Sveti Siluan Atonski
Sa dubokim osećanjem ganutosti prihvatio sam da govorim o teologiji Svetoga Siluana Atonskog. Izbor ove teme treba zahvaliti činjenici da sam — uz pomoć njegovog duhovnog učenika i mog ličnog duhovnog oca, blažene uspomene o. Sofronija iz manastira u Eseksu (Engleska) — prihvatio Sv. Siluana ne samo kao hrišćanin i član Pravoslavne Crkve, nego i kao jedan učenik i učitelj teologije, a u novije vreme i kao episkop. Sv. Siluan nastavlja i dalje da bude moj lični vođa u duhovnom životu, jer njegova misao, sa svim aspektima koje obuhvata, ima presudan značaj ne samo za one koji žive monaškim životom, nego i za one koji su posvećeni teološkoj misli i sudeluju u rukovođenju Crkve u svetu. Prema tome, govoriću vam o Sv. Siluanu sa jednim dubokim osećanjem blagodarnosti i poštovanja. Čemu je, dakle, mene naučio ovaj starac kada je u pitanju teologija?
U naše vreme teologija se poistovećuje sa jednom delatnošću razuma i obično se posmatra kao jedna grana nauke. U ranoj Crkvi naziv „teolog“ je čuvan za mali broj ljudi (i kao što znamo, dodeljen je samo Sv. Jovanu Jevanđelistu, Sv. Grigoriju Nazijanzinu i Sv. Simeonu Novom Bogoslovu), dok se danas koristi za sve one koji poseduju diplomu neke bogoslovske škole, a koju dobijaju nakon izvesnog vremena studiranja. U slučaju Sv. Siluana izgleda da potpuno odsustvuje ono što nazivamo „akademska teologija“. On nikada nije studirao na nekom bogoslovskom fakultetu i nikada nije napisao nešto što bi moglo da se iskoristi za teološko studiranje i istraživanje. Shodno tome, ne može se nazvati „teolog“ u modernom značenju reči. Da li to znači da ne postoji nešto što bi moglo da se nazove „teologija Sv. Siluana Atonskog“?
Ponovno oživljavanje monaštva i otkriće pustinjskih otaca i takozvanih „mističkih“ pisaca Crkve, učinili su da mnogi ljudi našeg doba reaguju oštro protiv akademske teologije, koju smatraju u najmanju ruku suvišnom, ako ne i lošom i suprotnom duhovnom životu. Mnogi starci danas savetuju svoju duhovnu decu da ne uzimaju za ozbiljno akademsku teologiju i da se usredsređuju na molitvu i druge „duhovne“ vežbe. Živimo u doba rastuće dihotomije (dvojenja) između uma i srca, između umne delatnosti i podvižničkog života. Kada sam ja bio student, bilo je nemoguće naći makar i jedan osvrt na pustinjske oce u nekom od priručnika dogmatike (primeri Andrucosa i Trembelasa su dovoljno karakteristični u Jeladi, a pretpostavljam da se slični primeri mogu naći i u ruskoj dogmatskoj teologiji). Uostalom, u svom iskustvu kao profesor dogmatike na pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, sretao sam vrlo često studente koje su njihovi duhovnici savetovali da gledišta svojih profesora ne uzimaju za ozbiljno nego da ih podnose na uvid („procenu“) svome starcu, koji obično ne raspolaže nikakvim akademskim teološkim obrazovanjem.
Ova dihotomija je pogrešna i opasna. Čak i ako je istina da su akademska teologija i asketsko iskustvo dve različite stvari, ipak ne treba smatrati da jedno isključuje i ukida drugo. Moguće je da se desi i to, ukoliko se u negiranju udalje jedno od drugog i apsolutizuju („odreše“) svoju prirodu i funkciju unutar Crkve. Crkva obuhvata jednu raznolikost darova (harizmi) od kojih nijedan ne može da kaže drugom „ne trebaš mi“. Istorija Crkve je prepuna povesti podvižnikâ čija su iskustva nadahnula velike teologe (Sv. Antonije, recimo, predstavljen je na „teološki“ način od Sv. Atanasija, na manje-više isti način na koji je život Sv. Siluana predstavio Starac Sofronije), a postoje slučajevi gde jedna ista ličnost kombinuje asketski (podvižnički) život sa jednom smelom i moćnom teološkom mišlju, u šta se možemo uveriti npr. kod Sv. Maksima Ispovednika.
Prema tome, jedan akademski teolog može mnogo toga da pocrpe od jednog podvižnika kao što je Sv. Siluan Atonski. A ukoliko poseduje i stvaralačku misao, onda može da njegova asketska iskustva predstavi u formi dogmatske teologije. Ovo je moguće u slučaju Sv. Siluana i upravo to ću pokušati da pokažem, naglašavajući određene dogmatske teme za koje misao Sv. Siluana ima izuzetan značaj.
1. Dogmat o Svetoj Trojici ili uopšte o Bogu
Jedna od izreka Sv. Siluana, koju je sačuvao o. Sofronije, glasi ovako: „Jedno je verovati u Boga, a sasvim drugo znati Boga.“ Kako, dakle, poznajemo Boga?
Imamo dve vrste znanja: jedna je o nečem ili nekome, a druga je znanje neke ličnosti ili neke stvari. Iako je ove dve vrste znanja lako pomešati u našoj glavi, one se ipak temeljno razlikuju. Znanje o Bogu može da se stekne kroz knjige ili i kroz otkrivenja, ili prosto proučavanjem prirode, kao što je još Platon primetio. Međutim, znanje Boga se ne može postići bez ličnog odnosa sa Njim. Ovo je sažeto istaknuto u sledećim osnovnim istinama:
a) Bog biva poznat samo kroz lične odnose koji sačinjavaju Njegovo postojanje, dakle, samo kao Sveta Trojica. Ne možeš poznati Boga izvan načina na koji On sam poznaje sebe (ovo je i razlog zbog koga niko ne može poznati prirodu Božiju); u suprotnom slučaju u opasnosti smo da poznamo nešto drugo ili nekog drugog umesto Boga, istinitoga Boga. Sada, Bog poznaje sebe kao Oca, Sina i Duha. Kao što primećuje Sv. Atanasije u polemici sa arijancima, ako Sin nije oduvek postojao zajedno sa Ocem, Otac ne bi poznavao sebe, zbog toga što je Sin istina Očeva, u kojem, kao u ogledalu, Otac vidi sebe i tako sebe poznaje. Otac poznaje sebe gledajući u svoje ogledalo koje je Sin. Kao što je primetio Ap. Pavle, samo Duh Sveti poznaje Boga i dubine Njegovog postojanja. Prema tome, samo kada uđemo u jedan međutrojični lični odnos, tj. kada budemo prihvaćeni kao sinovi Oca, preko Duha usinovljenja koji nam dopušta da Boga zovemo Ocem i da ga poznajemo na taj način, moći ćemo da (po)znamo ne ono što je u vezi sa Bogom nego Boga.
Saglasno ocu Sofroniju: „Kakav smisao može da ima jedna teorijska teologija o Svetoj Trojici, ako ne osećaš svetu silu Boga Oca, ljubav punu smirenja Sina, nestvorenu svetlost Svetoga Duha?“
Sv. Siluan insistira više puta na značaju koji ima Sveti Duh za poznanje Boga. „Sveti Duše… otkrio si mi jednu neshvatljivu tajnu“. „Sveti Duh – kaže – na nevidljiv način daje znanje (Boga) duši.“ Ovo znanje se poistovećuje sa samom ljubavlju Boga prema nama: „(Duh Sveti) dao mi je (mogućnost) da znam koliko nas Gospod voli“, kao što kaže na drugom mestu. Ovo nas vodi drugoj istini u vezi sa znanjem Boga.
b) Ljubav prethodi znanju, ili još tačnije: ljubav je znanje i znanje je ljubav. Otac Sofronije se osvrće na Dekartovu maksimu: „Cogito, ergo sum“ (mislim, dakle, postojim) i predlaže da se to, u slučaju Sv. Siluana, pretoči u: „volim, dakle, postojim“. To preokreće silogizam Blaženog Avgustina, na osnovu koga i ovaj i kasnije Toma Akvinski zasnivaju svoj argument za Filioque, tj. da ne možeš voleti nekog ili nešto ako ga najpre ne (u)poznaš (silogizam Avgustina i Tome Akvinskog je u tome da ako je Sin znanje Boga a Duh ljubav Boga, onda Sin treba da prethodi Duhu). A u stvari važi suprotno: ako ne voliš, onda i ne poznaješ. Kao što Bog nas poznaje time što nas voli i time što nam se otkriva kao ljubav, tako i mi Njega poznajemo samo time što ga volimo i što volimo one koje je On zavoleo.
Ova tema ljubavi kao puta ka istinskom znanju, povezana je u misli Sv. Siluana sa njegovim omiljenim motivom o ljubavi prema neprijateljima. Bilo bi pogrešno shvatiti ovu ideju, na kojoj tako mnogo nastoji Sv. Siluan, kao moralno načelo. Za ovog svetog oca ona je duboko i isključivo teološka: treba da volimo naše neprijatelje samo zato što je Bog zavoleo svoje neprijatelje u Ličnosti ovaploćenog Sina svoga. Ne postoji drugi način da poznamo Boga, zato što je to jedini način na koji nam se otkriva, dakle, kao ljubav prema neprijateljima. To je jedno teološko, a ne moralno načelo. I to je put znanja Boga.
Na sličan način treba razumeti i vrednovati ljubav koju je Sv. Siluan pokazivao prema biljkama i životinjama, i kojoj o. Sofronije posvećuje jedno veliko poglavlje. „Srce koje je naučilo da voli oseća milost za svu tvorevinu.“ I ovo, takođe, treba razumeti teološki: volimo stvorenja zbog toga što ih je stvorio Bog i ona stradaju zbog našega pada.
Što se tiče učenja o Bogu, Sv. Siluan je pre nas savremenih teologa stigao do teme lično(stno)g znanja. Smatramo da se Sveta Trojica poznaje samo kroz doživljaj ljubavi i da nam se otkriva kroz Duha Svetoga, koji je Svetlost, upravo zato što je ljubav. Znanje Boga je jedan susret „licem k licu“ i, saglasno o. Sofroniju, to je način na koji je Sv. Siluan dolazio u dodir sa Bogom u svojoj molitvi. Otac Sofronije, imajući iskustvo istočnjačkih religija, našao je kod Sv. Siluana istinsko otkrivenje onog što on naziva „ipostasno načelo“. Kada ljudsko biće postane ipostas, tj. jedno bivstvo sposobno da prigrli — posebno kroz svoju molitvu i ljubav — Boga i celokupnu tvorevinu, i da govori sa Bogom licem k licu, tada ispunjava ono „po slici i podobiju“ i ulazi u večni život. Trojično bogoslovlje i ličnosno postojanje podudaraju se iskustvom „ipostasnog načela“, kome je o. Sofronije posvetio, do kraja svog života, prilično truda.
2. Hristologija
U središtu misli Sv. Siluana nalazi se hristologija, kojoj sveti otac pristupa egzistencijalno, a ne sholastički, kao što znamo iz dogmatskih priručnika. Veran jednom tipično ruskom predanju, koje nas asocira na Dostojevskog i druge ruske mislioce. Sv. Siluan hristologiji pristupa sa strane kenosisa (=dobrovoljnog smirenja) i naglašava put krsta kao empirijskog načina spasenja. Ne možeš se približiti životu ako ne umreš, kao što je Hristos umro i vaskrsao. Sv. Siluan dovodi ovu temu do kraja, na jedan zaista „dostojevskijevski“ način, svojom znamenitom izrekom: „Drži um svoj u adu i ne očajavaj.“ Ova izreka postaje očajno nihilistička izvan hristologije. Ukoliko se uzme izvan svog hristološkog okvira, može da odvede u samoubistvo. Pakao je prolazak a ne odredište. Nismo pozvani da se naselimo tamo. Ne postoji, međutim, prečica ili zaobilaznica kojom bismo se poslužili da izbegnemo ovaj prolazak, ukoliko želimo da dospemo do našeg konačnog odredišta, koje je nebo i Carstvo Božije. Tako stvari stoje, jer i sâm Hristos je prošao (kroz) to iskustvo. Misao je hristološka, i zbog tog razloga ne vodi u očajanje. Pobeda Hristova nad paklom predstavlja preduslov prolaska kroz njega. Tako biva jedan preokret redosleda smrt-vaskrsenje: sada prethodi Vaskrsenje Hristovo našem ulasku u pakao, i zbog tog razloga ne možemo da budemo dovedeni do očajanja.
Ova tema, kada se razume hristološki, čini da duhovne vrline, poput smirenja i ljubavi, budu duboko teološke. Držeći um svoj u adu smiravaš se, ne psihološki, nego ontološki. Saučestvuješ u bezdanu ništavila, gde si se nalazio pre nego što te je Bog izveo u postojanje. Doživljavaš odsustvo Božije kao egzistencijalnu prazninu i tamo, u toj praznini, susrećeš svog praroditelja Adama gde plače i rida zbog gubitka Raja (jedna tema tako omiljena kod Sv. Siluana). Na taj način poistovećuješ se sa celokupnim čovečanstvom, posebno u njegovom palom stanju, i poistovećen sa njim u njegovom padu stičeš istinsko samopoznanje i prestaješ da budeš gord, nadmen zbog sebe – to je istinsko smirenje – dok u istom trenutku osećaš simpatiju za sve one koji su grešni kao i ti, uključujući i tvoje neprijatelje, i tako ih sve voliš, ne emocionalno nego egzistencijalno, ne kao da si obavezan da to činiš zbog nekog moralnog naloga, nego saučestvujući u njihovom postojanju, u njihovoj odvojenosti od Boga, u njihovoj smrti. Hristos je sve to učinio i bez te činjenice hristologija bi ostala prazna dogma.
Ova „kenotička“ hristologija, u slučaju Sv. Siluana, „obeležava“ i temu preobraženja, koja se nalazi u središtu atonskog predanja još od doba isihazma. To je zanimljivo i sa istorijskog i sa teološkog aspekta. Tema „kenosisa“ izgleda da ne dominira kod isihasta 14. veka. Nalazi se prisutna u pozadini, ali je Sv. Siluan iznosi na površinu i stavlja u centar. To čini da bude nama bliži nego isihasti 14. veka. Naša epoha ima veću svest o tragediji, praznini i ništavilu nego što je imala Vizantija. U istom momentu ta tema može da zaštiti isihastično interesovanje za hristologiju preobraženja od opasnosti da bude shvaćena u jednom pozitivističnom duhu, slično onom koje postoji u istočnjačkim religijama. Ukoliko iskustvo preobraženja treba da se poveže sa iskustvom krsta – to upravo zahteva sama biblijska pripovest – posledica tog povezivanja će biti ta da asketizam (podvižništvo) ne predstavlja jedno individualno iskustvo, nego znači jedno učestvovanje u patnji i bolu celokupnog sveta, kao i to da ne postoji drugi način da vidimo nestvorenu svetlost nego da stradamo (trpimo) za druge i sa drugima. To bi učestvovanje u iskustvu preobraženja Hristovog učinilo da ono bude pitanje sudelovanja u stradanju Hrista, u njegovom silasku u Ad, u oblast smrti, a ne pitanje primene jedne konkretne tehnike.
Izreka Sv. Siluana „drži um svoj u adu i ne očajavaj“ nije prosto jedan metod, nego hristološki razlog postojanja (raison d’ être) asketizma. Asketizam se nadahnjuje i opravdava hristologijom, a ne etikom. Bez hristologije celokupni hrišćanski asketizam bi bio jedno mazohističko iskustvo demonskog karaktera.
3. Učenje o Crkvi
Postoji li ikakva eklisiologija u učenju Sv. Siluana? Odgovor na ovo pitanje zavisti od toga šta očekujemo da nađemo ispod termina „eklisiologija“. Prirodno da ne postoji nekakav sistematski traktat o Crkvi i, još manje, ne očekujemo da nađemo tako nešto kod jednog asketskog oca kakav je Sv. Siluan. Uprkos tome, postoje elementi u njegovoj misli i učenju koji se neposredno ili posredno odnose na temu Crkve i njima ćemo posvetiti našu pažnju.
Postoji, kao prvo, jedan snažan naglasak na ikumeničnosti Crkve ili pre na njenoj katoličnosti. Crkva, u misli Sv. Siluana, nije ništa manje od jednog produženja ljubavi Gospoda prema svima, „da se svi spasu“. Atonski Svetitelj se ne zadovoljava svojim ličnim iskustvom ljubavi Božije prema njemu. Želi, i to izražava vrlo snažno, da je vide i poznaju i drugi. „Gospode, daruj Tvoga Duha tako da svi Tebe poznaju u Duhu Svetom.“ „Gospode, daruj Tvoju ljubav celom svetu.“ Sveti Siluan stalno traži od Gospoda da se otkrije svim ljudima. Piše za kijevskog podvižnika Sv. Partenija, koji je želeo da uplovi u tajnu monaškog života, da mu je Bogorodica rekla: „istinski monah je onaj koji posreduje sa ceo svet“. To njegovu teologiju dovodi veoma blizu Svetoj Evharistiji koja je čin prinošenja Hrista celokupnom svetu od strane Crkve.
Sa ovim je povezana i činjenica da je Sv. Siluan veoma naglašavao molitvu za mrtve. Ova tema je tako središnja u učenju Sv. Siluana, da je spreman da se suprotstavi čak i gledištima značajnih duhovnih otaca, koji javno iznose mišljenje da ne treba da plačemo za mrtvima nego samo za sebe same. „Kada sam prestao da plačem za mrtve – govori nam – automatski sam izgubio i suze za sebe.“ Komentariše gledišta nekog podvižnika koji mu kaže: „Želeo bih, kad bih mogao, da izvedem iz Ada sve koji se nalaze tamo, i tek tada bi duša moja našla pokoj i radost.“
Ovo je, opet, jedna tema eklisiologije. Sv. Siluan navodi kako je podvižnik koji je rekao gornje reči u istom trenutku učinio pokret kao da sabira klasove za žetvu. To je jedna slika koja nas vodi evharistijskom iskustvu. Tema je evharistijska, u svakom smislu. Na Evharistiji Crkva ne samo da se živo moli za mrtve, i to na najsredišnjijem momentu Anafore, nego i samu Evharistiju shvata kao zajednicu živih i mrtvih.
Mnogo je pisano o insistiranju koje Sv. Siluan daje na ljubavi prema neprijateljima. Gore smo zabeležili da to za svetitelja predstavlja duboku eklisiološku temu. Treba sada da dodamo da je ona istovremeno i evharistijska i eklisiološka tema. Za Sv. Siluana, „ako želiš da sačuvaš umnu molitvu, treba da voliš sve one koji ti se rugaju i da se moliš za njih, sve dokle duša tvoja ne nađe mir; i tada će ti Bog darovati neprekidnu molitvu, zato što se blagodat molitve daje onima koji se mole za svoje neprijatelje“. Oproštaj neprijateljima je od tako suštinskog značaja za naše učestvovanje u Evharistiji, da ga naš Gospod postavlja za uslov našega sudelovanja; isto čine i Sveti oci Crkve, poput Sv. Maksima Ispovednika u svom tumačenju Gospodnje Molitve, Sv. Anastasije Sinait i dr. Svi gresi mogu da se oproste ispovešću pre Sv. Pričešća, ali ako se neko ne pomiri sa svojim neprijateljima i zadržava u sećanju zlo koje su mu učinili, nije mu dopušteno učešće u Evharistiji. Ljubav prema neprijateljima je toliko značajna za Evharistiju, da Sv. Siluan veoma insistira na njoj.
Druga zanimljiva tema koja je u vezi sa eklisiologijom jeste gledište koje Starac Siluan ima o sudbini jeretikâ. U pripovestima iz njegovog života, kako ih je izdao o. Sofronije, osvrće se na mišljene izvesnog Kasijana koji je imao običaj da kaže da će svi jeretici biti pogubljeni. Sv. Siluan pokazuje da ima odgovor i na to: „To ne znam, ali verujem samo u Pravoslavnu Crkvu. U njoj se nalazi radost spasenja kroz hristoliko smirenje.“ Ovaj stav je veoma značajan. Korenito se razlikuje od zilotskog duha koji karakteriše mnoge monahe, čak i na Svetoj Gori, i izražava jedan određeni teološki stav po pitanju suptilne teme granicâ Crkve, slično onom koji zauzimaju savremeni pravoslavni teolozi, shodno kome jedino što možemo, kao pravoslavni, sa sigurnošću reći po pitanju onih koji se nalaze izvan Crkve jeste da smo sigurni za spasenje koje se pruža u Crkvi, izbegavajući tako da osudimo bilo koga i ostavljajući Bogu da On sudi konačno svima, a sa njima i nama.
Naposletku, vredi videti šta Sv. Siluan misli o sveštenstvu i posebno o episkopima Crkve. On ih vidi kao nosioce blagodati Svetoga Duha i kadre „da vezuju i razrešuju“ grehe. Naziva ih pastirima čije je delo da sabiraju razbežane ovce i da ih hrane duhovno. Oni su, takođe, i zastupnici svog naroda pred Bogom. Gospod ih voli zato što i oni vole Njegov narod. Podstiče sve: „Budimo, braćo, poslušni našim pastirima i tada će nastupiti mir i Sveti Duh će biti sa nama. Onaj koji se ruga svešteniku, taj se izruguje Svetome Duhu koji obitava u njemu.“ „Šta da kažemo o episkopima?“ pita on. „Episkopima je data velika blagodat Svetoga Duha; oni se nalaze iznad svih i kao orlovi ushode na visine i odozgo posmatraju beskrajni svemir i teološkim znanjem upravljaju svojim stadima.“ Očigledno da je Sv. Siluan ostao netaknut od modernih moralističkih stavova o sveštenicima i episkopima. I piše: „Možda se pitate kako može taj i taj episkop ili neki duhovni otac da ima Svetoga Duha, kad voli da jede i ima i druge slabosti? Reći ću vam: To je moguće ako ne prima loše pomisli. Dakle, čak i ako ima neku slabost, to ne sprečava blagodat da boravi u njegovoj duši, kao što živo drvo, ako i ima neke suve grane, to ga ne sprečava da donosi plodove.“
Po ovom pitanju Sv. Siluan zastupa jednu tipično predanjsku eklisiologiju, koja do danas karakteriše monaštvo Pravoslavne Crkve, a koja proističe iz jedne evharistijske eklisiologije, koja se nalazi u pozadini njegove misli i njegovog monaškog života.
Ovo su nekolika zapažanja o teologiji Svetog Starca Siluana. Ona niukoliko ne iscrpljuju teološki značaj njegove misli. Da bi se dopunila ova slika treba dodati i druge aspekte, kao što su oni koji su u vezi posebno sa antropologijom. Ipak, dosad rečeno dopušta nam da izvedemo neke osnovne zaključke, posebno po pitanju odnosa između teologije i asketskog života.
Teologija je „logos“ (reč) o Bogu. Ovaj „logos“ može da se izrazi rečima, čiji se sadržaj i izvor, međutim, ne nalaze u razumu. Oni se dotiču i utiču na sveukupno naše postojanje. Asketsko predanje Sv. Siluana ne pripada asketskom tipu Evagrija koji naglašava očišćenje uma. Pripada pre asketskom predanju koja je preuzeo i razvio Sv. Maksim Ispovednik i drugim predanjima koje nas, preko isihastičkog pokreta i atonskog monaštva, dovode do naše epohe. Ono što se naglašava u ovom predanju jeste očišćenje srca, koje funkcioniše kao centar poslušnosti i ljubavi. U ovom predanju ljubav postaje jedna gnoseološka kategorija: kroz ljubav poznajemo, a i sami se poznajemo kroz ljubav Božiju. Ovaj asketizam ljubavi vodi jednoj teologiji koja se može preneti (izraziti) logičkim pojmovima kao što su odnos, zajednica, ličnost i dr. Prema tome, ova teologija nije ne-racionalna, nego teologija koja proizvodi pojmove koji imaju za cilj oslobođenje ljudskog razuma od (suvog) racionalizma, dajući nam tako mogućnost da u našoj reči o Bogu obuhvatimo celokupno naše postojanje, kako je ono povezano sa drugim postojanjima i posebno sa samim Bogom, Onim Koji Jeste par excellence, sa Suštim.
Ovakva teologija očišćenja srca od izvora svih strasti, tj. od samoljublja, prolazi kroz Krst Hrista Koji, ispražnjen od svakog samoljublja i poistovećen sa drugima do smrti, vodi nas ka otkrivenju Božijeg postojanja kao Svete Trojice ljubećih Ličnosti, i tako nas obožuje darujući nam Svetoga Duha kao blagodat poznanja Boga, pošto smo poznati od Njega u Hristu, tj. ljubeći Ga pošto je On nas prvi zavoleo. Sve ovo se doživljava u zajednici koju Duh Sveti stvara kao Telo Hristovo, kao Crkvu. Na taj način, asketizam nije nešto paralelno Crkvi nego, u konačnoj analizi, mesto gde se neguje i „podvizava“ biće Crkve kao zajednica i ljubav, kroz borbu protiv strasti koje sprečavaju da zajednica i ljubav budu ono što sastavlja (konstituiše) Crkvu.
Asketska teologija Sv. Siluana se kreće od Trojične teologije do hristologije, pnevmatologije i eklisiologije. To je jedna teologija koja lako može da se prevede u dogmatiku. A i pravo je vreme da naši teolozi započnu da na stvaralački način koriste ovakve izvore, kako ih koristi ovaj tip asketskih teologa, tako da dogma iznova nađe svoj egzistencijalni značaj i da prestane da bude jedna mrtva formulacija koju ponavljaju stručnjaci.
Neka nas molitve Sv. Siluana vode putem istinske teologije, koja i nije drugo do viđenje i poznanje Boga, Blagoslovene Trojice, kroz ljubav koja povezuje Tri božanske Ličnosti u jednom neraskidivom jedinstvu zajedništva, koja nam se otkriva i javlja u Ovaploćenom Sinu, Gospodu našem Isusu Hristu, i u zajednici ljubavi koja se u našem srcu stvara Duhom Svetim, tako da Ga poznamo upravo kao što jeste, voleći i ljubeći sve ono što je Njegovo, naše bližnje i celokupnu tvorevinu u zajednici Tela Hristovog, tj. unutar Crkve.
Izvor: Svetitelj vaseljene Siluan Atonski: Pristup duhovnom nasleđu Svetog Siluana Atonskog, grupa autora, Atina 2001, str. 30-48; srpski prevod: Vidoslov 24, 2001.
Prevod: Ep. Maksim (Vasiljević)
