Uhvaćeni činom, oni oplakuju svoje kopije zato što nijedna nije original; i poznato je da one nikada neće dostići originalnost. Zato su tu ogledalca…, ne za duše nego za bakaruše. Oni drežde po ulicama, sabiraju konsenzuse, čak imaju svoje ajvanli-paše koji ih obučavaju kako da postanu „srpske ustaše“ i novi zlodusi Lubjanke.
Mitropolit David tvrdi da pod „srpske ustaše“ nije mislio na studente Beogradskog univerziteta, i citirajući sam sebe pokušava da kontekstualizuje svoje pisanje. Međutim, kontekst teksta je očigledan. Cilj je diskreditovati studentski protest, proglasiti ga ako ne otvoreno, a onda suštinski antisrpskim i anticrkvenim. U najgorem slučaju, studenti su već „ustaše“, u najboljem po njih — izmanipulisani su da rade za ustašku stvar.
Izjava o „kopijama“ i „ogledalima“ sugeriše da neke grupe deluju kao prazni simulakrumi koji nemaju istinsku vrednost. Umesto da budu originalni, oni su samo refleksija nečega što nije istinito i autentično. Na ovoj tački, mitropolit nije samo opisao, već i potpuno diskreditovao one koji se suprotstavljaju vladajućem poretku, kvalifikujući ih kao „kopije“ koje nemaju stvarnu vrednost. „Ogledala“, koja pominje, nisu nešto što bi trebalo da pomogne u samospoznaji ili samorazvoju, već su, prema ovim tvrdnjama, alat za manipulaciju i usmeravanje ljudi na pogrešan put, koji nema nikakvu dublju duhovnu ili moralnu osnovu.
Cilj ovih reči nije samo da se ponudi odgovor na protest, već da se postavi celokupna situacija u kontekst koji će je predstaviti kao nešto što nije samo suprotno državi, već i društveno opasno. Protestni pokreti, koji su ranije bili simboli borbe za slobodu i demokratiju, sada su predstavljeni kao nešto što je, u suštini, u službi protivnih, destruktivnih ideja.
O neodgovornom korišćenju kvalifikacije „ustaša“ je suvišno govoriti, jer je i u svome demantiju mitropolit još jednom neodgovorno iskoristio reč „ustaški“. Reč „ustaša“ ima duboko ukorenjeno istorijsko značenje, koje ne može biti jednostavno pripojeno bilo kojoj političkoj ili društvenoj grupi koja se protivi trenutnoj vlasti. Zloupotreba ovog termina ne samo da narušava istorijsku istinu, već i nanosi duboke rane sećanjima na užase koje je ideologija ustaštva izazvala.
Na kraju, umesto da povuče svoju poruku, ili makar da ispravi način na koji je odlučio da je prenese, vladika one koji „nisu razumeli“ njegovu poruku naziva „klevetnicima“, „obmanjivačima“ nezainteresovanim za istinu. On tvrdi kako je protiv njega „razapeta zamka“, te se, kao i mnogi drugi predstavnici vlasti, štiti od napada na svoj integritet, ne priznajući da je moguće da je i sam doprineo stvaranju ovog napetog ambijenta.
Kada mitropolit upotrebljava takve reči kao što su „klevetnici“ i „obmanjivači“, on ne samo da odbacuje odgovornost, već se zatvara u svoj kult ličnosti koji ne prihvata kritike. Umesto da sagleda sopstvenu ulogu u stvaranju konflikta, on je usmeren na napade na svoje oponente, koji ga ne razumeju. Ovakav pristup pokazuje duboku nespremnost da se uopšte preispitaju postupci i reči koje su izgovorene.
Sve ovo je u skladu sa ponašanjem dela jerarhije SPC u poslednjih nekoliko meseci. Još se nijednom nije desilo da neko prizna da nije bio u pravu. Ni najmanje greške, poput nespretnog, neosetljivog ili neodgovornog izražavanja nikada ne bivaju priznate. Pristalice režima unutar SPC uvek imaju spreman „bekend“ kojim sve optužbe samouvereno vraćaju preko mreže, naravno, uvek uz prigodan biblijski citat.
