© Veljko Birač
On je izgleda poslednji ostao uz Isusa. Kada su ga svi napustili (Mk 14:50), on je ostao (14:51-52). Čini se da nije hteo da ode. Zato je i uhapšen. A možda je, ipak, samo bio sporiji od ostalih. Možda ga je neko i sapleo. To sada nije važno. Nije bilo važno ni Hramovnim lojalistima (sa ili bez rimskih oficirskih znački). Taj je dečak na sopstvenoj nagoj koži uz Isusa osetio udarce prekomerne sile. A Marko, taj maestralni gospodar ironije, njime – preplašenim, traumiranim, prebijenim, uhapšenim – pali svetlost nade u dubini praznog groba.
Za Markovu priču, sve počinje jednim isceljenjem (3:1-6). Jedan se drznuo da pomogne, da dovede u pitanje dotadašnji poredak, da pokaže kako bolest nije konačno, trajno stanje, da zapali zračak nade. Sve, zapravo, počinje protestom protiv licemernog sistema vlasti koji je davno zaboravio da je njegova uloga da služi, a ne da mu služe. Taj protest je čak bio gnevan (μετ’ ὀργῆς), izazvan dubokim osećajem tuge pred bezosećajnim srcem moćnih (συλλυπούμενος ἐπὶ τῇ πωρώσει τῆς καρδίας αὐτῶν). Kako se samo mogao usuditi i odakle mu pravo da negoduje, da se protivi?! Zbog toga su poželeli osvetu, onu najgoru, i presuda je već bila napisana (3:6). Bez pravde i pre suda ucrtana je krajnja tačka narativa koji tek što je počeo. Jer to su bili ljudi neopterećeni pravnim i moralnim tricama, pa je za njih svaki cilj opravdavao sredstva. Naročito ako on predstavlja dizanje poljuljanog rejtinga; naročito ako je u svrhu odbrane vlasti (ili prijatelja na vlasti).
Ali inicijalni gnevni protest izazvan tugom nije bio kraj. Nastavilo se trijumfalnim ulaskom. Ulazilo se u (svaki) grad. Vojska ovog Demonstranta bila je najstrašnija sila koju je svet video. Bili su hodočasnici. Pešačili su. Pevali. Igrali. Plakali. Po gorama (i ravnicama) pronosili su radosne vesti (up. Is 52:7). Budili su nadu. Učinili su da se ljudima vrati želja da budu bolji. Uspeli su ono što nijedna hramovna propoved nije uspela (makar ne u toj meri); o čemu su rituali i vezene odežde, žezlovi i insignije mogli samo da sanjaju (ako su ikada sanjali). Pevala je ta trijumfalna vojska zaboravljene pesme: (V)Os(t)ana(/i)…! (Mk 11:9). Čulo se preko pola kontinenta. Ali želja za osvetom onih kojima uzburkanost narodnog mora remeti planove, rasla je zajedno sa jačinom glasova ovih prvih.
Neki kažu da se osveta završila montiranim procesom. Neki predlažu krst ili grob kao konačno rešenje. Ne. Završilo se smokvom i poukom da onome koji veruje (između ostalog i u sebe) ništa nije nemoguće (11:12-26). Na tom je mestu dat konačan sud. Egzorcizam Hrama bio je Njegov najveći protest. Kao što je do tada čistio tela i duše bolesnih, sada je pokušao da očisti instituciju i sve ono što je ona trebalo da predstavlja. A smokva je bila tu da posluži za nauk kako su sistemi – ma koliko bili proglašavani svetima – podložni truljenju, iako se spolja mogu činiti lepim, uspešnim, modernizovanim, punim lišća (11:13). S druge strane, vera je trebalo da porodi hrabrost za promenu. Trebalo je da osmeli Njegove da, kao i On, isteruju (ἐκβάλλω – 11:15; glagol koji se u Mk koristi pretežno u opisu egzorcizama prilikom „isterivanja“ demona) korupcione duhove, iznova i iznova, koliko god puta i kad god je potrebno. Smokva je mogla biti i nauk osvetoljubivima, onima koji su od doma Očevog napravili razbojničku jazbinu (11:17), ali oni su se, zbog straha za rejting (ἐφοβοῦντο γὰρ αὐτόν/ὄχλον – 11:18, 32), bavili isključivo licemernim raspravama o vlasti (11:27-33) i, umesto smokava, izgleda, brali neko drugo voće.
No, vratimo se poslednjem učeniku. Odakle on tamo? Zaboga, deci nije mesto na protestima, kazaće neki. Možda se tu zatekao iz znatiželje, možda iz nekog drugog razloga. Nikada nećemo saznati. Izgleda da je nešto kosnulo njegove dečije duše, te mu se učinilo kako taj neobični Sin čovečanstva mora biti neko naročito važan. Tada verovatno još nije znao zašto. Nije sve u potpunosti razumeo. Probuđena nada i hrabrost su se, poput zaraze, proširili njegovim telom dok ih je sve posmatrao. I ko zna koliko dugo ih je pratio dok nije završio sa njima u vrtu. Ni to nije važno. On je samo hteo da bude njihov kolega; da bude učenik kao i oni.
Sve se na kraju svelo na njega – nagog, uplašenog, uhapšenog, kome je verovatno srce htelo da pobegne iz grudi. Možda se u tom trenutku setio priče o jednom drugom dečaku koji je izašao na megdan sa divom (1Sam 17). Ali tada je protivnik bio jedan. Ovih divova je bilo mnogo, a on ostade poslednji. Zato se uplašio. Sve je to bilo previše za njega. Verovatno je očima punim suza, kolena izgrebanih od pada, gledao u snage reda i zakona – jednog izdajnika i mnoge batinaše (Mk 14:43). Možda se baš iz straha da srce ne pobegne bez njega i on otrgao kada su ga zgrabili. Njegov strah nije za osudu.
Sve se na kraju svelo na njega. Sistem je svoje lice do kraja ogolio u modricama i poniženju tog dečaka. U dečakovim se povredama krila i njihova propast. Nisu im na kraju pomogli ni montirani proces (14:53-65), ni bedni pokušaj promene optužnice kako bi zadovoljili svoj povređeni krvožedni ego (15:1-15). Nisu pomogle ni carska, ni Hramovna vlast, ni zakoni, ni mistika, ni žrtve, ni lažni pozivi na pomirenje, jer Bog ima poslednju reč. A Bog je uvek sa malima, uhapšenima, porobljenima, uplašenima.
I sve se na kraju svelo na njega – obučenog u belo, ohrabrenog, slobodnog, koji je prvi sreo Vaskrsloga, kome je lično On poverio sveti zadatak, koji je sada sve razumeo, kome je srce od radosti htelo da pobegne iz grudi dok je uplašenim ženama govorio iz dubine praznog groba: „Ne plašite se. Isusa tražite, Nazarećanina, raspetoga. Vaskrsnut je, nije ovde! Gle, mesto gde ga položiše.“ (16:5-6)
Svaka sličnost sa sadašnjošću je namerna, iako je Marko (verovatno) nije bio svestan.