Bićete mi sveti ljudi; mesa u polju rastrgnuta ne jedite, bacite ga psima. (Izlazak, 23, 31)
Da li je biblijski stih kriv – kao što mu se kasnije prebacivalo – što se previše pažnje obraća na ono što „ulazi čoveku na usta“, a premalo na ono što iz njih izlazi? Osim ako prizor mesa koje životinje rasparčavaju u poljima nije suviše težak za varenje, pošteni čovek, čak i ako je mesojed, oseća da ga posmatra Bog. Ovo meso koje životinje u poljima komadaju, kao i ostaci krvave borbe između divljih životinja koje se međusobno proždiru – jače vrste proždiru slabije – biće sublimirano inteligencijom u lovačke igre. Ovaj spektakl nagoveštava užase rata, ovo proždiranje među vrstama ponudiće čoveku umetničko osećanje koje nosi Kriegspiel. Takve ideje su dovoljne da čovek izgubi apetit! U stvari, kada ubode viljuškom u mesnatu pečenicu, takve ideje mogu da padnu na pamet čoveku čak i za porodičnim ručkom. Ovo je sasvim dovoljno da ponovo postanete vegetarijanac! Ako ćemo verovati Postanju, Adam, naš zajednički otac, upravo je to i bio! U svakom slučaju, sasvim dovoljno da nas podstakne da ograničimo, putem raznih zabrana, klanje koje svaki dan čine naša „posvećena usta“. Ali, dosta ove teologije! Ono što me ovde najviše interesuje jeste pas na kraju stiha. Ja mislim na Bobija.
Dakle, ko je taj pas na kraju stiha? Neko ko uznemirava igre Društva (ili čak samo Društvo) i prema kome se zato postupa kao premu psu? Neko koga optužujemo da je besan dok pokušavamo da ga udavimo u vodi? Neko kome se nudi najprljaviji posao, „pseći život“, i koga ostavljamo napolju po svakakvom, pa i pasjem vremenu, kada ni psa ne bismo pustili napolje? Ali svi ovi, uprkos svojoj mizeriji, ne dopuštaju da se svedu na imenitelj odbačene žrtve i lovine.
Da li je to životinja koja je izgubila poslednje uzvišene tragove svoje divlje prirode – ulagivački, servilni, prezreni pas? Ili, ako biramo između psa i vuka (Šta na svetu nije pod senkom ove dileme?), da li se ta životinja tiče onoga koji kao vuk pod odorom pseće vernosti žudi za usirenom ili svežom krvlju?
Ali dosta alegorija! Pročitali smo suviše mnogo basni i stoga još uvek koristimo ime psa u figurativnom smislu. Stoga, u poštovanim terminima hermeneutike, mnogo starijim nego La Fonten, usmeno prenošenim još od ranih antičkih vremena hermeneutikom talmudskih doktora, ovaj biblijski tekst, opterećen parabolama, ovde predstavlja izazov metafori: u Izlasku 22, 31 pas je pas. Bukvalno pas! Izvan svih skrupula, zahvaljujući svojoj veseloj prirodi i neposrednim psećim mislima, pas transformiše u gozbu sve ovo meso bačeno u polje. Ova gozba je njegovo pravo.
Visoka hermeneutika, međutim, koja je ovde ograničena metodom doslovnosti, dopušta sebi da objasni paradoks kojim čista priroda vodi do prava.
Ona, stoga, vadi iz zaborava pse koji leže u zavisnoj rečenici u jednom drugom stihu iz Izlaska. U glavi 11, stih 7, na strane pse odjednom pada svetlo usred noći. I oni ne reže! Ali, oko njih javlja se svet. Jer ovo je kobna noć „smrti prvorođenih“ Egipta! Izrael tek što nije oslobođen iz zatočeništva. Robovi koji su dotle služili sluge Države od tada će slediti najuzvišeniji Glas najveće slobode. To je figura čovečanstva! Čovekova sloboda je sloboda oslobođenog čoveka koji se seća svoga ropstva i oseća solidarnost sa svim porobljenim narodima.
Ovo roblje će slaviti ovu najveću ljudsku misteriju: „I nigde neće ni pas jezikom svojim maći“ (Izlazak 11, 7). U uzvišenom trenutku kada se on ustanovljuje, bez etike i bez logosa, o dignitetu njegove ličnosti svedočiće ovaj pas. U tome je smisao reči – čovekov prijatelj. Postoji transcendencija u životinji! I onaj jasni stih kojim smo započeli dobija novo značenje.
Ali možda se ova istančana egzegeza, koju navodimo, gubi u retorici? To ćemo tek videti!
Bilo nas je 70 u odeljenju logora za jevrejske ratne zarobljenike u nacističkoj Nemačkoj. Izvanrednu podudarnost činila je činjenica da je logor nosio broj 1492 – godina kada je katolik Ferdinand V izgnao Jevreje iz Španije. Francuske uniforme su nas još štitile od Hitlerovog nasilja. Ali drugi ljudi, koje zovu slobodnim, koji su bili sa nama, koji su nam davali posao, naređivali, ponekad se i osmehivali, kao i žene i deca, koji su prolazili mimo i koji su ponekad podizali pogled ka nama, svlačili su sa nas ljudsku kožu. Mi smo bili podljudi, banda majmuna. Tiho unutrašnje šaputanje, snaga i prokletstvo zlostavljenih ljudi, podsećali su nas na našu suštinu mislećih bića. Ali mi nismo više bili deo sveta. Naše tegobe, žalost i smeh, bolesti i distrakcije, plod rada naših ruku i briga u našim očima, pisma koja smo dobijali iz Francuske i ona koja smo primali za naše porodice – sve ovo je prolazilo kao u zagradi. Mi smo bili bića zarobljena u svojoj vrsti, uprkos čitavom svom vokabularu, bića bez jezika. Rasizam nije biološki koncept – antisemitizam je arhetip svih zatočeništava. Društvena agresija sama po sebi samo podražava ovaj model. Ona zatvara ljude u određenu klasu, poriče im sposobnost izražavanja i osuđuje ih da budu „označitelji bez označenog“, poziva na nasilje i borbu. Kako da pošaljemo poruku o našoj ljudskosti kad će ona, iza zatvorskih rešetaka navodnika, biti shvaćena jedino kao govor majmuna?
I onda odjedanput, negde na pola našeg zatočenistva, na nekoliko kratkih nedelja, pre nego što su ga stražari oterali, pas lutalica je ušao u naše živote. Jednog dana, kad smo se vratili pod stražom sa prinudnog rada, pojavio se da pozdravi ovu gomilu. On je životario među divljim rastinjem koje je okruživalo logor. Mi smo ga nazvali Bobi, egzotično ime, kao što ljudi nazivaju voljenog psa. Pojavio bi se na jutarnjoj smotri i čekao nas je. Kada bismo se vratili, skakao je i lajao od radosti. On nije sumnjao u to da smo bili ljudi.
Možda je pas koji je prepoznao Odiseja pod njegovom krinkom, kad se ovaj vratio sa svoje odiseje, bio preteča ovog našeg. Ali ne… ne! Tamo – bila je Itaka i Otadžbina. Ovde – mi smo bili nigde. Ovaj pas je poslednji kantovac u nacističkoj Nemačkoj, bez mozga koji bi univerzalizovao izreke i nagone. On je bio potomak onih pasa iz Egipta. I njegovo prijateljsko režanje rođeno je iz tišine njegovih predaka na obalama Nila.
Izvor: Emmanuel Levinas, „Nom d’un chien ou le droits naturel“, in: Difficile liberté, Paris, Albin Michel, 1963 = Interkulturalnost: časopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije, № 7 (mart 2014), 110–111.
Prevod: Dragan Kujundžić
