Marina Stojanović, Irina Zarucka, 2025.
Dok se deo domaće javnosti u Srbiji bavi(o) odavanjem pošte prekookeanskom influenseru za koga uglavnom do tada nije čula, ali se preko noći, kao po zadatku, srodila sa njegovim idejama, na frontovima i među izbeglima s njih, na ulicama velikih, tobože naprednih velesila dešavaju se tragedije koje odnose živote nevinih, običnih ljudi kojih se tek ponekad neko seti (nažalost, vrlo često i niko). Skoro sve do modernog doba smrt radnika, „običnog“ čoveka nije bila ni sudski procesuirana kao, na primer, smrt nekog plemića. Danas formalno pravo postavlja svačiji život kao podjednako važan, ali zato postoje drugi lukavi načini diskriminacije, potpirivanja klasnih razlika i sl. Sunovrat vrline i nedostatak savesti i stida dovode do toga da najkontroverzniji sadržaji, naročito oni protivni svim etičkim vrednostima, dobijaju široku recepciju, izazivajući višestruke reakcije, često oštre, afirmativne ili negativne, dižući prašinu koja postaje „opijum za mase“. Čitava istorija razvoja potrošačke civilizacije u savremenom dobu počiva na ovoj ekspanziji bizarnog koje treba da privuče pažnju i omami potrošače ciljanjem opet na najniže porive, individualizam i egoizam, koji su, prema svetootačkom predanju, koren i uzrok svakoga zla. Tim naopakim pristupom nepovlašćen čovek, „običan“ građanin, radnik, biva skrajnut s fokusa javnosti, njegove muke postaju podrazumevane, a njegova sudbina zaboravljena.
Kako je neko uspeo da spoji propagandu da je zveckanje oružjem poželjno sa tobože evanđelskim narativom, ostaje nejasno svakoj iole racionalnoj analizi. Pa ipak, još čudnije od toga jeste divljenje takvim besedama, koje se, nekim čudom, javilo i na domaćoj političkoj (i delom klerikalnoj) sceni koja inače počiva na starom principu „hleba i igara“. Ovde ne pominjemo ime vezano za konkretan slučaj jer ono ne samo da je ovih nedelja poznato, već je i nevažno. Važan je princip koji će naći opet neki novi brend. To je isti onaj princip izlivanja rodoljublja, hrabrosti, pevanja rodoljubivih i etno pesama, busanja u „srpske“ grudi sve dok se i poslednji Srbi, tiho i u strahu, spakovani još odavno, sa šapatom mesto glasnih reči, iseljavaju iz severne Kosovske Mitrovice tužni što napuštaju dom a opet negde srećni što su još uvek živi. Za to vreme tenkovi čuvaju „beogradski pašaluk“ da pokažu kako tamo, eto, još postoji snaga. Tamo, na severu Kosova, gde su Srbi bili većina pre samo nekoliko godina, živeći u kakvom–takvom miru, od tolikog naleta rodoljublja vlasti, pojedinih popova i njihovih zabavljača, ostale su prazne njihove kuće, a njihovi životi nepoznati, bezimeni i marginalizovani. Mi, osim ako nam nisu rod ili poznanici, nećemo znati šta oni trpe svakoga dana, šta su podnosili daleko od bilo čijih očiju, kako im je bilo dok su napuštali kuće u koje su trud i muku ugradili.
Tom istom logikom busanja u grudi, ispevanja himni o velikom prijateljstvu nas sa vlastima velikih imperijalnih sila, zaneti diplomatijom nisu primetili da hiljade ljudi strada u ratovima koje te iste velike sile vode da bi održale svoje ime i ugled „moćnih“ pred svetom. Tako je i mlada Irina poginula, izbegla iz svoje ratom uništene zemlje, Ukrajine, u svet za koji je verovala da je bolji. Milostivog pogleda, prirodne lepote i krhke snage postala je žrtva neobjašnjivog zla jedne sasvim obične večeri. Pojedini su bili zgranuti tom iznenadnom i svirepom tragedijom pa se vest o njoj nekako proširila. Niko joj nije odavao ode jer je ona ipak bila samo običan radnik, a ne medijska ličnost vladajuće elite. Kao i naše žrtve, one ispod nadstrešnice, ali mnoge druge, i ona neće promeniti tok razvoja društva. Ne znamo puno o Irini, ne samo što nam je bila daleka i nepoznata, već i zato što je život za nju tek počinjao. I ne možemo, nažalost, ispraviti naopako društvo strane nadmoćne sile u kojoj je nasilje skoro pa deo svakodnevice, a oružje dostupno u supermarketu. Ali možemo da prestanemo da budemo nekritički konzumenti i poštovaoci ideje o velikim silama, velikim imperijama koje vladaju svetom. Bog je u Starom Zavetu anatemisao vavilonsku kulu, osudio naum o centralizovanoj moći, no svet nije prestao da diže vavilonske kule. I nije važno da li je njen centar u Vašingtonu, Pekingu, Moskvi ili negde ovde u Evropi, važno je znati da nijedna vavilonska kula nije dosegla do neba ali jeste svojim padom usmrtila one koji su se kraj nje našli.
U društvu gde je pojedinačni čovek nevažan, gde vlada konzumerizam, gde je sve roba i stvar prestiža, gde mora da postoji masa (kako reče prezrivo bivši premijer „rulja“) koja će obožavati sistem i njegove idole, Crkva bi trebalo da bude beg od takvog sveta. Tu je, da makar delimično, ikonizuje buduću, eshatološku realnost blaženstava – „blaženi krotki…, blaženi gladi i žedni pravde…, blaženi mirotvorci…“ (Mt 5, 5-9). Konačno ispunjenje blaženstva je događaj budućnosti, ali njihov početak, početak tog procesa ispunjenja blaženstava, kao i početak oboženja, treba da bude već sada i ovde. Kao što Hristovo očovečenje donosi promenu u ontologiju sveta, u samo biće stvorene prirode, tako njegove pouke, Evanđelje kao vest i apostolsko delanje, donose promenu u socijalnoj sferi. Društvo se menja preoblikovano Evanđeljem. „Nema više Judejca ni Jelina, nema više roba ni slobodnoga, nema više muškog ni ženskog, jer ste vi svi jedan (čovek) u Hristu Isusu“ (Gal 3,28), veli apostol Pavle. Neke razlike po prirodi tokom čitavog trajanja istorije, poput razlike u rodu, neće nestati. Ipak, to ne znači da hrišćanin treba da deli ljude prema ovim prolaznim kategorijama. Starovekovna klasna podela na robove i slobodne ljude iskorenjena je vremenom ali je i zamenjena opet nekim novim klasnim podelama. Roba iz starog veka zamenio je u kapitalizmu radnik. Radnik danas formalno ima pravo kao i svaki građanin ali se u praksi to pravo često ne realizuje – znamo bezbroj slučaja zlostavljanja radnika gde oni rade kao neprijavljeni, obespravljeni, bedno plaćeni, pod pritiskom, izloženi nasilju raznih vrsta… Kada se otkriju, takvi prestupi se skoro pa blago kažnjavaju, dok reakcija javnog mnjenja jeste često i ravna linija – previše je takvih slučajeva pa se ova devijacija podrazumeva kao „normalnost“. Možda je čak žiteljima tih velikih kapitalističkih zemalja postalo i očekivano da negde, u nekoj ulici, prevozu, stanici, neko i strada. Irina, jedna u više miliona radnika, građana bez zaštite, bez pedigrea, bez kapitala, uticaja, moći stradala je postajući žrtva jezivog nasilnika, kakvih nažalost ima na ulicama zapadnih gradova. Dok razna obezbeđenja čuvaju elitu koja ima da ih plati i priušti, sloboda svakog drugog čoveka je stavljena na rizik – žene posebno nisu bezbedne na ulicama većine velikih gradova.
Bez kontrole, bez nadzora, te obične, nejake, nezaštićene može da čuva jedino Bog, ili puki slučaj ili neko bližnji. Gubitak empatije i solidarnosti projavljuje se i kao čudno odsustvo brige za bližnjeg koji strada – ako je verovati vestima, prisutni su prevozu u kome je Irina stradala, nemo su posmatrali zločin… Potrebno je verovatno svakodnevno podsećati na evanđelske parabole, na milostivog Samarjanina koga je sve teže naći, a koji jeste „so svetu“. Čitanje božanskih pisama sa propovedaonice nije dovoljno, potrebno je delatno živeti reč Evanđelja i širiti je tamo gde za nju nisu čuli, a ponavljati je ne samo sa mikrofona, već u srcu u tišini, svakodnevno i molitveno.
