Ivan Vasiljevič Kirejevski (1806-1856)
Ivan Vasiljevič Kirejevski je rođen 20. marta 1806, u Moskvi, u porodici spahije-plemića, a umro u Peterburgu 11. juna 1856. godine. Gotovo celo detinjstvo, deo mladosti i mnogo godina kasnije, on je proveo u rodnom selu Dolbino, blizu grada Beljeva, u Tulskoj guberniji. Kirejevski je dobio temeljno domaće vaspitanje pod rukovodstvom pesnika-romantičara Žukovskog i svoga poočima A. A. Jelagina.
O širini njegove darovitosti može se suditi i po tome što je već u sedmoj godini izvanredno igrao šah. Godine 1813. francuski general Bonami, koji se nalazio u zarobljeništvu, nije se usuđivao da igra sa njim, jer se plašio „da ne izgubi od sedmogodišnjeg dečaka; s radoznalošću je i po nekoliko sati posmatrao igru dečaka, koji je s lakoćom pobeđivao druge francuske oficire“.[1]
Kad je napunio deset godina, Kirejevski je već dobro poznavao najbolja dela ruskih pisaca i čitao u originalu francusku klasičnu literaturu. U dvanaestoj godini je odlično govorio nemački. Latinski i grčki Kirejevski je počeo da uči u Moskvi kada je imao šesnaest godina, ali je ovladao njima tek u petoj deceniji života, kako bi mogao da u originalu čita dela svetih otaca. On je tako dobro poznavao ove jezike, da je mogao da daje savete i kritikuje ruski prevod dela Sv. Maksima Ispovednika.
Za filosofiju se zainteresovao još kao mladić, zahvaljujući A. Jelaginu, koji se 1819. upoznao sa Šelingovim radovima i počeo da prevodi Filosofska pisma o dogmatizmu i kriticizmu (1796). Godine 1822. cela porodica majke Kirejevskog je prešla u Moskvu. U Moskvi je Kirejevski, poput mnogih drugih, posećivao javna predavanja o Šelingovoj filosofiji, koja je držao Šelingov učenik – prof. Pavlov.
U Moskvi je pripadao kružoku mladih naučnika (Ševirjov, Pogodin), pesnika i pisaca (D. V. Venevitinov, knez V. F. Odojevski i dr). Ovo kulturno okruženje povoljno je uticalo na Kirejevskog, ali on sam gotovo da nije napisao neko literarno delo. To je došlo uglavnom otuda što je Kirejevskom, kao i mnogim drugim nadarenim Rusima, bio dovoljan njegov vlastiti unutrašnji život, pa se i nije trudio da svoje misli izrazi u pisanom obliku ili u vidu predavanja. Na primer, u odgovoru na predlog da prihvati mesto urednika lista Moskovljanin, on je pisao, pošto se prethodno posavetovao s prijateljima, da bi takav posao bio za njega koristan. „Za moj rad je neophodan spoljašnji podsticaj, vremenski rok koji ne zavisi od mene.“[2]
Kirejevski nije imao nijednu negativnu karakternu crtu, kao što su taština, osećanje suparništva, strast za raspravljanjem, želja za pronalaženjem slabe tačke protivnika i trijumfom nad njim, koje mnoge ljude podstiču na spoljašnju aktivnost. Njegova osećajna priroda je tražila mir, spokojstvo i ljubav. Monah Optinske pustinje je govorio K. Leontjevu da je Kirejevski bio „sav duša i ljubav“.
Udarci sudbine i prepreke koje su mu stajale na putu ka literarnom radu nisu izazivali u njemu jače reakcije. On se samo zatvarao u sebe i potčinjavao volji Proviđenja, Bogu „koji zna bolje od nas kako treba da se razvija ljudski um“. Kirejevski je smatrao da je u životu čoveka najvažnije „srce“, osećanje. Raspoloženje ili osećanje koje ga je najčešće obuzimalo bila je tuga. On je vjerovao da osećanje tuge otkriva posebne mogućnosti za pronicanje u smisao i bogatstvo života.
Godine 1829. Kirejevski se zaljubio u Nataliju Petrovnu Arbenjevu. On je zaprosio njenu ruku, ali je, pošto je s njom bio u daljem srodstvu, bio odbijen. To ga je teško pogodilo. Pogodin je pričao da je Kirejevski danima ležao na kauču, bez prestanka pušio i pio kafu. Rođaci i lekari su se zabrinuli za njegovo zdravlje. Savetovali su mu da otputuje u inostranstvo i da nastoji da se oslobodi mračnih misli. U inostranstvu je proveo cijelu 1830. godinu, boraveći najviše u Berlinu, Drezdenu i Minhenu.
U Berlinu se sretao sa Hegelom, njegovim učenicima Hansom i Mišleom i posećivao njihova predavanja. U Minhenu se viđao sa Šelingom, Okenom i, takođe, dolazio na njihova predavanja. Kad se vratio u Rusiju, Kirejevski je počeo da izdaje časopis Evropljanin (1831), koji je posle izlaska drugog broja bio zabranjen zbog njegovog članka Devetnaesti vek [tekst je objavljen i na srpskom, u knjizi Ka celovitom umu].
Pošto je pročitao ovaj članak, car Nikolaj I ga je zabranio, ocenivši da, iako autor tvrdi da, navodno, ne govori o politici, već o književnosti, on, u stvari, ima sasvim drugu nameru. Tako je, na primer, po Nikolaju, Kirejevski pod rečju „obrazovanje“ podrazumevao „slobodu“, a pod „aktivnošću uma“ – „revoluciju“. Nikolaj je smatrao da je ono najvažnije u članku Kirejevskog, zapravo, zahtev za konstitucionom vladom. Ovaj čudni argument je podsećao na buncanje ludaka koji ima maniju gonjenja. Kirejevskom je pretilo progonstvo iz prestonice i samo je zalaganje Žukovskog to sprečilo. Punih jedanaest godina posle ovog napada Kirejevski, praktično, nije ništa pisao.
Godine 1845. Kirejevski je postao jedan od urednika Moskovljanina, ali je ubrzo bio prinuđen da napusti ovaj posao, jer nije dobio zvanično odobrenje da može uređivati časopis. Slovenofili su 1852. počeli da izdaju časopis Moskovski zbornik, koji je bio zabranjen ubrzo posle izlaska prvog broja, koji je, navodno, „širio apsurdne i štetne ideje“. Glavni razlog za zabranu je bio članak Kirejevskog O prirodi evropske prosvećenosti i njenom odnosu prema prosvećenosti Rusije. Sam autor je bio stavljen pod otvoren nadzor policije. Zato i nije bilo čudno što su se na licu čovjeka koji je svoj poziv vidio u služenju otadžbini na literarnom polju „videli tragovi skrivene tuge“. Čuveni ruski publicista i emigrant Hercen, koji je izdavao revolucionarni časopis Kolokol (Zvono), pisao je da je izgled Kirejevskog navodio na misao o mračnoj melanholiji mora koje je progutalo brod.
Svako ko upozna suštinu učenja Kirejevskog postaviće sebi pitanje: „Kako je bilo moguće da se na jedan tako besmislen način okuje misao plemenitog mislioca, čiji radovi ni na koji način nisu predstavljali prijetnju za društveni poredak?“ Vi ćete, verovatno, pomisliti da je takvo odsustvo slobode reči kakvo je postojalo u Rusiji za vreme vladavine Nikolaja I bilo moguće samo u uslovima primitivnog varvarstva. Međutim, misliti tako bila bi velika greška. Jer, čak i u naše vreme, u Zapadnoj Evropi, gde je posle dugotrajne borbe za slobodu, nesumnjivo, postignut visok nivo kulture, postojao je period u kome su bila moguća još surovija proganjanja slobodne misli i reči (na primjer, u fašističkim zemljama). Zato, kada se govori o surovosti vladavine Nikolaja I, ne treba žuriti sa prihvatanjem uobičajenog gledanja na rusku kulturu, državu i rusku misao.
Poslednje godine svog života Kirejevski je proveo na selu, pišući Kurs filosofije. U to vreme često je posjećivao Optinsku pustinju i održavao bliske kontakte sa starcima, posebno sa ocem Makarijem. Sa starcima ga je zbližavao književni rad, uzajamna razmena mišljenja o prevodima i izdanjima dela svetih otaca. (Optinska pustinja je manastir u Kaluškoj guberniji, čuven po svojim starcima. Oni koji ne poznaju rusku kulturu, mogu dobiti predstavu o starcu po liku oca Zosime u romanu Braća Karamazovi Dostojevskog).
Posle smrti Nikolaja I i dolaska na presto Aleksandra II, osetio se dah slobode. Godine 1856. u Moskvi je bio osnovan časopis Ruska beseda, čiji je urednik bio prijatelj Kirejevskog, slovenofil Košeljov. U tom časopisu Kirejevski je objavio svoj članak O neophodnosti i mogućnosti novih načela za filosofiji. Kirejevski je ovaj članak zamislio kao uvod u veliki rad, a desilo se da je to bio posljednji koji je napisao [i taj članak je objavljen u knjizi Ka celovitom umu].
Ivan Vasiljevič Kirejevski je umro od kolere u Peterburgu, gde je doputovao u posetu sinu. Zemni ostaci Kirejevskog sahranjeni su u Optinskoj pustinji.
Izvor: Nikolaj Loski, Istorija ruske filosofije, CID: Podgorica, 1995, str. 28–32.
[1] Kireevskiй I. V. Polnoe sobranie sočineniй. Izdanie Geršenzona. M., 1911. T. 1. S. 5. Misli se na zarobljene oficire napoleonovske armije, koje su zarobili Rusi za vreme rata 1812. godine.
[2] Picьma k Žukovskomu (II, 236) i Homяkovu (II, 231). Isto je Kirejevski pisao i Ševirjovu 26. oktobra 1831, u vezi sa pominjanjem izdavanja časopisa Evropljanin.