Tekst objavljen na zvaničnom sajtu Srpske pravoslavne crkve (SPC) pod naslovom „Zvižduci patrijarhu Pavlu – uvod u stradanje naroda“ pokušava da ubedi čitaoce da su nekada studenti bili otvoreni za dijalog sa Crkvom, kao i ona sa njima, dok danas studenti ne žele dijalog sa njom!
Ali pogledajmo stvarnost: posle skoro tri meseca protesta studenata Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, koji su organizovani kroz plenum i javne akcije, dekan fakulteta nije našao za shodno niti jednom da ih primi na razgovor – a kamoli da odgovori na njihova pisma. Nijedan pokušaj studenata da uspostave komunikaciju nije naišao na odziv. Jedan docent koji je svojim pismom odlučio da istupi i podrži studente, da im odgovori na pismo posle mesec dana, nije imao drugi izbor osim da preda otkaz na fakultetu, sapienti sat.
Tekstovi na sajtu SPC su još tragičniji, poput tekstova episkopa Sergija, Davida, kao i drugih autora. Tako nam zvanično glasilo SPC saopštava da „gledamo svoja posla“, da su protesti „obojena revolucija“, da su studenti „srpske ustaše“, da su oni u „besmislenim“ blokadama života, da su „izrodi“ i sl. Ima li kraja vređanju sa sajtova SPC i onih po drugim eparhijama? Ovi primeri nisu izolovani ispadi, već deo obrasca: umesto poziva na razgovor, crkveni vrh bira ponižavanje i isključivanje.
Kako onda studenti mogu da veruju u Crkvu koja ih ovako tretira?
Studenti Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta i dalje, uprkos svemu, veruju u Crkvu – i to je možda najveći paradoks ovih dana. Kako je moguće zadržati poverenje u instituciju koja ih, kroz zvanične tekstove i izjave, otvoreno šikanira, omalovažava i odbacuje?
Autor teksta „Zvižduci patrijarhu Pavlu – uvod u stradanje naroda“ pokušava da ubedi čitaoce da je Crkva nekada podržavala studente u njihovim zahtevima za dijalogom, za razliku od današnjeg vremena. Ali ova tvrdnja je ne samo neosnovana, već i duboko licemerna. Ako je Crkva nekada bila uz studente, zašto danas ignoriše one koji su joj najbliži – studente bogoslovije, buduće sveštenike i teologe? Tri meseca protesta bez ijednog sastanka, bez ijednog odgovora na pisma – to nije podrška, to je sistematsko zanemarivanje. Tvrditi suprotno znači ili ne znati činjenice, ili ih svesno iskrivljavati. Dijalog nije moguć tamo gde jedna strana zatvara vrata i podiže zidove. A Crkva, bar onakva kakvu trenutno predstavljaju ovi tekstovi i postupci, očigledno ne želi da razgovara – ona želi pokornost i ćutanje.
Ovaj tekst je samo još jedan u nizu koji širi zabludu da su studenti nekada bili bolji, samo zato što Crkva danas može da plasira prošlost koju niko ne proverava. Ako SPC želi da ostane relevantna više uopšte, mora da prestane da objavljuje neiskrene narative i da počne da sluša one koji je čine živom – uključujući i svoje studente. Sve drugo je samo pokušaj da se prikrije istina iza praznih reči.
