Аутографи

Хришћанско-демократска мисао Георгија Федотова

Руски философ, историчар и публициста – Георгиј Федотов – био је један од ретких православних присталица идеје о хришћанској демократији. Током тридесетих година прошлог века, заједно са Илијом Фондаминским и Фјодором Степуном, покреће часопис „Нови град“ у коме објављује чланке и текстове посвећене актуелним питањима тога времена. У часопису је нарочито разматран однос хришћанства,  политике, демократије, социјализма итд.

Православна апологија демократије

У есеју „Основи хришћанске демократије“ објављеном 1934. Федотов настоји да пружи православну апологију демократије. Већ на почетку каже да одбрана демократије за православног теолога и социолога представља тежак проблем. У тексту он поставља питања да ли су слобода и демократија спојиви са хришћанством. 

Федотов полази од тезе да још увек не постоји теорија о православној демократској држави и да њена елаборација мора поћи од још увек живе теорије о православном царству. Идеја царства по његовом мишљењу има два корена:

Први је хеленски по коме концепт царске власти има дубоке корене у паганским култовима хероја и обоготворењу државе. Такав концепт хришћани су прихватили као што су прихватили и грчки језик, философију и сл. Други корен је старозаветни, јудејски. „Нема сумње, у одређеном периоду историје Израела, царска се идеја сливала с месијанском идејом, будући Месија – цар Израиљев – је из дома Давидова, он васпоставља некадашњу славу и остварује правду.“ (Федотов, 1995:75) Oва идеја се према Федотову показала веома неуспешном. Царској власти прeтходила је власт тзв.судија, харизматских народних вођа који су непосредно спроводили вољу Божију. А тек као уступак времену и као утицај паганског окружења у коме  се налазио Израиљ, долази до успоставе царства.[1]

Федотов жели да направи својеврсну паралелу старозаветне судијске теократије са демократијом.„Непостојање народног избора спречава да се говори о демократском карактеру институције судија и њихове власти, њихов народски карактер је несумњив – замените пророчко позвање правним актом и ви ћете у Гедеону и Јефају видети Цинцината и Камила који се после спасавања отаџбине враћају свом ералу.“ (Федотов, 1995:75)

Један од главних аргумената присталица монархије (нарочито православне монархије) јесте да у овом државном уређењу лично начело долази више до изражаја, насупрот демократском,у коме до изражаја долази начело колектива ( а личност се „губи“ у маси). Федотов сматра да је оваква поставка погрешна и да у монархији долази до победе паганског родовског принципа „првенства по крви“, док принцип личности долази до изражаја управо у улогама народних вођа, карактеристичних за судијско уређење као и за демократију. Са нестанком царства, народ Израиља постаје субјект месијанских обећања док хришћанска касније Црква постаје наследник Израиља а самим тим и древног свештенства, пророштва и царства. Према апостолу Петру сви хришћани су „род изабрани и царско свештенство.“ (1. Петр. 2). Своја царска права, каже Федотов, хришћани су предали цару који постао представник црквеног народа.

Хришћанску демократију Федотов дефинише као царство тј. владавину народа Божијега, а „демократска теорија народног  суверенитета, која раздељује суверенитет свим личностима –грађанима који чине народ, јесте секуларизовани одраз те идеје.“ (Федотов, 1995:76)

За Федотова примери хришћанске демократије постојали су пре либералне демократије. Такав је случај са средњевековним комунама, републикама из времена Реформације, Калвиновом теократијом или демократијама Новгорода, Пскова и Вјатке. 

Разлика између „либералне и хришћанске демократије огледа се и у односу према личној харизми власти. „Смисао и позвање демократије је у ослобађању личне харизме власти, а не у њеном обезглављивању и растварању у колективу“ (Федотов, 1995:77). Замена личног начела, начелом наследства је знак пропасти јер личну даровитост замењује наследни фактор. У хришћанској демократији носилац власти је народ (Израиљ) сваки грађанин (носилац царског свештенства) као и вође које бира народ (судије). (Федотов, 1995:77)

Федотов разматра однос демократије и саборности и каже да саборност „садржи у себи начела истинске демократије у њеном хришћанском смислу. (Федотов, 1995:77) Саборност свештенства јесте хијерархијски устројена, али та хијерархија не може бити наметнута насилно већ мора бити установљена слободно и у томе учествују сви чланови цркве. Тзв. „Аксиос“ народа јесте пример постојања изборног начела. У идеалу саборностипостоји равнотежа између заједнице и личности, која штити личност од доминације колектива: „Демократија јесте саборна или хришћански полицентрична, у њој је на парадоксалан начин целина једнака једном делу“. (Федотов, 1995:78)

Хришћанско залагање за слободу од државе не значи само борбу за личну слободу, као код либерала, већ за власт Божију у свету. 

Извор свих слобода он види у Богу: „Све политичке слободе савремене – данашње – демократије су изведене – у историјском и догматском смислу – из те темељне слободе – духа као сфере , која је Богу посвећена.“ (Федотов, 1995:80).

Пример Новгородске републике

Историјски пример хришћанске демократије за Георгија Федотова је  Новгородска република или како је он назива Република Свете Софије која је постојала од ХII–XVII века. Новгород је имао све атрибуте демократског и републиканског уређења и по томе је био јединствен на читавом подручју источног православног хришћанског света. Власт кнежева била је веома ограничена, није била наследна и имала је више војну и одбрамбену функцију. Кнезчак није био ни номинални владар. Праву власт у Новгороду имало веће, које је бирало владу тзв. савет господе на чијем челу се налазио архиепископ. Осим тога, демократски организована власт у Новгороду имала је религијско утемељење. „У политичкој символици Великог Новгорода, његов суверен, носилац врховне власти, била је сама Света Софија. Света Софија није била само име читаве помесне новгородске цркве, као што се изражавало у формули: „Света Саборна и апостолска црква Свете Софије“. Не, то је било име саме републике, и у то посвећено име су се писали уговори и свечане грамате, њој су заклетву доносили кнежеви и власти. Она се сматрала господарицом новгородских земаља, посебно црквених („дом Свете Софије“). У њој је народна воља нашла себи небески символ, слободан од каприциозне променљивости расположења маса.“ (Федотов, 1950)

Потребно је рећи да овакви примери хришћанске демократије нису доживели своју историјску победу. Новгородску републику победила је Москва, тј. Московско царство које је постала наследница Византије а самим тим је и самодржавље постало званично прокламована идеологија. Федотов закључује да пошто је и самодржавна монархија неколико векова касније доживела свој историјски пораз,  пример Новгородске републике може послужити као узор за нова хришћанска друштвено–политичка решења у православном свету. Познати руски свештеник Александар Мењу спису „Повратак изворима“ каже да је овај текст „нека врста духовног завештања Георгија Федотова.“ (Мењ, 2005:25)

Николаја Берђајев и одбрана Георгија Федотова

Познати руски религијски философ Николај Берђајев у свом тексту из 1939. „Постоји ли у православљу слобода мисли и савести?“[2] поставио је питање које и данас може бити веома актуелно: „Да ли је православље повезано са неким конкретним политичким системом, нпр. са монархијом, са национализмом, са класним грађанским друштвом, са неком врстом данашњег фашизма, или дозвољава различите тачке гледишта? Може ли православац, пошто је постао професор православне богословије, бити демократа, социјалиста, бити бранитељ слободе, социјалне правде, људског достојанства?“ (Берђајев, 1939). Због овог текста Берђајев је дошао у сукоб сапредставницима руске православне емиграције у Паризу. Његов одговор на питања која је поставио био јенедвосмислен. Читав текст је прожет изразитом критиком национализма, крајњег традиционализма, колективизмаи фашизма. Као меру хришћански инспирисане политике Берђајев поставља слободу, хуманост и социјалнуправду. Објавити такав текст тридесетих година прошлог века у круговима руске емиграције било је веома храброи неуобичајено.[3] Он диже глас против неправде учињене професору Федотову коме је претило истеривање са Института Св. Сергија због писања текстова за часописе леве оријентације (као што је нпр. „Нова Русија“ и други“).[4]

Посебну критику Николај Берђајев у тексту упућује свештенству и епископату у Русији због цезаропапизма и позивања на лажно смирење ради послушности неправди у друштву. Та потчињеност се пренела и на емиграцију а црквени људи страхују од „десничара“ видећи у њима наследнике старог царског режима.

Берђајев на крају текста одбацује поделу на левицу и десницу као лажну, критикујући обе политичке позиције. По његовом мишљењу хришћани у политици имају слободу избора да се определе за било коју идеју, али да се не могу опредељивати за нехумане политичке идеологије које се противе слободи и достојанству човекове личности. „Хришћанство може да постоји само за политику, које признаје врховну вредност људске личности, њену слободу и част и братску организацију друштвеног живота, и мора се противити идолатрији на челу државе, нације, спољне црквености и нехуманих колективних заједница, које служе само као параван за праве интересе владајућег сталежа.“ (Берђајев,1939)

Уместо закључка

Георгиј Федотов је концепт православне хришћанске демократије образложио теолошки (на основу примера из Светог писма Старог и Новог завета),  историјски (пример старе руске средњовековне државе – Новгородске републике) и социолошки (однос православне цркве, политике, монархије  и  демократије). Иако није доживела адекватан политички развој, идеја хришћанске демократије код Георгија Федотова представља добру основу за стварање модела православне демократске државе. 

Литература:

  • Мењ, Александар. (2005). Повратак изворима, у: Федотов, Георгиј (ур.): Светитељи старе Русије. Логос: Београд.
  • Федотов, Георгиј. (1995). Carmen Saeculare: Дом Културе Чачак, Уметничко друштво Градац: Чачак.

Интерент извори:


[1] О томе сведоче и речи: „Постави над нама цара да би нам судио као што је у других народа” (1 Сам. 8) Нису тебе они одбацили – мене су одбацили да Ја невладам над њима”. (1 Сам. 8) које иду у прилог тези да је порекло царства било у одбацивању власти Бога и истинске теократије.

[2] Текст је својеврсна одбрана Георгија Федотова, који је нападан због својих уверења и подршке шпанским антифашистима током грађанског рата као и подршке антифашистичкој политици СССР -а тридесетих година прошлог века.

[3] У емигрантским круговима многи су полагали наде у Хитлера или подржавали генерала Фрнака у грађанском рату у Шпанији.

[4] Георгије Федотов је од професора Института Св. Сергија  оптужен за „лева скретања“ и бављење политиком. Николај Берђајев оштро критикује недоследност и лицемерје  говорећи  да „нико не би ни предложио професору Богословског института да напусти своју професорску позицију да је написао чланак у одбрану повратка монархије и екстремних националних позиција“ уз констатацију „да одбрана хришћанске демократије и човекове слободе није дозвољена професору Богословског института.“(Берђајев,1939) Георгије Фетодов није био левичар за  што су га противници оптуживали, нити је подржавао совјетски комунизам. Бежећи од комуниста је и емигрирао у Француску. Ипак,  политичко искакање из  емигрантске средине у којој се налазио довело је до тога да буде оптужен за „левичарење“.