Autografi

Hrišćansko-demokratska misao Georgija Fedotova

Ruski filosof, istoričar i publicista – Georgij Fedotov – bio je jedan od retkih pravoslavnih pristalica ideje o hrišćanskoj demokratiji. Tokom tridesetih godina prošlog veka, zajedno sa Ilijom Fondaminskim i Fjodorom Stepunom, pokreće časopis „Novi grad“ u kome objavljuje članke i tekstove posvećene aktuelnim pitanjima toga vremena. U časopisu je naročito razmatran odnos hrišćanstva,  politike, demokratije, socijalizma itd.

Pravoslavna apologija demokratije

U eseju „Osnovi hrišćanske demokratije“ objavljenom 1934. Fedotov nastoji da pruži pravoslavnu apologiju demokratije. Već na početku kaže da odbrana demokratije za pravoslavnog teologa i sociologa predstavlja težak problem. U tekstu on postavlja pitanja da li su sloboda i demokratija spojivi sa hrišćanstvom. 

Fedotov polazi od teze da još uvek ne postoji teorija o pravoslavnoj demokratskoj državi i da njena elaboracija mora poći od još uvek žive teorije o pravoslavnom carstvu. Ideja carstva po njegovom mišljenju ima dva korena:

Prvi je helenski po kome koncept carske vlasti ima duboke korene u paganskim kultovima heroja i obogotvorenju države. Takav koncept hrišćani su prihvatili kao što su prihvatili i grčki jezik, filosofiju i sl. Drugi koren je starozavetni, judejski. „Nema sumnje, u određenom periodu istorije Izraela, carska se ideja slivala s mesijanskom idejom, budući Mesija – car Izrailjev – je iz doma Davidova, on vaspostavlja nekadašnju slavu i ostvaruje pravdu.“ (Fedotov, 1995:75) Ova ideja se prema Fedotovu pokazala veoma neuspešnom. Carskoj vlasti prethodila je vlast tzv.sudija, harizmatskih narodnih vođa koji su neposredno sprovodili volju Božiju. A tek kao ustupak vremenu i kao uticaj paganskog okruženja u kome  se nalazio Izrailj, dolazi do uspostave carstva.[1]

Fedotov želi da napravi svojevrsnu paralelu starozavetne sudijske teokratije sa demokratijom.„Nepostojanje narodnog izbora sprečava da se govori o demokratskom karakteru institucije sudija i njihove vlasti, njihov narodski karakter je nesumnjiv – zamenite proročko pozvanje pravnim aktom i vi ćete u Gedeonu i Jefaju videti Cincinata i Kamila koji se posle spasavanja otadžbine vraćaju svom eralu.“ (Fedotov, 1995:75)

Jedan od glavnih argumenata pristalica monarhije (naročito pravoslavne monarhije) jeste da u ovom državnom uređenju lično načelo dolazi više do izražaja, nasuprot demokratskom,u kome do izražaja dolazi načelo kolektiva ( a ličnost se „gubi“ u masi). Fedotov smatra da je ovakva postavka pogrešna i da u monarhiji dolazi do pobede paganskog rodovskog principa „prvenstva po krvi“, dok princip ličnosti dolazi do izražaja upravo u ulogama narodnih vođa, karakterističnih za sudijsko uređenje kao i za demokratiju. Sa nestankom carstva, narod Izrailja postaje subjekt mesijanskih obećanja dok hrišćanska kasnije Crkva postaje naslednik Izrailja a samim tim i drevnog sveštenstva, proroštva i carstva. Prema apostolu Petru svi hrišćani su „rod izabrani i carsko sveštenstvo.“ (1. Petr. 2). Svoja carska prava, kaže Fedotov, hrišćani su predali caru koji postao predstavnik crkvenog naroda.

Hrišćansku demokratiju Fedotov definiše kao carstvo tj. vladavinu naroda Božijega, a „demokratska teorija narodnog  suvereniteta, koja razdeljuje suverenitet svim ličnostima –građanima koji čine narod, jeste sekularizovani odraz te ideje.“ (Fedotov, 1995:76)

Za Fedotova primeri hrišćanske demokratije postojali su pre liberalne demokratije. Takav je slučaj sa srednjevekovnim komunama, republikama iz vremena Reformacije, Kalvinovom teokratijom ili demokratijama Novgoroda, Pskova i Vjatke. 

Razlika između „liberalne i hrišćanske demokratije ogleda se i u odnosu prema ličnoj harizmi vlasti. „Smisao i pozvanje demokratije je u oslobađanju lične harizme vlasti, a ne u njenom obezglavljivanju i rastvaranju u kolektivu“ (Fedotov, 1995:77). Zamena ličnog načela, načelom nasledstva je znak propasti jer ličnu darovitost zamenjuje nasledni faktor. U hrišćanskoj demokratiji nosilac vlasti je narod (Izrailj) svaki građanin (nosilac carskog sveštenstva) kao i vođe koje bira narod (sudije). (Fedotov, 1995:77)

Fedotov razmatra odnos demokratije i sabornosti i kaže da sabornost „sadrži u sebi načela istinske demokratije u njenom hrišćanskom smislu. (Fedotov, 1995:77) Sabornost sveštenstva jeste hijerarhijski ustrojena, ali ta hijerarhija ne može biti nametnuta nasilno već mora biti ustanovljena slobodno i u tome učestvuju svi članovi crkve. Tzv. „Aksios“ naroda jeste primer postojanja izbornog načela. U idealu sabornostipostoji ravnoteža između zajednice i ličnosti, koja štiti ličnost od dominacije kolektiva: „Demokratija jeste saborna ili hrišćanski policentrična, u njoj je na paradoksalan način celina jednaka jednom delu“. (Fedotov, 1995:78)

Hrišćansko zalaganje za slobodu od države ne znači samo borbu za ličnu slobodu, kao kod liberala, već za vlast Božiju u svetu. 

Izvor svih sloboda on vidi u Bogu: „Sve političke slobode savremene – današnje – demokratije su izvedene – u istorijskom i dogmatskom smislu – iz te temeljne slobode – duha kao sfere , koja je Bogu posvećena.“ (Fedotov, 1995:80).

Primer Novgorodske republike

Istorijski primer hrišćanske demokratije za Georgija Fedotova je  Novgorodska republika ili kako je on naziva Republika Svete Sofije koja je postojala od HII–XVII veka. Novgorod je imao sve atribute demokratskog i republikanskog uređenja i po tome je bio jedinstven na čitavom području istočnog pravoslavnog hrišćanskog sveta. Vlast kneževa bila je veoma ograničena, nije bila nasledna i imala je više vojnu i odbrambenu funkciju. Knezčak nije bio ni nominalni vladar. Pravu vlast u Novgorodu imalo veće, koje je biralo vladu tzv. savet gospode na čijem čelu se nalazio arhiepiskop. Osim toga, demokratski organizovana vlast u Novgorodu imala je religijsko utemeljenje. „U političkoj simvolici Velikog Novgoroda, njegov suveren, nosilac vrhovne vlasti, bila je sama Sveta Sofija. Sveta Sofija nije bila samo ime čitave pomesne novgorodske crkve, kao što se izražavalo u formuli: „Sveta Saborna i apostolska crkva Svete Sofije“. Ne, to je bilo ime same republike, i u to posvećeno ime su se pisali ugovori i svečane gramate, njoj su zakletvu donosili kneževi i vlasti. Ona se smatrala gospodaricom novgorodskih zemalja, posebno crkvenih („dom Svete Sofije“). U njoj je narodna volja našla sebi nebeski simvol, slobodan od kapriciozne promenljivosti raspoloženja masa.“ (Fedotov, 1950)

Potrebno je reći da ovakvi primeri hrišćanske demokratije nisu doživeli svoju istorijsku pobedu. Novgorodsku republiku pobedila je Moskva, tj. Moskovsko carstvo koje je postala naslednica Vizantije a samim tim je i samodržavlje postalo zvanično proklamovana ideologija. Fedotov zaključuje da pošto je i samodržavna monarhija nekoliko vekova kasnije doživela svoj istorijski poraz,  primer Novgorodske republike može poslužiti kao uzor za nova hrišćanska društveno–politička rešenja u pravoslavnom svetu. Poznati ruski sveštenik Aleksandar Menju spisu „Povratak izvorima“ kaže da je ovaj tekst „neka vrsta duhovnog zaveštanja Georgija Fedotova.“ (Menj, 2005:25)

Nikolaja Berđajev i odbrana Georgija Fedotova

Poznati ruski religijski filosof Nikolaj Berđajev u svom tekstu iz 1939. „Postoji li u pravoslavlju sloboda misli i savesti?“[2] postavio je pitanje koje i danas može biti veoma aktuelno: „Da li je pravoslavlje povezano sa nekim konkretnim političkim sistemom, npr. sa monarhijom, sa nacionalizmom, sa klasnim građanskim društvom, sa nekom vrstom današnjeg fašizma, ili dozvoljava različite tačke gledišta? Može li pravoslavac, pošto je postao profesor pravoslavne bogoslovije, biti demokrata, socijalista, biti branitelj slobode, socijalne pravde, ljudskog dostojanstva?“ (Berđajev, 1939). Zbog ovog teksta Berđajev je došao u sukob sapredstavnicima ruske pravoslavne emigracije u Parizu. Njegov odgovor na pitanja koja je postavio bio jenedvosmislen. Čitav tekst je prožet izrazitom kritikom nacionalizma, krajnjeg tradicionalizma, kolektivizmai fašizma. Kao meru hrišćanski inspirisane politike Berđajev postavlja slobodu, humanost i socijalnupravdu. Objaviti takav tekst tridesetih godina prošlog veka u krugovima ruske emigracije bilo je veoma hrabroi neuobičajeno.[3] On diže glas protiv nepravde učinjene profesoru Fedotovu kome je pretilo isterivanje sa Instituta Sv. Sergija zbog pisanja tekstova za časopise leve orijentacije (kao što je npr. „Nova Rusija“ i drugi“).[4]

Posebnu kritiku Nikolaj Berđajev u tekstu upućuje sveštenstvu i episkopatu u Rusiji zbog cezaropapizma i pozivanja na lažno smirenje radi poslušnosti nepravdi u društvu. Ta potčinjenost se prenela i na emigraciju a crkveni ljudi strahuju od „desničara“ videći u njima naslednike starog carskog režima.

Berđajev na kraju teksta odbacuje podelu na levicu i desnicu kao lažnu, kritikujući obe političke pozicije. Po njegovom mišljenju hrišćani u politici imaju slobodu izbora da se opredele za bilo koju ideju, ali da se ne mogu opredeljivati za nehumane političke ideologije koje se protive slobodi i dostojanstvu čovekove ličnosti. „Hrišćanstvo može da postoji samo za politiku, koje priznaje vrhovnu vrednost ljudske ličnosti, njenu slobodu i čast i bratsku organizaciju društvenog života, i mora se protiviti idolatriji na čelu države, nacije, spoljne crkvenosti i nehumanih kolektivnih zajednica, koje služe samo kao paravan za prave interese vladajućeg staleža.“ (Berđajev,1939)

Umesto zaključka

Georgij Fedotov je koncept pravoslavne hrišćanske demokratije obrazložio teološki (na osnovu primera iz Svetog pisma Starog i Novog zaveta),  istorijski (primer stare ruske srednjovekovne države – Novgorodske republike) i sociološki (odnos pravoslavne crkve, politike, monarhije  i  demokratije). Iako nije doživela adekvatan politički razvoj, ideja hrišćanske demokratije kod Georgija Fedotova predstavlja dobru osnovu za stvaranje modela pravoslavne demokratske države. 

Literatura:

  • Menj, Aleksandar. (2005). Povratak izvorima, u: Fedotov, Georgij (ur.): Svetitelji stare Rusije. Logos: Beograd.
  • Fedotov, Georgij. (1995). Carmen Saeculare: Dom Kulture Čačak, Umetničko društvo Gradac: Čačak.

Interent izvori:


[1] O tome svedoče i reči: „Postavi nad nama cara da bi nam sudio kao što je u drugih naroda” (1 Sam. 8) Nisu tebe oni odbacili – mene su odbacili da Ja nevladam nad njima”. (1 Sam. 8) koje idu u prilog tezi da je poreklo carstva bilo u odbacivanju vlasti Boga i istinske teokratije.

[2] Tekst je svojevrsna odbrana Georgija Fedotova, koji je napadan zbog svojih uverenja i podrške španskim antifašistima tokom građanskog rata kao i podrške antifašističkoj politici SSSR -a tridesetih godina prošlog veka.

[3] U emigrantskim krugovima mnogi su polagali nade u Hitlera ili podržavali generala Frnaka u građanskom ratu u Španiji.

[4] Georgije Fedotov je od profesora Instituta Sv. Sergija  optužen za „leva skretanja“ i bavljenje politikom. Nikolaj Berđajev oštro kritikuje nedoslednost i licemerje  govoreći  da „niko ne bi ni predložio profesoru Bogoslovskog instituta da napusti svoju profesorsku poziciju da je napisao članak u odbranu povratka monarhije i ekstremnih nacionalnih pozicija“ uz konstataciju „da odbrana hrišćanske demokratije i čovekove slobode nije dozvoljena profesoru Bogoslovskog instituta.“(Berđajev,1939) Georgije Fetodov nije bio levičar za  što su ga protivnici optuživali, niti je podržavao sovjetski komunizam. Bežeći od komunista je i emigrirao u Francusku. Ipak,  političko iskakanje iz  emigrantske sredine u kojoj se nalazio dovelo je do toga da bude optužen za „levičarenje“.