Hrišćanska duhovnost i ljudska solidarnost

Tajna Hristova i različite religije: „Hristos nije došao da stvori još jednu religiju, već da ponudi zajednicu ljubavi svakom ljudskom biću.“ Verujem da je jedna od drama hrišćanstva to što je ono postalo samo još jedna religija uz sve druge. Čovečanstvo se, sa religijskog gledišta, deli na dve široke hemisfere. Postoji ona za koju mi se čini da je potekla iz arhaičnih religija, a naročito iz Indije, gde je sve jedno, gde se konačno sve stapa u jedinstvo: preko svetog kosmosa, sve se utapa u neku vrstu ogromne kosmičke matrice kao „lutke od soli u moru“, da upotrebimo jednu tamo uobičajenu sliku. I zatim postoji „semitskija“ hemisfera koju predstavljaju judaizam i islam: Bog je na nebu, čovek na zemlji, ne mogu istinski ući u zajednicu, ali Bog daje svoj zakon i čovek se mora pokoravati tom zakonu ostajući na slušanju Reči Božije. Čini mi se onda da je hrišćanstvo potpuno začuđujuće, zato što propoveda da su ljudsko i božansko sjedinjeni „nerazdeljivo“ i „nesliveno“ (tako je potvrdio [Halkidonski] vaseljenski sabor iz V veka): „nerazdeljivo“, to je ono što naglašava duhovna hemisfera potekla od Indije; i „nesliveno“, to je on što tvrdi hemisfera koju sam nazvao „semitska“.

Ovde postoji izvanredna sinteza. To je ta tajna da Bog koga je Hristos otkrio nije samoća u sebi samom: on nije ni okean u koji se sve utapa ni samoća na nebu, već je on tajna zajednice, tajna ljubavi; on je realnost najpotpunijeg jedinstva i, istovremeno, najpotpunije razlike. A ljudsko biće je pozvano da živi u toj zajednici, u tom jedinstvu i toj različitosti: oni koji su ujedinjeni u Hristu čine jedno biće, nisu odeljeni kao ostrvca samoće, i ujedno Hristos ide u susret svakome na jedinstven način. Biblijska epizoda o Pedesetnici podseća da, kad Sveti Duh silazi na okupljene učenike, njegovi plameni jezici se dele i on postavlja po jedan na svakog od njih, koji posvećuje svakog u ono što ima apsolutno jedinstveno, otvarajući beskrajni prostor njegovoj stvaralačkoj slobodi. Eto zašto hrišćanin može voleti izraze jedinstva koje može pronaći u Indiji, može voleti tu tajnu Boga potpuno transcendirajućeg koju može naći u judaizmu i islamu, a u isto vreme, on objedinjuje oboje. Postoji u tome nešto što mi izgleda sasvim izvanredno.

Ovo me uvek podseti na jednu priču koju nalazim u sećanjima jednog misionara objavljenih u Moskvi 1917. godine. On navodi da se u jednom trenutku našao među budistima na granici između Sibira i Mongolije. Na kraju ih je zavoleo i divio im se beskrajno. Toliko se divio budističkim mudracima da, kaže, nije imao hrabrosti da ih krsti. Zatim, vodeći dalje svoju misao, dodao je da bi ceo problem bio da ih natera da otvore oči, jer oni su tu, zatvorenih očiju, zatvoreni u svoju unutrašnjost, u taj prostor čisto unutrašnje punoće gde je sve jedno. Ali kad bi mogli, čuvajući tu silu unutrašnjosti, otvoriti oči da vide drugog i da ga zavole u njegovoj drugosti, onda bi to bilo zaista hrišćanstvo, i to najpunije hrišćanstvo koje postoji. To je čitav problem: radi se o tome da se navedu oni koji žive zatvoreni u svoju unutrašnjost da otvore oči i vide drugog, i oni koji potvrđuju potpunu transcendentnost Boga da razumeju da, ako je Bog toliko transcendentan, on može transcendirati samu svoju transcendentnost da bi nam se pridružio, ovaplotiti se, postati jedan od nas, živeti među nama, i sve nas uzeti u sebe, tako da Bog u Hristu uzima lik čoveka i omogućava nam tako da raspoznamo u Svetom Duhu svako čovečje lice u Bogu.

Prihvatiti kritiku ateista i doprinos humanizma: U isto vreme hrišćanstvo mora preuzeti sav doprinos, svo ispitivanje, čitavu kritiku modernog ateizma koji predstavlja rušenje idola. Hristos je kao dijamant sa hiljadu sjajnih ivica. On je objedinjenje u punoći svega onoga što je božansko i svega onoga što je ljudsko, tako da nam sva istraživanja božanskog kroz sve religije i sva istraživanja ljudskog kroz razne vrste humanizma – podrazumevajući tu i one koje sebe smatraju ateističkim – mogu otkriti nešto o tajni Hrista. Moramo proživljavati hrišćanstvo kao „bogočovečanstvo“, da upotrebim jednu formulu dragu ruskim religioznim filosofima. A u bogočovečanstvu moraju naći mesta sva istraživanja svega humanog kojima se bave moderni humanizmi i antihumanizmi, ali otvarajući ljudsko ka Bogu; i sva traganja za božanskim koja vode nehrišćanski mudraci i mistici, ali otvarajući ih ka ljudskom. Sve to mora dobiti mesto u toj nepodeljenoj Crkvi koju po misiji koja nam je data treba da predstavljamo, pokažemo, razotkrijemo, jer ona je tu…

Misticizam koji hrani društvo i kulturu: Na Zapadu se hrišćanska vera često poistovećuje sa moralom ili društvenim angažovanjem humanitarnog karaktera, ali duhovno iskustvo, mistični život koji predstavlja njegovo istinsko jezgro, ostaje nažalost nepoznat. Tragično je to što u savremenom hrišćanstvu postoji užasan uticaj misli marksističke provenijencije. Ne kudim, jer smatram da postoje marksističke analize koje su izuzetno korisne u zemljama trećeg sveta. Ali, stiče se utisak da su hrišćani previše otišli ka spoljnom zaboravljajući jezgro, srce. Dok su oni išli ka spoljašnjem, osvajači su došli i pokušali su da se dočepaju srca: to su bezlični mistici, ti azijatski mistici.

Mi smo čak toliko Boga predstavili kao sedog starca sa bradom pod kojom živi jedna ptičica da ljudi više ne žele tako shvaćenog ličnog Boga. Više vole okeanskog boga Novog doba i mistike daleke Azije.

Ako se u prošlosti suviše raširio ateizam kao izraz nezainteresovanosti za postojanje Boga, sada pre idemo ka nekim oblicima mističkog ateizma. Sve je to Dostojevski duboko osetio. Postoji u Zlim dusima izvanredna ličnost za budućnost: Kirilov. On je neka vrsta mističkog ateiste. Upravo on kaže: „Dobro, zlo, svejedno mi je. Bog: zašto o njemu govoriti? Ali posmatram jesenji list: on je tu, zelen je sa malo žutog okolo. Sve je lepo, sve je dobro, vidim trenutak večnosti; dakle, ubiću se u trenutku večnosti, i biću Bog.“ To je ono što nas čeka, a nama trebaju preobraćeni Kirilovi, izlečeni, Kirilovi hrišćani. Kao što je to uostalom bio sam Dostojevski, koji je kroz krize užasnog zla, iskustveno proživeo neverovatna prosvetljenja u trenutku, kasnije shvatajući ipak da je trebalo sve to prevazići vernošću, tajnom Hrista koji nije samo čovek već je Bogočovek. Dostojevski je istinski osetio do koje mere današnje društvo otvara ponore i rascepe u čoveku. Ali, u dnu tih ponora, on je otkrio Hrista. Govorio je da treba birati između Boga koji je postao čovek, Hrista, i čoveka koji želi da postane Bog. Mi smo danas na toj tački, jer ceo ovaj pravac Novog doba utemeljen je na čoveku koji želi da postane Bog.

Treba, dakle, da ponovo nađemo neke puteve najdubljeg hrišćanstva, da pokažemo da Bog nije individua ili tri individue na nebu, i da ponovo otkrijemo smisao unutrašnjosti, smisao tajne. Pot­rebno nam je da se malo pozabavimo „negativnom“ teologijom, i da stignemo do toga da kažemo da se ne može govoriti o Bogu, da je Bog iznad svih koncepata i svih predstava. Onda se živi Bog može otkriti u tajni Hrista kao ovaploćenog Boga, raspetog i vaskrslog koji nas vaskrsava iznutra. Treba danas da definišemo jednu duboku duhovnost, hrišćansku mistiku koja ujedno može napajati društvo i kulturu. Odatle važnost liturgije, molitvenog života…

Duhovno iskustvo i stvaralačka otvorenost ka svetu: Sećam se jednog mladog japanskog intelektualca koji je došao u Pariz da odbrani tezu o Nikolaju Berđajevu i ruskim intelektualcima sa početka veka, koji su prvo bili pobornici marksizma a potom ga odbacili. Pitao sam ga zašto je izabrao baš tu temu, i on mi je odgovorio: „I ja sam bio marksista, i sada sam prestao to biti.“ Razgovarali smo, i pitao sam ga sledeću stvar: „Da li vas je to navelo da produbite budizam ili šintoizam?“ Odgovorio mi je: „Ne, to me ne interesuje. Ono što me zanima, to je hrišćanstvo poput Berđajevljevog: hrišćanstvo koje bi omogućilo istovremeno da se ima duboko duhovno iskustvo i da se čovek otvori ka svetu na stvaralački način.“

[…] I upravo to hrišćanstvo mora biti cilj, jer što više čovek postaje (autentični) čovek, tim više postaje odgovoran čovek. Molitva ne oslobađa od zadataka ovog sveta: ona nas čini još odgovornijim. Ništa nije odgovornije od molitve. Upravo ovo treba istinski razumeti i preneti mladima. Molitva nije zabava, ona nije neka vrsta droge za nedelju, već nas ona okuplja u tajni Oca, u sili Svetog Duha, oko Lica koje nam otkriva svako lice, i čini nas najzad slugama svakog lica.

Ako postajanje slugama svakog čoveka može uzeti konkretan oblik prisustva pored onih koji pate zbog napuštenosti od ljudi, siromaštva… to nas takođe poziva da budemo inventivni ljudi, stvaraoci u svim oblastima, uključujući tu i ekonomsku oblast, oblast svetske civilizacije, oblast kulture itd. Hrišćanstvo mora biti stvaralačko, a istorijski je i bilo izvanredan stvaralac. Dovoljno je da se osvrnemo i pogledamo romaničke crkve u selima, a da ne govorimo o crkvi Notr-Dam u Parizu ili o ikoni Svete Trojice koju je naslikao Rubljov! Kakvo moćno stvaralaštvo! I nema potrebe za nekom etiketom da bi se stvaralo. Dostojevski nije govorio da je bio hrišćanski romansijer. Dakle, on je jedan od onih koji su napravili izvanredan iskorak u hrišćanski senzibilitet, misao i, čak bih dodao, teologiju. Brojni su oni koji ga i danas čitaju, on je jedan od „otaca“ modernizma, kao što su Frojd, Niče i do juče Marks. Na hrišćanima je, dakle, da ponovo započnu i nastave to stvaralaštvo u svetu kakav jeste, ne žaleći se. Svetu nisu potrebni cmizdravi hrišćani, već hrišćani stvaraoci.

 

Izvor: Olivije Kleman, Teze ili nađimo smisao života, Beograd: HKC, 2015, 39–45.
Prevod: Jelica Vuković