Niš, 1.3.2025. (Foto: Jelena Đukić Pejić | DW)
Donet u Nišu, 1. marta 2025. godine. Mi, studenti i slobodni građani Srbije, sabrani u gradu Nišu, u gradu koji je svedok novih ideja i promena, u gradu koji je kroz vekove raskrsnica istorije, a gde je sloboda uvek nalazila svoj put…
Ima proglasa koji počinju i završavaju se patetikom. U ovom slučaju, sav taj retorski element smešten je, svodi se i ograničava na prvi deo ove prve rečenice, tu gde se grad Niš naziva svedokom novih ideja i promena, raskrsnicom istorije gde je sloboda navodno uvek nalazila svoj put, jer znamo da nije tako, i nije baš uvek. Međutim, već od polovine ovog početnog iskaza dolazi do jednog zadivljujućeg zaokreta kojim se pravna preciznost i etička jasnoća spajaju u jedno. Zbog toga je Aida Ćorović za ovaj tekst napisala da ima snagu ustava: …donosimo – kažu studenti – ovaj edikt kojim proglašavamo vrednosti za koje se borimo, kao zavet budućnosti i državi u kojoj želimo da živimo.
Proglašavanje ili zamagljivanje vrednosti
Sa aspekta teme koja stoji u našem naslovu, već se samo proglašavanje vrednosti može smatrati hrišćanskom vrednošću: u sadašnjoj fazi, u kojoj se za te vrednosti studenti bore (zalažu se, stoje za njih, zastupaju ih – veruju) i koje istovremeno proglašavaju zavetom budućnosti – ne apstraktnoj, već onoj koje se tiče državnog uređenja kao slobodnog izbora naše vere – i to u jednoj društvenoj sredini koja je pre svega poznata po neispunjenim obećanjima.
Shodno tome, nehrišćansko, dakle teološki, upravo socijalno etički neopravdano, bilo bi svako zamagljivanje vrednosti, hegemonija nametanja implicitnih vrednosti ljudima koji ih ne prepoznaju, ne veruju u njih, ne žele ih i ne biraju, dugogodišnja tradicija demagogije, laži i obmana, koja drži ljude u uverenju da je ispunjavanje onoga što proglašavaš nešto što je u politici nemoguće.
Demokratizacija u slobodi
Sloboda ljudi je hrišćanska vrednost. To da ona nije milost već pravo neodvojivo od dostojanstva svakog građanina, možda ne zvuči kao svedočanstvo baš svakog perioda hrišćanske prošlosti. Međutim, dostojanstvo svakog građanina (dakle, dostojanstvo čoveka kao takvog) jeste vrednost starija od istorije, upisana u temelje božanskog stvaranja. To što ona „nije milost“ upereno je ne protiv tvorca i milostivog (blagodatnog) životodavca, pa i davaoca slobode, već protiv onih koji bi eventualnim davanjem i nedavanjem političke slobode čoveku kao takvom (dakle, svakom građaninu) želeli da postave sebe na mesto Gospoda, koji u tome i uspevaju svuda gde postoji dominacija (gospodarenje, odnosno bogovanje) čoveka nad ljudima. Da je to demonsko potkusurivanje slobodom relikt prošlosti, ili samo hrišćanske prošlosti, sada ne bi bilo potrebe ni govoriti o tome. Ali potrebe za tim itekako ima.
Sloboda je temelj našeg demokratskog društva, naših zakona, naše reči i naših misli. Važno je to proglasiti u vreme globalne krize demokratije, kada mnoga demokratska društva u svetu, mnogi zakoni, reči i misli saopštavane u ime demokratije realno nisu utemeljene na slobodi čoveka. Postkolonijalistički teoretičari tvrde da demokratija ni sama nije do kraja ostvaren ideal i da je istinitije govoriti o demokratizaciji nego o demokratiji kao dovršenom procesu nečijeg vrednosnog opredeljenja. Imajući to u vidu, ovakvo utemeljenje demokratizacije u slobodi čoveka jeste jedino moguće savremeno hrišćansko opravdanje i hrišćansko definisanje demokratije.
Znanje više nego poslušnost
Poštovanje dostojanstva svakog pojedinca, pomenuto u jednome od kasnijih paragrafa, možda prvi put u novijoj tradiciji srpske politike nije istaknuto samo kao retorička floskula. Ono nešto podrazumeva: da nijedna osoba ne bude dovedena u položaj poniženja zbog svojih stavova i mišljenja – i upravo to što poštovanje dostojanstva podrazumeva respektivno je, tim rečima, proglašeno u Studentskom ediktu. Nepotcenjivanje stručnjaka, vrednovanje znanja više nego poslušnosti (ovde u značenju pokornosti moćnicima, vrlo često prožete laskanjem – radi sticanja svog udela u nečasnom dobitku), u mnogim drugim delovima sveta je bitka odavno dobijena, ali u ovom tekstu tako se veliča ova specifična i jedina Srbija, zemlja koja je mladima svoja i u kojoj oni vide nadu. Poslušnost – učlanjivanje, svrstavanje, traženje veza – koji su (bili) pretpostavljeni i suprotstavljeni dostojanstvu čoveka i njegovom znanju, neodvojivi su pratioci korupcije, a korupcija je praksa rukovođena pohlepom, koja ne može da ima svoje hrišćansko opravdanje.
U još jednom od narednih paragrafa, znanje se ističe kao temelj napretka svakog društva. Zato se u ovom ediktu traži Srbija koja ulaže u nauku, istraživanje, obrazovanje i kulturu kao prioritete svog razvoja. Bilo je i u našoj hrišćanskoj prošlosti momenata kada su pojedini centri moći svoj napredak tražili u sili, bogaćenju i ratnom plenu, ali su kao oznake stvarnog napretka te istorije ipak ostali zabeleženi nauka, obrazovanje i kultura. Kada je reč o sadašnjosti, univerziteti moraju biti centri izvrsnosti, a ne poligoni za kupovinu diploma i političke uticaje. Takva izvrsnost u obrazovanju danas je teško ugrožena i tako ostati ne sme – to je spletom nepovoljnih okolnosti propustila da u svoju savremenu propoved unese Pravoslavna crkva, ali nisu propustili da ovom prilikom i na ovaj način proglase studenti.
Na strani države
Država kao zajedničko dobro svih njenih građana, institucije koje su temelj poverenja a ne instrument moći pojedinaca, zakon kao vrhovni autoritet, politička funkcija kao služba a ne privilegija – ovo su sve naznačenja duboko bliska i kompatibilna filozofiji vlasti Svetog pisma Novog zaveta, kao i predanja Pravoslavne crkve (svetosavskog i nemanjićkog predanja naročito), ne uvek ispunjena i posvedočena, ali uvek propovedana i zavetovana kao ideali (po nekima, tek eshatološki ostvarivi). Država je bilo svuda u svetu i pre hrišćanstva i van dometa njegove misije, ali su se vrednosti zajedništva, poverenja, zakona, službe, etablirale i teorijski učvrstile upravo s pojavom Hristove nauke. To što se one i u praksi nisu jednako potvrđivale kod onih koji su se na Hrista pozivali razlog je činjenice da se sada ostvarenje tih ideala uveliko traži na putevima, drugih, deklarativno nehrišćanskih tradicija.
Pravda je osnova stabilnog društva. Šta drugo kaže Sveti apostol Pavle, ne znajući možda ni za nezavisno sudstvo ni za slobodne medije, nego da instutucije moraju delovati po zakonu, a ne pod političkim pritiskom? Šta pak drugačije Sveti Sava, kada se kao duhovnik interesuje, štiti i definiše zakone, stojeći na strani države, a protiv samovolje lokalnih velikaša, ondašnjih uzurpatora društvene moći? Jednakost prava da bude stvarnost za svakog građanina Srbije – za šta su se suprotno tome zalagali verni Nemanjići, zaključno sa Dušanom Silnim, a jesu li nešto drugo pak oplakivali protagonisti onog dela srpske istorije koja je svedočila propasti carstva, a koji su utvrdili temelje narodne etike za mnogo narednih vekova?
Solidarnost je ljubav
Poseban paragraf govori o solidarnosti, koju studenti vide u već pred njima ostvarenoj i posvedočenoj snazi narodnog jedinstva. Ova kod nas zaboravljena, potisnuta i nepravedno obesnažena socijalno-etička vrednost, kako studenti ovde kažu: do sada nepoznata sistemima zasnovanim na razdoru, postaje nešto u čemu oni prepoznaju svoju snagu, ali je ističu i kao svoj zavet. U jeku preživljene tranzicije ocrnjena kao nešto tuđe i pogrešno, solidarnost je zapravo društvena primena prve Hristove zapovesti: ljubavi prema bližnjem, kao takva prepoznata i definisana u socijalnom učenju Katoličke crkve još pre mnogo decenija – kada se pod tim imenom u zapadnim društvima pojam solidarnosti i utvrdio u odbranu prava čoveka – a koja je i u Pravoslavnoj crkvi, koja zbog specifičnog ustrojstva ne definiše socijalna učenja, teološki nesporna.
Pretvarajući pojedinačne glasove u silu promene, dokazali smo da Srbija nije skup podeljenih interesa, već zajednica građana koji dele viziju budućnosti. U ciničnom umu modernog Srbina, naviknutog na demagogiju i uzastopne političke obmane, ovaj iskaz mogao bi probuditi samo nepoverenje, da studenti nisu – pre proglašavanja vrednosti ovim ediktom – to zaista na delu i dokazali!
Zavetovanje sebi
Studenti, mladi, kao ne samo naslednici Srbije, već i kao njeni ustavobranitelji, nosioci borbe, čuvari vrednosti – kako to neobično može da zvuči pripadnicima jednog društva koje je odavno prestalo da investira u svoju mladost. Mladost Srbije traži sistem zasnovan na trudu i znanju. Ovo su reči koje ne zahtevaju potpis, potvrdu, odobrenje, čak ni podršku odraslih, u smislu da od nje zavise. I u tome nema ničega nehrišćanskog. Ako smo kao društvo koje je po tradiciji bilo patrijarhalno umnogome i danas indoktrinisani velikim pričama odraslih i obezbređivanjem mladosti, ostaje nam gorka činjenica da mi sami, uključujući vernike i crkvu, na planu odbrane ustava, pokretanja i nošenja borbe, čuvanja vrednosti, nismo uradili ništa.
U rečima završnog paragrafa, naslovljenog „O budućnosti“: Neka ovaj edikt bude naša obaveza, naše obećanje jednih drugima, da ćemo graditi državu koja će pripadati svima, u kojoj će svako dete moći da sanja velike snove, treba videti zavetovanje studenata i svih mladih ljudi Srbije sebi, svojoj mladosti i budućnosti, ne poklonjenje prošlosti, starešinstvima i autoritetu, koje bi se u datim okolnostima mnogo pre okončalo u kakvom idolosluženju, podilaženju i „ugrađivanju“ negoli u stvarnoj veri. Upravo je to njihovo zavetovanje zalog i svedočanstvo jedne stvarne vere, koja se možda ne može bez ostatka identifikovati sa hrišćanskom, ali se zato hrišćanska mora prepoznati i imenovati u njoj. Jer njihova je vizija država u kojoj će pravda i sloboda biti jače od svakog pojedinca i u kojoj se vlast neće služiti narodom, već će ona služiti narodu. Vlast kao služenje, prednost pravde i slobode nad samovoljom moćnika… za hrišćansku legitimaciju i identifikaciju više od ovoga nije potrebno.
Potencijalno nehrišćansko
Hrišćansko i nehrišćansko se u tekstu Studentskog edikta ne mogu principijelno razdvojiti. Hrišćansko tumačenje koje smo ovde izložili dopušta, mora da dopusti, i ona drugačija, nehrišćanska. Ono što je ovde označeno kao hrišćansko, potencijalno može biti i nehrišćansko, i to ne samo iz razloga istorijskih sablazni i izneveravanja (mada svakako u uskoj vezi s tim). Najstrože razlikovanje hrišćanskog od nehrišćanskog u Jevanđelju povučeno je po pitanju vere čoveka i njegovog slobodno uspostavljenog stava prema stradanju i krstu: tom prilikom je Gospod Isus Hristos svog najvernijeg učenika, apostola Petra, nazvao satanom (dakle, nehrišćaninom par excellance), jer „ne misli ono što je Božje nego ono što je ljudsko“.
Hrišćansko je, stoga, nešto što se ostvaruje kroz „mišljenje onoga što je Božje“, a to se u tekstu Studentskog edikta ne nameće, čak ni ne podrazumeva. To nepodrazumevanje, opet, ne znači da je Studentski edikt prevashodno nehrišćanski tekst, niti da se njime proglašavaju vrednosti koje nisu hrišćanske, ali znači da se hrišćanske vrednosti (ili njihova tumačenja kakva smo ovde izneli) ne mogu proglašavati bez neophodnosti slobodne odluke i vere čoveka. Ipak, čak i jasno nehrišćanska tumačenja kojima obiluje savremeni svet često dopuštaju i moraju dopustiti, i ona hrišćanska, kao druga i drugačija. Tako mnogo šta što je u savremenom društvu i označeno kao nehrišćansko, potencijalno može biti i hrišćansko, u zavisnosti od spremnosti za dijalog nas hrišćana.
Isključivi ili inkluzivni
Ono što nekim hrišćanima u tekstu Studentskog edikta može delovati nepoznato, strano, čak nehrišćansko, jeste sama terminologija. Istini za volju, tek delimično – jer se u samom tekstu mestimično pojavljuju za naš politički diskurs neuobičajeni izrazi jasno hrišćanskog porekla: služenje, zavet, poverenje. Međutim, neki drugi pojmovi: ljudska prava, demokratija, građanstvo, institucije, naučno istraživanje, pa čak i solidarnost (na čije smo hrišćansko utemeljenje ukazali) ili poslušnost – označena u negativnim konotacijama – svakako ne potiču iz hrišćanskih tradicija, bar ne iz one pravoslavne. Tu se neizostavno postavlja problem isključivosti na jednoj strani, odnosno inkluzivnosti na drugoj. Hrišćanska teologija novijeg doba, pre svega socijalna etika, nema izbora nego da konstatuje, uvaži i preispituje pomenute društvene vrednosti, čineći to veoma često – tamo gde je to potrebno i gde nije – kritički i u znaku isključivosti.
Međutim, inkluzivni pristup, kao vrednost suprotna isključivosti, nije nešto što savremeni hrišćani prevashodno oduzimaju ili daju (izuzev u nekom izolovanom, imaginarnom svetu nadmene samodovoljnosti, koja pravoslavnima – kako je pokazao Aleksandar Šmeman – ni najmanje nije strana). To je u dvadeset prvom veku, a već i nekoliko vekova pre toga, prvenstveno pristup koji drugi prema njima praktikuju ili ne, nešto što drugi i drugačiji nosioci uticaja i moći njima, to jest nama, daju ili uskraćuju, nešto što mi hrišćani uživamo i čega smo lišeni. Može se reći da je tako zbog odnosa snaga u svetu, mada ni u prošlosti, kada su hrišćani imali prestižni društveni uticaj i političku moć, taj uticaj i ta moć nisu smeli da budu dovoljan razlog da oni, poput neznabožaca ili „knezova zemaljskih“, proizvoljno isključuju ili uvažavaju druge, dele im ili uskraćuju slobodu, gospodare ljudima pozivajući se na Božje pravo i na ime Gospodnje. I baš zato što naši hrišćanski preci to dovoljno često jesu činili, društvenopolitički uticaji i moć sada nisu u rukama nas, njihovog potomstva. Te baš zato što mi kao hrišćani veoma često ni danas svesno ne preuzimamo svoju odgovornost, kako izjašnjavajući se po pitanjima grehova prošlosti, tako ni prihvatajući u punom obimu ulogu hrišćanslkog poslanstva u savremenom svetu – danas nismo u situaciji da drugima, pa ni studentima koje ne uvek osnovano nazivamo „svojom decom“, prvi pružimo ruku ili propisujemo uslove razumevanja.
