Аутографи

Ка једној теологији пута

Чајлд Хасам, Стене код Еплдора, 1914.

I

Први назив, или бар један од првих назива за Цркву јесте Пут. Наравно, могуће је рећи да је пут само једна од бројних метафора, људских покушаја да у приступачном искуству нађе ријеч за неизрециво. Али метафоре нису случајне, а имена су увијек више од метафоре. Црква је заувијек остала Пут. Већ је најранија црквена теологија проширивала значење тога Пута додајући најчешће етичке и метафизичке атрибуте: Пут добра, Пут свјетлости. Али Црква јесте по ономе што јесте Пут и то не само као оно куда се иде него још више оно како се иде, начин на који јесмо јесте – Пут.

Стварност најраније Цркве била је стварност људи који путују. Богочовјеково прво људско исксуство било је путовање, избјеглиштво, измјештеност у Египат. Уколико читав Његов живот до доласка на Јордан, под руку Крститеља, јесте био живот „дрводјељиног сина“, једино што о том животу до почетка његовог проповједања и странствовања знамо јесте онај Лукин извјештај (Лука 2, 41–51) о његовом путовању у Јерусалим, са породицом, када му бијаше 12 година. Када започиње његово спаситељско сијање свијету – оно се увијек дешава на путу. Очигледно да су најранијој Заједници те стопе Богочовјека кроз Галилеју и Јудеју, Његова брођења по Тиверијском „мору“ била битна. Ми немамо ниједан опис спољашњег лика Христовог данас сачуван у јеванђељу, не знамо да ли му се одјећа и по чему разликовала од одјеће сваког зрелог Јеврејина тога доба у Палестини. Али знамо како се односио ка људима, шта им је казивао, гдје је и чиме путовао, прије него што се у-пут-ио ка Јерусалиму. Из Јерусалима га је пут водио на Голготу. Даље: ка Јутру Васкрсења. Затим Га опет видимо како путује, Васкрсао. Вазнесењем се упућује Оцу. Његов Пут затим постаје Пут Заједнице или, како рекосмо, просто „Пут“. Све што је Христос чинио, све што је био и јесте, све што је обухватио и пригрлио – освећено је тим Божанским Свеобухватом. Христос је Путник, невољник, избјеглица. Ако јесмо хришћани, ми смо путници, невољници, избјеглице.

Црква од тада путује и јесте: то двоје код Ње се никад не могу раздвојити. Павле среће Христа на путу за Дамаск: тиме почиње његово непрекидно путовање. Нису та путовања посао, нису свакако „туризам“. На посљедње креће Павле у Рим, пред кесара, сигурно, не сасвим вољно, сада већ напола сужањ, али и без очаја. Павле путује зато што се путовањем живи и свједочи. Јер само на путовању човјек упознаје себе. Само измакнут из простора са којим се стопио, простора на коме јеси оно што нужно јеси – човјек спознаје лице Христа и своје истинско биће. Понекад је то трагична измакнутост избјеглице: питање „гдје сам ја?“ унутар кога заправо звучи преболно а неизречено „ко сам ја?“ – „Ко сам?“ – онај јесам који остане када се под мојим ногама измакну све дјечачке стазе, све сигурности дома, сва мјеста у којима у очима других људи одмах могу да прочитам ко сам за њих. „Ко сам“ сазнајем у непознатости. Непознатост је понекад насилна, дезоријентишућа, застрашујућа непознатост деветогодишњака који у Пинц-Гауеру, шћућурен уз мајку и брата  априла 1992. путује из Града, из једног живота у Непознато. Понекад је она лака, окрепљујућа: када као један од хиљаде путника негдје хиљадама километара од куће спознаш да нема никога у чијем би погледу видио оно очекивање тога ко јеси, када ти нико од хиљада сапутника, полицајца, службеника и пилота у својој ужурбаној самоћи не казује да јеси неко за њега, па тада схватиш да јеси све то што јеси не због мјеста у коме живиш, него због људи којима јеси отац, брат, пријатељ. Понекад насилно, без своје воље, понекад сасвим својевољно, а како то често у животу бива, најчешће у току послова у којима је оно што се жели и мора тешко разлучити, човјек учи да јесте Хришћанин тек на путу. Да јесте свештеник тек на путу. Тек када нема никога на видику ко би нам указао почасти са којима се јадан човјек са временом сроди, када нема никога ко би од нас очекивао било шта, ми схватамо да јесмо биће за другог човјека. Да бити-биће-за-другога не почиње од почасти и очекивања, него од Лица и говора. Отуда је теже бити Апостол него свештеник: свештеник јесте то што јесте само унутар заједнице у чијим очима он већ заузима свештеничко мјесто. Бити Апостол значи непрекидно се измицати оном очекиваном и непрекидно служити свима. Свештеник заузима мјесто у погледу једне конкретне Заједнице. Апостол је свештеник космоса. Али само Апостол може бити добар свештеник. Сви велики свештенослужитељи су били Апостоли: Павле, Игњатије, Атанасије Велики, Григорије Богослов, Златоуст, Владика Николај. Ако си Апостол, можеш бити лаик, јереј или епископ, у прогонству, метрополи, било гдје. Путоваћеш и твоје служење ће путовати са тобом. Не постане ли, пак, свештеник Апостол – неће бити ни свештеник. Жречева, врачева и литургијских занатлија било је и има и мимо Пута.

II

Моћ, тај паразит на бићу Добра, не познаје путовања. Њеном погледу измиче потреба да се путује, јер моћ нема потребу да упозна себе са свијетом него свијет са собом. Отуда нико опсједнут моћи не путује ако предходно не обезбједи да његова моћ путује са њиме. Наћи се, попут Христа, пред лицем непознатих, попут Апостола проходити читав свијет тако што са нама путује Блага Вијест оцртана на лицу Другога, а не помпезно најављивати своје моћно присуство симболима моћи – то је Моћи непојмљиво. Да би био Хришћанин, човјек мора путовати. Да би путовао, мора се одрећи било које моћи, осим силе Крста. Не носи Павле, не носи Игњатије, не носи Златоуст на својим путовањима моћ. За путовање је моћ непотребна.

Моћ „у Цркви“ познаје само географију безличнога: „бољу“ и „гору“ епархију/парохију, појмове унутар којих нестаје несводивост човјека на бројеве, унутар којих постоји само „сада“ и овдје“. А докле год јесте у домену безличнога, докле год неколицина, оних 17 Хришћана Неокесарије којима је Григорије био епископ не постану у очима служитеља Црква подједнако „достојни“ служења – још ништа од Цркве није допрло до нас. Простори се разликују само кроз лица која простор сачињавају. Један човјек може бити онај који испуњава и осмишљава мјесто. Један човјек може бити наш свијет. Наша парохија, епархија, Црква.

Па опет: уколико се не измакнемо, физички, и од тог једног човјека, од тих седамнаест Хришћана или хиљада људи којима служимо, уколико чак и њих не погледамо из перспективе Апостола, Путника, Страника – ни њима нећемо припадати. Тек у измицању, тек на прашњавим путевима, ми знамо колико волимо лица, колико су тренутци са њима проведени – бескрајни и несводиви. Апостоли су оснивали заједнице, Цркве, сада већ много статичније, везане за један конкретан живот, на једном конкретном мјесту. Али без путовања, без непрекидног кружења људи који су носили благодат, без измицања да би се боље видјело, ниједне од великих „помјесних“ Цркава не би било. Отуда Црква није била „мисионарска“ кроз све вијекове своје прошлости само зато што је функционално жељела да благовјести свим крајевима земље да је Спаситељ ту а Царство се чека. Она је заувијек остала „апостолска“ – Црква на путу.

Свугдје тамо гдје смо мислили да располажемо мјестом, да смо га учинили за вјекове и неумитно хришћанским, теолошка историја нас је подсјећала на прву лекцију теолошке географије: ми смо на путу, немамо овдје сигурна града. Путујемо. Ако се ми не одмакнемо од градова, други ће их одмаћи од нас. Ако не заваолимо Цари-Град, Александрију, Призрен, и када више не буду „наши“, уколико им се не будемо враћали и када нас тамо не буде чекала пријатна сигурност „наших“ него и трагична неспашеност свијета – никада их нисмо ни вољели. Цари-Град, Александрија, Призрен нису наши јер смо их испуњавали војном, политичком, „демографском“ моћи. Наши су јер гдје год да јесмо, они са нама вапију: „Да, дођи, Господе Исусе!“

III

Како онда припадати? Нема једноставног одговора. Припадати се може само на путу, вољети се истински може само у непрекидним смјенама Присутности и Присутности-у-Одсутности. Христа волимо тако, Њему припадамо и Он нама у непрекидној Чежњи за Парусијом и трагичном осјећају да још није Стигао. Христос јесте овдје, пред нама, можемо да се причешћујемо Њиме: Он још није коначно Дошао, живимо икону, чекајући Стварност. Само је Стварност која је у стању да се опире потреби за непрекидном физичком близином истинска Стварност. Опет: у нашој потреби да јесмо стално „на истом мјесту“, окупљени у Цркви као у Царству, дат је залог доласка Стварности која није само физичка близина. Шта је оно што чини храм – црквом, зидове – домом? Управо догађај припадања. Црква је оно чиме не располажемо, него оно што располаже нама, према чему или према Коме смо немоћни у апсолутној погођености Љубављу којом Јој припадамо. Припадати се може и на путу. Милиони људи пролазе сваки дан поред олтара без икаквог осјећаја припадања. Припадање је избор који се дешава на простору, али не због простора коме се припада.

Средином ХХ вијека Карл Јасперс се питао „да ли је човјек и даље на раскрсници?“ Требало би да он то увијек јесте: то што је свијет постао „доступан“, чини се, човјека чини све мање замишљеним над сопственим мјестом у свијету. Човјек, ипак, јесте увијек на раскрсници, увијек тражи пут. Христос јесте Пут, Истина и Живот. Да би се истиновало и живјело, треба путовати са Њиме.