Miloš N. Đurić (1982–1967)
I
Biblijskom mitu o grehovnom padu odgovara na filosofskoj strani sentimentalno učenje da je svet neprestano prelaženje iz potpunosti u nepotpunost, iz neposrednosti u posrednost, iz slobode u zavisnost.
Po Anaksimandru, na primer, sva neba i svi kosmosi razvili su se iz fine beskrajne vaseljenske tvari. „Otuda su postale stvari, po tome sleduje i njihova propast, kao što im pripada, jer plaćaju kaznom i pokajanjem za krivicu (greh) prema poretku vremena.“ Individualna egzistencija shvaćena je kao greh koji se propašću okajava.
Po Heraklitu, najvizionarnijem biosofu i savremeniku Laocevu, svet je neprestano prelaženje od večne žive pravatre ka vodi i ka gruboj zemlji, ka potrebi i ka ratu.
Po Parmenidu, svet je prelaženje iz akosmizma u kosmizam, iz sveta bića, koji je potpun, jedinstven u svojoj vrsti, bez početka i bez kraja, svagda kontinuirano jedinstvo, u svet varke i privida, za koji se može reći da je nastao padanjem saznanja u greh.
Po Platonu, svet je izlaženje iz metafizičke stvarnosti u svet empirijske stvarnosti, iz sveta bića u svet postajanja, iz sveta ideja, koji je istinska stvarnost, u svet nastajanja i propadanja. Svet individualnih pojava označava Platon kao snimke i kopije sveta ideja, kao varljive slike i senke njegove. U Fedru, crta Platon kako duša pre rođenja kao sastavljena snaga uzdodrže i dvaju konja preleće s bogovima vaseljenske prostore i gleda večne ideje, i kako potom krivicom uzdodrža gubi krila i pada u zemaljski svet gde se hrani hranom predstava. Gledajući lepotu u ovom svetu, ona se seća prave lepote, slavnoga porekla, minule slave, izgubljenoga raja, i želi da poleti prvobitnom zavičaju i živi kao ptica kojoj su krila podrezana.
Po Aristotelu, svet je odstupanje od čistoga mišljenja Božanstva do prolaznih prirodnih procesa.
Tu misao prelaženja iz apsolutnoga u relativno, iz potpunoga u nepotpuno, najpotpunije je izrazio Plotin, koji je sav prožet svešću da se ceo empirijski svet osniva na dovremenom odmetništvu od onoga što je večno i jedno i što leži s one strane kako duhovnoga tako i čulnoga sveta. U Petoj Eneadi, Plotin kaže: „Šta je to bilo što je duše dovelo dotle da zaborave Boga, svoga oca, i to njega s kim učestvuju i kome one sasvim pripadaju, i da s njim same sebe više ne poznaju? – Početak bede za njih beše isticanje sebe, i žudnja za postajanjem, i prvo rastavljanje, i volja za pripadanjem samome sebi. Radujući se toj sopstvenoj moćnosti i predajući se sve više sebeznalom nagonu, one su udarale protivnim putem, činile sve veće odmetanje i zaboravljale svoje poreklo, kao deca koja su rano izgubila svoje roditelje i daleko se od njih vaspitala, pa ne poznaju više ni sebe ni svojih roditelja. A pošto ne poznavahu ni oca ni sebe, i pošto se ponižavahu zbog rđavoga poznavanja porekla, i strano poštovahu, i sve drugo više cenjahu nego sebe, i sa čuđenjem i divljenjem se predavahu stranom, prekinuše svaku vezu i stadoše prezirati ono od čega su se odmetnuli.“
Iz neoplatoničara uzeo je taj motiv i na svoj ga način obradio hrišćanski mislilac Origen, po kome dualizam Boga i sveta i s tim dualizam duha i materije nisu suprotnost između Boga i materije, nego između Boga i naših duhova, antagonizam između beskonačne i konačne volje. U svom večnom stvaralaštvu Bog, shvaćen kao poslednje jedinstvo i izdignut iznad subjekta i objekta, stvara večnoga sina i kroz njega carstvo slobodnih duhova (anđela, ljudi, demona) i daje im slobodu da njom sami stvaraju dobro ili zlo. Oni koji se privolevaju saznanju i ljubavi Tvorca i u tome ustraju, uživaju nepromenjeno blaženstvo, a oni koji se umore i zapuste i koji se ponesu i nadmu i od Boga odmetnu, bacaju se u materiju koja je stvorena za njihovu kaznu, ali i za njihovo očišćenje. Duhovi i u materijalnom svetu zadržavaju slobodu da se mogu ponovo do Boga podići.
Pored ovih antičkih i hrišćanskih da spomenemo i neke novije mislioce.
Po Kantu, u početku istorije čovek je u rajskom stanju, gde je još u punoj nevinosti moralnoga zadatka slušao samo glas punoga svoga instinktivnoga bića. Tu spokojnu tamu, i blaženstvo instinkta, i mir nevinosti i čistote, razbija um, koji otvara svet novih zadataka i novih težnja. To (teorijski nepojmljivo) izlaženje iz prirodnoga stanja, to padanje u greh, to je početak istorije. To razbijanje prirodnoga zadovoljstva i instinktivne sreće bilo je neminovno, jer je čovek samo tako mogao da ostvari slobodu. I ono što obeležava napredak istorije, to nije rastenje ljudskoga blaženstva, nego približavanje moralnoj potpunosti i proširivanje vlasti moralne slobode. Ko hoće razvitak više čovečnosti mora se odreći blaženstva instinkta i privoleti se naporu i borbi, u znoju lica hleb jesti.
Motiv o otpadništvu od apsolutnoga nalazimo i u Šelingovoj filosofiji, koja je više umetnička nego naučna, i više intuitivna nego intelektualna. Naklonjen novim podsticajima, obdaren živom fantazijom i gipkim duhom, on nije svoju filosofiju vezao za čvrstu i zatvorenu naučnu arhitektoniku, nego prema sukcesivnim uticajima različnih filosofa, i to Platona i neoplatoničara, Đordana Bruna, Spinoze, Jakoba Bemea i drugih, on posmatra svoj predmet u različnim perspektivama, i njegova filosofska misao doživljuje uvek nove preobražaje. Mi ćemo se ovde zadržati na njegovom gledištu koje je izloženo u delu Filosofija i religija (1804).
Po Šelingu, koji je svoju mislilačku karijeru i počeo baš magistralnom disertacijom o biblijskom mitu: Kritički pokušaj objašnjenja najstarije filosofeme o prvom poreklu zla (1792), početak čulnoga sveta iz apsolutnoga, iz Boga, nije izvršen kontinuiranim prelaženjem nego jednim skokom, raspadom, odmetničkim aktom (Sprung, Abbrechen, Abfall) od prvobitnoga jedinstva. To prvobitno jedinstvo, apsolutno, Bog, to još nije ni duh ni tvar, ni mišljenje ni biće, ni subjekat ni objekat, ali ono sve to sadrži u sebi kao mogućnosti. Kao praslika ono se večno ogleda u idejama kao u večnim svojim prilikama (Gegenbild). Po svojoj samostalnosti, po slobodi svoga bića u samom sebi, apsolutno se saopštava idejama kao večnim oblicima stvari, i tu leži mogućnost odmetništva ideja od Boga, i tu individualnu, od Boga odvojenu, egzistenciju, koja nije nužna, nego bezrazložna, i koja se ne dešava jedanput, nego bezvremeno i večno, plaćaju ideje svojom telesnošću i konačnošću, svojim padanjem u čulni svet.
To je padanje u greh, i na tome se zasniva ostvarivanje ideja u svetu, razvitak prirode. Na tome putu ideje se mogu ili spasti postepenim očišćenjem ili mogu još dublje pasti u materiju. Otuda, proces istorije nije drugo do postepeno savladavanje sveta čulnosti i oslobođivanje ideja, čija božanska suština teži da se vrati u praizvor, u prakolevku, ka Bogu. To otpuštanje sveta iz Božjega krila, pa posle toga razvitak sveta, i njegovo vraćanje u Božje krilo, to su događaji bez kojih sam Bog ne može da postane istinskim Bogom. Bog se razvija kroz svet. To je u duhu Božjem pevana epopeja, čija Ilijada sa svojim bojevima predstavlja sve dalje otuđivanje čovekovo od Boga, a Odiseja njegovo vraćanje ka Bogu.
Legenda o zlatnom vremenu, kao druga mitološka paralela ovome metafizičkom pesimizmu, izražava to opadanje od prapotpunosti ka sve većoj nepotpunosti skalom ekonomsko-metalnih vrednosti. U Delima i danima, Hesiod s tragičnom čežnjom obraća svoj pogled u prošlost i crta postepeno opadanje. Najpre je živeo zlatni rod ljudski, posle njega drugi, srebrni, pa treći tučani, pa četvrti junački, i najzad, peti železni, kome pripada i sam pesnik. U svakom veku dolaze sve gori ljudi, koje biju sve teži jadi. Kako je Hesiod shvatao zlatno doba, vidi se iz ovoga mesta: „Ljudi zlatnoga veka živeli su kao bogovi bezbrižno bez napora i nevolje. Nije ih mučila bedna starost, nego su im noge i ruke bile uvek jednake, a oni su se gostili i veselili daleko od svake nevolje. A umirali su kao da bi zaspali. Svako su dobro imali. Žitorodna zemlja sama od sebe nosila je veliko obilje plodova. A oni su rado u miru delili plodove poljske uza svakakva dobra.“ S tim vekom nimalo se ne slaže nemila, gruba, svirepa sadašnjost. Ali baš time Hesiod i opominje čoveka da radom i moralnom energijom teži da se oslobodi od sadašnjih nevolja. U Metamorfozama, Ovidije crta četiri vremena: zlatno, srebrno, tučano, železno. Drugi pesnici poznaju još manje vremena nego Ovidije. Arat govori o trima epohama: zlatnoj, srebrnoj, i tučanoj, a Vergilije, u Ratarskim pesmama, poznaje samo zlatnu Saturnovu epohu (aureus Saturnus), u kojoj je život bio lakši i bolji, pa Jupiterovu (sceptrum Dictaei regis), u kojoj život iz dana u dan postaje gori.
Na večno pitanje koje muči čoveka: otkuda dolazi čovek i kuda ide? pokušao je odgovoriti i Petar Petrović Njegoš u Luči mikrokozma. Dok biblijski mit, odgovarajući na to pitanje, stoji bliže shvatanju Prirodnih nauka, Njegoš je bliži antičkim filosofima Platonu i Plotinu i hrišćanskom misliocu Origenu. Stojeći na principu apsolutnoga dualizma duha i materije, svetlosti i mraka, Njegoš pokušava da reši ovaj teški problem ovako. Ako je Bog apsolutno dobro, zašto je onda čovečju dušu, koja je stvorena po slici Božjoj, zatvorio u materiju, navalio na nju „tegotni okov fizičeski“. Njegoš nalazi da je čovekova sudbina na zemlji posledica greha kojim je čovek izazvao gnev svoga tvorca. I Luča mikrokozma nije drugo do pokušaj kojim Njegoš daje svoje objašnjenje čovekova pada.
U težnji da sazna „svetu tajnu“, pesnik moli „sjajnu zraku ognja besmrtnoga“.
Poj mi dakle, besamrtna tvari,
strašno tvoje s neba padenije
i vremeno tvoje zatočenje
u judoli tuge i žalosti:
kakva te je sila nečastiva
da sagr’ješiš Bogu prevlastila
da vječnoga popireš zakone?
Što je jarost besmrtnoga tvorca
na zlo tvoje toliko ražeglo?
Pričaj meni tužnu tvoju sudbu!
(L.M. I, 41–50)
Božanstvena iskra, sjajna zraka pomračene duše, svetla ideja, kojom jedinom čovek proniče mrak i seća se što je izgubio, vodi pesnika u više sfere. Tu ga prihvata njegov anđeo hranitelj koji ga odvede k jednom izvoru. Pesnik se napije vode s toga izvora, i ona mu otkrije nesretnu sudbinu
ka predmete što za sobom vidiš
u svijetlom licu ogledala.
(L. M. II, 319–320)
Tada pesnik saznaje visoko poreklo i negdanje blaženstvo duše ljudske i uzrok tužne sudbine koja ju je docnije sustigla.
Bog je tvorac sveta, on je jedan koji može stvarati i koji je svemogućstvom venčan. Prvobitni Božji plan bio je da se carstvo mraka, koje je od večnosti kao i sam Bog, pobedi i u toku daljega stvaranja osvetli:
Mračne točke kad nigđe ne bude
do predjelah niti za predjele,
kad joj oblik pregnusni pogine
kad svi kraji zaplamte svjetlošću,
––––––––––––––––––––––––––
tad će opšti tvorac počinuti
i svoj sveti zavjet ispuniti;
tad će miri i prostori strašni slatkoglasnom grmjet armonijom
vječne sreće i vječne ljubavi;
tad će moja otečeska duša
rado priteć k slatkome pokoju
i besmrtnom gledat dovoljnošću
srećom svoje tvari okrunjene.
(L. M. III, 117–130)
Bog je stvorio ljudske duše, i to kao besmrtne duhove, anđele, na čijem licu blista savršenstvo tvorca, i oni uživaju večito blaženstvo i večitu sreću.
Planove besmrtne ruke ometa odmetnik Satana koji se diže protiv Boga, protiv božanskoga reda stvari, jer prvo Satana neće da se potčini „samodržaviju“ Boga, a drugo Bog nema prava da traži apsolutnu pokornost od besmrtnih duhova, jer je on jednim neobjašnjivim nesretnim slučajem prigrabio u svoje ruke onu apsolutnu vlast na nebu, i treće Satana traži da se uspostavi prvobitno stanje kad su svi imali jednaka prava. Zato Bog napušta svoj uzvišeni plan koji se sastoji u tome da vremenom osvetli sve svetove koji su zakopani u nedrima
tame. Bog pobedi Satanu i šalje ga s njegovim privrženicima u večni mrak pakla. Na Sataninoj strani bio je i duh Adam, ali on se trećega ratnoga dana pokajao i povukao se iz borbe. Da kazni Adama i njegov lik, tj. ljudske duše koje uzimaju učešća u grehu Adamovu, resp. u grehu Sataninu, Bog stvara zemlju na koju ima Adam da siđe, da izdržava kaznu i da se pokaje za svoj greh, da u fizičkom okovu i u ograničenom duhu, lišen „blaženoga žilišta spomena“, izdrži teško sužanjstvo, iz koga se ponovo vraća u slatko vekovanje, u svoj prvobitni besmrtni i slavni zavičaj.
II
Ono što leži u osnovi biblijskoga mita, koji je usvojila hrišćanska crkva, i sličnih filosofskih i pesničkih paralela, to je u stvari shvatanje da je u početku kosmičkoga procesa bila apsolutna potpunost, nerastureno jedinstvo, blaženo žilište, slatko vekovanje, nirvana, raj, i da je to odmetničkim aktom čovekove volje, krivicom nekom, grehovnim padom, sve izgubljeno. I u čoveku koji je hranjen tim turobnim učenjem razvio se fatalizam, vera u ono što su Grci zvali heimarmene i pronoma, Rimljani fatum, hrišćani predestinacija za Greh, muhamedanci kismet. U jeziku Nauke takvo shvatanje zove se mehanički kauzalitet, koji celokupno dešavanje izvodi iz poslednjih uzroka, iz prošlosti, iz nepromenljivih prirodnih zakona ili nepromenljivih božanskih dekreta.
Međutim, svet nije silaženje sa visina u nizine, nije opadanje od potpunoga do nepotpunoga, od savršenoga do nesavršenoga, od slobodnoga do zavisnoga i put vaseljene nije put prema dole, nego put prema gore. Istoriju čoveka ne čini razvitak od Boga do Satane, od anđela do đavola, od raja do pakla, nego razvitak nepotpunoga do potpunoga, od antropoida i kanibala do tehničkoga i kulturnoga čoveka, razvitak od animalnosti do humanosti, od humanosti do bogosinovstva. U čoveku koji je hranjen tim i takvim učenjem razvilo se shvatanje da priroda i istorija nisu nikakvi procesi opadanja, stradanja, nego postepen razvitak usavršavanja, perfekcionizma. U istoriji ima epoha opadanja, ali to opadanje nije apsolutno, nego relativno. U jeziku Nauke takvo shvatanje zove se teleologija, i ono svo dešavanje izvodi iz poslednjih svrha, iz budućnosti, iz smisla i plana vaseljene kao organske celine.
Shvatanje koje ideal potpunosti stavlja u nesaglednu prošlost i koje postavlja pietističko-asketske ideale čini čoveka umornim, klonulim, rezignovanim, letargičnim, sprečava mu zamah i radost snažnoga i moćnoga stvaralaštva. Po njemu, čovek je samo nemi gledalac kosmičke drame; nos spectatores sumus, kao što kaže Arnold Gelinks. Međutim, po drugom, dinamičko-organskom, shvatanju, koje i mi usvajamo, čovek je stvaralac ukoliko svojim stvaralaštvom učestvuje u kosmičkoj drami. Jer, Bog nije izvan nas, nego se razvija u nama, kroz naše delanje, kroz našu misao i kroz našu ruku. Naše stvaralaštvo nije izvan života i bića, nego je imanentno životu i biću i vezano za planove Božje. Život nije samo dat, nego i zadat, i on nije samo ono što je razvijeno i što se razvija nego i ono što ima da se razvija. Prema tome, i naše stvaralaštvo nije samo nalaženje orijentacije u onome što je dato, nego otvaranje novoga bića, produžavanje dinamičko-stvaralačke karijere Božje, stvaranje novoga neba i nove zemlje.
Okrenuto prošlosti, prvo shvatanje odbacuje život i razvitak, jer život i razvitak znače produživanje prvobitnoga greha i produživanje bola i stradanja. To je shvatanje dobilo najjači izraz u Budizmu. Po Budinom učenju, postoji samo stvarnost nagona, i ona je izvor svega bola. Verom u magiju volje, Buda ide za tim da uništi stvarnost, da prekine niz inkarnacija i, tako, da ugasi plamen života. Nirvana, to je krik najjače žudnje za apsolutnim uništenjem instinkta. U londonskom muzeju ima jedan nadgrobni spomenik jednoga budističkoga bračnoga para, i na njenu natpis: „Molimo se Budi da se nikad više ne vratimo.“ Budina filosofija, kao teorija anatmana, kao teorija vegetacije, ponikla je na osnovi uticaja okoline na nervni sistem tropskoga čoveka; ona je prava izniklica fiziološke organizacije tropskih stanovnika. Ona je nemoguća na Severu, kao što su bor i jela nemogući pod južnim nebom.
Okrenuto budućnosti, drugo shvatanje potvrđuje životni razvitak, jer život i razvitak znače ostvarivanje koje nije u prošlosti, nego u budućnosti. To je shvatanje dobilo najjači izraz u filosofiji Fridriha Ničea. Sav u voluntarizmu, u potvrđivanju volje, u apostolstvu nagona, snage, i pobede, romantičar individualizma, Niče je, pod maskom Zaratustre, odbacivao svaku mogućnost transcendentnoga sveta i učio vraćanje jednoga i istoga sveta. „Sve se rastavlja, sve se ponovo pozdravlja; večno ostaje sebi veran prsten bića.“ – „Ja se večno vraćam svome istome životu, u najvećem i u najmanjem, da opet učim sviju stvari večni povraćaj.“ – „Je li to bio život reći ću smrti.“ „Ako je, onda još jednom!“ Kult Dionisa u ovoga Evropljanina, fanatičara instinkta i moći, znači još jednom, uvek ponovo. Vitalna filosofija Fridriha Ničea, ta žudnja za snagom i veličinom, izrasla je na osnovi fizioloških pretpostavaka koje važe za svet severnoga Evropljanina. Na zemljištu te filosofije nema budoidnih saznanja, kao što na njemu ne rastu bambus i palma.
Budističko nikad više i dionisijsko uvek ponovo, to su dva učenja u kojima su došla do izraza dva najdublja osećanja sveta, koja stoje u polarnoj suprotnosti jedno prema drugom. Ali, život ima svoj izvor u sintezi, i on je moguć samo kao sinteza. Mi nismo samo deca prošlosti, nego i očevi svoje budućnosti.
Današnje mišljenje najviše je zadahnuto relativizmom. Dopuštamo da je karakter našega stvaralaštva relativan i da se sadržaji vrednosti menjaju, ali ne priznajemo da je iz te činjenice slobodno izvući konsekvenciju koju povlači radikalizam i kvietizam, koji hoće da nas stave s onu stranu dobra i zla, tj. u jednu oblast gde nema ni stvaralaštva ni vrednosti.
Možemo težiti da krčimo nove putove i otvaramo nove svetove, da menjamo dosadanje oblike stvaralaštva i da donosimo nov poredak stvari, možemo biti i oni koje je Niče nazvao razbijačima ploča, ali nikad ne možemo poreći stvaralaštvo i vrednost uopšte, odbaciti svaku obavezu i pustiti vodstvo života razularenoj i neobuzdanoj volji i trenutnom osećanju. Takve delatnosti mogu nositi karakter titanizma i imati možda estetsku vrednost, ali ne mogu ispunjavati zahteve konkretno-realnoga života. Procesom istorije život se menja i usavršava, i pored telesnih potreba sve više se javljaju potrebe duševne i umne. Otuda, čisto egoističko i eudemonističko motivisanje ljudske delatnosti podređuje se motivisanju duhovnom, i kako nad osnovnim biološkim potrebama niču razvijenije više potrebe i procvetavaju plemenitiji nagoni, prinuđeni smo ostaviti čisto animalno-instinktivno stajalište prvoga vremena i svoj život podesiti prema humanim planovima. Oblici stvaralaštva se menjaju, ali samo stvaralaštvo, kao teurgija, kao stvaralaštvo sa Bogom, kao učešće u kosmogonskom stvaralaštvu, to je apsolutno.
Prema tome, moramo se opredeliti za shvatanje koje nalazi vrednost u neprestanom stvaralačkom radu prema visini prilika i prema stepenu razvitka. Relativitet naših ideala ne daje nam pravo da prekinemo veze kojima smo vezani za društvo, i cilj stvaralaštva i plan kulture ne možemo nalaziti u tome da se vratimo samo subjektivnom ocenjivanju i individualističkom principu, a to biva na elementarnom biološkom stajalištu Ničeove instinktivne filosofije, niti samo trajnom stanju budističke blagote, jer se sreća ne može odeliti od promenljivosti, nego cilj stvaralaštva i kulture možemo nalaziti u tome da prema sve razvijenijoj prirodi i prema sve složenijim prilikama života osluškujemo planove Božje i prema njima da stvaramo sve punije i sve više oblike života u kojima će dolaziti do izraza venčavanje duha i prirode. Naša sreća druga je negoli što je bila sreća davno minulih vremena, i naši ideali ne mogu se odmeravati granicama naturalizma, niti ocenjivati prema sentimentalnim raspoloženjima kvietizma. Naš život ne može biti samo instinkt ili samo oslobođenje od instinkta, jer u kosmosu vladaju i drugi zakoni višega reda: zakoni duha. Za čoveka jedinoga može se reći što je već pesnik Pindar rekao: on treba da postane ono što jest, ili što je na jednom mestu rekao Fojerbah: prirodi smo blagodarni što smo ljudi, ali čoveku smo blagodarni što smo postali ljudi.
Izvor: Narodna odbrana, IV/1929, br. 36, str. 595–598.