Duša i milost

Gde se susreću hrišćanstvo i psihoanaliza? Na prvi pogled imamo posla sa dve nespojive krajnosti. Postavimo li tezu da se religijska pitanja ne bave isključivo etičkim postulatima, možemo u tom slučaju zaključiti da njihova ishodišta prevashodno nisu fenomeni koji partikularno ukazuju na određen način postupanja, nego su otvorena i za antropološka i još radikalnije – psihoanalitička pitanja. Karl Gustav Jung i Sigmund Frojd, začetnici psihoanalize, posvetili su veliki broj strana fenomenu religije i njenom uticaju na društvo i pojedinca. U Frojdovoj analizi čovek je nagonsko biće suočeno sa neprestanom silinom teskobe, pa u njemu prevladavaju želje. Kako se egzistencija ne bi rasprsnula u odnosu na mnoštvo želja uvodi se sublimacija koja je struktuirana kao iskliznuće želje. Nagoni se ne potiskuju nasilno u neurozu, nego se sublimiraju tako što se, ako uzmemo jedan primer, umetnik otvara ka estetskom fenomenu. Stvarni nagon se sublimira u metafizički nanos. Sličan postupak, možda još uočljiviji, odigrava se na polju religije. Tu se nagon prema zadovoljenju potreba preusmerava sublimacijom na viši metafizički princip, sa svetovnog na sveto.

Ipak, proces sublimacije čoveka ne oslobađa zlatnog antičkog pravila o susretu sa samim sobom. Sve je podređeno individualnom odrazu u ogledalu. Svaki prenos u smislu sublimacije osporava antropološku osnovu usmerenja na sebe samog. Čovek u tim okolnostima vapi za savetom. On ne traži zapovest, nego savet, a glavna razlika između njih, kako je pojasnio Tomas Hobs, nalazi se u tome što zapovednik uvek svoju reč usmerava na zadovoljenje vlastite volje, dok savetodavac reč usmerava ka drugom. Ako religiju tumačimo i doživljamo u protokolarnom smislu isključive zapovesti, onda ne preostaje ništa drugo nego da je odbacimo kao zabludu. Suprotno tome, susret sa religijom koja u čoveku otvara mesto za sebe implicira ono što Dostojevski provlači kroz svoje romane kao nit vodilju, naime to da život nije izvan nas, nego u nama i sa nama. U susretu sa stvarnošću čovek ne uspeva tako lako da uvidi pomenuti paradoks života, setimo se da je Dostojevski tu istinu uvideo tek ispod vešala.

Pred izloženošću egzistencije, dakle, otvara se antropološki i psihološki pogled koji zahvata ne samo čovekovu mogućnost uspostavljanja odnosa sa Bogom kao metafizičkim iskonom, nego i psihološko senčenje etičkog prekoračenja granice u Kjerkegorovom smislu suspenzije etičkog. Sigmund Frojd religiju tumači u kontekstu sublimacije pripisujući joj zavodnički element. Religija, piše Frojd, vernike „oslobađa roditeljskog kompleksa za koji je vezano osećanje krivice, kako individue, tako i celog čovečanstva, rešavajući taj kompleks umesto njih“. Prema tome, religija najopštije rečeno dodeljuje čoveku mesto u odnosu na masovnost iskupljenja tako da čoveka, između ostalog, spašava individualne neuroze. Međutim, psihoanaliza ne zalazi u dubinu individualnog odnosa prema samom sebi, već njegovu neurozu proglašava pripitomljenim unutrašnjim haosom. Ona pokriva čoveka koji drhti, ne uviđajući da on drhti zbog temperature, a ne hladnoće. Ostaje, zaključimo, otvoreno pitanje susreta sa samim sobom, delfijska zapovest o (ne)mogućnosti spoznaje samog sebe. Tu prazninu popunjava hrišćanska misao o ličnosti koja čoveka dovodi pred sebe i dodeljuje mu jedinstven lik. Čovek kao ličnost ulazi u sebe kako bi svojim postupcima dodelio mesto jedinstvenom liku Drugog pored sebe. On ima jedinstvenu ličnost jer postoji mogućnost da, prema ontologiji uzvraćenog pogleda, okrene glavu od sebe i pogleda Drugog i njegov neponovljiv lik.

Jevanđelje po Luki ima naglašeno socijalni karakter. Lukina priča o Isusu prepuna je parabola o običnim ljudima sa margine koji su, u vreme Isusovog misionarstva, bili gotovo izopšteni iz društva. Sa Isusom se događa radikalan preokret u kome svi otpadnici dobijaju mesto i pažnju, iskrsava takva situacija u kojoj grešnici postaju važniji od pravednika. To je Isusovim savremenicima neshvatljiv potez. Oni ne razumeju njegov nauk o milosti jer se drže principa zakona u kome ne postoji mesto za praštanje. Slovo zakona potire lik Čoveka. Zakon se afirmiše kroz simbol Oca. Dok Frojd pronalazi ravnotežu između Boga i Oca, dodeljujući im dominaciju, Žak Lakan ne ide tako daleko nego ukazuje na vezu između Božjeg zakona i zakona želje. Otac, to nas uči psihoanaliza, je Bog, ali apsolutni Bog i zakonodavac koji ne prašta i koji je u svemu nadređen svojim potomcima.

Nasuprot tome, Isus je blag i prepun razumevanja. On sedi sa skitnicama, prostitutkama, zelenašima i lopovima. Sluša ih. Poput strpljivog psihoanalitičara ne osuđuje, nego prokrčuje naslage njihove zapalosti i i tako otuđenost od sveta čini podnošljivom. Odbačeni i prezreni više ne nose sami svoj teret, spasitelj njihov deo teškoće preuzima na svoja leđa. Jer Isus reče: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe, i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smjeran u srcu, i naći ćete pokoj dušama svojim. Jer je jaram moj blag, i breme je moje lako. (Mt, 11, 28–30). Motiv preuzimanja tereta i time blagosti duha – o čemu neretko govori Isus – psihoanalitički je zasnovan na hermeneutici želje. Čovek pod teretom ima želju da se što pre tereta oslobodi, da bar malo olakša svoja leđa. Isus prepun blagosti dopunjuje njegovo nastojanje svojim zalaganjem, pa težini njegovog bremena dodaje blagost svog duha čime ruši sav teret i svu teskobu. Žak Lakan želju definiše tragom pomenute dopune kao zahtev koji se dubi u nedostatku bića „sa pozivom da se iz Drugog primi dopuna… Drugom je na taj način dato da popuni upravo ono što Drugo nema – pošto i njemu biće nedostaje – a to je ono što se zove ljubav, ali je to i mržnja i neznanje“.

Vratimo se sada na Jevanđelje po Luki. U njemu postoje tri paradigmatične priče u kojima se nazire antropološki i psihoanalitički diskurs hrišćanstva. Posredi je bušenje literarnog smisla, proces demitologizacije koji Pol Riker tumači tako da on zaseca samo slovo svetog teksta. Dve manje parabole o izgubljenoj ovci i drahmi, uvode nas u opširniju priču u kojoj se otvaraju sva problematična čvorišta psihoanalitičke osnove hrišćanskih spisa. Posredi je priča o bludnom sinu i njegovom povratku ocu nakon godina izbivanja po svetu. U njenu srž uvode nas dve manje priče, Isusove parabole, kojima ću u nastavku ovog zapisa posvetiti pažnju.

Čobanin koji gubi jednu ovcu iz velikog stada ostavlja sve druge ovce i kreće u potragu za jednom izgubljenom. Nalazi je i smešta na svoja leđa, ne vodi je pored sebe, nego je zaštitnički nosi i pri povratku priređuje gozbu. Druga priča o ženi koja nalazi jednu izgubljenu drahmu ima isto simboličko značenje. Jedan grešnik važniji je od 99 pravednika. Naš zadatak je ne samo da odbeglog grešnika nađemo, nego da ga sačuvamo, nahranimo i napojimo, sklonimo sa zime. Naša ljubav prema grešniku mora da bude bezrezervna. Isus, kao rabin, priča alegorijski kako bi time otvorio polje značenja kojim bi pokazao jedan antropološki momenat u ispunjenju čovekove svrhe prema dobru i vrlini. Sve te momente crpimo iz antičke filosofije, a praktično oni kulminiraju u Isusovom nauku o bezrezervnoj ljubavi, takvoj ljubavi koja ne traži ništa za uzvrat, ljubavi koja je jednostavno ljubav.

Centralni motiv bezuslovne ljubavi Isus iskazuje u priči o bludnom sinu koja se može tumačiti iz više aspekata. Mlađi sin od oca zahteva imanje, prodaje ga i odlazi u svet. Otac, što je potpuno neubičajeno, sve mu daje, ne kori ga niti mu prigovara. Sin luta po svetu i nakon što završi gladan i bos vraća se ocu. Tada otac, poput onog čobanina koji ovcu podiže na svoja ramena, istrča pred sina poljubi ga i zagrli ga. Opet ništa mu ne zamera, niti prigovora. Posredi je bezuslovna ljubav koja isključuje svaku naslagu sebeljublja. Može se reći da psihoanaliza takvoj ljubavi daje primat, gotovo opsesivno je u njenoj terminologiji prisutan motiv ljubavi između roditelja i deteta, dok se ljubav između ljubavnika najčešće tumači kroz nesporazum i tinjanjuću nelagodnost. Otac sina ljubi više nego sebe, sve svoje i sebe stavlja pod noge grešnog sina. Ovde se jasno nazire ambivalentan odnos između genaracija, ali i čovekova nestalnost prirode, neprestana borba između duhovnog i materijalnog principa, rečju nagona čija analiza zauzima jedno od centralnih mesta psihoanalize.

Lik starijeg sina je kompleksniji. Zaokupljen materijalnim blagostanjem bez duhovnih univerzalnih određenja, on nakon povratka brata iz tuđine pokazuje zavist i time iskvarenost svoje duše. Za njega ne važe zakoni ljubavi, jer sve meri metrom koristi i sebeljublja. Siguran i materijalno obezbeđen oca je služio očekujući korist, ali bratu nije mogao da oprosti bludničenje budući da njegova duša, ogrezla u materijalnom, nije u stanju da izađe iz okvira individualnog totaliteta i slepog poštovanja porodičnih zakona. Otac nema zadnje namere, pa pred mlađeg sina istrčava, grli ga i ljubi. Srećan je jer je pronašao odbeglog grešnika. U starijem sinu plamti karamazovština. Zavist i sebeljublje, prekriveni maskom uzoritosti, prerastaju u duhovni razvrat. Caruje otuđenost od ljubavi i individualna pocepanost koja isijava egoizam. U duhovnoj pustinji sebeljublja, piše Nikolaj Berđajev, „čovek se zatvara u svoje „ja“, gubi sposobnost da se sjedini s drugim „ja“, počinje da deli, on voli samog sebe a ne drugog“. Rečeno jezikom psihoanalize posredi je nagon bez pokrića koji predstavlja najniži stadijum na putu čovekog egzistencijalnog rasta. Mlađi sin je sladostrasnik koji se nalazi na prekretnici i uprkos odlasku on zadržava čistinu srca, spreman je da uvidi grešku i da se pokaje, potom da se vrati ocu i prizna da je nedostojan da se nazove njegovim sinom. Stariji sin je psihološki kompleksniji jer u njemu caruje prepotentni super Ego koji mu neprestano zaklanja pogled, pred njim je nepodnošljiva antitetičnost (želja i realnost), pa uprkos tome što je u ljušturi porodičnog doma zaštićen i osiguran, nikada ne uspeva da dopre do poslednje istine o tome šta se nalazi u njegovom srcu.

Žak Lakan prepoznaje problem ljubomore kroz samoidentifikaciju pogleda. U odnosu na Isusovu parabolu, lakanovskom analizom, mogli bismo reći da stariji brat nije ljubomoran na mlađeg zbog osećaja poniženja, koliko zbog toga što gledajući njegov povratak prepoznaje sliku neprijatelja budući da zna da u novim okolnostima više neće biti sam na već zadobijenom mestu. Brat ostaje brat, ali je neprilika što postaje uljez. Dečak koji posmatra malog brata na dojci majke gleda ga, piše Lakan, „pogledom gorčine, koji ga izobličuje i na njega deluje poput otrova“. U posmatranju se događa drama zavisti jer kulminira nelagodnost nedodeljenog mesta. Zavist se otvara „pred slikom potpunosti koja se zatvara“ za onoga koji posmatra sa strane. Drugi poseduje za posmatrača nedostupno zadovoljstvo (Befriedigung).

Tragom ovih parabola iz Lukinog Jevađelja otvara se u hrišćanskoj perspektivi interesantno antropološko-psihološko mesto koje vrhunac dostiže u svetootačkoj literaturi i pravoslavnom asketizmu, čija je jedna od glavnih poruka, ako uzmimo za primer isihazam, da je ljubav bogojavljanje ljudske duše. Podela ljudske duše na čulni i razumski deo prisutna je u razmatranju još od presokratovske filosofije. Platon je uveo trihotomiju duše razlikujući kod čoveka um, razum i želju. U tom kontekstu čovekovo stanje može biti telesne, duševne ili duhovne prirode. Um je stajao kao vrhovni duhovni princip koji svoje utemeljenje crpi iz logosa i potrage za smislom postojanja. Racionalni element duše drži na okupu razdražajni i požudni deo ličnosti koje Platon u dijalogu Fedar opisuje kao dva konja u zaprezi razuma. Sličan stav zastupali su i kapadokijski Oci koji su u egzistenciji uočili um, najveličanstveniji dar od Boga, potom razum kao samo-svest o našoj konačnosti i na kraju razdražajne sile čija svrha nije načelno negativna. Vasilije Veliki zauzima stav da epithimični element čovekove prirode može poroditi izuzetnu kreativnost, ali jedino u slučaju da njime upravlja razum. Onoga časa kada razdražajne sile (επθυμία) prevladaju razum čovek stupa na ivicu ništavila.

Maksim Ispovednik naglašava trihotomiju duše kao celovitost čovekove individualizacije tako da tri sile upravljaju čovekom, kako pojedinačno, tako i na jedinstven način. Najveća opasnost, prema Ispovedniku, jeste sebeljublje koje on vidi kao „strasnu i nerazumnu sklonost prema telu, kojoj su protivni ljubav i uzdražanje. Ko ima sebeljeblja, ima sve ostale strasti.“ Sebeljublje (φιλαυτία) je protivno ljubavi kao harmoniji duše i svojevrsnoj vatrenoj čežnji (πόθος) koja opstoji kao kruna trihotomične osnove čovekove duše. Ko je u ljubavi savršen i ko je dostigao vrhunac bestrašća, piše Maksim Ispovednik, „ne poznaje razliku između sebe i drugoga, ili svoje i tuđe (stvari), ili među muškog i ženskog (pola), nego stavši iznad tiranije strasti i gledajući jedinstvenu ljudsku prirodu, sve pođednako vidi i sa svima se ravno ophodni“.

Susreću li se, dakle, hrišćanstvo i psihoanaliza? Svi gore navedeni primeri otvaraju antropološke i psihološke osnove hrišćanstva, posebno aktuelne u savremeno doba kada čovek biva u neprestanoj potrazi za vrednostima. Ali njegova potraga ide u pogrešnom smeru, ako u svojoj isključivosti istrajava na vrednostima pravednika i slovu zakona. U nama prekretnicu pravi milost prema grešniku i savest prema grehu drugog. Sasvim je pogrešno hrišćansko predanje i literaturu tumačiti iz dogmatske pozicije, koja nam neprestano nameće razne etičke naredbe i zabrane. Pred novim čovekom stoji ne želja za vaskrsenjem (u dobroti), nego samoljubiva želja za ukinućem besmrtnosti, koju Dostojevski u Mladiću, iz usta svog junaka Versilova ističe kao uslov ljubavi. Možemo li se grliti kao deca, ako pred nama ne lebdi ideja besmrtnosti kao zalog beskrajne ljubavi?

Isus je završio na krstu i svojom krvavom patnjom čoveku ostavio u nasleđe neprestanu borbu sa islednicima. Njegova bol, zapaža Hegel, je „dubina jedinstva božanske i čovečanske prirode u životu i stradanju… Kroz Isusa je prosta stvarnost, ta niskost, koja nije za preziranje, i sama osveštana“. Na krstu stradavaju pravednici, u gomili viču grešnici. Završiti na krstu nije strašno, spasiće nas besmrtnost, ono strašno je biti u gomili i uzvikivati protiv Dobra. Ako se setimo Isusovih parabola nama je vredniji ostrašćeni grešnik u gomili od svih pravednika ovog sveta, jer naš zadatak nije da ga odbacimo, nego da ga svojim pregnućem prema vrlini izvedemo na čistinu i sačuvamo od greha kako bi pred ponorom svojih muka shvatio da život nije izvan njega, nego je kao veličanstven dar u njemu i sa njime.