Odlomak iz kapitalne monografije prof. Alistera Mekgrata Sumrak ateizma: Uspon i pad neverja u modernom svetu (poglavlje „Smrt Boga: San o bezbožnoj kulturi“), koja se nedavno pojavila i na srpskom jeziku.
U spisima Dostojevskog naziru se dva povezana pitanja, naročito u Braći Karamazovima i Zlim dusima: da li je ateizam kredibilan svetonazor i, ako jeste, kakav je to svet koji on predviđa i podržava? Nema sumnje da je Dostojevski bio dobro upoznat sa argumentima ruskih buržujskih liberala tog vremena, koji su tvrdili da će prihvatanje ateizma zaceliti rane Rusije i dovesti do njenog političkog i društvenog preporoda. Visarion Belinski i ostali članovi Ruske utopijske socijalističke grupe su se tokom 1840-ih godina zalagali za takav pristup, tvrdeći da revolucija mora započeti sa ateizmom, prvenstveno zbacivanjem hrišćanstva.
Romani Dostojevskog mogu se čitati kao implicitna kritika ovakvog revolucionarnog optimizma jer istražuju i njegove temelje i njegove implikacije. Neki njegovi likovi već imaju ateistički svetonazor, pa ih Dostojevski koristi da bi istražio jake i slabe tačke ateizma. Iako jasno opisuje privlačnost bezbožnog sveta, naročito tokom veoma represivnog perioda ruske istorije, Dostojevski je vidno rešen da osvetli i neke njegove zabrinjavajuće elemente. Nasuprot argumenta da će ateizam osloboditi Rusiju od njene zaostalosti i apsolutizma, Dostojevski tvrdi da će on uzrokovati nečuvene brutalnosti i represije, upravo zato što uklanja sva božanska ograničenja ljudskog delovanja.
Braća Karamazovi (1880) poslednji je i verovatno najveći od romana Dostojevskog. Smešten je u kontekst društvene fragmentacije u Rusiji tokom 1870-ih godina i istražuje žestok intelektualni i fizički rivalitet tri brata. Jedna od važnijih tema je i tenzija između vere i ateizma. Dostojevski odlično predstavlja dve strane u raspravi o Bogu, jedne koja veruje i druge koja sumnja, kroz likove dva brata: Aljoše i Ivana. Jedan se pokorava, drugi se buni. Ivan Karamazov je glasnogovornik za sve one koji sumnjaju u koherentnost tradicionalne hrišćanske vere. Ivanova kritika nije toliko usmerena protiv Boga koliko protiv sveta koji je Bog navodno stvorio. Kako čovek može da veruje u Boga, kada je sama tvorevina prepuna nepravde i protivrečnosti?
Ivanova polemika protiv Boga postala je klasičan primer „protestnog ateizma“ – revolta protiv Boga na bazi morala. Odbijanje vere u Boga (ili pobuna, kako to naziva Ivan) odgovarajući je i principijelan odgovor na ovosvetsku nejednakost, kao i odgovor Bogu koji je navodno stvorio takav svet, mada je zanimljivo što se takav odgovor udaljava od bola i patnje ovoga sveta. Besan zbog nepravde, Ivan traži od Aljoše da zamisli šokantnu scenu. Osmogodišnje dete slučajno povredi nogu generalovog omiljenog zečara. Ljutiti general pušta čopor pasa na dete, pa ga psi rastrgnu naočigled njegove majke. Gde je tu pravda, pita Ivan? Kako bilo ko može da peva: „Pravedan si i istinit, Bože, i jasni su tvoji putevi?“ Ivan nastavlja: „Zato hitam da vratim svoju ulaznicu. Ako sam pošten čovek, dužan sam da je što pre vratim. To upravo i činim. Nije da ja Boga ne priznajem, Aljoša, nego mu samo najponiznije vraćam ulaznicu.“
Ivan kritiku svetske nepravde nastavlja jednom dugom pričom. Traži od Aljoše da zamisli kako se Hristos ponovo pojavljuje tokom španske inkvizicije u 16. veku. Osumnjičen kao jeretik, Sin Božji biva doveden na sud pred ciničnog Velikog Inkvizitora koji optužuje Hrista zbog toga što je učinio nezamisliv i neoprostiv greh davanja slobode izbora ljudskom rodu. To je, prema Inkvizitoru, nepodnošljiv teret koji čovečanstvo jednostavno ne može da nosi. Crkva u svojoj dubokoj brizi za ljude želi da im porekne tu slobodu i zameni prokletstvo slobode intelektualnim i duhovnim opijatima čuda, misterije i autoriteta. Poštujući misteriju, prihvatajući čuda i verujući u njih te izvršavajući naredbe crkve, ljudi mogu živeti bez teškog tereta prihvatanja odgovornosti za sopstvena dela. Većina ljudi, prema Velikom Inkvizitoru, slaba je i slična ovcama. Sreća se može postići samo odricanjem ljudske slobode. Ljudi za njom mogu žaliti, ali istina je da više vole ropstvo. Samo nekolicina snažnih koji su na vrhu strukture moći mogu da podnesu teret odgovornosti i slobode.
Roman Braća Karamazovi istražuje neke od antireligijskih argumenata koji su bili aktuelni u ruskim liberalnim krugovima tog vremena, a to je, na prvom mestu, ideja da će ateizam osloboditi ljude od tadašnjih represivnih društvenih običaja i moralnih pravila, te dozvoliti društvu da se oslobodi od ropstva prošlosti. Dostojevski veruje da je ova pretpostavka, na prvi pogled, podjednako privlačna koliko je i nesigurna. Iako je ovo pitanje u određenoj meri ispitano u Braći Karamazovima, eksplicitniji i širi tretman iste ideje nalazi se u starijem romanu – Zli dusi.
Roman Zli dusi, poznat i kao Besovi, treći je od pet velikih romana Dostojevskog. Ovo delo, objavljeno 1871–1872. godine, delimično je zasnovano na slučaju Nečajeva iz 1869. godine. U romanu se opisuje sudbina revolucionarne grupe koja želi da zbaci vlast u Rusiji i da ograniči uticaj crkve. To je zahtevalo apsolutnu tajnovitost i spremnost da se počini niz užasnih zločina, sve sa ciljem postizanja političkog cilja. Ova ideja je u rukama Dostojevskog postala veliki politički traktat koji se detaljno bavi privlačnošću i implikacijama ateizma.
Za našu temu, najvažnija ličnost u romanu je Kirilov koji tvrdi da nepostojanje Boga daje legitimnost svim delima. Važnost ove teme za romanopisca se najbolje vidi u njegovom pismu N. L. Ozmidovu iz 1878. godine, u kojem se izlažu moralne posledice ateizma: „Sada pretpostavi da nema Boga i da duša nije besmrtna. Onda mi reci, zašto bih živeo pravično i činio dobra dela, kad ću već potpuno umreti na zemlji? (…) Ako je to tako, zašto ne bih (oslanjajući se na svoju pamet i sposobnost da izbegnem zakonsku kaznu) prerezao vrat nekom čoveku, zašto ne bih pljačkao i krao?“
U Zlim dusima, Kirilov iznosi sličan argument: ako ne postoji Bog, onda to znači da je sam Kirilov Bog. To zbunjuje Stefanoviča koji od Kirilova traži da objasni svoju misao. Kirilov odgovara: „Ako Bog postoji, sve je njegova volja i od njegove volje se ne može pobeći. A ako ne, sve je ovo moja volja i na meni je da pokažem svoju volju.“ Pošto je ideja o Bogu čista ljudska izmišljotina, Kirilov zaključuje da je slobodan da čini kako mu se prohte – u ovom slučaju, da se ubije. Samoubistvo je vrhunski izraz ljudske autonomije. „Nema veće ideje od činjenice da Bog ne postoji“, nastavlja Kirilov. „Istorija čovečanstva je na mojoj strani. Jedino što je čovek učinio jeste to što je izmislio Boga da bi nastavio da živi i da se ne bi ubio; samo se zbog toga nastavlja svetska istorija do današnjeg dana. U čitavoj svetskoj istoriji, ja sam prva osoba koja ne želi da izmisli Boga.“
Ono što Kirilov smatra mogućnošću koja pruža nadu, tj. da Bog ne postoji i da je sve dozvoljeno, Dostojevski je smatrao pretnjom. Uklanjanje ograničenja ljudskog delovanja znači otvaranje vrata za ne tako dobrodošle stvari koje će dovesti do neograničene tiranije i nasilja. Iako su spisi Dostojevskog tek u nekoj meri naslućivali grozote staljinističke ere, ne može se sumnjati da je pokušavao da usmeri pažnju svojih čitalaca na tamniju stranu ateizma. Često se smatra da je ateizam bio neophodan preduslov za staljinističku eru. Ipak, mnogi ruski buržoaski liberali tokom 1870-ih godina videli su ateizam kao oslobodioca svoje kulture od represivnog političkog apsolutizma i moralnog konzervatizma. Dostojevski je na zaista proročki način predvideo nešto veoma uznemirujuće. Uklanjanje Boga je eliminacija poslednjeg ograničenja ljudske brutalnosti.
Izvor: Alister Mekgrat, Sumrak ateizma: Uspon i pad neverja u modernom svetu, Beograd: Biblos Books, 2022, 164–168.
Prevod: Vedran Golijanin
