Studenti Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta UB, Autokomanda, 27.1.2025.
Kada su počeli prvi protesti, posle zločina u Novom Sadu, koji se desio 1. novembra 2024. godine, u saopštenju Eparhije bačke, odbačen je bilo kakav vid protesta kao ispravna praksa u potrazi za pravdom. Umesto protesta i borbe, preporuka sa zvaničnog sajta Eparhije je glasila:
„Zato i ovim putem pozivamo verne da dođu u hramove Eparhije bačke, gde se, po blagoslovu Mitropolita bačkog g. Irineja, svakoga dana održavaju bogosluženja i molitve za upokojene i za isceljenje povređenih, i da uzmu učešća u bogosluženjima. Time će na jedini ispravan hrišćanski, svetosavski i ljudski način iskazati svoje molitveno poštovanje prema postradalima.“
Naravno da nije sporno pozvati na molitvu, posebno ako ste episkop Srpske Crkve. Nezgodno je ukoliko osuđujete proteste, a preporučujete samo molitvu. Kasnije će tekstovi na sajtu SPC govoriti o molitvi kao o „ultimativnom oružju“ Crkve, čime se dodatno anesteziraju svi oni koji žele da na neki drugi način zahtevaju slobodu i pravdu. Kada prevedemo reči gore navedene preporuke, čitamo da je zapravo biti pasivni posmatrač nepravde ne samo vrlina, nego i poziv. Svaki drugi vid otpora (poput npr. protesta) je pak nehrišćanski, antisvetosavski i neljudski. U isto vreme, dok je crkvenom vrhu dopušteno da se bavi studentima i naziva ih najpogrdnijim imenima, svima onima koji se bave delovanjem crkvene jerarhije ista ta jerarhija poručuje da „gledaju svoja posla“! Kritika upućena crkvenom vrhu je zabranjena, izjednačena sa „hulom“!
Mesecima niko iz uprave Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (PBF) ne želi da razgovara sa studentima koji sačinjavaju „plenum“. Na prvi pogled, izgledalo je da se sa studentima u „plenumu“ ne sme razgovarati jer su oni sve ono čime ih je častio sajt SPC i pojedine eparhije Srpske Crkve. Dakle, oni su akteri „obojene revolucije“, učesnici „besmislenih blokada svakodnevnog života“, „izrodi“, „srpske ustaše“ i sl. Ukoliko je to zaista tako, logično je da se sa njima ne samo ne može, nego i ne sme razgovarati.
Studenti u blokadama i protestima su zatim sa TV Hram i sajta SPC prozivani rečima akademika Svetislava Božića (Hula na Patrijarha je divljaštvo). Za njega su oni „nova kominterna“, „netalentovani ljudi“, ljudi koji čine „divljaštvo“, „izvršioci permanentnog nasilja“, „beslovesni“, ljudi koji bacaju „moralnu senku“, ljudi koji hule na patrijarha, predsednika, premijera… čime „onemogućavaju da daroviti ljudi nešto urade“! Akademik konačno zaključuje da nam zbog svega navedenog ne trebaju takvi ljudi, takvi profesori, takve škole!
Zanimljiva je upotreba ovako agresivnog jezika, ispunjenog jedom i mržnjom. To dodatno iznenađuje ako imamo u vidu da se i sam akademik hvali svojim duhovnim i liturgijskim životom. Ovakav način izražavanja nikako ne deluje kao dobra preporuka za duhovni život, ako je plod te „duhovnosti” tako agresivna netrpeljivost prema drugom i drugačijem!
Neprimeren jezik koji raspiruju mediji SPC, zanimljivo, nikada nije usmeren prema jačima od sebe, nego uvek i jedino prema slabijima. To svakako baca dodatnu moralnu senku upravo na one koji se tako ophode prema slabijima, a sigurno je da svedoči o svemu drugom, osim o hrabrosti ovakvih ljudi. Najtužnije od svega jeste da danas i sam državni aparat priznaje svoju sopstvenu korupciju – hapšenjima ljudi iz svojih redova – ljudi za koje je tužilaštvo izvesne dokaze imalo već godinama. Drugim rečima, dok je državna vlast ipak spremna da prizna izvesne krivice, greške i druge propuste, crkveni vrh, kao i njihovi apologeti i glasnogovornici sa TV HRAM i sajta SPC to ne vide i ne žele da vide. Zaista, neustrašivo ponašanje i hrabre poruke naših episkopa i medijskih urednika!
Vraćamo se na pitanje sa početka: „Zašto niko iz Uprave PBF ne želi da razgovara sa studentima?“ Nije izgleda dovoljno da su oni stigmatizovani svim pogrdnim nazivima kojim ih časte Crkveni mediji – stvar je još mnogo dublja i ozbiljnija: Svaki student PBF koji danas u „plenumu“ podržava blokadu, ili koji protestuje na bilo koji način, rizikuje mnogo više nego kolege na drugim fakultetima. Naime, oni rizikuju da izgube „blagoslov“ (odobrenje) za svoje studije na Bogoslovskom fakultetu. Od tog trenutka, oni gube pravo na studije i ne mogu ih nikako više nastaviti! Studenti PBF rizikuju da više ne nastave svoje izučavanje teologije i budu trajno odbačeni od strane svoje Crkve i episkopa. Ako ovo imamo u vidu, onda nam je jasno da ovi mladi ljudi pokazuju nešto neverovatno i dostojno svakog divljenja: hrabrost, nadu, veru i želju da se promeni sistem u kojem se „kukavičluk“ i „pokornost“ predaju kao vrline (videti ponovo intervju akademika Božića).
Studenti PBF u protestu iskazuju neverovatnu otpornost, autentičnost, ideale i veru, spremnost da izgube ono najdraže – mogućnost da studiraju i uče ono što vole, da budu u službi Crkve i svog naroda (među tim studentima su i bogoslovi, od kojih su mnogi naučili bič „blagoslova“ – ali se više ne boje; koleginice koje neustrašivo nadahnjuju svoje kolege i zarazno šire hrabrost). Studenti su, uostalom, već pokazali da su u pravu, jer, da ponovimo: Vlast je krenula sa masovnim hapšenjima direktno pritisnuta od strane studenata, časnih nastavnika i profesora, kao i stotina hiljada građana koji ih podržavaju. Možda ovi studenti u ponečemu i greše, možda su naivni, možda su nestrpljivi – ali šta bi bila adekvatna reakcija Uprave PBF i crkvenih medija na to ?! Da se sa njima radi, razgovara, sa puno strpljenja i s ljubavlju? Ili da se ignorišu, satanizuju i dehumanizuju? Ovo pitanje je nažalost samo retoričko, a očigledan je i tužan put koji je realno odabran, jer se njime hodi već mesecima, svi to osećaju i znaju.
Studente u blokadi na PBF niko u vrhu Crkve i crkvenim medijima ne želi i niko ne zna šta sa njima da radi, jer su progovorili jezikom koji je izgleda nepoznat ljudima sa druge strane barikada – hrabrošću! Ljude koji imaju svoj stav, koji su spremni sve da rizikuju za svoja uverenja, ljude koji žele da budu autentični kako nam Jevanđelje i nalaže, da imaju ljubav, veru i nadu (opet jevanđeljski principi!) u promenu sebe i društva koje danas korumpira sve nas – odlikuje neverovatna srčanost. Njih niko neće da sasluša, niti im nudi razgovor, jer „hrabra“ pokornost sa druge strane ne ume da govori, dok joj se ne kaže šta da govori, ne ume ni da voli, dok joj se ne „naredi“ da voli, ne ume da „brine“ o svojim studentima, dok ne stigne „blagoslov” da to čine!
Studenti PBF koji protestuju trenutno su najhrabriji deo naše Crkve, među njima su budući veroučitelji, episkopi, pa možda i patrijarh. Kako se vrh Crkve i Uprava PBF ne upita, šta ako se stvari okrenu pa ti studenti odluče da više ne čekaju da im neko uskrati blagoslov, već sami napuste fakultet, kome će profesori onda da predaju? Ako uopšte o tome misle i ako im je do Crkve stalo. Na sreću, ovim hrabrim studentima jeste, jer oni očigledno znaju šta je Crkva, koje Crkveni vrh i Crkveni mediji nikako ne podnose. Iritantni su im zbog neustrašivosti koja je nepodnošljiva duhu „pokornosti“ u koji smo počeli da zarobljavamo Crkvu i gušimo je u plimi kukavičluka, koja afirmiše slabiće, pokorne individue, koje su sebe odavno obezvredile, jer nisu ostale poslušne Hristu, nego pokorne ljudima koji bez imalo stida nazivaju srpsku mladost „ustašama“! Ono što je na kraju očigledno svima, jeste da su ova deca, deca hrabrog Svetog Save. Ono što nije očigledno nikome je: čiji je crkveni vrh?
