Ep. Maksim, Filosof Janaras, 2021.
Hristo Janaras je u teologiju, ali u velikoj meri i u filosofiju, preneo duhovni gest generacije tridesetih godina 20. veka: jedno ermenevtičko vraćanje i ponovno prisvajanje grčke tradicije kroz dijalog sa modernističkom samokritikom Zapada, koja je dovela do retke originalne sinteze, a ne do pozajmice ili kopiranja. Filozofski i umetnički modernizam na Zapadu (za razliku od ranije modernosti i kasnijeg postmodernizma ili pozne modernosti) ima sledeće karakteristike: to je izvođenje najekstremnijih posledica zapadnog modernog projekta na način koji je u krajnjem slučaju samopotkopavajući, i zato svesno ili nesvesno samokritičan, u okviru kolapsa Prvog svetskog rata i nastavka krize tokom međuratnog perioda i Drugog svetskog rata. Modernizam je poslednji veliki humanizam pre postmoderne „smrti subjekta” i „deteritorijalizacije” pozne modernosti. Radi se, međutim, o jednom humanizmu koji nije optimističan i samouveren kao onaj iz doba Prosvetiteljstva, već razoren, humanizam koji se hrani protivrečnostima koje stvaraju jednu uvremenjenu, opipljivu, pateću subjektivnost u krizi.
U kontinentalnoj filozofiji ovo je izraženo pokretima spojenih sudova, kao što su egzistencijalizam, fenomenologija, hermeneutika i personalizam. U umetnosti vidimo slične razvoje u delima, na primer, Pikasa, Matisa ili Đakometija – „fenomenoloških” umetnika koji uvek doživljavaju oblike kroz određenu egzistencijalnu prizmu, koja ih može proširiti do granica raspada ili unutrašnje dezintegracije, ali koji nesumnjivo zadržavaju reflektivne vrednosti za sliku čoveka, za razliku od kasnije apstraktne umetnosti. Ako je Dekart ustanovio filozofsku modernost sa „mislim, dakle postojim”, tada francuski egzistencijalizam 20. veka izvodi krajnje posledice iz tog arhimedovskog oslonca shvatajući egzistenciju ne kao ipostasno biće, već kao vremenski trenutak mišljenja koja stalno izmiče u prošlost i drugost, kao u Sartrovoj verziji „mislim, dakle postojalo je”, odnosno mislim kao vremenski uslovljeno biće koje neprestano beži u budućnost, ostavljajući za sobom fosile, što rezultuje time da je lični identitet izuzetno nesiguran ili van svesti u prostoru i vremenu.
Duhovna klima tog doba odražava oživotvoravanje te pateće zapadne subjektivnosti kroz povratak izvorima, sa potragom za gotovo „pred-padnom” autentičnošću koju svaki mislilac traži sve dalje i dalje (u prošlosti). Recimo, Niče, koji je pionirski inaugurisao ovaj duhovni stav, stiže do presokratovskih mislilaca, pre Platona. Hajdeger ga u velikoj meri prati, iznova tumačeći prethodnu tradiciju na mnoge radikalne načine. Umetnici često tragaju za arhajskom Grčkom, kikladskim idolima, afričkim maskama ili naivnom umetnošću. Teolozi će tražiti autentičnost pre voluntarizma Dunsa Skota ili Avgustina Iponskog. U Grčkoj, književna i umetnička generacija tridesetih godina donela je originalan doprinos ovom poduhvatu zapadne samosvesti kroz sintezu lokalne tradicije i modernizma. U nekim slučajevima, ovo je moglo dobiti više odbrambene identitetske karakteristike, kao u delima Fotija Kondoglua, ali je ponekad i sam Zapad prepoznao, recimo kod Jorgosa Seferisa, Odiseja Elitija i drugih, specifični grčki doprinos sa univerzalnim značajem.
Hristo Janaras pripada „dugoj” generaciji iz 1930-ih, koja je u teologiji postala poznata kao „generacija 1960-ih”, dok je njen vrhunac nastupio 1980-ih. I na Zapadu je umetnost prednjačila u modernizmu, na primer u slikarstvu već od 1870-ih sa impresionizmom, dok je filozofija usledila kasnije, tokom međuratnog perioda (sa Ničeom kao prorokom u 19. veku). Verovatno nije slučajno to što je i u Grčkoj teološka i filozofska originalna sinteza usledila posle književne i umetničke.
Hristo Janaras je izrazio lične i kolektivne tenzije kroz niz genijalnih sinteza u kojima je skrivena plodna kontradikcija. Način njegove filozofije mogao bi se opisati izrazom (koja se graniči sa contradictio in adjecto) „fenomenološka metafizika”. Za Janarasa, polazište filozofiranja bila je savremena fenomenologija, odnosno svesnost koja je vremenski i telesno usađena u stvari, u put istorije, sa egzistencijalnim pitanjima koja proističu iz konkretnog iskustva. Međutim, za izlaz iz ovih aporija, on se okretao grčkoj metafizičkoj tradiciji, pre svega aristotelizmu, kako ga tumače hrišćanski oci Vizantije. Metafizički način filozofiranja generalno označava kontinuitet između prirode i onoga što je iznad prirode i objašnjava je kao uzrok ili cilj. Iz tog razloga, metafizika je odbačena u kontinentalnoj zapadnoj misli, koja je više naglašavala neizvesnost upitanosti. Moglo bi se reći da je fenomenologija suprotnost metafizici, budući da je vremenska i telesna subjektivnost bačena u svet bez sigurnosti i osovina smisla. Ipak, Janaras od Ničea crpi koncept „samoprevazilaženja” na tako originalan način da ga to vodi ka impresivnim premošćivanjima. Za Janarasa, filozofija počinje od ontološkog pitanja o Biću, koje proističe iz svakog životnog iskustva. To se, međutim, dešava kao dinamika koja nas vodi ka traganju za metafizičkom „apofatikom”, odnosno bez pozitivističkih izvesnosti ili racionalističkog kontinuiteta, tj. mentalne/prirodne srodnosti između prirodnog i metafizičkog, ali sa zadržavanjem pitanja o uzroku i cilju bića. Za Janarasa, „fenomenološka metafizika” bi bila moguća, ako bi došlo do fuzije različitih kultura ili grčkog odgovora na zapadnu misao.
Ničeovski tip samoprevazilaženja prožima i značenje koje ljubav (eros) ima u Janarasovoj misli. Erosna ljubav je, prema Janarasu, pre svega htonska, sila koja se potvrđuje kroz fenomenološko ispitivanje, ali istovremeno je i ta koja pokreće misao ka beskonačnom. U Janarasovoj obradi fenomena ljubavi ne postoje manihejske dihotomije između profane i idealne ljubavi; eros je pokret samoprevazilaženja od instinkta ka nesebičnoj ljubavi i prevazilaženju sebičnog egoizma. Naravno, u platonovskoj misli ljubav kreće od tela i prelazi ka beskonačnoj ideji dobra, ali kod Janarasa, na hrišćanski i istovremeno ničeovski način, ljubav je pre svega afirmacija htonske telesnosti, i jedino kroz nju, opipavanje Boga u Njegovom ovaploćenju, odnosno u dvojnoj, ograničenoj ali beskonačnoj prirodi Hristovoj. To znači da je Janaras bio jedan „bogoslov odozdo”, mislilac konkretnog telesnog iskustva i njegovog književnog opisa, i samo na taj način metafizičar, pritom apofatičar. Jer, na kraju krajeva, fenomenološki pristup erosnoj ljubavi označava, s jedne strane, samoprevazilaženje od telesnog ka nesebičnom, ali istovremeno i „apofatizam”, odnosno časno odustajanje od toga da iscrpiš drugoga u sebi ili u bilo čemu što možeš da shvatiš svojim umom i čulima. U tom smislu, Janarasova teologija je antidogmatska: to nije teologija „odozgo”, iz dogmatskih izvesnosti. To je teologija koja počinje od iskustva i njegovog prevođenja na raskrsnici književnosti, filozofije i teologije.
Politička filozofija Hrista Janarasa mogla bi se nazvati „aristotelovski marksizam”. Preko Frankfurtske škole i njenih predstavnika, poput Herberta Markuzea, posebno je naglašavao filozofiju prirode u Karlu Marksu i značaj njenog kolektivnog ostvarenja kao suprotnost otuđenju. Kod Marksa se sačuvao odjek aristotelovske teleologije u smislu da čovek ima svrhu svog postojanja u ostvarivanju svoje specifične razlike, koja u modernosti više ne mora biti teorijski život, kao u antičkoj i srednjovekovnoj filozofiji, već svrsishodna proizvodnja i rad, gde ne postoji otuđenje od ploda rada proizvođača i stvaraoca.
Hristo Janaras je bio čovek za koga kažu da posle njega puca kalup. Težio je univerzalnoj lepoti, koje je etimološki izvodio iz glagola „zvati”, „pozvati” (καλώ, κάλλος). Na učestvovanje te nisu pozivale samo njegove ideje, nego i način na koji ih je izgovarao, dubokim glasom sa izraženom intonacijom, kao i kroz njegova ćutanja, njegovo odbijanje da ponekad ne govori, ili, kada bi konačno govorio, kroz otvorena pitanja, kojima je ili oblikovao filozofiju kao nešto otvoreno i nedovršeno, ili usmeravao diskusiju majevtičkom metodom, koja je bila još više nagoveštajna od sokratske. Lepota Hrista Janarasa proširivala se čak i na njegove rukopise, koji su bili kaligrafski ispisivani, jer je sami rukopis smatran produžetkom ljudskog tela i erosnog, ličnog karaktera koji se u njoj otiskuje. Za njega je filozofija bila deo poziva u odnos, koji je obuhvatao i ličnu harizmu, ali i spor, koji je saputnik ljubavi, u skladu sa dugom grčkom tradicijom koja filozofski povezuje umetnost ljubavi sa umetnošću rasprave. Njegov takozvani „antizapadnjački stav” bio je originalan grčki doprinos unutrašnjoj samokritici Zapada, koju je započeo Niče a nastavio Hajdeger.
Janaras, kao gotovo poetski nostalgičar helenskog načina života u vremenima Kavafijeve dekadencije, isticao je helenizam ne samo kao alternativu Zapadu, već i kao kulturu aristotelovskog „ev-sin-optona”, odnosno mogućnosti da se univerzalna istina ostvari u „jasnosagledanom” ovaploćenju, gde možeš dobro (ev) da razlikuješ (opton) istovremeno celinu i njene delove (sin), kao što je to bio slučaj u antičkom grčkom polisu, u poetičnosti drame, ali i u evharistijskom sabranju i solidarnoj zajednici tokom turkokratije. Upravo ta „jasna sinoptičnost” je ono što razlikuje helenizam i od Orijenta, zbog čega je Janaras kritikovao forme pravoslavlja koje naglašavaju verziju ekumeničnosti kao geografske globalnosti ili masovne moći, kao i njegova dijagnoza da su savremene forme „fundamentalizma”, bilo pravoslavne ili islamske, ništa drugo do porod zapadne modernosti u uslovima globalizacije. Bio je, naravno, samokritičan i prema savremenoj Grčkoj, često koristeći preterivanja u izrazima omalovažavanja Neohelena, koja nisu imala gorku zlobu, već razočaranje zaljubljenog, uzaludnost ambiciozne ljubavi. Muzu tog njegovog ljubavnog odnosa predstavljao je jedan Neodređeni Helenizam (po naslovu njegove knjige), bez narativa nacionalnog kontinuiteta i bez rasističke verzije nacionalizma. Za Janarasa, kontinuitet helenizma je predanjski, što znači da je zauvek otvoreno predavanje nasleđa i neokončano nasleđivanje, što je suprotno i fundamentalizmu, i etnofiletizmu i narativima linearnog istorijskog kontinuiteta. Na isti način na koji se taj „kontinuitet u diskontinuitetu” helenizma odvijao u rimskoj imperiji kroz prihvatanje bezizlaza helenizma i kroz univerzalni predlog da kohezija univerzalne imperije dobije duhovni karakter, Janaras je sanjao i danas jedan helenizam iznova protumačen u susretu sa bezizlazima zapadnog modernizma, kao što su otuđenje i redukcija čoveka na matematički definisana svojstva.
Kao čovek tradicije, Hristo Janaras je imao harizmu duhovnog oca. Imao je veoma stroge zahteve za egzistencijalnu autentičnost, zbog čega je gurao svoje duhovne sinove i učenike ka njihovim sopstvenim samoprevazilaženjima, prelazeći granice horizonta koji se neprestano kretao ka beskonačnosti. Istovremeno, njegov apofatizam značio je i očinsku tišinu ili očinske dvosmislenosti, koje su omogućavale mnoštvo tumačenja i nasleđivanja njegove misli. Bio je jedan od retkih mislilaca koji su promenili jezik, rečnik istraživanja kome su služili. Podrazumevao je da se u tradicionalnoj lampadodromiji (štafeti) misli slične promene u jezičkom služenju istini mogu desiti i u budućnosti.
Izvor: Διονύσιος Σκλήρης, Ο Χρήστος Γιανναράς ως πνευματικός πατέρας, 25.8.2024.
Prevod: Ep. Maksim (Vasiljević)
