потопа, својим благословом потврђује ово дато стање и бића постају месождери а између људи и животиња више нема нежне брижности него влада страх (1 Мој 9, 1–6). Ипак Бог успоставља савез мира и са људима и са животињама – које су, према томе, такође аутономне особе способне за Божанско савезништво чему је, од сада, знак дуга (1 Мој 9, 9–13). Овај месијански савез мира остварен је у Месији Исусу. А испуниће се у његовом царству. Као што Месија (слуга Исаијине школе) није дошао да му служе него да служи (Мт 20, 25–28), и људски род као „месијанска врста“ требао би бити род слугу свих осталих земаљских створења.
Месијанско доба Исаија описује као мир између свих створења, која се опет враћају изворном вегетеријанству: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дете водиће их. И крава и медведица заједно ће пасти, младунци њихови лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дете које сиса играће се над рупом змије, и дете одбијено од сисе завлачиће руку у рупу змије отровнице“ (Ис 11, 6–9; 65, 25). У светлости такве есхатолшке наде испричана је и прича о стварању из прве главе књиге постања. Тамо описани мир, више прескриптиван него дескриптиван, је есхатолошка нада контрастирана са мрачним историјским датостима.
Ситуацију описану библијским наративом можемо сажети овако: Најпре, примитивни комунизам раја, затим контрареволуција пада и пост-потопна рекционарна рестаурација, и најзад, есхатолошки комунизам пророка Исаије и Откривења.
