Dva različita viđenja Svete Gore

Pred čitaocem opisana su dva različita viđenja Svete Gore, publikovana u srpskoj periodici u toku bliskog vremenskog razdoblja tridesetih godina dvadesetog veka. Sveta Gora u našoj kolektivnoj predstavi označava mesto o kome se na svim nivoima može govoriti afirmativno. Brojni su putopisi i putopisne beleške a još brojniji novinski tekstovi i reportaže koji Svetu Goru prikazuju dostojnu svakog poštovanja: o monasima i pokori, krajoliku i istoriji, crkvama i arhitekturi itd.

Prvi putopis koji nas se ovde tiče objavio je činovnik Dimitrije Orsić u časopisu Misionar godine 1939–1940 pod naslovom Sveta Gora Atonska – putne beleške, u dvanaest brojeva. Drugi, pod naslovom Atos, objavio je sveštenik Mirko Maksimović godine 1930. u sarajevskoj Maloj biblioteci. U pitanju je putopis „sa 18 slika“ koji je autor u skraćenom izdanju već bio objavio u dva broja Srpskog narodnog kalendara Bosanac, za 1918 i 1919. godinu. [Oba putopisa su objavljena i u našoj knjizi Atonskim putevima duše.]

Orsić i Maksimović posećuju Svetu Goru tokom perioda kada je njena snaga u opadanju. No ipak, doživljaji naših putopisaca u pohodu na svetogorska mesta hodočašća obiluju dokumentarističkim zapisima poteklim s početka dvadesetog veka i pisanih sa različitim političkim uverenjima.

Tekst Dimitrija Orsića putopis je jednog vernika koji je pripadao čuvenom bogomoljačkom pokretu vladike Nikolaja Velimirovića. Ovo je jedan od detaljnijih putopisa iz tog doba o Svetoj Gori u kome nas autor s ljubavlju i poštovanjem upoznaje sa istorijom i legendama mnogih manastira i kelija. Visoki stil i bogomoljački zanos koji Orsić oseća prenose nam ne samo informacije o posećenom mestu već i modus  kako bi se tome mestu moglo pristupiti.

Glavna inspiracija i motiv za pokloničko putovanje u Svetu Goru Orsiću je „ljubav koja je iznad svega“, a odabrano vreme je period Velikog Posta i Uskrs. Orsić svetogorsku istoriju počinje pripovešću o poseti četvorodnevnog Lazara, o nemirnom vetru i Bogorodici koja je neplanirano pristala uz njene obale.

Kako jutro sviće, tako putnici uviđaju u punoći svu lepotu prirode koja ih okružuje, boje okruženja i brojne mirise proletnjeg bilja. Orsić hvali Svetu Goru kao zemlju mira i kolevku naših kraljeva i careva.

U karejskoj postnici dočekuju ih očevi Sava i Mitrofan, „stolpnici i otšelnici dvadesetog veka“. Tamo je neopisiva radost i putnici osećaju veliku zahvalnost prema svetom Savi. U ovoj je postnici, po rečima Orsića, boravio i vladika Nikolaj kao episkop žički i tu „se je on najbolje osećao, tu je crpeo molitvenost koju je presadio u naš narod.“ Njegovom pomoći je u postnici obnovljen konak i deo crkve pa sada više nije zapušten. U postnici su molitve najveće, a najdivnije su one koje padaju noću. U gradiću Kareji sve je svečano jer se pred Uskrs održava posebna litija u kojoj se ulicama pronosi ikona „Dostojno jest“.

U putu do Hilandara punici nailaze na brojne „siromahe“, kaluđere koji ne pripadaju nijednom manastiru već sami žive od tuđe milostinje. U to staro vreme oni su bili najbolje obavešteni o svetogorskim novostima: „Ako se sa njima upustite u razgovor doznaćete da su oni najbolji obaveštači i raznosači raznih novosti i događaja u Sv. Gori. Ništa od njih nije sakriveno. To je bežična telegrafija svetogorska.“

Po dolasku u Hilandar Orsić upoznaje čitaoce s nekim od njegovih stanovnika. Dočekuje ih otac Andrej Rus, a jednog putnika, povređenog zbog pada s mazge, previja bolničar, otac Sisoje. Orsić prikazuje lepe slike dočeka Uskrsa u Hilanadaru i upoznaje nas sa svečanom ceremonijom. Uveče, na bdenju, putnici su oduševljeni svečanom atmosferom dok se čita dvanaest jevanđelja. Oni u manastiru dočekuju Veliki Petak i postavljanje plaštanice, a u subotu slušaju Statije i opelo: „Zvona žalosno udaraju, plaču zvona a plaču i monasi, koji su u dugoj povorci, dvojica po dvojica, stupali za plaštanicom, i kao crne aveti u noćnoj tišini davali tužan prizor.“ Ovo su dani predavanja molitvi i putnici zajedno s monasima ulaze u molitveni predvaskršnji duh u Hilandaru.

Za Uskrs su svi u svečanim odelima, a crkva je sva u zelenilu. Bogosluženje uključuje svečanu litiju. Posle liturgije i čašćenja jajima, svuda se čuju svečani pozdravi Hristos voskrese – tada svima, izgleda, nedostaje samo jedno: „Opšta radost bila bi još potpunija, kada bi svi monasi posedali za zajedničku trapezu, ali, nažalost, opštežiće je razoreno, to je bolno pitanje i rak-rana za Hilendar…“ Orsić nas upoznaje s čežnjom Hilandaraca koji s velikom pažnjom skrivaju svoje nezadovoljstvo ne želeći da sablazne radosne putnike. Naime, vladika Nikolaj je 1935. godine ponovo ustanovio opštežiće u Hilandaru, ali je ono nakon samo godinu dana ponovo raspušteno.

Putnici posećuju hilandarsku kosturnicu koja na njih ostavlja strašan utisak. Tu se opominju prolaznosti i slušaju o načinu sahranjivanja na Svetoj Gori. Ova slika je jaka i ona Orsića navodi na misli o značaju koji pruža opomena: „O kada bi se jedna ovakva kosturnica – reče naš saputnik postavila u sred Beograda, da služi kao stalna opomena onima koji na smrt nikad ne pomišljaju, kako bi kolosek života dobio sasma drugi pravac.“

Nakon Hilandara došla je na red poseta bugarskom Zografu, u kome ih dočekuje sam iguman želeći da „odnosi srpsko-bugarski vaskrsnu u svoj svojoj slavi, da ljubav trijumfuje nad svim nesuglasicama našim“. Nakon Zografa posetili su manastir Vatoped. I tu Orsić prenosi legende o osnivanju manastira, koje sežu do u 4. vek. Saznajemo i za čuveni Bogorodičin pojas koji se čuva u Vatopedu: „Pojas Bogorodičin, koji se također kao velika svetinja poštuje često se prenaša iz manastira u sela i gradove preko mora, naročito za vreme kakovih nepogoda, bolesti itd. Tih dana je baš odnešen u neko mesto gde su skakavci nahrlili na useve i pretili da unište celu ljetinu.“

Iako je mnogo hvaljen zbog svoje slavne istorije i velelepnosti, Vatoped je, primećuje putopisac, jedini primio novi kalendar i zato je prezren od strane zilota. Primanje novog kalendara ima svoje razloge: „Novi stil, kako nas uveravaju, nije uveden po želji bratstva, već je novostilska struja koja je zahvatila Grčku crkvu imala nameru preko Vatopeda kao najjačeg manastira povući za sobom i celu Svetu Goru. I sada bi se Vatopedci rado vratili starom stilu ali taktički obziri njihovih starešina prema zvaničnoj Grčkoj crkvi bar za sada ovaj prelaz zadržavaju.“

Tokom posete Kareji zanimljiv je opis posete jednoj ubogoj keliji u kojoj je živeo neki dobri starac Grigorije. Nekoliko predmeta u keliji u kojoj se ne može uspraviti, krevet bez jastuka i pokrivača i nekoliko brojanica pokraj rupe koja je predstavljala prozor – to je bilo celo starčevo okruženje. Na zadirkivanje Orsićevog saputnika, oca Save, da im starac pripremi valjanu trpezu, on samo odgovori: „Samo suhari, oče Savo, samo suhari ima.“ No, starac Grigorije im je svojim primerom pokazao anđeoski lik koji zadobijaju monasi.

Neko vreme putnici provode obilazeći i manastire na južnoj strani poluostrva. Mnogi ovi manastiri imaju i srpsko nasleđe jer su brojni naši ktitori ili svetitelji. Put ih je odveo do svetogorske pustinje Karulje. Tada dobijamo jedan od prvih opisa u srpskoj periodici ovog strogog mesta podvizavanja: „To je jedan od najstrmenitijih i najopasnijih svetogorskih predela, u kojem žive monasi, većinom Rusi, velike askete i podvižnici, sami ili u krajnjem slučaju po dvojica. A ima ih i takovih koji se uopšte ne daju videti, oni žive u stenama i gudurama, a hrane se korenjem ili komadićima suhog hleba, koje pojedini monasi na označena mesta ostavljaju a oni posle kad padne noć uzimaju da se ponovo uvuku u svoje samice.“

Ovi monasi provodili su život skromno, ali u izdašnoj molitvi, bez skoro ikakave imovine i živeći strogo asketski. Goste je sačekao otac Zosim koji ih je za večeru počastio zeljem u drvenom posuđu. Pošto su drugi stanovnici ovog surovog kraja čuli da su došli gosti, ujutru su pohitali da ukažu još dobrodošlice donevši dodatnu hranu.

Preko Karulje, putnici su, krećući se nad provalijama, morali da koriste i lance: „To je bio najstrahovitiji prizor koji se u opšte može zamisliti. U jednom trenutku usled ma i najmanje neopreznosti ili pomerenja ravnoteže može čovek postati žrtva ogromne provalije i besnih morskih talasa.“

Orsić nam približava svet mnogih asketa koje je usput sreo prepričavajući nam pojedinosti: kako oni žive, kakvi su im karakteri, o čemu vole da razgovaraju i, što je najzanimljivije, kakvi su u gostoprimanju. Njegova nas priča odvodi na lice mesta da budemo nemi sudionici duhovnog okruženja. Nakon Karulje i Kavsokalivije odlaze prema Velikoj Lavri.

Orsić nam pripoveda istoriju Lavre. Kako je njen osnivač sveti Atanasije Atonski sakupio „raštrkane“ monahe i organizovao prvo opštežiće. U Lavri izgleda nije sve teklo glatko ali sveti Atanasije ublažava doživljene neprijatnosti o kojima nam Orsić ne pripoveda podrobno: „Sve potseća na staro doba. Osećate kao da duh Sv. Atanasija nadoknađava nedostatke koji se danas naziru u njegovoj Svetoj Lavri. To unutrašnje osećanje i uverenje da duh svetitelja lebdi nad ovim mestom osvežava nas duhovno, da trenutno zaboravljamo na sve nelagodnosti.“ Oplovljavajući dalje Svetu Goru putnici su obišli još manastira te stigli i u Stari Rusik i Pantelejmon.

Stari Rusik je od velikog značaja jer se u njemu zakaluđerio Sveti Sava. Putnici pokušavaju da se vrate u staro vreme i da kao svedoci prenesu duboke utiske koje im ovo mesto budi. Orsić se ovde posvećuje dužem opisu zamišljenog Rastkovog bega u Rusik i pokušava da nam prenese svu dramatičnost događaja. I za njega, kao i za većinu naših putopisaca, sveti Sava predstavlja ugaoni kamen na kome se podiže srpska crkva i na kome se potom utemeljuje srpska država.

Na ovom dugom hadžiluku, koji je iznedrio kod nas do tada najduži putopisni zapis o Svetoj Gori, poslednja stanica putnicima bio je manastir Pantelejmon. U njemu je, beleži Orsić, tridesetak godina ranije živelo skoro hiljadu monaha više od sadašnjih četiri stotine. Da je ruskom narodu dozvoljeno da posećuje ovo mesto, danas bi monaha bilo mnogo više. Ali nova sovjetska država ovo brani. Nekada je manastir imao „velike štamparije, litografije, knjigoveznice itd. i u tome pogledu u Svetoj Gori je bio tada apsolutni ruski uticaj.“

Gosti su imali veliku sreću da u manastiru Pantelejmonu razgovaraju sa starcem Siluanom, potonjim svetiteljem, koji se upokojio samo pola godine posle ovog susreta. Završetak putopisa Orsić posvećuje rečima starca Siluana, koji je putnike proveo kroz manastir. Posle šetnje Siluan je želeo da im govori o Gospodu. Starac govori o ljubavi: „Kako Gospod ljubit nas…“ Orsić nastavlja da nam prenosi utisak: „I pričao je pričao, ovaj dobrodušni monah, kako nas Gospod ljubi, kako dušu svoju polaže za nas, On nam uvek prašta naše pogreške, i kad mi okrenemo lice svoje od Njega i priljubimo svetu. On opet ljubi nas i s ljubavlju svojom nas privlači k Sebi. Ta ni zamisliti ne možemo kako je On milostiv… I zaplaka kao malo dete, od radosti i po tome videsmo da je on sveti čovek i istinski monah.“

Dimitrije Orsić sve susrete koje je s brojnim svetogorskim starcima doživeo ovako opisuje: „Biti, ili sresti se sa takovim ljudima, pogledati u njihovo ophođenje, krotost i smirenost, znači: steći jedno novo iskustvo, jedno više ubeđenje o lepoti života večnoga. I još znači: biti u sredini besmrtnika, jer svim svojim pokretima oni tu besmrtnost oličavaju.“

Maksimovićev putopis nešto je drugačiji. U posetu Svetoj Gori sarajevski sveštenik kreće zajedno sa (možda i izmišljenim) saputnikom, monahom Onufrijem. Putopis odiše sumnjom prema načinu života monaha na Svetoj Gori. Iako su za Maksimovića neki među svetogorskim žiteljima dobroćudni i marljivi, izgleda nam da pisac u monasima najviše vidi baš ono u šta i sam veruje: da je takav život besmislen i nazadnjački i da je samo akcija u svetu jedini dobar motiv za čoveka koji želi da sledi Hristov put. Maksimovićeva uverenja o Svetogorcima, koja se kose sa putopisima svih drugih putnika, navode ga da monahe opisuje realistično i tvrdo, te se čitalac pita nije li autor baš takve likove i tražio. Oni su u putopisu prikazani kroz brojne negativne slike. Jednom putnici sreću „namrštenog, divljeg kaluđera“, drugi monah je „omaleni, debeli kaluđer“ koji putnicima traži cigarete, a gotovo svi su ljubitelji „konjaka“. Većina Maksimovićevih sagovornika žali što se predala monaškom životu.

Utisak tokom čitanja ovog putopisa je da je stranac došao na strano tlo koje ne razume i ne poštuje, sa jasnom idejom da njegove stanovnike umetne u svoj putopis kao u Prokrustovu postelju. Maksimović, koji se borio protiv crkvene autokratije i nazadnih elemenata, putopis počinje opisom mnogih sitnih događaja koje putnici dožive pri prvom pristajanju na svetogorske obale.

Prvi posećeni manastir jeste Simonopetra. Nakon uobičajenog prijema, on sa svojim saputnikom Onufrijem obilazi manastir. Opisuje nam sve što viđa i ne usteže se da pribeleži opore i oštre komentare: „Na najvišem spratu našli smo najugojenije kaluđere. Oni provode čitav svoj život u molitvama, čitanju „žitija“ i spavanju. Onufrije mi reče, da nikad ne silaze niz stepenice, jer se boje da se ne bi pod njima prolomile.“ Iako je manastir Simonopetra „veličanstven“, sami njegovi stanovnici kao da su okupirali vrednu teritoriju koju sada kvare lenjivošću i izbegavanjem sveta.

Nakon Simonopetre dva putnika obilaze Skit Svete Ane. U njemu, na molbu jednog monaha prosjaka da mu udele pomoć, Onufrije, Maksimovićev saputnik, osorno odgovara: „Zašto ne radiš kao ostala tvoja braća?“ Obišli su skit prenevši nam iz njega dve-tri slike i zaputili se oko svetogorskog rta do Manastira Velika Lavra.

Maksimović prepričava događaj kojem je prisustvovao u Lavri. Naišli su turski stražari, poslati iz Kareje, u potrazi za nekim slugama koji su opljačkali ruske hodočasnike. Najednom je započelo komešanje kao da su svi odreda krivci: „U dugim hodnicima s početka se čuo žagor, lupa vrata, dreka i mešavina turskih i grčkih glasova. Na jedared počeli su svi monasi trčati u svoje ćelije i zaključavati se. Škripale su stare brave, gvozdene prečage i udarali katanci u svim ćelijama. Po neki monah razbarušene kose izvirivao bi iz svoje ćelije i brzo bi zaključao vrata, prilupivši gvozdenom prečagom.“

Maksimoviću se ipak ne može sporiti smisao za detalje. Pri poseti Kareji, on skoro i nehotično opisuje uzvišenog monaha Minu iz Savine posnice. Minino je „lice bledo i izmučeno sijalo svetački“. Progresivni putopisac, suočivši se sa ljubaznim asketom ocem Minom, otkriva svoje stavove i bojazni: „Ovaj naš susret sa posledovaocem anahoreta i podvižnika, našim čovekom, Minom, unosio je u naše sumnje jedno lepo raspoloženje i nadu da naše monaštvo još nije reklo svoju poslednju reč.“

Maksimović nastavlja pripovedanje prenoseći nam reči svog saputnika: „Ovakve Mine“, reče Onufrije nervozno trljajući ruke, „stvorile su našu nacionalnu kulturu. Oni su nam dali prosvetu i srednjevekovnu umetnost. Oni, koji su svoje lično ja žrtvovali za svetle ideale zajednice, tako su bili uzvišeni i nesebični da ne ostaviše ni svoga imena u pomeniku. Ali u delima ovih Alimpija, Rubljova, Panselina i Rada Neimara, treperi i danas lepota naše nacionalne kulture i visoke teurgijske umetnosti.“

Ipak, ceo svetogorski krajolik, kao i kulturno bogatstvo, kao da su samo dekor za pozornicu na kojoj se prikazuju likovi monaha koji sumnjaju u sopstveni izbor i žele da donesu drugačije odluke. U velikom Saraju, svetoandrejevskom skitu, putnici upoznaju jednog monaha, bivšeg ruskog pukovnika, kome ne mogu da se načude zbog napuštanja svega samo zarad monahovanja. On se u dužem dijalogu žali što ne može više da učini za ovaj svet i tvrdi da veliki čovek „mora da bude spreman na veći podvig od gladi“ kao što to, po njemu čine pustinjaci. Na kraju, ovaj razočarani monah zaključuje: „Ako služimo čovečanstvu i živimo za njega, mi smo na ovom svetu i radi Boga i radi čovečanstva i sebe radi. Ja sam posle deset godina kušanja u vatri došao do rešenja da je to pravi put. U svet, u čovečanstvo, nazad u grešni mirski svet… Idite i propovedajte“.

Naspram ove pozitivne slike čija egzaltacija poziva na akciju stoji slika zabludelih monaha: „U dvorištu sedeli su monasi prosjaci u pocepanim mantijama, uplesnelim kamilavkama, držeći u rukama tikvice za vino i torbice za hleb. Na njihovim licima odražavala se patnja, glad i iznurenost. Lica su im obrasla u gustu, zapuštenu bradu, sa velikim borama, i molećivim očima.“

Po dolasku u Hilandar, skoro nečujno po mraku, putnici se odmah zatiču u šatoru ispred manastira gde sa mnogim „inocima“ razgovaraju. Tok razgovora se tiče podele između Srba i Bugara u manastiru i mogućih sukoba. Razgovor prekida Maksimovićev saputnik rečima: „Pobeda čoveka ljubavlju, dobrotom, – to je Hristovo. I mi i Bugari grešimo, ali to vreme će doći i mi ćemo biti pravi hrišćani. Ljubićemo jedni druge i ljubavlju pobediti ceo svet.“ Onufrije, ponesen idealima, opet naglašava (ovaj put on umesto ruskog monaha-pukovnika) da je pravi put samo onaj među mirske ljude: „Ostavimo ove zidove, ove kule i neka u njima starci sede. A mi, koji imamo snage i osećamo ljubav, pođimo u široki, prostrani svet, tamo su naše njive i naša polja.“

Sutradan dva putnika prisustvuju liturgiji, čiju atmosferu putopisac opisuje više kroz opise ljudskih lica, nezainteresovanih tokom samog ritualnog čina. Za vreme službe čuje se komešanje pojedinih monaha i njihovi komentari. Jedan od njih stiže da primeti: „U nas je od vajkada nesloga, eno one ikone u igumanskom stolu. Ona nam predstavlja igumana, jer se nikada nismo mogli složiti u izboru“.

Nakon Hilandara, poslednja stanica je, kao i u Orsićevom putopisu, manastir Pantelejmon. Tokom kratke posete Pantelejmonu Maksimović uspeva da sretne i monaha „tolstojevca“ kome je su njegova sabraća u manastiru društvo nepodnošljivo dosadno. I on progovara dosledno svim nosiocima ideja u ovom putopisu: „Ja ljubim crkvu, ja neizmerno volim tu svetu zajednicu, ali moju dušu pritiskuje teško breme crkvenog inventara koji je dosad skrivao čistu religiju. Vi ćete me razumeti. Previše je vizantiskoga zakoničestva, previše teatralnosti, previše ćiftinske trgovine na najsvetijem mestu. Nama je potrebna čista religija, koja oplemenjuje i uzdiže čoveka. Uveren sam da se u tome slažete sa mnom.“

Izvan dramatskih situacija, tokom kojih dijalozi odišu živo jer se priča samo o onome o čemu putopisac želi da polemiše, na Svetoj Gori kao da ne postoji ništa drugo vredno pomena. Slike Svetogoraca koji tavore po manstirima su tužne i mračne i navode čitaoca da osudi motive koji su ih ovde doveli ili bar da oseti samilost prema njihovim besmislenim snatrenjima. Naspram njih data nam je drugačija slika – slika spoljašnjeg sveta kao prostora gde se uspostavljaju merila vrednosti, koji je ujedno i mesto prave borbe za bolji svet i centar poželjnog aktivizma.

Na kraju putopisa Maksimovićev saputnik postavlja retoričko pitanje: „Zar atoska lepota ne nadomešta lepotu gradova i njihovih zdanja?“ – „Ne“, reče Onufrije, pokazujući rukom na manastire, „sve je ovo pokriveno teškom panakamilavkom. I kiparisi i smokve okružuju kao veo panakamilavke lice i belinu naših manastira. Uzalud lepa zdanja kad podsećaju na kazamate.“ Dok putnici odlaze, „nad Atosom sakupljali su se teški crni oblaci i spuštali naglo niz gudure atonske obale.“

Na kraju, ostaje nam da parafraziramo episkopa Atanasija, koji se u jednom od svojih predavanja opominje reči nekog od svetitelja: „Uvek će se um naći da dokaze prikupi i da argumentiše [za] onaj izbor koji ste napravili.“