Snežana Marinković, Đavo
Tema, naravno, nije nova, čak naprotiv, veoma je stara, što takođe dokazuje da sama stvar, kao društvena stvar zaslužuje da neprestano bude razmatrana.
Argumenti u korist kulturne raznorodnosti su brojni, poznati i mnogo puta navođeni i teško im je dodati nove. Najznačajniji od njih odnose se na samu prirodu ljudske spoznaje. Lako je složiti se s tvrdnjom da su spoznajne snage i rezerve ne samo pojedinca već i čitavog čovečanstva ograničene i da iz tog razloga istina nikada ne može biti ni kompletna ni nenarušiva – upravo zbog toga što nije kompletna. Otud neoboriv zaključak da istina zahteva neprestano konfrontiranje različitih gledišta, stalne debate, apsolutnu spremnost na skeptičko razmišljanje o tome u kojoj meri je istina ono što smatramo istinom. Po svoj prilici moglo bi se reći da se pun smisao svake delimične istine može otkriti samo onda kada nam je istina u celosti dostupna, kada je potpuna i neograničena istina. Jer nikada ne možemo biti sigurni na koji bi način potpuna istina mogla promeniti smisao delimične istine, ograničiti njenu valjanost ili je čak obezvrediti. Međutim, samo božanski um može posedovati punu istinu. Ljudi se moraju pomiriti s tim da se ne mogu nadati preobražaju u bogove i zbog toga ne mogu biti sigurni u potpuni smisao i apsolutnu valjanost bilo koje pojedinačne istine. Ova opaska je zdravorazumska, ali dovoljna da ne poverujemo da je bilo koji prostor istine osvojen krajnje pošteno i s ogromnim naporom nedodirljiv i večno otporan na kritiku. Savremena nauka, posebno fizika i kosmologija, otvorile su pred nama, tj. pred onima koji ne poznaju te stvari – ambise neizvesnosti. Lišila nas je poverenja u stvari najotpornije na kritiku, najutemeljenije u zdravom razumu i najpouzdanije.
Raznorodnost, naravno, nije samo stvar spoznaje već i ekologije. Raznorodnost je uslov koji jača šanse ljudske vrste, pogoduje stvaranju brojnih obezbeđenja od slučajnosti prirode, da je kultura takođe, iako ne samo, oruđe samoodbrane ljudske vrste. Što je dobro poznat argument.
Ako istina imperativno zahteva neprestano konfrontiranje i budnost, onda je uništitelj istine svako ko uslove tog konfrontiranja pokušava da ograniči i bilo koju istinu proglasi apsolutno nedodirljivom.
Srednjovekovni teolozi nazivali su đavola ocem laži, pater mendacii, ponavljajući istovremeno da đavo laže i kad istinu govori. Ovo se čini paradoksalnim i apsurdnim, ali nakon izvesnog razmišljanja može se reći da to i nije baš tako. Zapravo, kako se može lagati kada se govori istina? Stvar je u tome da u organizovanom sistemu laži uvek postoje delimične istine koje mu koriste, ali su tako preparirane da služe laži, čime istinu lišavaju dostojanstva. Ideolozi totalitarnih režima ne služe se samo neistinama i lažima. Bilo je tamo i zametaka pojedinačnih pretpostavki istine koje pravosnažno pretenduju na istinu, mada su prožete lažima; zbog upotrebe i smisla koji im se pridaje.
Slično đavolu koji se, na primer, prema teolozima, služio ne sasvim kontroverznom tvrdnjom da su dva plus jedan tri, da bi podrio dogmu o Svetoj Trojici i komunizam je koristio ne sasvim kontroverznu tvrdnju da su različite društvene klase u istoriji imale različite interese i da su se međusobno borile, da bi opravdale nužnost despotskog sistema vladavine. Lako je reći da se razumni delovi mogu odvojiti od lažne celine, u kojoj se javljaju. To je veoma prost postupak koji ipak malo pomaže u slučaju psihološke i društvene uslovljenosti percepcije. Smisao fragmenta uvek se otkriva odnosom prema celini, u kojoj se javlja, dok celina neizbežno, makar i delimično, nameće smisao svakom deliću; istinit delić postaje lažan zbog učešća u lažnoj celini.
S druge strane, kada lažnost celine postaje otvorena, prirodno je da svaki deo ponaosob postaje sumnjiv. To najbolje ilustruje poljska anegdota iz vremena nekadašnjeg režima o učiteljici koja objašnjava deci da se zemlja okreće oko sunca; neki dečak, iznerviran ovom tvrdnjom, pokušava da protestuje protiv takve „besmislice“, ali ga drug smiruje: „Smiri se – kaže mu ovaj – ona tako mora“.
To se može izraziti i drugačije: nije postojalo niti će postojati nešto poput diktature istine. Istina koja hoće da se utvrdi pomoću nasilja, smesta prestaje da bude istina, ma koliko bila istina. Ono što je u ideji trebalo da bude diktatura istine, neumitno se preobražava u okoštalu dogmu, čiji je zadatak odbrana diktature, a ne odbrana istine. Svaki delić te prinudne istine postaje, s obzirom na svoje služenje, oruđe univerzalne laži, a time laž uopšte.
S druge strane, teško je osporiti da plemenita čežnja za istinom često nosi iskušenje utvrđivanja istine nasilnim putem. Kada smo čvrsto uvereni da smo bili blagorodni posednici istine, lako možemo reći nešto ovako: „S obzirom da je istina veliko dobro ne samo za nas same već i za čitav ljudski rod nije uvredljivo da ljude primoravamo na upoznavanje sa njom. Međutim, kako onda sebi dopuštamo, kad nam padne na pamet, da tvrdimo da su dva i dva četiri ili da su dva i dva pedeset sedam? S obzirom da postoji samo jedna istina, onaj ko poznaje istinu ima prava da svim sredstvima stvara i jača čovečanstvo koje će biti jedinstveno u istini“. U skladu s onim što sam hteo da izrazim, smatram da je to zavodljiv i veoma opasan sofizam. Jedinstveno čovečanstvo u bilo kojim uslovima zamislivo je samo kao prinudno, despotsko jedinstvo, odnosno, kao jedinstvo u neistini. Naravno, ako neko smatra da iz čista mira može tvrditi da su dva i dva pedeset sedam, doživeće otrežnjenje, biće primoran da prizna da stvar stoji drugačije. Zbog toga ne postoji opasnost od toga da pravila aritmetike budu narušena, pod uslovom da ne dođe do diktature. Međutim, argument koji sam pominjao, ne treba da služi utvrđivanju aritmetičkih pravila, već ideoloških, kao i filozofskih, istoriozofskih ili religijskih načela koja, kao cigle diktature, nikada neće predstavljati istinu.
Ovde se prirodno pojavljuje zamerka koju može uputiti svako kome je stalo do odbrane religiozne vere. Prema toj zamerci raznorodnost kao uslov života nauke nije prihvatljiva tamo gde su u pitanju reči otkrivenja koje su po definiciji nepogrešive i čije poznavanje, čak šta više, ima fundamentalno značenje, jer može odlučivati o spasenju. Nemoguće je složiti se s množinom i slobodnom konfrontacijom tamo gde je sumnja nedopustiva i gde greška može odvesti u propast. Ta istina ne može biti ni promenljiva, ni relativna u bilo kom smislu.
Zamerka mi se čini neosnovanom – iako je vekovima bila upućivana – sme se insistirati na tome da suprotnost između vere u otkrivenu reč i potrebe za raznorodnošću i slobodnom konfrontacijom različitih rezona ne postoji. Ističem izraz „otkrivena reč“, jer religiozno iskustvo, posebno mistično nije verbalno i svi mističari podvlače da se to iskustvo temelji na reči, i ma šta o njoj govorili, nikada nije adekvatna, nikada ne prenosi ono o čemu se doista radi. Međutim, verovanje u otkrivenu reč, u pisanu reč ili u reči koje su izgovarali mudraci, kao što znamo, dopušta ogroman broj interpretacija. Od drugog veka istorija hrišćanstva je puna debata o stvarnom smislu otkrivenja. Reč „debata“ je, naravno, prilično slobodan eufemizam. U tome nema ničeg čudnog; ako Bog prenosi ljudima delić svoje mudrosti, to može činiti samo pomoću ljudskog jezika, stoga je božanska reč nametnuta, ograničena ljudskim jezikom i na taj način neodgonetljivo iskrivljena, s obzirom da po prirodi stvari nemamo pristupa originalu. Zbog toga se reč različito interpretira, što dokazuje i istorija hrišćanstva. Otud smatram da je odbrana raznorodnosti i mnoštva interpretacija i s tačke gledišta vere u otkrivenu reč moguća; ne postoji nužno sukob između te vere i prihvatanja slobode tumačenja i istraživanja. U prilog tome govori činjenica što su istaknuti hrišćanski pisci XVI i XVII veka – istaknuti, ali, nažalost, u poređenju s braniocima ekskluzivizma malobrojni – izrazito branili načela tolerancije, ne samo u odnosu na hrišćanstvo, već i na načela uopšte.
Pa ipak, neosporno je da se, iako sukob nije logički obavezan, niti je psihološki neizbežan, pretenzije na ekskluzivizam i želja za nasilnim utvrđivanjem apsolutne istine teško mogu iskoreniti u životu, mada se u vezi s tim čista srca možemo truditi. Evropska kultura koju poznajemo, procvetala je zahvaljujući različitosti, mnoštvu nacionalnih tradicija, jezika, različitih gledišta, vera i interesovanja, stilova, zahvaljujući pasiji stvaranja i proučavanja istraživača u veoma različitim uslovima. Raspad nekadašnjeg verskog jedinstva Evrope na pragu novog veka doveo je zapravo do mnogobrojnih borbi, ratova, progona i užasa, a s druge strane – oslobodio je ogromnu stvaralačku energiju evropskog duha. Nađubrio je kulturnu njivu, na kojoj od XVI veka rastu nauke, umetnost, filozofija i evropska književnost. To je i razlog zbog čega je sadašnja težnja ka unifikaciji Evrope u mnogo čemu hvale vredna i zaslužuje priznanje, ukoliko, recimo, doprinosi sprečavanju ratova, pogoduje kontaktima kultura i ekonomskom razvoju, mada prema njima treba biti i nepoverljivo budan. U toj težnji oseća se nešto od totalitarnog mentaliteta, razdraženost zbog toga što sve nije isto, žudnja za ujednačenjem svih strana života, kao u utopijama Prosvećenosti, težnja ka sveobuhvatnoj regulaciji, odbojnost prema različitim tradicijama, ukorenjenim u viševekovnom razvoju različitih naroda i plemena.
Živeći već više godina u Engleskoj, čiji jezik je stvorio opšteevropske osnove, odnosno, svetski volapik, vulgatu našeg vremena, u Engleskoj koja se više od drugih neostrvskih zemalja temelji na naizgled nepromenljivoj pasiji za uniformizacijom, ne mogu da prestanem da gajim simpatije prema ljudima koji su vezani za vlastitu neponovljivu kulturnu tradiciju i s tugom gledaju na eroziju raznorodnosti koju potiskuje takozvana planetarna masovna kultura. Raznorodnost je, naravno, i izvor sukoba, međutim, bez nje bismo dospeli u stanje kulturne okoštalosti, a možda i izgubili sposobnost za život, kao organizam sazdan od identičnih ćelija; takav organizam može postojati samo na najprimitivnijem stadijumu evolucije.
Toliko u pohvalu raznorodnosti koja, kako sam obećao, nije bila preterano duga.
Izvor: Lešek Kolakovski, Nevolje s đavolom, Beograd: Biblos Books, 2022, str. 43–49.
Prevod: Biserka Rajčić
