Jirgen Moltman (1926–2024)
Svaki vernik je teolog
Neki ljudi mogu smatrati da se pravi teolog mora školovati u nekoj čuvenoj bogosloviji ili studirati na bogoslovskom fakultetu, kako teolozi treba da znaju jevrejski, grčki i latinski jezik. Oni treba uspešno da polože raznorazne teološke ispite i moraju imati makar doktorat iz teologije. A zaista vrhunski teolog vodi katedru, prevashodno katedru za sistematsku teologiju, jer je sistematska teologija kruna svih teoloških disciplina. Niko nije iznad profesora teologije osim samog Boga. A Bog je radoznao da otkrije šta profesor ima da kaže o njemu, i shodno tome je prema njemu trpeljiv sa dozom božanske ironije. Ali kako bi sačuvao profesore teologije od preuznošenja, nešto veoma neprijatno dogodilo se prilikom stvaranja. Legenda popularna u nemačkim akademskim krugovima tekla je na sledeći način.
Nakon što je Bog stvorio ljudska bića, on je među njima stvorio najlepše, najpametnije i najdivnije stvorenje koje je mogao zamisliti: nemačkog profesora teologije. I anđeli su pristupili i divili mu se. Ali uveče tog istog dana đavo je došao i stvorio najružnije, najgluplje i najodvratnije stvorenje koje se može zamisliti – bio je to profesorov kolega. Ovo je, naravno, veoma zastrašujuće za osionog profesora, ali, na kraju krajeva, njegov kolega je takođe samo profesor. Tako da svako rivalstvo i konflikt, takoreći, ostaje u porodici.
Međutim, studenti predstavljaju mnogo ozbiljniji problem. Profesori u Nemačkoj predaju onako kako mogu i predstavljaju sebe upravo kao profesore. Ono što oni vide pred sobom u učionicama jesu potencijalni doktorandi, korisni asistenti i budući profesori koji su predodređeni da jednog dana nastave njihov naučni rad. Ali u stvarnosti većina studenata u njihovim učionicama uopšte ne žele da se late akademske karijere. Oni žele da budu sveštenici u svojim parohijama u Crkvi. Žele da znaju kako će im kasnije ove bogoslovske teorije pomoći u njihovim propovedima, pastirskom radu i izgrađivanju zajednice. Ali o tome veliki broj profesora nema pojma, jer oni sami nikada nisu bili sveštenici u konkretnoj crkvenoj zajednici, i – makar u Nemačkoj – nemaju blizak odnos sa svojim lokalnim crkvama.
Tako se na teološkim fakultetima stvara jaz između akademske teorije, s jedne strane, i pastirske prakse, s druge – otvoren i neprijatan rascep. I studenti koji nakon toga dođu u svoje zajednice ponosni na svoj doktorat iz teologije postaju čudni i daleki običnim hrišćanima; oni, iako je to bolno, moraju da prekorače preko širokog rascepa između obrazovanih i neobrazovanih, i najpre moraju ponovo da nauče da u Hristu razlika između „Grka i varvara“ ništa ne predstavlja, već da su svi jedno. Nakon svega, apostoli, i muškarci i žene, nisu imali doktorate i – možda izuzimajući apostola Pavla – niko od njih ne bi ni položio naše teološke ispite.
Imam živo sećanje na svoju prvu crkvenu zajednicu. Studirao sam teologiju u Getingenu, stekao doktorat, i došao u malu seosku crkvu blizu Bremena. Šezdeset malih gazdinstava, 500 duša i 3.000 krava – tako da sam tamo stajao za propovedaonicom sa svim svojim znanjem, osećajući se prilično kao budala. Srećom, proveo sam nešto više od tri godine u teškoj „životnoj školi“ i živeo sa seljacima i radnicima u zatvoreničkim logorima u Škotskoj i Engleskoj. Tada sam propovedao na osnovu ovih iskustava, a ne iz svojih beleški koje sam vodio na predavanjima u Getingenu. Možda ja nisam bio sjajan učitelj svojoj zajednici u Vaserhorstu (Wasserhorst), ali sam zaista tamo naučio nešto: naučio sam i shvatio „teologiju naroda“. Svaki hrišćanin, bilo muškarac ili žena, mlad ili star, koji veruje i uopšte promišlja o toj svojoj veri – jeste teolog. U ovim seoskim porodicama naučio sam da vrednujem uopštenu teologiju svih vernika. Razumeo sam šta je Luter mislio pod onim što je rekao: Svi smo mi teolozi.
Omnes sumus Theologi, tj. svaki hrišćanin.
Omnes dicimur Theologi ut omnes Christiani. (WA 41, 11)
Od tada sam znao da ako akademski teolozi ne prilaze ljudima, skupljajući i učeći opštu teologiju naroda i radeći za narod, izgubiće svoje utemeljenje. Njihova teologija će postati apstraktna i sterilna i neće imati šta više da kaže studentima koji se uče na teološkim fakultetima kako bi mogli da služe u svojim parohijskim zajednicama na najbolji mogući način. Ali s druge strane, ovo znači da teologija nije samo zadatak teoloških fakulteta. Ona je zadatak celog naroda Božjeg; celokupna hrišćanska zajednica na zemlji traži, čezne za razumevanjem.
Akademska teologija nije ništa drugo do metodsko, školsko i naučno prodiranje i prosvetljenje onoga što hrišćani na sabranjima sami promišljaju, ako veruju i žele da žive sa Hristom. Dobra teologija – mislim na Atanasija, Avgustina, Lutera, Šlajermahera i Karla Barta – jeste u osnovi jednostavna, jer je jasna. Samo je nejasna teologija složena i teška. Suštinske ideje svakog velikog teološkog sistema zahtevaju ništa više od jedne strane. Istina je da je Karlu Bartu trebalo više od 8.000 stranica za njegovu Dogmatiku Crkve, a i tada ona je bila još uvek nezavršena. Ali čak i naklonjeni kritičari su opravdano prigovarali kako „istina ne može biti tako duga“. Bart je to znao, te je takođe napisao kratak uvod i sažetak svoje teologije. Mnoge stranice Dogmatike Crkve jesu bogoslovska doksologija „beskrajno darežljivog Boga“, kako je Bart voleo da naziva Boga, a kao što znamo, bogoslovsko hvaljenje Boga ne zna za kraj.
Rekao sam da svako ko veruje i promišlja o toj svojoj veri jeste teolog. Postoji zajednička teologija svih vernika, koja je osnov školskoj teologiji na bogoslovskim fakultetima. No, da li ovo znači da hrišćanska teologija može biti samo „doktrina vere“, da iskoristimo ime koje je Šlajermaher dao svojoj teologiji? Da li ovo znači da samo ljudi koji su „vernici“ ili su „ponovo rođeni“ mogu da izučavaju i poimaju bogoslovlje? Vera je srž bogoslovlja, a iskustvo „ponovnog rođenja u živoj nadi“ jeste (iz)vanredno iskustvo. Ali zbog svega toga teologija nije tu samo radi verujućih, jer Bog nije samo Bog vernika. Bog je Stvoritelj neba i zemlje. Bog nije isključiv, poput verovanja u Boga. Bog je vaseljenski, kao što su to sunce i kiša (Mt 5, 45). Teologija samo za vernike bila bi verska ideologija hrišćanske verske zajednice, sektaški mentalitet jedne grupe, ezoterijsko, tajno učenje koje može shvatiti samo grupa iniciranih. Ali ovo bi bilo u suprotnosti sa Bogom koji se javno otkrio, Bogom Avrama, Isaka i Jakova, Ocem Isusa Hrista. Nemački pijetizam je jedno vreme negovao ideal teologije preporođenih (theologia regenitorum), ponovo rođenih. Ali ta teologija nije odvela javnoj objavi Jevanđelja i misionarskoj vaseljenskosti.
Ateisti takođe mogu biti teolozi
Raspravljajući o pokušaju da se teologija ograniči samo na hrišćane, dopustite mi da upitam: nije li svaki neverujući čovek koji ima nekog razloga za svoj ateizam takođe teolog? Ateisti koji imaju nešto protiv Boga, i stoga poriču njegovo postojanje, obično dobro znaju za to svoje poricanje ili gubljenje – ponekad bolje i od vernika koji manje ili više puštaju da Bog bude Bog. Pre nego što sam počeo da izučavam teologiju, bio sam jedno vreme pun entuzijazma prema Fridrihu Ničeu, koji je duboko uticao na savremeni ateizam, nihilizam i današnji postmodernizam. Ali kada sam pročitao njegovu knjigu Antihrist, znao sam da je hrišćanstvo sa svojim moralnim saosećanjem bilo u pravu, a ne Niče sa svojim nemoralom natčoveka. Sama stvar koju je on osudio za mene je bila najbolja od svih. Postoji protestujući ateizam, koji poriče Božje postojanje zbog stradanja nevinih, čiji se plač izvija do nebesa.
Upravo sam pročitao intervju sa Poli Tojnbi (Polly Thoynbee) u časopisu Treći put (Third Way, avgust 1998), u kome se ona žali: „Kako se [Bog] usudio da stvori patnju? Ja je ne želim.“ I protestovala je: „Hrišćani su, nažalost, u zabludi.“ Ovaj ateizam ili antiteizam je duboko teološki, jer pitanje teodiceje – ako postoji Bog, otkuda sva ova patnja? – jeste takođe suštinsko pitanje svakog teologa, od Jova do Hrista, koji umire na Krstu uz povik „Bože moj, zašto si me ostavio?“
Dostojevski je izvanredno opisao dve strane teologije, verujuću stranu i stranu sumnje, kod braće Karamazovih, Aljoše i Ivana. Obojica se rvu s Bogom pred licem besmislenosti stradanja u svetu. Ali Aljoša veruje, a Ivan se protivi. Jedan se pokorava, drugi buni.
Priča koju Ivan govori dovoljno je užasna: ruski zemljoposednik koji je nahuškao svoje pse na malenog dečaka i dopustio da ga rastrgnu. Dečakovu majku su prisilili da to gleda. „Kakva je to harmonija u kojoj postoji pakao poput ovog?“, vapio je Ivan, i kazao: „Postoji li u celom svetu biće koje bi moglo i imalo prava oprostiti? Ja neću harmoniju, iz ljubavi prema čovečanstvu je neću. Bolje da ja ostanem pri neosvećenoj patnji… Ne da ne prihvatam Boga, nego mu samo ulaznicu, sa najvećim poštovanjem, vraćam natrag. Shvati me, ja prihvatam Boga, ali ne prihvatam svet koji je Bog stvorio. Ne mogu da se rešim da ga prihvatim“.
A njegov brat Aljoša odgovara blago: „To je pobuna. Ti kažeš: Postoji li u svemu svetu biće koje bi moglo i imalo prava oprostiti?“ Pa to biće postoji, i ono može sve oprostiti, sve i svakome, za sve, zato što je ono samo prolilo svoju nevinu krv za sve i za svakoga. Ti si zaboravio na njega, a baš na njemu se zgrada i zida [mislio je na Carstvo Božje], i njemu će se i uskliknuti: Tvoja je pravda Gospode, jer su svi Tvoji putevi otkriveni“.
Protestujući ateizam ovde, teologija Krsta tamo. Dostojevski opisuje svoj sopstveni portret u suprotstavljenosti braće Karamazovih. I mislim da je isto i sa teolozima. Svesni smo da su u nama obe strane, buntovanje protiv Boga koji dopušta tako besmisleno stradanje i vera u raspetog Boga, koji strada sa žrtvama i oprašta zločincima. Ličnost koja se nikada nije „suočila“ sa Bogom poput pravednog Jova, ne razume raspetog Hrista. I obratno, ličnost koja ne veruje u Boga i Njegovu pravdu takođe završava time da se više ne buni protiv ovog sveta prepunog nepravde.
Istinska vera u Boga nije naivno, detinjasto poverenje. To je stalno nadilaženje neverovanja: „Verujem, Gospode, pomozi mome neverju“. Duboka vera proizrasta iz patnje i sumnje, muke i bunjenja koja dopuštamo. Život nije pravedan, ali je Bog dobar. Istinska vera jeste snaga da se kaže „ipak“ i da se postojano odoleva u iskušenjima. Ljudi koji prepoznaju Boga u liku raspetog Hrista imaju unutar sebe protestujući ateizam – ali kao nešto što su nadišli. Tako, ja mogu razumeti ateiste koji se ništa više ne mogu osloboditi svog ateizma nego što se mogu osloboditi Boga koga odriču.
„Ne volim ove ateiste“, rekao je jednom katolički pisac Hajnrih Bol, koji je bio izuzetno važan za posleratnu Nemačku. „Ne volim ove ateiste. Oni uvek govore o Bogu.“ Iskusio sam istu stvar kao student sveštenik u sekularnom Bremenu. Voleo sam društvo „necrkvenih“ ateista, jer oni imaju nešto protiv Boga. Dok sam bio sa njima, osećao sam se potpuno slobodnim da govorim o Bogu i veri, ponekad čak slobodnije negoli u društvu dobrih i vernih koji su bili u miru sa Bogom. Moje iskustvo iz tog doba me je naučilo da teologija nije samo nešto za „insajdere“; ona je i za „autsajdere“ isto tako. Prema tome, teolozi ne smeju da poznaju samo one posvećene i vole samo verujuće; moraju takođe da znaju bezbožne i da ih vole.
Kako se postaje istinski teolog?
Pod „istinskim“ podrazumevam ovde ličnosnu stranu teologije i njene egzistencijalne dubine. Teologija nije neka objektivna nauka koja se bavi dokazivim podacima i ustanovljenim činjenicama. Ona ne pripada sferi objektivnog znanja kojim možemo raspolagati. Naučni koncept znanja nije primenjiv na teologiju, zato što interesovanje koje podstiče teološko traganje za znanjem ne može biti „znanje je moć“ (Frensis Bekon). Teologija nema kao svoj cilj poznanje svog predmeta, Boga, kako bi njime dominirala. Teologija pripada oblasti znanja koje podržava postojanje, koje nas ohrabruje da živimo i pruža utehu u umiranju. Ona je znanje o stvarima na koje se možemo osloniti. Ona takođe pripada oblasti znanja koje nam pruža oslonac, znanja za kojim tragamo kako bismo uvideli stazu kojom treba ići.
Teologija takođe ne pripada oblasti tehnologije, veštini koju usvajamo kako bismo ovladali stvarima, kontrolisali osećanja i manipulisali društvom. Naravno, svaki sveštenik i učitelj ima potrebu za znanjem kako voditi crkvu ili održati čas. Ali istinski teolozi su mnogo više od dobrih verskih menadžera/organizatora, jer njihova srca moraju biti u onome što rade. Bez lične autentičnosti, niko neće verovati u istinu njihove poruke.
Teologija ima samo jedan problem: Boga. Bog je naša strast, naša muka i naša nada. Ali kao što se kaže u molitvi Čuj, Izrailju, Bog se može ljubiti samo „iz sveg srca svojega, i iz sve duše svoje i iz sve snage svoje“ (Pozn. 6, 5) ili se uopšte ne ljubiti. Nemoguće je voleti Boga ako smo polovična srca ili uma, ili samo u prolazu, kao kad bi naša ljubav imala radno vreme. Teolog mora da prinese sopstveno postojanje u svoju teologiju. Kjerkegor je bio u pravu kada je rekao da je ovde „subjektivnost istina“. Ali ako pridamo svoje sopstveno postojanje traganju za bogoslovskim znanjem, odmah ćemo osetiti da Bog nije filosofska ideja niti religijska tvrdnja. Bog je zastrašujuća a ipak fascinirajuća tajna (mysterium tremendum et fascinosum). Zatečeni smo u ličnoj borbi sa Bogom, poput Jakovljeve borbe na potoku Jabok (mesto Fanuil). „Strašno je pasti u ruke Boga živoga.“ Mi izlazimo iz ovih borbi sa Bogom ne samo hramljući već takođe bivajući blagosloveni. Jer stara, mudra bogoslovska izreka nam govori „poznati Boga znači patiti od Boga“. Mi „patimo od Boga“ kada osećamo njegovo odsustvo, kada Bog „skriva svoje lice“, kako kazuju Psalmi; mi neposredno doživljavamo bogoostavljenost Isusovu na Krstu kada se „tamna noć duše“ spušta na nas i ne može pronaći odgovore na našu zapitanost: Bože moj, zašto? Samo ćutanje. Luter je ovo opisao na osnovu sopstvenog iskustva u svom drugom predavanju o Psalmima, 1519. godine:
Živeći – ne, još više umirući i budući osuđen na pakao – čovek zaista postaje teolog, ne znanjem, čitanjem ili razmišljanjem. (Vivendo, immormoriendo et damnando fit theologus, non intelligendo, legendo aut speculando) (WA 5, 163)
Rekavši ovo, on naravno nije osudio učenje, čitanje ili znanje, već je pak nepogrešivo ukazao na lična iskustva Boga iz kojih izvire teologija i rađaju se teolozi. Ova teologija nije poput nauke ili tehnologije. Ovo je teologija kao mudrost koja je mudra zbog života i iskustva smrti: sapientia.
Pre nego što su ljudi postali psihoanalitičari, morali su najpre podvrgnuti sebe analizi. Mislim da je isto tačno i za istinske teologe. Istinski teolog mora da se obraća i suoči sa svojim ličnim iskustvom Boga – sa svojim strahom od Boga i radostima u Bogu. Teolozi treba da saobraze svoja lična iskustva bogoostavljenih grešnika i iskustvo Bogom oslobođene dece, kojoj je oprošteno i koja su ponovo rođena za istinski život. Oni moraju biti stalno svesni ovih stvari i ne smeju ih potiskivati, naročito ne negativna iskustva sebe pred Bogom. Dobro je ako možemo u čovekovoj teologiji zapaziti njega samog, u besedi – propovednika i u društvu teologa – ljudsku ličnost. Stoga, teolozima treba hrabrost njihovih sopstvenih ličnih ubeđenja. Oni moraju slediti svoju sopstvenu savest prvo i najviše, u svim stvarima, i ne smeju nevoljno gledati na crkvene autoritete ili ulaziti u sukob sa većinom u zajednici. Niko ne sme da dela suprotno savesti. To je drevni, univerzalni hrišćanski princip.
Kako se postaje istinskim teologom? Luter je za ovo odredio jednostavan obrazac i lak za pamćenje: oratio – meditatio – tenatio. Luter je verovatno preuzeo ovu trijadu iz monaškog predanja, ali je ona takođe od pomoći i u sekularnom svetu.
Oratio: razumem da prvi izraz – molitva – znači ne samo posebno vreme za molitvu već svest o celokupnom životu sa Bogom i pred Bogom, moleći se, blagodareći, žaleći se, sumnjajući, pateći, pevajući i radujući se, i sa svim drugim projavama života. U svetu mi vajamo svoje živote i delo. Ali pred Bogom mi prostiremo svoj život, i odgovaramo Bogu za ono što činimo. Molitva zaista nije ništa drugo do životna avantura sa Bogom. Najbolja pomoć za ovo može se naći u Psalmima i himnama.
Potreba za naročitom bogoslovskom molitvom za poznanje Boga i sebe temelji se na činjenici da naše znanje o Bogu nije objektivno dosežno, jer Bog nije objekat. Kako bismo poznali Boga, Bog mora da nam dopusti da bude spoznat. „U tvojoj svetlosti vidimo svetlost“ (Ps 36, 9). Stoga svako poznanje Boga zapravo započinje molitvom za Božje otkrivenje i prosvetljenje u Duhu: epiclesis. U molitvi mi sebe otvaramo za ono što Bog čini u nama. Bez ovog unutrašnjeg otvaranja niko ne može videti ko je Bog i šta on čini u nama. Anselmo Kenterberijski je otpočeo svoju knjigu o dokazima za postojanje Boga molitvom da ga Bog prosvetli. Za njega je teologija još uvek bila dve stvari: razgovor sa Bogom i razgovor o Bogu.
Snagom naše verske fantazije mi možemo obožavati mnoge predstave Boga i izmisliti nova imena za božansku tajnu. Ali postoji li neki kriterij koji će nam reći šta je istina? Ja verujem da je molitva provera teološke imaginacije. Moleći se, blagodareći i slaveći, osećamo šta će učiniti i šta neće. Kada se okružimo Božjim obraćanjem nama, ne samo time što „sve prolazi“, niti onim „da će sve uraditi“. U molitvi naša najbolja teologija postaje relativna. „Koncepti stvaraju idole. Samo čuđenje shvata“, ispravno je kazao Grigorije Niski. A molitva je veliko čovekovo čuđenje pred neopisivom blizinom Božjom, koja nas okružuje sa svih strana. U čuđenju mi ponovo postajemo kao deca, i zapažamo „širinu“ Carstva Božijeg koje se pred nama otvara (Lk 18, 16 i dalje). Početak i cilj svakog bogoslovskog poznanja jeste čuđenje.
Meditatio: Govoreći o meditaciji, Luter nije preporučivao ono što mi danas podrazumevamo pod meditacijom: transcendentalnu meditaciju, unutrašnje povlačenje, samoproučavanje. On je preporučivao naročit vid proučavanja Biblije, sličan onom koji je Djeva Marija praktikovala kada, kako nam božićna priča kazuje, „čuvaše sve reči ove i slagaše ih u srcu svome“ (Lk 2, 19). U ovom načinu biblijskog izučavanja mi uvodimo biblijske reči u svoje živote i pronalazimo se u biblijskim pričama. Ovde idu zajedno bogoslovska egzegeza Svetog pisma i egzistencijalno, lično tumačenje. Oni su komplementarni i međusobno se produbljuju. Zajedno se i istovremeno rađaju.
Docnije je Rudolf Bultman nazvao ova individualna bavljenja Biblijom, s jedne strane, i lično iskustvo, s druge, „egzistencijalnim tumačenjem“, pod tim podrazumevajući više od istorijsko-kritičke egzegeze, s jedne strane, ili ličnog svedočenja, s druge. U generaciji koja je sledila Bultmana mi smo prerasli njegovu „egzistencijalnu erminevtiku“ i „političku erminevtiku“ realnih, političkih, ekonomskih i društvenih prilika ljudi. Danas omiljeni izraz u ekumenskim krugovima jeste „kontekstualno tumačenje“ biblijskog teksta. Ovo je podjednako dostupno svakoj ženi ili muškarcu, detetu ili starom čoveku. Ne radi se o nekoj naprednoj veštini.
Odličan primer je Jevanđelje Solentinamea (The Gospel of Solentiname), koje je Ernesto Kardenal napisao na ostrvu na jezeru Nikaragva, među prostim seljacima i ribarima, tokom Somozine diktature. Zajednica ne doprinosi samo ličnim mišljenjem tokom čitanja i slušanja biblijskih priča i njihovim razmatranjem. Ljudi se takođe izražavaju povodom svojih praktičnih, posebnih okolnosti, i stavljaju biblijski tekst u svoj sopstveni kontekst.
Celokupna biblijska egzegeza je kontekstualna, ali nije svaka egegeza toga svesna. Jednom kada toga postanemo svesni, moramo tumačiti svoj lični i društveni kontekst koliko tumačimo i biblijske priče; moramo ogoliti veze između jednog i drugog tokom razmatranja. Ali, kao što sama reč „kontekst“ govori, upravo tekst Biblije određuje svoj sadašnji kontekst, a ne obrnuto. Ako uporedimo biblijske priče i poruke sa svojom sadašnjom ličnom i političkom situacijom, ono što nesumnjivo proizlazi nisu samo nadovezivanja i slaganja, već pre kontradiktornosti i sukobi između onog što čujemo u Bibliji i onoga što vidimo i imamo u svakodnevnom iskustvu. Samo volja da se ovaj život oslobodi od poniženja i ugnjetavanja izvodi iz ovih suprotstavljenosti, tako da se one mogu pretvoriti u saglasje. Postoje okolnosti u našim životima koje izgledaju kao da odgovaraju biblijskoj poruci o Carstvu Božjem; ali ima daleko više okolnosti u kojima možemo videti samo protivrečnosti. „Carstvo Božje nije indiferentno prema cenama u međunarodnoj trgovini“, piše nemački rimokatolički teolog J. B. Mec, jer od cena zavisi život i umiranje siromašnih i dece, kojima, prema Isusovom razumevanju, pripada Carstvo Božje.
Tenatio: Ovo nas odvodi trećem činiocu koji utiče na stvaranje teologa. To je sukob u kome se javljaju unutrašnji i spoljašnji neprijatelji. Ovo nisu lični neprijatelji; oni su neprijatelji oslobađajuće i utešiteljske Reči Božje. Za Lutera u njegovo doba to su bili verski i politički „tirani“, kako ih je on nazivao. Oni su sprečavali i suzbijali „pokret Jevanđelja“, i njima se moralo suprotstaviti. Kao što znamo, na Saboru u Vormsu 1521, Luter je stavljen pod carsku zabranu, i zatim je bio prognan. Ostatak svog života Luter je proveo kao izvan zakona.
Vernici moraju da se suprotstave ovakvim tiranima Boga radi i savesti svoje radi. Ličnosti koja ne protivreči neće biti protivrečeno; ličnost koja ne pruža otpora takođe neće biti gonjena. Pod napadima, Luter je mislio na stvarne političke i crkvene protivnike Jevanđelja. Kada je vera predmet ovakvog gonjenja u spoljnom svetu, takođe se javljaju i unutrašnja duhovna iskušenja: strah i sumnja, rezigniranost, izdaja samog sebe, i konačno priklanjanje jačoj sili nauštrb savesti. Spoljašnji neprijatelji i unutrašnja iskušenja nisu žalosna strana sa kojom ljudi koji se boje Boga moraju više da se nose nego drugi ljudi. Za Lutera oni su takođe vredni pokazatelji pravog puta: „Jer čim Reč Božja osvane u vama, dolazi đavo i kuša vas“ (WA TR1, 146). Suprotno, ako đavo ne pristupa, ako niste iskušavani, onda očigledno Reč Božja nije pravilno „osvanula“ u vama. Čovek koji nađe mir sa Bogom dolazi u sukob sa svetom, koji nema mira. Čovek koga Bog opravda počinje da pati od nepravde ovoga sveta i da mu se suprotstavlja.
Poslednje pitanje: Da li je sami Bog teolog?
Ova ideja sasvim zvuči kao pretpostavka, jer izgleda kao da uzdiže teologe na Božji nivo i čini ih Božjim kolegama. Ali posledica može biti takođe skromna, jer Božje misli nisu naše misli, niti su njegovi putevi naši putevi (Is 55, 8). Međutim, iza ovog pitanja skriva se jedno dublje: Da li naše subjektivno poznanje Boga odgovara bilo čemu objektivnom u Bogu, ili da li mi stvaramo iluzije za sebe o nesaznatljivoj, neizrecivoj tajni koja je bliska svakom ljudskom biću? Da li smo sami sa svojom teologijom ili ona odgovara nečemu s Božje strane? Da li smo bogoslovski realisti ili ludi verski fanatici?
Rani protestantski dogmatičari su se čvrsto držali Platona i razlikovali znanje koje Bog ima o sebi i znanje koje stvorena bića mogu imati o Bogu. Prvi vid znanja jeste theologia archetypos, drugi theologia ektypos. Božje znanje o sebi jeste Božja savršena i trenutna samosvest. Znanje koje stvorena bića mogu imati o Bogu jeste inferencijalno znanje, koje korespondira Bogu samo iz daljine, i na posredan način. Tako naša, ljudska teologija jeste jedan nesavršeni pokušaj da odgovorimo na Božju vlastitu savršenu teologiju. To je u isto vreme i njeno obećanje i njena muka. S jedne strane, mi se istinski nadamo da se saobrazimo s Bogom svojom teologijom. S druge strane, ostaje beskrajno široka udaljenost između konačnog ljudskog bića i beskonačnog Boga. Naši teološki iskazi o Bogu nisu ništa više do „sličnosti u još uvek mnogo većoj različitosti“, kako je saopšteno na Četvrtom lateranskom saboru iz 1215. Ljudska teologija je analoška, metaforička teologija. Otuda je njen deo uvek odrična teologija, tj. teologija koja pokušava da opiše ili parafrazira tajnu Boga ne analogijama već negacijama. Pravoslavna teologija zna za ovo kroz apofatičku teologiju. Prema tome, svaka analoška tvrdnja „Bog je…“ mora biti praćena negacijom „Bog nije…“ – otac ili kralj, na primer.
Pozitivna mogućnost da konačna ljudska bića mogu govoriti o beskonačnom Bogu u analogijama, i da im je dopušteno da to čine, zasnovana je na Božjem prisustvu u onome što je stvorio. Njegovo naročito prisustvo se zapaža u bićima koja je stvorio da budu po njegovom „liku“. Biti po liku upućuje na slaganje, sličnost, refleksiju, eho i odgovor. Dakle, ljudski razum je stvoren tako da svojim idejama i konceptima može imati vezu sa Bogom i može iskazati njegovo večno prisustvo u svojim vremenskim metaforama. Njegovim opštim prisustvom u stvorenom svetu, Stvoritelj čini autentičnim analoško poznanje Boga kroz bića koja je stvorio; jer poznanje drugog pretpostavlja zajednicu onih koji su različiti.
Ali ovo je samo opšta, prirodna teologija. Naročita hrišćanska teologija otpočinje različitim Božjim prisustvom u svetu: Božje ovaploćenje u Isusu Hristu. Dalek, odvojeni odnos Stvoritelja sa svojim stvorenjima spajan je sa Hristovim unutrašnjim odnosom sa Bogom. Ovo je recipročno trojično poznanje, u kome Sina poznaje Otac, i Sin Oca, u Duhu Svetom. Ovo teološki zvuči nekako komplikovano, ali to samo znači ono što se u Mt 11, 27 i dalje kaže drugim rečima:
Sve je meni predao Otac moj, i niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti. Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti.
Bog Sin poseduje savršeno poznanje Boga Oca, koji je iste prirode kao i On, i obrnuto. Radi se o isključivom poznanju Boga Bogom Ocem, i Oca Sinom, i Sina Ocem. Ovaj isključivi krug je prekinut kada je Sin postao čovek, i time otkrio taj krug. Kako ga je i kome otkrio? Pozivajući umorne i natovarene k sebi, i okupljajući ih u svoju zajednicu sa Bogom, tako da i oni poznaju Boga onako kako su Bogom poznati. U slobodnom zajedničarenju sa Hristom mi se više ne bavimo analognim slikama Boga. Ovde moramo da se bavimo samim Bogom, poznanjem Oca kroz Sina i Sina kroz Oca. Više ne stojimo daleko od tajne Božje, već smo kroz Hrista u nju uvedeni, i prihvaćeni, i živimo u Božjoj tajni. Mi poznajemo Oca Isusa Hrista i zovemo Ga onako kako je to sam Isus činio: Ava, Oče naš. Mi poznajemo sebe kao Isusa, da smo mesijanska deca Božja. Okrepljivanje umornih i natovarenih u ovom svetu jeste otkrivanje i obitavanje Trojičnog Boga u svetu. Ovo više nisu samo metafore za nadzemaljsku tajnu Boga izvučene iz neadekvatnog ljudskog sveta. Ovo je sama tajna: „Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih i razumnih, a otkrio si bezazlenima“ (Mt 11, 25).
Mi se možemo osloniti na ovo otkrivenje Božje kroz Isusa Hrista; možemo se pouzdati na njegov poziv i njegovo okrepljenje. Moramo reći za metafore: moglo bi biti tako – možda! Ali Isusovom poznanju Boga i njegovom otkrivanju Boga mi odgovaramo: Amin, ovo je zaista istina! Sa Isusom Hristom uopštena metaforička teologija postaje konkretna i ostvarena teologija, a jezik analogije postaje svetotajinski jezik: „Kojima oprostite grehe, opraštaju im se; i kojima zadržite, zadržani su“ (Jn 20, 23). Ako bi se neko okrenuo i upitao: „Da li je ovo istina?“, ne biste mogli odgovoriti: „Ah, to je samo analogija onoga što bi moglo biti, ili, samo sam se služio metaforom za nesaznatljivu božansku tajnu, ili, možda“. Svaka rečenica može biti istovremeno istinita i lažna. Moraš zauzeti stav i odgovoriti: opraštaju se u vremenu i večnosti. Amin, to je istina.
Izvor: Jürgen Moltmann, „What Is a Theologian?“, April 29, 1999. (predavanje je održano na Prinstonu); srpski prevod: Sabornost, IV (2010), str. 391–401.
Prevod: Andrijana Mladenović
