Ep. Maksim, Lien tacite, 2022.
Došla sam u život i život se uplašio.
Ana Ahmatova, Peta elegija
Evolucija pravnih paradigmi:
od zabrane do dopustivosti
Neću govoriti kao teolog i duhovnik, jer to političare i deo društva ne zanima. Teološke stavove sam izrazio u svojim spisima.
Zakoni nisu samo oni koji nešto zabranjuju; postoje i „dozvoljeni“ zakoni – tako ih zovem u nedostatku boljeg izraza. Reč je o onim olakšavajućim zakonima koji ukidaju prethodne zabrane, proširuju pravo na druge kategorije građana, otvaraju nove i alternativne puteve pravnog delovanja i uopšteno stvari menjaju ublažavanjem.
Takvi zakoni, od postkolonijalnog perioda pa nadalje, bili su, na primer, ukidanje smrtne kazne, ukidanje krivičnog dela preljube, legalizacija abortusa u prvom tromesečju, sporazumni razvod braka, ukidanje krivičnog dela blasfemije (bogohuljenja), uvođenje građanskog braka, a kasnije i vanbračne zajednice, mogućnost vantelesne oplodnje za žene bez bračnog partnera.
Primećujemo da se u ovu kategoriju ubrajaju inicijative koje, pored svojih praktičnih rezultata, zadovoljavaju i simbolične predloge društvene većine. U suštini, to nije ništa drugo do pravno priznanje države da se društvo promenilo i da su prethodne krizne mere sada stroge i anahrone.
Kretanje kroz moralni pejzaž:
perspektive promenljivih društvenih normi
Lično bih video ovu grupu zakona kao presečenu zamišljenom linijom, na čijoj jednoj strani su odredbe koje zaista više nisu skandalozne sa stanovišta javnog morala. Zaista, danas čak i konzervativni građani smatraju da je apsurdno, čak i nečuveno, smatrati preljubu za krivično delo ili negirati mogućnost građanskog braka, ili dozvoliti da se nefunkcionalni brakovi godinama razvlače zbog toga što jedan od supružnika odbija da odobri razvod. (A ipak smo decenijama živeli sa tim samorazumljivim stvarima…)
S druge strane zamišljene linije, međutim, nailazimo na pitanja za koja do sada još uvek postoji jak prigovor. Moralno gnušanje prema abortusu i dalje je snažno kod velikog dela građana, koji ga doživljava kao nasilni prekid života jednog bespomoćnog bića. Naročito u svetlu nedavnih preterivanja u zastupanju prava životinja, ravnodušnost prema ljudskom fetusu je vapijuća protivrečnost.
Na istu stranu linije razgraničenja stavljam pokušaj uvođenja istopolnih građanskih brakova, kao i mogućnost usvajanja dece. Reakcije su mnogobrojne, ali ih ne uzimam sve u obzir. Poznato je da u stvarima velike simboličke vrednosti mnogi prigovori nisu zasnovani na razložnom razmišljanju, već jednostavno na sili navike. Ne zaboravimo da su konzervativni slojevi društva oštro reagovali na prestanak gledanja na preljubu kao krivično delo i na ustanovljenje građanskog braka, pa je bilo i protesta! Ali jasno je da su motivi bili prvenstveno psihološki: promena je sa sobom nosila destabilizaciju i izbacivala običajne poluge i psihičke automatizme.
Nema smisla, dakle, uzimati u obzir psihičke otpore koji se uvijaju u plašt argumenata. Ono o čemu bi trebalo da se brinemo su valjani prigovori. Ima li ih uopšte kad je reč o istopolnim brakovima?
Izazivanje kulturnih konstanti:
kritičko ispitivanje zakonskih pomeranja
Ova tema sadrži poteškoće koje proizilaze iz jedne osobenosti bez presedana. Po prvi put se skupštinskom većinom poništavaju dijahronijske kulturno-civilizacijske konstante.
U svim ostalim zakonodavnim inicijativama postkolonijalnog perioda, koje sam pomenuo na početku teksta, promena je iscrpljena (hrabrim, zaista) pokretom, ali unutar kulturnog konteksta. Jedan, bilo teži ili lakši, tretman institucije braka i njenog opadanja nije promenio koordinate. Jedini slučaj rušenja ozbiljnih kulturnih pretpostavki bila je legalizacija abortusa, pošto je zaštita slabih oduvek bila osnovna komponenta civilizacije.
Zašto je u to vreme bila moguća tako ozbiljna relaksiranost? Odakle je tada država izvukla psihološku i pravnu moć da ignoriše začete živote? Od volje većine društva, što se manifestovalo u ogromnom broju ilegalnih abortusa.
Nisam u poziciji da znam, ali pretpostavljam da je to možda bio prvi put u grčkoj pravnoj istoriji da je zakonodavac odlučio a) empirijski (tj. povučen događajima), b) o jednom egzistencijalnom pitanju čija težina prevazilazi usko okvir a jednog mesta i epohe. Ovo pod (a) se dešavalo iznova i više puta: mnogi zakoni se donose da potvrde stvarnost jer ih je ona prevazišla. Ali nikada ulog nije bio tako presudan kao što je legalno eliminisanje bespomoćnog života.
Istu pojavu uočavamo i u spornom predlogu zakona. Vlada, vođena empirijom, izražava volju da reguliše istopolne kohabitacije koje odgajaju decu. Dakle, pošto su one u drugim zemljama Evropske unije već priznate kao brakovi, ona bi da im obezbedi isti status, uglavnom da deca ne bi ostala nedonoščad. Ovom inicijativom, međutim, poništava specifičnu kulturnu konstantu.
Ko je to konstanta? Dimorfizam roda (muški – ženski) zauvek je upisan u čovekovo nesvesno, do te mere da sam jezik kroz gramatiku odražava automatizam (članovi, završeci, zamenice) – i to ne proizvoljno već na osnovu prirode tela. Spontano tražimo i identifikujemo pol svake osobe koju sretnemo ili prijavimo. I pošto zajednica dva biološka pola ima moć da stvori nove ljude, drugost polova je uspostavljena kao psihički temelj postojanja. Svako zna da potiče od jedne žene i jednog muškarca.
Posledično, institucionalizacija istopolnog para će vrlo verovatno izazvati egzistencijalna previranja. „Od čije želje potičem?” Odnos deteta sa dva pola postaje asimetričan. Odgovori na ovakva pitanja očekuju se i dolaze, hronološki najpre od roditelja, a potom i od zajednice kao kulture, u koju spadaju i njeni zakoni. Na primer, dete iz zajednice saznaje da je incest zabranjen, mnogo pre nego što ga nauči građansko vaspitanje.
Kakve će onda posledice ove promene biti u dečijoj psihi? One se svakako ne mogu sa sigurnošću predvideti i utvrditi. Do sada su istraživanja koja su ispitivala da li su deca koju odgajaju istopolni parovi razvila psihopatologiju ili je njihova seksualna orijentacija pogođena, dala negativan odgovor. Međutim, tu imaju dva „ali“: a) period koji je ispitivan bio je kratak, tako da su nam nepoznate bilo kakve dugoročne posledice i b) većina istraživača (obično istraživačica) su bili homoseksualci, pa su stoga možda bili pristrasni ili čak regrutovani.
Simbolički uticaj zakonodavstva:
oblikovanje psihe i društva
Može se neko zapitati po čemu se institucionalizovani slučaj razlikuje od zakonske mogućnosti vantelesne oplodnje za žene bez partnera? Svakako, ovde bismo se s razlogom mogli zapitati zašto je ova odredba zakonodavno prošla u tišini, bez reakcija. Zaista, verujem da ovde imamo pogrešan zakon, propust države da garantuje odgovarajuće simboličke poruke.
Ali, recimo da je izglasan novi zakon – šta će onda biti sa podizanjem dece od strane istopolnih parova bez braka, pošto je to već jedno dato stanje? Da, za ovu decu njihova stvarnost će biti ista, ali će izostati simbolična validacija. Ima li razlike? Ima, i to velike. Jedno je činiti nezakonite ili iracionalne ili štetne radnje, a drugo da zakon dođe i potvrdi ih kao da nema problema.
Svaki zakon deluje simbolično na psihu kroz performativnost. Drugim rečima, ne samo da psiha oblikuje zakon, već zakon oblikuje i psihu. Ponavljanje pravnih akata, u kombinaciji sa upisom zakona u horizont samorazumljivog, preoblikuje i rekonstituiše ličnost na drugom osnovu. Da je iznenada donet zakon koji legalizuje incest, posle nekog vremena bismo imali druga ljudska bića! Kada bi se dozvolio „brak“ tri osobe, mentalni univerzum narednih generacija bi se promenio. Na gore, naravno.
Ovu dimenziju snažno teže da prezru profesionalni libertarijanci. Oni monotono proglašavaju da novo zakonodavstvo samo reguliše praktična pitanja – stav koji ukazuje na postmodernu plitkost, u kojoj je hijerarhija označitelja eliminisana tako da se sve dovede u red kao navodno ravnopravno. Ironično je da LGBTI pokret, koji se zalaže za nivelisanje generalizacije „pravâ”, proklamuje ideološki diskurs, utiče na političare, preti naučnicima, ignorišući performativnu funkciju diskursa, koji je u međuvremenu napravio svoju zastavu, tvrdeći da je rod konstituisan isključivo kao društveno ovlašćenje! Drugim rečima, njemu izmiče odgovarajuća izvršna funkcija zakona kao „diskursa”. Stoga, da bi postigao svoje ciljeve, on postaje nedosledan i shvata zakon potpuno konvencionalno.
Zašto onda vlada ne donese predlog zakona u konsultacije sa naučnom zajednicom? Zašto nije radoznala da čuje šta bi rekli stručnjaci, psiholozi i dečiji psihijatri? Zato što je potpuno usvojila obmanjuću logiku „pravâ”, u koju ju je sam pokret „indoktrinirao”.
Plovidba nepoznatim društvenim vodama:
uticaj zakonskih promena
Egzistencijalna deregulacija koju će doneti novi zakon je, dakle, stvar drugačija od ukočene nemoći usvojenih jedinki. Kakvi će biti dugoročni efekti na šire društvo? Nepoznate. Ovo je eksperiment bez presedana i mislim da je mudro ne rizikovati predviđanja. Naše jedino oružje su dosadašnje znanje i mudro predviđanje.
Čovečanstvo je i u drugim slučajevima bilo suočeno sa dilemama, ali je prosuđivalo da bi bilo mudro ne saznati za posledice inovativnih preinačenja. Klasičan primer je kloniranje ljudi: ono je tehnički moguće, ali ga je naučna zajednica odbacila. Ne toliko iz medicinskih koliko iz moralnih i psiholoških razloga. Etika i psihologija nisu luksuz, već graničnici humanizacije.
Tačno je, kod većine istopolnih parova postoji prava ljubav prema svojoj deci. Treba li nešto učiniti u vezi sa njima? Apsolutno. Mnoga praktična pitanja čekaju rešenje. Po mom mišljenju, zakonodavac treba da iscrpi svaku mogućnost koju bi sporazum o kohabitaciji pružio. Čak i u hipotetičkom slučaju da se predviđanja u praksi izjednače sa onima o braku, bilo bi važno rezervisati naziv (braka) samo za zajednicu muškarca i žene. I, u svakom slučaju, zašto se prvo ne konsultuje naučna zajednica (medicinska, psihološka, pravna)?
Štaviše, naučimo da gledamo mnogo dalje. To što unižavamo zakon kao puku konvenciju, kao trenutne interese ili puke želje, sigurno će u budućnosti povećati apetit da zakon obuhvati i zajednice triju osoba, ili čak srodnika, kao brakove. Takođe, ako jednog dana bude moguće transplantirati matericu u muškarca, zašto on ne bi imao zakonsko pravo da postane majka? Ako se država i društvo naviknu da ruše kulturne konstante samo uz pomoć svake vladajuće većine, pred nama se otvara distopija nezamislivih razmera. U čemu bi bio problem i ko bi mogao da prigovori ako na tako nešto pristanu odrasle osobe?
U stvari, mi već živimo početak distopije sa opsesivnim zahtevima za promenom pola i uopšte epidemijom rodne fluidnosti, koja ide toliko daleko da podstiče sakaćenje zdravih mladih pojedinaca. Distopija koja se završava instrumentalizacijom ženskih tela koja će (kao „parenteze”) na devet meseci ugostiti dete istopolnih muškaraca – nemojmo se čuditi što će taj zadatak na sebe preuzeti uglavnom društveno marginalizovane osobe…
Sve se to dešava i dešavaće se jer kulturna pozadina novog zakonodavstva leži u uznemirenosti naspram same prirode, u jednom čisto narcisističkom negiranju razlike polova – gotovo da postaje predmet mržnje. Gledano u njegovom kontekstu, u suštini počinje masovni eksperiment, novi društveni inženjering!
Drugim rečima, društva su pozvana da donose zakone, ne samo za tekuće nepredviđene situacije, već i za buduće generacije. Oni ne regulišu prosto hitne probleme izbora u tehničkom smislu (kao što se dobro snalaze u, na primer, komercijalnim transakcijama, građanskim nagodbama, poreskim poslovima, zakonima o drumskom saobraćaju, itd.), već takođe obraćaju pažnju na obrazovni značaj zakona. U suprotnom, kakvog posla ima građansko pravo u zabrani dvobračnosti? Ako oni kojih se to direktno tiče nemaju problema, zašto se zakon meša u tuđa posla i ne ostavlja ih na miru da ostvare svoje „pravo“?
Sve ovo ne znači da država treba da deluje na patronizujući način, kao moralni vaspitač (kao što je to nekada činila), nego znači da kod neutralnosti postoje granice. Naše doba ih negira, a zakon je, nažalost, postao davitelj, tako da je aktuelni zakonodavni trend na međunarodnom planu nihilistički.
Voleo bih da moja zemlja ne sledi takav primer.
Crkvena dilema: uticaj, prilagođavanje i društvena relevantnost
A Crkva? Da li ona ima pravo da zauzme stav o ovom pitanju?
Očigledno, kao i svaki građanin i kolektivno telo. Ali, posebno u pitanjima društvenog morala, reč religijâ se mora čuti. Nije obavezujuće i nema pravne implikacije, ali treba im dati dužnu pažnju. I to svim religijama.
Grčka Pravoslavna Crkva je uvek tražila da se njena reč uzme u obzir, jer ona je uvek bila „majka i hraniteljka svoga naroda“. Ovo je istorijski tačno i to ne poriču ni protivnici. Ali znamo da majka nema pravo da zahteva od svog odraslog deteta usklađenost sa njenim željama, čak ni onda kada je u pravu. Svako dete ima pravo na emancipaciju. To je već stečeno znanje i duhovnici u skladu s tim savetuju roditelje.
Međutim, ovde počinju poteškoće. Ako se ispitaju reakcije Crkve na sve postkolonijalne zakonodavne promene koje sam pomenuo na početku, konstatovaće se čitav monoton niz poricanja. Sveti Sinod je rekao „ne” na sva pitanja…
Proučavanje nedavne prošlosti dovodi do tužnih saznanja. Crkva je trebalo unapred da shvati svu grotesknost spontanog hvatanja u preljubi; trebalo je sama da zatraži mogućnost građanskog braka da crkveni ne bi bio ismejan, kao i sporazumni razvod kako se sama institucija braka ne bi ucenjivala, kao i ukidanje verske zakletve – ne treba objašnjavati zašto. Ako to nije mogla da podnese, barem nije trebalo da reaguje kada se sve desilo. Umesto toga, suprotstavila se državi: vikala je, osuđivala, pretila, izvodila ljude na ulice.
Ovom taktikom je pala na potpuno loš glas. Odbijajući bilo kakvu promenu, lišena je statusa pouzdanog sagovornika. Postala je hladna i predvidljiva. Smatraju je da izražava samo fosilizovanu prošlost. I, sasvim prirodno, ne slušaju je ni kada je sasvim u pravu. Kao i sada.
Izgubljena u „vizantizmu” formalnih i individualnih ambicija svojih rukovodilaca, ostala je podalje od stvarnog društva. Većina naših episkopa i sveštenika se nije lično susrela sa homoseksualcima i transseksualcima, nije razgovarala sa njima i, naravno, nije pastirski proizvela vernike neke među njima. Zbog toga ne poznaju ni elementarne stvari s tim u vezi i prohode ne napuštajući stare predrasude. Rezultat toga je da u svom javnom diskursu reaguju (ponekad tačno) na ekstreme LGBTI pokreta, a zaboravljaju na konkretne ličnosti. Oni poistovećuju svakog homoseksualca i transseksualca sa pokretom, a poznato je da on kao pojedinac ne predstavlja celinu.
Hronična drama Grčke crkve je u tome što ona propušta da shvati kako da utiče na društvo. I u nedostatku efikasnosti, ona pribegava jedinom stereotipnom rešenju koje poznaje: zakon. Ne zna kako da uveri ljude da je u stanju da dariva smisleni životni predlog, pa onda pati od želje da „policijski” dovede ljude do zakona pravnim odredbama. Naravno, hrišćanska poruka po svojoj prirodi nikada nije toliko popularna da privuče većinu, ali u našoj zemlji se ni oni dobronamerni ne mogu ubediti.
Da biste bili efikasni, morate da se „zakopčate” i počnete da radite na „slobodnom tržištu” religija. A naša Crkva u Grčkoj je decenijama vaspitavana da očekuje da država bude čuvar mentaliteta i morala. Psihološki, to se zove institucionalizam.
Ne bih želeo da takva bude moja Crkva.
Izvor: Όταν η δυστοπία εξωραΐζεται σαν πρόοδος, 9 Φεβρουαρίου 2024. (Članak je objavljen pre sinodskog sastanka i saopštenja 23. januara.)
