Кондензована синтагма – „Не могу да дишем“ – сажима троструки облик кризе наше егзистенције у тренутној коњуктури капитализма.
1. Екоцид, над живим светом читаве планете. Продани Амазон, издане шуме које се крче за шаку петродолара, плућа планете што усред пожара не могу да дишу… Јер у складу са логиком капитала, ништа од тога не треба сачувати за будуће генерације, већ све треба отети и продати, како је одавно најављивао мали тропски Трамп, Болсонаро: „Не постоји домородачка територија на којој нема минерала. Злато, калај и магнезијум налазе се у овим земљама, посебно у Амазону, најбогатијем подручју на свету. Нећу се упуштати у глупости чувања земље за Индијанце“ (Campo Grande News, April 22, 2015). Он је некада жалио због тога што „Бразилска коњица није била тако успешна као Американци који су сасвим истребили Индијанце“ (Correio Braziliense newspaper, 12 april, 1998). Али је сада као председник свих Бразилаца (у духу афричких робовласника који су своје кућне робове сматрали бићима на вишем ступњу еволуције од оних на плантажи, па су их звали „еволе“) ипак закључио да „Индијанци еволуирају, и све више су људи попут нас“ (UOL Notícias, 23 januar 2020).
2. Вируси и нове болести. Откуд? Отуда што се самоубилачки порив капитала за максимизацијом профита по сваку цену, при данашњем несрећном стицају околности да су националне државе и интернационалне координационе институције задужене да неутралишу ове суицидалне тенденције ослабиле, манифестује кроз напад на здравље читавог човечанства укључујући и оне са највишим степеном човештва, капиталисте.
Широм капиталистичког света, угрожене врсте на издисају све се више повлаче пред налетом капитала који задире у њихова станишта потчињавајући формално и тзв. „нетакнуту дивљину“ себи. Такав блиски контакт цивилизованог капиталистичког предатора, хомо економикуса, и екстрахуманих бића „дивљине“, резултира у метаболичкој размени овог капиталистичког вампира са њему сродним вампирским аспектом природе, ни живим ни мртвим вирусом, која се, потпомогнута густом насељеношћу градова и брзим протоком робе на глобалном тржишту, завршава на респиратору.
3. Расизам. Ипак хобсовска једнакост макар у смрти са почетака капитализма, данас је све више неједнакост и пред смрћу, јер, проценат богатсва у рукама неколицине обрнуто је пропорционалан стопи смртности сиромашне, расно и полно разврстане већине…
Док једни „раде на себи“ у карантину, други раде за њих, штавише, за њих умиру (отуд штрајкови достављача хране чији су животи угрожени, радом без адекватне заштите у ризичним условима, итд). За капиталистичку машту (корпоративне олигархије и политичких извршитеља њихове власти), распаљену логиком суспендоване тржишне диктатуре током глобалне кризе због корона вируса, најбоље би било да је некако било могуће завести полицијски час а да тржиште несметано функционише, што практично значи да би есенцијалне раднике, и радничку класу уопште, када би то било могуће, требало затворити у радне логоре (лајт варијанта овога је „рад од куће“), док би владајућа класа из удобности својих карантинских вила с парковима за рекреацију, као у супер-паноптикуму надзирала процес. Ово се данас заиста и догађа, можда не на тако живописан начин, али стварно и недвосмислено.
Још од инаугурационе пљачке, од Маркса еуфемистички назване стручним термином „првобитна акумулација капитала“ каква је становништво поделила на уважене пљачкаше и презрене опљачкане, надаље осиромашене, пауперизоване, становнике (који су у константном процесу даље, апсолутне или релативне, имизеризације) капитал однос непрестано мобилише све могуће разлике, ради супер експлоатације: Некада неплаћеног робовског рада, данас надничног ропства, незаштићеног рада миграната, женског рада потплаћеног у производњи и неплаћеног у репродукцији (а друштвена репродукција у капитализму, увек је репродукција радне снаге и истоветних производних односа), дечијег рада где се то може (на тек начетој капиталом периферији у радно нерегулисаним оазама Азије и Африке где деца раде у рудницима колтана, литјума итд, као и на полупериферији међу децом нижих класа предодређеном за „дуално образовање“ у ком се потплаћени дечији рад рачуна у учење).
Тако капитал све разлике поставља у асиметрични однос јачег и слабијег, а зна се да јачи тлачи. Међутим слабост, може да надјача грубост тлачитеља, јер „сила“ потлачених („насиље“ али сасвим друкчије природе) извршује се у „немоћи“, тј. без ослонца у владајућој логици свеприсутног системског насиља.
Знаци времена су јасни. Планета под точковима капитала, човечанство на респиратору, подљуди под коленом репресивног апарата, вриште, стењу и преклињу: Не могу да дишем! Речи чежње за дахом слободе изговорене у загушљивом епицентру центру колективног империјализма (који сачињавају САД, Јапан и ЕУ) метонимијски су сажетак вишевековне муке читаве биосфере у капитал односу (који се често погрешно назива антропоцен). „Сва творевина заједно уздише и тугује“ (Рим 8, 22), „и ми сами у себи уздишемо“ (Рим 8, 23), а то се у ствари „Дух моли за нас немуштим јецањем“ (Рим 8, 26).
Капиталистички начин производње је заснован на томе што је на тржишту рада „радна снага“ роба која капиталистима непрестано доноси више вредности него што сама кошта, тако да је сваки радник, колика год да му је плата, системски закинут па је осуда богаташа из посланице Јаковљеве („Ходите сад богаташи плачите и ридајте због невоља својих које долазе“) у данашњим околностима константни суд над капитал односом: „Гле вапије плата радника… коју сте им закинули; и вапаји… дођоше до ушију Господа Саваота“ (Јак 5, 4).
Вапај потлачених је јецај Духа, а њихов отпор је Његова сила.
Дух дише где хоће а његова реч данас у „земљи слободних и дому храбрих“ јесте: „Не могу да дишем“! (и Дух може да се гуши – 1Сол 5, 19)
Какав одговор је на то дао Трамп, човек који је тренутно на челу новог Вавилона?
Пред захтевима за правдом иницираним убиством Џорџа Флојда, још једне у предугом низу црних жртава расистичког репресивног апарата капиталистичке државе, он је најпре поручио окупљенима пред Белом кућом да ће их уколико се превише приближе огради: „дочекати најгрознији пси и најзлокобније оружје које сам икада видео“! Затим је вече провео са породицом у бункеру. Да би се после свега, уз полицију и ангажман националне гарде прошетао до Цркве. Киша гумених метака и пљусак сузавца рашчистили су пут за Трампов литијски ход до оближње историјске Цркве Светог Јована у пратњи најближих сарадника и ћерке Иванке која је, понела Библију у, како су новинари убрзо открили, великој белој Маx Маrа торби од 1,540 $, да би Трамп са њом пред црквом извео свој позерски перформанс (Министар одбране, који је током ове шетње био у Трамповој пратњи, када је схватио да је војска ангажована против сопственог народа само зато да би председник позирао са Библијом огорчено је осудио Трампа и понудио оставку).
Још од прокламације пароле: „Овим (Крстом) побеђуј“ којом је за време Контантина великог запечаћена симфонија Цркве и царства овога света (а која је уместо као позив на миротворачку кенозу, најчешће тумачена као ратни поклич: Удри непријатеље крстом!) репересија власти често се легитимисала декларативним позивањем на Библију и хришћанску веру. Наjживописнији aмерички пример је легендарни разговор Џорџа Буша Mлађег и тадашњег француског председника Жака Ширака (2003) поводом предстојећег напада на Ирак. Цитиријаћи библијска апокалиптичка места Буш је покушао да убеди свог саговорника да се придружи инвазији: „На Блиском истоку сада је време Гога и Магога… морамо бити одлучни, не смемо се освртати као Лотова жена“ – између осталог рекао је тада Буш. Ширак, попут већине Француза лаички васпитан, наводно је одговорио, „ја енглески знам али ништа не разумем“. Очигледно, наведена библијска места француском председнику била су „шпанска села“.
Трамп Библију, вероватно, познаје колико и Ширак, па се уместо пригодних цитата у свом перформансу пред Црквом одлучио за пантомиму. Библију је у својим рукама окретао и обртао у разним правцима, прислањао уз различите делове тела, мрдајући се у разним позама. Током овог бизарног плеса пред камерама и фотоапаратима Трамп није одговарао ни на каква питања, новинаре је посматрао са прстом на устима жонглирајући у тишини. Само је на питање једног репортера „јели то ваша Библија“? кратко одговорио: „То је Библија“, дистанцирајући се од сваке личне везе са реквизитом своје циркуске тачке.
Све ово се дешавало, док су клирици и верници дотичне цркве помагали повређеним демонстрантима. Надлежни епископ дијацезе ове епископалне цркве, Mariann Edgar Budde је изјавила како је згрожена „поруком супротном учењу Исуса“. По њеним речима „председник се испред Цркве није нити помолио нити је показао свест о агонији земље.“ Перформанс је такође осудио и први црни католички архиепископ Вашингтона Wilton D. Gregory, који је на крају рекао да се радује што у протестима подједнако учествују и белци и додао „молим се да то буде нешто више него само пролазни тренутак.“
Како се уопште милијардерска звезда ријалитија NBC телевизије, из Game Show-a „The Apprentice“ преселила у Белу кућу, претворивши цео свој председнички мандат у риајлити шоу?
Разматрајући односе који су на власт довели Наполеона III чија је једина врлина било то што је био рођак великог Бонапарте, Маркс је изнео тезу да класе које суштински нису репрезентоване у политичком систему за своје представнике бирају помпезне медиокритете окружене атмосфером моћи.
Тако је изабран и Трамп, матори бонвиван који не представља никог. Он као чиста инерција у иностраној политици просто наставља ратове својих претходника и војно подржава убилачке подухвате Америчких петродоларских савезника (не треба трошити речи на Јемен, Иран, Венецуелу, Боливију, подршку белим супрематистима у Украјини, повлачење из нуклеарних споразума, играње са Кином, итд), а у домаћој политици, најкраће речено наставља класни рат који корпорације воде са америчким народом.
Према Марксовим речима, „класна борба… створила је околности и односе који су омогућили гротескној осредњости да игра херојску улогу.“
Трампова гротескна осредњост, заиста игра херојску улогу, али тек у фантастичном свету QАnon-а. Ту он побеђује дубоку државу, сатанисте, педофиле, канибале, па ће како рече доскорашњи посланик Ного чак ухапсити и Вучића као сарадника Антифе!
На дан кад је Трамп испред Цркве немо вртео Библију као да у рукама држи немирну мачку, према празничном кругу Епископалне Цркве која је још била у попразништву педесетнице, славио се „Празник посете благословене Дјеве Марије Јелисавети“. Према лекционару ове Цркве библијско читање за тај дан је Маријина песма, такозвани „магнификат“ (величање): „Велича душа моја Господа… Показа силу мишицом својом, разасу горде у мислима срца њихова. Збаци моћнике са престола и подиже понижене. Гладне испуни добрима, и богаташе отпусти празне“ (Лк 1, 46–53). Ови стихови који проглашавају преокрет друштвене моћи у корист угњетених и потлачених, током историје су били забрањивани као химна разних покрета отпора у Индији, Аргентини, Гватемали Ел Салвадору, итд.
Тако, остајући нем са Библијом у рукама, Трамп је пред камерама, у ствари махао пресудом самом себи. Осудом самог себе, не као човека, него као моћника, и осудом империјалне моћи као такве. Својим плесом објавио је да је коначна победа на страни потлачених и сиромашних, убијаних и затвараних, а не оних већ ситих који узвишено седе на својим председничким, генералским и CEO фотељама.
Недавно је на седници сената, сенатор Берни Сандерс рекао како „историчари кажу да је док је горео Рим Нерон свирао своју харфу, и тако је макар радио нешто, забављајући дворјане. Америчка власт (усред општег пожара), међутим, не ради ништа.“
Burn Babylon Burn!
