Otisak ruke Isidore Sekulić
Gotovi smo tvrditi da čovek, uopšte uzevši, svoje stradanje ceni težim nego tuđe. To je brz i neproveren sud. Svoj bol cenimo onolikim koliko on boli nas i našu osetljivost. Mašta pri tom ne igra skoro nikakvu ulogu, jer je puna realnost u nama, a ne na razmaku. Drugo je kad zamišljamo kako bismo trpeli ono što je zasada van nas, a što smatramo nesrećom ili stradanjem. U takvom slučaju mašta živo radi, i uveličava. Uveličavanje nam postaje jasno ako nas snađe ono čega smo se užasavali (npr. siromaštvo, osakaćenje nesrećnim slučajem); ili kad nas snađe ono što snaći mora (bolest, starost). Stvarna naša stradanja, ma kako velika, znatno se razlikuju od onoga što smo maštom zamišljali. Niti se ludi, niti se umire. Osnova života se ljulja, delimično ruši, ali se posle opet uspostavlja. Tačno kao visovi, provalije, i vode, posle zemljotresa. I čovek je, sa svojim nagonima, strastima, i voljom, pun visova i provalija, i može se preslagati, i sa istim elementima postojati kao drugo, nekada i bolje i lepše od ranijega.
Zbog razmaka, i nepoznavanja ni uzroka ni posledica, velika je naša mašta kad zamišljamo šta trpi neki drugi stradalan čovek, bilo telom bilo dušom. Pravo stanje toga drugoga nepoznato nam je čak i onda ako trpi ono što smo mi trpeli nekada, ili baš i ono što trpimo istovremeno s njim. Jer nema dva istovetna udarca, ni dva istovetna reagovanja na udarac. Ako ne drukčije, uveličavamo tuđe stradanje time što ga više izolujemo od olakšanja i izravnanja, nego svoje. Činimo tako i iz urođene sebičnosti, iz samoljublja i sujete, jer svoju opreznost i pamet, pa i sreću, podižemo u vrednosti više nego tuđe takve osobine.
Uveličavamo maštom ne samo pojedinačna stradanja, nego i stradanja klasa, i sumu stradanja u svetu. Opšta istorija nam iznosi primere velikih društvenih pokreta nastalih zbog netačnog cenjenja opštih stradanja. Istorija književnosti nam iznosi primere literarnih epoha vrlo žestokih pravaca, opet zbog uveličanog merenja ljudskog stradanja. Ljudi, oni ljudi koji su inspirisali društveni pokret, ili duh u književnosti, ispunjavaju se gorčinom i mržnjom i roptanjem na Boga mnogo više po mašti nego po meri stradanja svoga i opšteg. Ne želimo obarati, ni potcenjivati ni količinu ni raznovrsnost ljudskih stradanja. Želimo samo podsetiti da stradanje nije samo nadodavanje na život nečega što je životu potpuno strano i razorno, nego je i uvođenje u život i materiju našu takvih elemenata koji mogu da uđu u odnos i izravnanje sa našim materijalnim i duhovnim egzistovanjem. Ta izravnanja su beskraj kombinacija i mogućnosti, i čine zasebnu veliku nauku u kojoj se sadrže sve nauke o materiji i sva učenja o duhu. Da podsetimo, što se materije tiče, da jedna ista materija egzistuje i ostvaruje činjenice u suncu, sa četrdeset miliona stepeni; u zemlji, sa nekom desetinom hiljada stepeni; a u čoveku sa nekoliko desetina stepeni. A što se tiče duha, podsećamo da iste škole svrši, i isto zanimanje obavlja ponekad čovek slep, gluv, i nem, kao i onaj sa zdravim i kompletnim čulima. Posmatrajući i prateći lično u sebi čitav svet izravnanja, Dostojevski je stvorio svu svoju ogromnu i raznovrsnu književnost. Uveličavao je, naravno, i on stradanja ljudska, ali i kad se to odbije, ostaju primeri i dokumenti neocenjivi, ostaju istine koje, znamo, hrane i nauku i umetnost. Radi primera, nećemo se pozivati na tekst Dostojevskoga iz romana, nego na tekst iz njegova dnevnika, vođenog na osnovi ličnog života i iskustva dok je izdržavao robiju u Sibiru. On je video tamo izravnanja pod najtežim uslovima života, na najgorem materijalu ljudskom. Divio se Dostojevski posmatrajući kako su razbojnici glasno i od svoje pobude ponavljali za sveštenikom reči: „Primi me, Gospode, kao razbojnika“; i zatim, što i jeste glavno, kako su po čitav dan, i po više dana, držali se, razgovarali, zabavljali se i radili kao ljudi s kojih je pao sav teret, koji ne stradaju, koji su nekako normalno tu i na tom poslu.
Šta je izravnanje? Nije to vrsta materijalnog preraspoređivanja čovekova, ispremeštaj njegovih otpornih mesta prema nevolji koja se u njega uselila. Izravnanje u stradalnome spiritualnog je karaktera, naročito u momentu nastajanja. Za momenat, u čoveku se deli duh od tela, i čovek čini jedan izbor pri kojem ga vodi i pomaže neko tajanstvo, nešto meko i milostivo, što bez ikakvog autoriteta pridobija stradalnika da izabere mirno očekivanje izravnanja neke vrste. Kasnije, izravnanje uzima i materijalni karakter, jer ostaje kao funkcija u celom životu i radu čoveka. To je ono što prost narod lepo kaže: Patnja ga izmenila, patnja ga ozarila. Gledate nekoga stradalnika i vidite: umanjen je, i izgubio je, po svima računima ovoga sveta; krnj je i razbijen; ali ujedno ne možete ne videti da se taj čovek može gledati i s ove, i s one strane, sa strane gde stojimo mi, i sa strane gde stoji on. Nama s ove strane nije lako gledati stradalnog kako treba, s njegove strane. Ali ako smo pronikljivi i osetljivi, iskusićemo da stradalnik gleda nas s one strane kao neko ko je tamo prošao kroz tesna vrata, i živi na nekom spratu, u podzemlju ili u nadzemlju, ali svakako na spratu koji je samo njegov. Iz njegovih se očiju čita da on bar jednu stvar bolje zna nego mi: zna da mi sa strahom gledamo njegov život, a on bez straha živi taj život. Mi mislimo da su kod njega telo i duša zavazda se razdvojili, i da ono nepogođeno od nevolje, ne pomaže pogođeno. A stvarno, duša i telo vezali se kod njega jačim vezama no ikad, i do same smrti ono što je ostalo pošteđeno daje se onome što strada. Lukerja Turgenjevljeva — i ovde ne navodimo roman, nego dnevnik pisca — Lukerja, teško bolesna, čim ostane sama, peva. Ranije, pevanje u njoj bilo je raskošni dodatak njenoj mladosti i veselosti. Sad, to je postala funkcija izravnanja: to je odmor, ujedno dokaz života, ujedno mala ambicija, ujedno umetničko zanimanje u slušanju i ocenjivanju glasa i lepote izraza.
Mi nikada ne možemo znati šta sve u telu ili duši stradalnoga ostaje nepovučeno u stradanje, i u kakve nove odnose to stupa sa oštećenim oblastima života i ličnosti. A ako bi baš i sve bilo povučeno, ne znamo koliko je u stradalnom one vere i filozofije u kojima se čuva u čoveku makar zrno imanentnog božanskog elementa. Može to biti i jednostavna narodna običajna filozofija. Poznavali smo malog činovnika koji je mnogo stradao od rođaka i od drugova, ali koji je sa dostojanstvom trpeo, osnivajući svoj moral, i vaspitni sistem za svoju decu, na prostonarodnoj reči: Vidi Bog opačinu kroz debelu oblačinu. Čim to izrekne, on se smiri. Tvrdio je da se njemu gubici i nevolje dosta brzo izjednačuju nečim na drugoj strani, i da on udarce dočekuje strpljivo, jer oni i nehotice utiču na dobar svršetak nečeg dotle neizvesnog. „Nije to da mi nešto padne kroz prozor; nego se i ja, i žena, i deca odjedared dosetimo kako nešto da dovršimo ili izvedemo. Kao da nam izrastu još po dve ruke, tako se provrednimo; ili kao da se dan produži, tako mnogo svršimo i ne umorimo se; ili zlotvora postidimo; ili odjedared prijatelja nađemo. I dobro smo raspoloženi: čini nam se da smo našli nešto što je Bog u šali bio sakrio od nas.“
Naravno da izravnanja dolaze samo u slučaju velikih stradanja, onih koja su došla da ostanu dugo, ili do groba, dakle u slučajevima kad ceo život pa čak i biće moraju da se preurede. Ima ljudi koji se u nevolji prozle, uđu u gnjev i mržnju, postanu bezbožnici, razviju u sebi jednu svirepu maštu koja ih cepa i raskida, što je novo zlo i stradanje. Pa i njima dođe izravnanje; naravno onakvo kakvome su sami pošli: predadu se nekoj obesnoj navici, ili kakvom poroku, traže i nađu stanje u kojem tuga i tragedija ne mogu opstojati. Ali je češći i čovečniji slučaj da ljudi u stradanje projiciraju što najbolje znaju i imaju. Stradanje se na taj način razdeli u niz problema, u pojedinačna ograničenja i uskraćenja, i onda je lakše nositi ih, jer se lakše vidi kako bar neka od tih stradanja vode u nestradanje, i neka od zala mogu značiti put ka dobru. Čim se stradanje razdeli u razna značenja i odnose, pada u čoveku gnjev, i glupa želja za odmazdom. Čim padne gnjev, najbesmislenije stanje od svih stanja u čoveku, i stanje inferiorno i prema najtežem stradalnom stanju, čovek se već odbacio u pravcu nadmoći nad stradanjem, a tu drugo nema do izravnanja, nekada prave pobede. Čovek pre svega mirno prizva stradanje. Pošto ga je priznao, počne ga upoznavati; upoznavanje vodi u razne odnose, a razni i novi odnosi u preobraženje. To preobraženje znači da ranija, takozvana normalna pojava naša prestaje važiti kao jedina. Ona se postepeno i zaboravlja; nove činjenice su polazna tačka za nova gledišta, nova osećanja, nova cenjenja. Negde okrnjen, ali negde zanovljen, čovek se uravnotežava i izravnjuje, počne voleti nove nagone i nova raspoloženja. Pronađe, da pod svima okolnostima ima smisla što se rodio, jer u svima stanjima ima čovek posla na svetu. Drukčiji čovek počne sasvim drukčije uticati na ljude, životinje, i na mrtav materijal pod rukama. Biva da ga ljudi, životinje, i materijal koji obrađuje, bolje razumevaju i slušaju nego ranije. To je potresno i neizmerno iskustvo. To je moment kad stradalni jasno razdvoji stradanje od zla, vidi razliku, vidi da u zlu ima mraka i praznine, a u stradanju ima mogućnosti za život ugodan sebi, ljudma i stvarima.
Puno je tajanstvenosti u tome kako se kroz stradanje otkrivaju izravnanja, nove mogućnosti i sposobnosti. Kada su potpuno osiromašili, otac i sin se pomirili, razumeli, ostali zajedno do kraja života. Ne iz uzajamne sentimentalne potresenosti, nego su im se izravnanja vanredno dopunjavala, i oni osetiše da su zajednica više nego ikada. Poznato je u ratu mnogostruko zabeleženo iskustvo da pas tačno razlikuje glas većeg ili manjeg stradanja čoveka i konja, i u tačnom smislu čini izbor kuda će poći i povući nekoga. Ali je svakako najzanimljivije kako „mrtav“ materijal za obradu ispoljuje drugi i druge strane svoje prirode prema tome koje čulo čovečje ga prati i ceni pri obradi; i kako čovek koji je izgubio jedno čulo, ne samo da za taj gubitak dobije izravnanje u smislu telesnom, nego doživi izravnanje duhovno u smislu radosti što prema svom materijalu uđe u nov odnos, i tako u nove faze rada i stvaranja. Jedan priznat stolar iz našega grada počeo je da gubi vid. Postepeno se svet zatirao pred njim. Video je samo do izvesne linije u daljinu, i samo do izvesnog stepena osobine predmeta. Pa se i to, i toliko, skraćivalo i sužavalo. Zatim je svetlost počela da muči oko. Razbijala se, i užasan je napor bio da se kroz taj titravi elemenat gleda, i sve je veći bio bol očiju pri tom. Posmatrali smo kako se čovek u svemu menja. Sve se više muči, a sve se manje tuži. Ako ga neko naročito zapita, skoro mu nije pravo što drugi zadire u nešto što ne zna, i što, najzad, još nije ni svršeno. Odgovarao je mirno: „Još vidim belu lepu dasku, radim, još sam sposoban i čovek.“ Svi smo strepeli očekujući da „se sve svrši“. Majstoru su glava i vrat sve niže povijeni; mučno ih zakreće podešavajući odnos između očiju, svetlosti i daske. Pa tek zažmuri; lice se tad opusti kao teško umoran čovek kad padne na odmor. Jednog dana majstor prestade raditi, a ćutanje njegovo odavaše očaj i nesreću. Pa se onda vid sam od sebe nešto malo popravi, odnosno vrati na ono stanje kad je stolar još radio. Opet započe rendisanje, testerenje i priglavljivanje delova. Ali, gle, majstor radi i drži oči zatvorene, ne gleda iako još vidi. A ruke se kreću nekako drukčije nego pre, kao da su sad na njima i oči. Počeo nov život, nov rad rukama koje sasvim drukčije pipaju otkad i vide. „Zašto ne otvorite oči, majstore?“ — „Mogu i tako, sve znam; radim kao kad sam bio mlad, sve bolje i bolje; a oči mi se odmaraju, i otvorim ih samo pred veče, malecno, da mi ne bude žao. Jednog dana, i vi ćete svi da ih zatvorite i da se odmarate… Kako da vam to objasnim, eto, ja sam potpuno spreman da oslepim.“ — I oslepeo je. Ali je dalje radio, i mir ga nije napuštao. A drvo, otkad ga je samo rukama cenio i radio, postalo čudnovato. I sasvim jednostavni kupci zapažali su da je kadifasto po površini, i čisto toplo. I to je sad postala majstorova ambicija i radost; „moja nova firma“, govorio nam je. I zaista, majstor je otada bio sve više umetnik. Drvo mu se dalo sa jednom svojom tajnom, i stolar je nosio veliku pobedu u svom biću. Zaboravio je svoju nekadašnju pojavu; nije cenio ni rad svoj ni sebe prema uzoru iz izgubljenog života, nego samo iz novostečenog.
Varamo se o tuđem stradanju i onda kad ga cenimo kao društveno uniženje i isključenje. Koliko je velika bila zabluda naša, ljudi iz onog malog grada, i u drugom jednom slučaju, kad smo cenili nesreću poznanika odvedenog u aps za krivicu koju je on odricao, neki sugrađani verovali u nju, a većina ostajala u stavu neodređenom. Kad je naposletku klevetnik priznao istinu, i sva varošica udarila u veselje, iznenadiše nas mirno držanje bivšeg apsenika, i još više pismo njegovo jednom prijatelju: „Izgubio sam sad naročito odnos prema klevetniku, svom drugu, čije sam pokajanje svom dušom očekivao; pa odnos prema apsandžiji i jednom sapatniku u apsu koji su verovali u moju nevinost kao u svetinju, i voleli me kao bolesno dete. I sad mi je tako kao da sam izgubio najbolji deo svog života, i ulazim u sitno i prazno.“ Koje čudno izravnanje je bilo dosuđeno tom stradalniku, i kako ga je on visoko cenio!
Ljudi stradalni, kao one biljke koje u suton ili u zoru moraju da okrenu glave u određenom pravcu, bivaju obrnuti u drugi jedan svet, u drugo gledanje. Spočetka, čovek se oseća kao osuđen, boli ga da izgubi onaj prvašnji svet, i u njemu neku svoju karijeru. Nastupaju izravnanja. Ona vode kroz težak proces sad jačanja sad odumiranja bola, ali svršavaju sa preobraženjem čoveka sa uprošćavanjem njegova života u smislu duhovne nadmoći. Prikivanje čoveka za stradanje nosi sobom neminovno najvažnije izravnanje: življi pokret u prostranoj iracionalnoj slobodi koja je skrivena u svakom čoveku, kao što je skrivena na dnu ili u ponoru iz kojeg je svet proizišao — a u toj slobodi zaključuju se sve mogućnosti. Iz te slobode, kako je ranije rečeno, stradalni ljudi potežu nekada u zlo; ali iz te slobode, koja je starija od prirode i nad prirodom, može da dođe tajna mogućnost koja pokaže kako kroz stradanje vodi put u nestradanje. Izravnanja smire u čoveku prirodu, i donose nove mogućnosti rada i radosti. Preobražen stradalnik gleda sa kritikom, sa superiornošću u svoja ranija stanja. Onaj slepi stolar, davno mrtav, živi još u mnogim njegovim sugrađanima kao primer nadvišavanja prosečnog života. Često nam je govorio: „Verujte mi, u ovom mom stradanju ja sam se odmorio od ranijeg mog života, koji je takođe bio stradanje, čini mi se i gore od ovoga.“
Izvor: Isidora Sekulić, Stopama Hristovim: Odabrani zapisi, Beograd: Biblos Books, 2021.
