Ajsi i Sot, 2014.
A Avraam reče: Sinko, seti se da si ti primio dobra svoja u životu svome, a tako i Lazar zla; sada pak on se teši, a ti se mučiš. (Lk 16, 25)
U rimskom društvu Homo sacer je izopštenik iz društva, onaj koji je postavljen izvan granica zakona. On sam ne podleže zakonu, ali ga zakon i ne štiti. On nije osuđen nego je izopšten, nalazi se negde na prelasku iz sveta živih u svet mrtvih. Prokažen je do te mere da mu nema mesta u zajednici ljudi, može da govori ali se njegov glas ne čuje, smešten je izvan ljudskog etosa, izvan je zakona ljudskog (ius humanum) i zakona božanskog (ius divinum). Sekst Pompej Fest kaže da se takav čovek ne sme prineti na žrtvu, ali da onaj ko ga ubije neće biti osuđen. Sličan status su imale različite grupe kroz istoriju čovečanstva. U savremenom srpskom društvu, takav status imaju njeni najsiromašniji stanovnici, najčešće Romi.
Situacija u kojoj žive Romi veoma je žalosna. Mnogi ne poseduju dokumenta pa ne ostvaruju ni prava na socijalnu zaštitu koja bi im redovno pripadala. Njihov životni vek je mnogo kraći nego u ostatku populacije, mortalitet novorođenčadi takođe, a o procenatu nepismenih i neškolovanih da ne govorimo. Proces inkluzije o kome se toliko govori ne daje opipljive rezultate. Ovakvo stanje veoma se lako prepoznaje kao vid diskriminacije, što i jeste. Očekivana reakcija humanog društva bila bi unapređenje pomoći ovoj ugroženoj populaciji, pre svega kroz njihovo uključivanje u institucionalne okvire, obezbeđivanjem osnovnih dokumenata a time i socijalnih pogodnosti koje uživaju i drugi. Pravilo je da institucionalna dejstva, barem u početku, svagda bivaju inicirana društvenom osetljivošću. Svega ovoga nema, ili nema u dovoljnoj meri. I sami pogođeni siromaštvom i različitim stradanjima, postali smo neosetljivi za probleme bližnjeg, stalno se pribojavajući da ako se njima nešto da, onda će se to uzeti od nas.
S druge strane, društvo koje ovim svojim građanima ne pomaže da obezbede ostvarivanje svojih osnovnih prava, s razlogom se pribojava da će u međunarodnim okvirima biti prepoznato kao diskriminatorsko. Umesto da se uočeni nedostatci ispravljaju, naše društvo je krenulo drugačijim putem, zaključujući po analogiji, da ako već nemaju prava, onda nemaju ni obaveze. I obratno. Zbog toga je Romima dozvoljeno mnogo toga što drugim građanima nije. Stanovanje u improvizovanim obejktima u užim gradskim centrima, vožnja priručno sklopljenih motornih prevoznih sredstava kojima ugrožavaju sebe i druge, napadna prošnja koja se ponekad graniči sa otimanjem a ponekad to i postaje. Tek kada se dogodi incident koji privuče pažnju javnosti, postavljaju se neka pitanja i daju predlozi – najčešće pogrešni. Kada su pre nekog vremena dva romska dečaka prebila starca, dečjeg pesnika Rašu Popova, javnost se ustalasala pitajući se šta rade naše socijalne službe, kakva je naša pravna država, kakvi su nam zakoni. Predlagane su najstrože kazne za počinioce, gde se kao na uzor ukazivalo na američko pravosuđe koje deci sudi kao odraslima. Tek se tu i tamo čuo poneki usamljeni glas koji je pominjao da možda tu ima nešto i krivice svih nas.
Romu se, kao pravom društvenom izopšteniku, kao onome ko je Homo sacer našeg doba, dopušta i ono što predstavlja kršenje njihovih ličnih prava, na primer, prava deteta. Na očigled svih, na najprometnijim raskrsnicama Beograda, stoje mali perači prozora, često mlađi od deset godina, koji prolaze između automobila u pokretu, čekajući da se upali crveno svetlo na semaforu. Romska deca se, po nesnosnoj vrućni, hladnoći, kiši i snegu, uvek mogu videti kako na najprometnijim mestima u gradu sede ili leže u prljavštini pored kutije za milostinju. Sve ove zloupotrebe dece (da ne govorimo o dečjoj prostituciji i trgovini ljudima), ostavljaju ravnodušnim službe socijalne zaštite, za koje su ova ljudska bića gotovo nevidljiva, kao i uostalom i za mnoge od nas, koji ih (eventualno) uočavamo tek toliko da ih ne nagazimo. Vica verse, ne činjenje onoga što bismo kao ljudska bića, da ne kažem hrišćani, bili dužni da učinimo, sada se opravdava time što oni nemaju i ne prihvataju nikakve društvene obaveze. I oni ih zaista i ne prihvataju. No pitanje je, znaju li uopšte oni šta to ne prihvataju, da li je njihov status društvenih izopštenika zaista njihov izbor, ili su jednostavno od detinjstva zatvoreni u krugu siromaštva i načinu života za koji jedino znaju, nemajući prilike da upoznaju drugačiji?
Na nama i na našoj savesti ostaje da na ta pitanja odgovorimo, ili da ih ignorišemo. Koliko god da smo siromašni, koliko god da ima drugih koji nisu oni a koji takođe pate u nemaštini i zaboravljenosti, ipak ne smemo da pređemo najniži prag čovečnosti. A prelazimo. I kao društvo i kao pojedinci. I kao hrišćani. Njihova izopštenost izopštava nas same. Kao društvo, iz zajednice humanih društava, a kao hrišćane…?
