Gabrijel Marsel (1889–1973)
Tokom dvadeset pet vekova istorizacije naše civilizacije, nerazoriva Stena Boga, fundamentum inconcussum Cogito-a, ozvezdano nebo sveta, smenjujući se, odupirali su se protoku vremena i obezbeđivali prisustvo sadašnjosti. Otada su nas, jedno za drugim, uveravali u smrt Boga i kontingentnost ljudskog i humanizma u ljudskoj misli. A evo nastupa kraj sveta, razbijenog sveta o kome govori Gabrijel Marsel.
Sve je to samo dekadentnost pisanija i fantazmi blaziranih intelektualaca? Ne bih rekao. Nešto se dešava ili je nešto prošlo. I ja ne pominjem Gabrijela Marsela da bih se okrepio sećanjem na starovremensku filozofiju. Ja u tom rastakanju već naslućujem pozitivne modalitete duha, nova značenjstva smisla. Usred tih ruševina, i sam Gabrijel Marsel je promislio kraj i početke koje on sadrži.
Raspad sveta. U jednom svetu koji i dalje ide svojim tokom, to je govor koji priznaje svoju nemoć da sinhronizuje život stvari, igrajući igru označitelja bez označenih. Kao da se trajanje više ne uklapa u simultanost propozicija, kao da se platonovska anamneza koja odražava jedinstvo predstave promeće u amneziju. Antibergsonizam u okrilju bergsonizma: nered više ne bi bio neki drugi red. To je kraj Knjige o kome govori Blanšo i teškoće neopozivog toka. Ali počev od Ničeovog aforističkog govora, to je čitava razdaljina koja razdvaja Hegelovu i Didroovu Enciklopediju od jednog Metafizičkog dnevnika koji se može objaviti u svojoj hronologiji dnevnika, ne iziskujući kao građa ili posthumani zaostatak, bilo kakvu sintezu. Kao delo Žana Vala – Marselovog druga i prijatelja, svedoka istih svršetaka i začetnika istih početaka – gde filozofija, krajnje verzirana, objedinjuje nove ritmove slobodnih stihova i dijahroniju vremena oslobođenog svakog imperativnog skandiranja. On prikazuje gubljenje sklonosti prema pozicionim značenjima, prema smislenom kao verovanju, raskrinkavanje strogosti logičke propozicije i represivnog presuđivanja, gubljenje naklonosti prema dogmi, pre nego prema Bogu. Opsednutost neizrazivim, neizrecivim, ne-kazanim, makar ono bilo loše kazano ili predstavljalo omašku, opsednutost genealogijom i etimologijom reči – to je moderno doba.
Ono nije mistično. Mistika još uvek ostaje verna redu ustaljenom logikom, apsolutu kao bivstvu, korelativnom logici; to je vernost ontologiji, uprkos smelosti da se apsolutu pristupi bez posredstva koncepta. Moderna filozofska književnost, nasuprot tome, više voli da se poigrava verbalnim znacima nego da uzima za ozbiljno sistem koji se upisuje u njihovo Kazano. Ali tako se pokazuje kraj jednog značenjstva, jedne racionalnosti isključivo vezane, u rečima, za bivstvo, za ono Kazano Kazivanja, za Kazano koje prenosi znanja. Kondijak je video, u nauci, jedan dobro ustrojen jezik; jezik – pa bio i loše ustrojen – smislen je za zapadnu civilizaciju po svemu onome što on zna, po istini tog znanja, tj po nepromenljivom identitetu onoga što bivstvuje ili bivstva onoga što bivstvuje – sposoban da slavobitno obnovi svoju samodovoljnost – svoju savršenost – čak i kroz razlike koje ga, kako se čini, izneveravaju ili ograničavaju.
Evo dakle jednog kraja, ali i početka jedne nove mudrosti, jedne nove racionalnosti, jednog novog pojma duha. Upravo to će nam reći Gabrijel Marsel na 207. strani Metafizičkog dnevnika, koja nosi datum 21. oktobar 1919: „Treba besumnje snažno reagovati protiv klasične ideje o eminentnoj vrednosti autarkia-e samodovoljnosti. Savršeno nije ono što je dovoljno samo sebi, ili je to, eventualno, savršenstvo nekog sistema, a ne nekog bića… Pod kojim uslovima odnos koji vezuje jedno biće sa onim što mu je potrebno može pretstavljati duhovnu vrednost? Izgleda da tu mora postojati neka recipročnost, neko buđenje. Jedino se odnos između dva bića može nazvati duhovnim… Ono što je važno, to je duhovno opštenje među bićima, a tu se ne radi o poštovanju već o ljubavi.“ Tekst od suštinskog značaja! Tu se mnogo raspravlja o biću, (bivstvo) tu nije samosvest, ono je odnos sa drugim, a ne sa samim sobom, i buđenje. A zar to drugo u odnosu na samog sebe nije Drugi? A ljubav znači, pre svega, prihvat drugog kao jednog ti,tj. širom raširenih ruku. Duh nije ono Kazano, on je Kazivanje, koje ide od Istog ka Drugom, ne ukidajući razliku. On sebi krči put tamo gde ništa nije opšte. Neravnodušnost jednog za drugog! Pod duhovnošću ja probuđenog onim ti kod Marsela, u saglasju sa Buberom, znači jedno novo značenjstvo. Ni neidentičnost identičnog i neidentičnog; ni njihova identičnost! Uprkos vaspostavljanju toliko formula i toliko tradicionalnih institucija u Marselovim tekstovima, počev od Dnevnika,u tom tako uzvišenom delu dejstvuje i plamti to novo značenjstvo smislenog.
Ono je dovoljno bogato da se može bez štete osloboditi od balasta lošeg spiritualizma. Ono što ja nazivam nerazličitošću Kazivanja jeste, u svojoj dvostrukoj negaciji, razlika iza koje se ništa opšte ne uzdiže u vidu entiteta. I, na taj način, i odnos i raskid, i time, buđenje: buđenje vlastitog Ja drugim čovekom, vlastitog Ja Strancem, Došljakom, to jest bližnjim koji je samo bližnji. Buđenje koje nije ni razmišljanje o sebi, ni univerzalizacija; buđenje koje znači odgovornost za drugog koga treba nahraniti i odenuti, supstitucija kojom se ja poistovećujem s drugim, moje ispaštanje za patnju i, bez sumnje, za pregrešenje drugog. Ispaštanje, meni dodeljeno bez mogućeg izbegavanja i u kome se uznosi, nezamenjiva, moja jedinstvenost vlastitiog ja.
Ali, u tom raskidu, i u tom buđenju, i u tom ispaštanju, i u tom uznošenju, odvija se božanstvena komedija jedne transcendencije koja premašuje ontološke pozicije.
Emanuel Levinas, Među nama, IK Zorana Stojanovića Sremski Karlovci – Novi Sad, 1998, str. 87–90.
Prevod: Ana Moralić
